famous cartoon porn
cartoon network porn
lesbian cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Мило Ломпар Невладина интелигенција и власт се узајамно подржавају

  • Проф. др Момчило Милиновић Напад и одбрана из космоса и ваздуха

  • Селест Солум П(Л)АНДЕМИЈА - угрожене здравствене слободе

  • Слободан Ерић Косово и српске дезоријентације

  • Владимир Димитријевић Срби и Западни Словени

Српски Брегзит пре уласка у ЕУ

Да ли ЕУ и Србија, због Косова као препреке за улазак у ЕУ, могу да постигну једну посебну врсту договора као што су то урадили Брисел и Лондон?

Излазак Велике Британије из ЕУ представља за Европу једно ново и драгоцено искуство. Једна чланица, Велика Британија - након одржаног референдума – Брегзита и Европска унија су се договориле о споразумном разлазу, тако што су 24.децембра 2020, постигле споразум о будућим трговинским односима. Упркос забринутости,  разлаз Брисела и Лондона, није произвео негативне последице по наш континент.

Пише: Слободан Ерић

Брегзит  показује да је могуће регулисати односе унутар Европске уније и Европе на један другачији начин од постојећих. То је добар пример да се кроз једну нову правну форму договора, могу регулисати и односи са земљом којa жели да напусти Европску унију али зашто не, у будућности, и са земљама које желе да приступе ЕУ а где за то постоје одређени проблеми и препреке.

Србија је почела приступне преговоре са ЕУ, пре седам година и по броју отворених поглавља налази се отприлике на пола пута - од 35 приступних поглавља отворила је 18. Ове године Србија није отворила ни једно ново поглавље. И то је повод за обострано незадовољство. У Београду сматрају да се у ЕУ не уважава и не вреднује довољно оно што је Србија учинила на плану унутрашњих реформи док су у Бриселу незадовољни брзином и квалитетом реформи, посебно у области владавине правa, реформе правосуђа, слободе медија, односа власти и опозиције. Неке од критика које долазе из Брисела стоје, Србије се не може похвалити да је баш узорна правна држава. Постоји проблем и са медијским слободама. Медији су под контролом политичких центара моћи, са једном оштром реториком и искључивошћу. Медији су средства која омогућавају не само грађанима да се информишу него они су и канал преко кога једну друштво треба да води унутрашњи дијалог, расправу о темама које су најважније за живот заједнице. Постоји проблем и са безбедношћу новинара, један број новинара је изложен претњама, медијском шиканирању. Сам аутор ових редова је у последње време интензивно физички праћен од стране непознатих лица, иза којих стоји нека моћна структура, што може да буде увод у угрожавање физичке безбедности оснивача и уредника Геополитике. Али побољшање рада правних институције је могуће постићи, верујемо да се може више урадити на поштовању медијских слобода и заштити основних демократских права као и на унапређењу дијалога власти и опозиције.


Проблем је што у приступним преговорима између ЕУ и Србије, постоје друге, веће, скоро  непремостиве препреке. Најпре у самој ЕУ постоји засићеност проширењем и отворено противљење уласку нових чланица. То је најбоље изразио француски председник Емануел Макрон који је у јулу 2019, године изјавио да у постојећој европској структури нема места да се говори о будућем проширењу и истакао да ни постојећих 28 чланица не може да се сложи. Француски председник је тада био јасан: “Ја ћу бити бескромпромисан и одбићу свако проширење пре дубоких реформи нашег институционалног функционисања”. У више наврата Макрон је рекао да је ЕУ погрешила што је пријем у чланство “прогласила за једину политику према Западном Балкану”.

С друге стране ЕУ од Србије тражи да са сепаратистичким властима у Приштини, потпише Правно обавезујући споразум о нормализацији, што у пракси значи да Србија своју јужну покрајину Косово и Метохију треба да призна као независну и самосталну државу. Треба рећи да поред Србије, Косово нису признале ни пет чланица ЕУ: Грчка, Словачка, Кипар, Шпанија и Румунија. Брисел је именовао Мирослава Лајчака да буде специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине. Али тон и усмерење том дијалогу даје Немачка, која је, у суштини, најистрајнија у захтеву да Србија призна Косово. Немачка је, по економској снази и моћи, најутицајнија чланица ЕУ а немачка индустрија и привреда заиста представљају кичму економије ЕУ и мотор њеног развоја. Али проблем је што су Немци много талентованији за економију него за политику и што у политици,  често,  круто, типично немачки, следе неке предрасуде, укључујући и предрасуде о Србији. Чини се да је немачка политика према Србима и даље оптерећена историјским комплексима из два светска рата. Јер ни Немци а ни многи други у Европи не виде, боље рећи не желе да виде, да је за Србију и Србе уопште, Косово много више од једног дела територије, оно је историјско средишште српске духовности и државности. Косовски завет или “косовски мит” је централна српска идеја и духовна вертикала, која обједињује све српске генерације и даје најдубљи смисао постојања. Утисак је да нико у Србији, ни један политичар, није спреман да потпише да је Косово друга држава. Али чак и када би се међу Србима неко и нашао и потписао такву одлуку то у Србији скоро нико не бих прихватио. Прво то не би прихватила Српска православна црква, која је по свим истраживањима јавног мњења институција која ужива највеће поверење у српском народу. Косово јесте велики  проблем за Србију али не треба да буде и за друге - зашто би са уласком Србије, ЕУ увезла и један нерешен територијални проблем, конфликт који траје вековима.

Друга непремостива препрека у овим приступним преговорима је однос Србије према Русији. Уласком у ЕУ, Србија би морала своју политику да усклади са спољном политиком ЕУ. То значи да би у пракси, морала, поред осталог, и да се придружи санкцијама које ЕУ увела Русији. Такву политику у Србији против Русије није могуће водити јер би она произвела огромно незадовољство и противљења јавног мњења. Везе Србије и Русије су дубоке и имају дугу традицију, по основу исте вере - православне и истог порекла – словенског. Русија је историјски поуздан савезник Србије, не само у два светска рата, него и у претходним вековима, када је помагала српску борбу за ослобађање од османске,  турске окупације. Односи Србије и Русије су стратешког карактера. Историја спорова европских држава са Русијом је дуга а  предрасуде о Русији не деле само западне него и источне чланице Европске уније. Код Срба није тако - везе са Русијом су пријатељске и вишевековне и Србија се никако не може уклопити у једно такво опредељење, јер овде није само реч о спољној политици једног политичког и економског савеза  према Москви, већ о једној дубљој антируској културолошкој матрици.

Због ове две тешко премостиве препреке преговори ЕУ са Србијом могу бити потпуно закочени или успорени.  Због тога је добро имати неку врсту резервног плана, односно излазне стратегије. Зато је смислен пример Велике Британије. Једним сличним споразумом по истом усмерењу и логици али знатно различитом по садржају, се решава проблем једне чланице која жели да напусти а другим проблем земље која жели да приступи ЕУ. Значи, ЕУ може и са једном другом државом, Србијом, која је на путу али још није постала њена чланица, да постигне једну врсту договора, који би био у обостраном, општем интересу.

И то по принципу да се у првој фази договором регулишу области и питања која се од узајамног интереса и за које постоји обострана сагласнот. Док се проблеми и питања о којима постоји различити ставови - као што је Косово - замрзавају и остављају за разматрање за другу фазу која није временски ограничена. Другим речима остављају се за време када ће бити повољније унутрашње и међународне околности које су прихватљивије за све стране. Тим договором ЕУ и Србије би била регулисана питања из области економске политике: слободног протоке робе, капитала и радне снаге, саобраћаја, транспорта роба, снабдевања енергентима, гасовода...Србија би остала изван ЕУ као независна држава, као и до сада, али би кроз одређена решења прилагодила своје законодавство правном поретку ЕУ и била би у неким областима интегрисана у економски простор Уније, што би имало за циљ несметена саобраћајно и привредно функционисање ЕУ.

Србија мора уважити чињеницу да географски припада Европи, да је скоро окружена чланицама ЕУ и да не може бити економски изоловано острво која представља препреку за саобраћајно и привредно функционисање нашег континента. Велики део прописа из области трговине, царина, рада банака и других питања која су обухваћена међународним привредним и приватним правом, Србија је раније, кроз потписане међународне уговоре и конвенције, већ прилагодила законодавству Уније.

Довољно је подсетити да је Србија Споразум о стабилизације и придруживању са ЕУ почела унилатерално да примењује још 2009. године, што је утицало на знатно смањење прихода у буџету од царина.

Договор треба  бити у обостраном интересу и мора имати обострану сагласност – јер Србија, као независна земља, мора располагати контролом свих оних монетарних, робних и финансијских токова, који се могу означити појмом економски суверенитет.

Овакав или сличан договор Београда и Брисела, би могао бити модел и за друге земље на Балкану, које су у процесу придруживања или имају амбицију да постану чланице ЕУ.  Овај предлог или неки други сличан по духу, не значи прекидање преговарачког процеса већ његово преусмеравање ка другачијем исходу.

Треба заобилазити препреке, јер у Европи постоји и други нерешени територијални спорови, попут кипарског, где је Турска 1974.године извршила инвазију и окупацију северног дела острва.  Живот иде даље и не може да чека.  

Свет се брзо мења и ЕУ, треба и поводом Србије и поводом других питања и проблема, да изналази флексибилнија и одрживија решења која ће доприносити њеном бољем функционисању и већој стабилности. Београд је до пре избијања пандемије Ковид 19, био веома посећена и омиљена дестинација многих Европљана, који су открили не само историјске знаменитости и српску храну, већ и отвореност и гостољубље становника српске престонице -  све супротно од слике, коју су о Србима стварали глобални западни медији деведестих година. Јер упркос великој пропаганди и што су САД и највеће државе ЕУ 1992, године, Србији увеле сурове санкције, које су земљу економски толико изоловале и исцрпле, да се у Србији појавио проблем снабдевања елементарним и виталним производима као шту су бензин и лекови. И што су те земље, током НАТО агресије бомбардовале Београд и Србију, Срби суштински нису предузели ни један непријатељски корак према становницима САД и земаља ЕУ. Ни један војник, ни амерички, енглески, немачки, француски, италијански, није убијен, нити страдао од српске руке ни у Босни ни на Косову и Метохији.

Јер Срби не само да нису биле против Европе, већ су је вековима бранили од страног, турског освајача, иако се та улога Срба као хришћанских бранитеља нашег континента, не цени и не уважава. Деспот Стефан Лазаревић (након битке код Ангоре) и Ђурађ Бранковић и други, српски великаши, самостално, и у сарадњи са европским хришћанским одредима, наставили су да пружају отпор Турцима још 130 година после Косовске битке, до пада градова Београда и Шапца 1521.године. Срби настављају борбу и после тога, али сада на територију тадашње Хабзбуршке монархије, где од српских становника Беч формира Војну крајину као јужну пограничну област у царству, која је и тада и у време Аустријског царства и Аустроугарске монархије, представљала санитарни кордон против упада из Османског царства. Срби после протеривања Турака на југ, преко Саве и Дунава, настављају борбу тако што Србија, њихова матична држава, 1804.године подише устанак против Турске, који је био ослободилачка инспирација и подстицај Грчкој да 1821. такође подигне  национални устанак, чији је велики подржавалац и промотер у тадашњем европском јавном мњењу био велики енглески песник Џорџ Гордон Бајрон. Један век касније, Србија у балканским ратовима 1912, заједно са Бугарском и Грчком, дефинитивно избацује Турску из Европе. Значи Срби, све време, од доласка Османлија, као становници своје матичне или неке друге европске државе, учествују  у одбрани Европе.

Ова кратка историјска ретроспектива има за циљ да укаже да независна Србија, може бити ЕУ и Европи поуздан партнер на плану безбедности и чувања њеног југоисточног дела пред новим безбедносним изазовима од мигрантског проблема па до других. Историју никад не треба потценити. То наравно не значи да би се историја могла поновити по истом сценарију, нити да би, рецимо, поновни завојевач Европе била Турска, имајући у виду да у овој земљи од  Кемала Ататурка, постоји једна секуларна, проевропска струја. Међутим, терористички акти на Блиском истоку, посебно у Сирији и у европским градовима, нас уче да се од радикалног ислама, посебно ако има подршку ваневроспких центара моћи, може свашта очекивати.

У овакав безбедносни оквир добро се уклапа и одлука Србије да буде војно неутрална земља, што је Скупштина Србије потврдила доношењем посебне резолуције 2007.године. Србија због блиских историјских веза са Русијом и свежег болног искуства са агресијом 1999.године не може, нити жели да буде члан НАТО пакта. Истраживање јавног мњења из 2019, године показују да је чак 89 одсто анкетираних грађана против уласка Србије у Северноатланску алијансу.  

То што је Србија у добрим односима за Русијом и, рецимо, Кином, не мора да значи да не може да буде у добрим односима и са другим европским државама. И овде нам историја даје за право. Србија је након Првог српског устанка и током процеса ослобађања од  турске окупације, свој повратак у Европу, почела преко немачке културе, сарадњом са великим немачким песницима и ствараоцима, Гетом, Леполдом Ранкеом, браћом Грим. Србија је кроз цео 19.век, поред сарадње са Русијом имала веома добро сарадњу и са другим европским држава, у једном периоду и са Аустријом. И у 20. веку, током Првог и све до Другог светског рата, Србија је, као стожерни део Краљевине Југославије, имала добру сарадњу и савезништво са Великом Британијом а посебно са Француском. Србија је у оба светска рата била савезник са САД, а српски научници који су радили у Америци, Никола Тесла и Михаило Пупин, дали су фундаменталан допринос развоју науке у области енергије и комуникација.

То што у Бриселу и другим европским центрима, не разумеју Србију, делимично је и резултат тога  што Европа довољно не разуме ни  саму себе, то јест заједничке корене. Не схвата се на прави начин да Србија, заједно са другим православним земљама, Русијом, Румунијом и Бугарском, и пре свега Грчком, припада једној духовној и цивилизацијској традицији која се може означити појмом византијски комонвелт. А онда се довољно не схвата ни то да је Византија, у ствари, Римско царство (Источно), које је након пропасти њеног западног дела у Риму преживела још 1000 година. А Римско царство нам је донело познато римско право док нам је античка Грчка дала филозофију  из које је створена наука.  Све то заједно, пре свега, и изнад свега, са хришћанством, чини правне, културне и духовне темеље Европе.

Из тога је проистекло све оно што је вековима квалитативно разликовало Европу од других континената: правна заштита грађана, право својине, политичке слободе кроз право на јавни говор и удруживање, посебна улога културе и науке, критички дух и мисао која је породила толико нових идеја које су водиле Европу и свет ка напретку. Постојећи идејни и вредносни оквир који промовише ЕУ је, не само проблематичан у неким сегментима, него и сиромашан и тесан да изрази сву мисаону ширину и дубину и пуноћу европског човека. Стога враћање хришћанском пореклу и националним традицијама европских народа није само питање идентитета већ извор нове снаге која је нашем континенту тако потребна.  Европа, што кроз јавне конкурсе, што кроз стварање једног новог научног и стваралачког амбијента, треба да стимулише рађање нових и креативних идеја, које ће јој помоћи да се боље суочи са новим економским, социјалним, здравственим, демографским и безбедносним изазовима, са новим научним и технолошким циклусом. ЕУ, која је на путу да постане једно од најсекуларнијих друштава на свету, да би ишла напред мора да се врати – Богу, да се врати Христу, који је извор љубави, спасења и сваког напретка у добру.

Једна од најважнијих тековина, коју је својим постојањем и опредељењем у великој мери изградила ЕУ је релаксирање односа међу европским народима, који су, не тако историјски давно, били непомирљиви непријатељи, свест и мишљење да Европи више нису потребне сукоби и кланице, попут Соме и Вердена, исцрпљујући ратови, који тање њену биолошку основу и од којих користи имају глобални финансијски и други, ваневропски центри моћи.

У 21.веку пред Европом, која ће се наћи у озбиљном конкурентном односу према другим континентима,  стоје бројни изазови. Између војно моћне Америке, која пролази кроз  унутрашњу кризу и економски моћне Кине, Европа у 21.веку треба боље да сагледа себе, да реорганизује своје потенцијале и да са једном земљом - која представља њен територијални мост са економски захукталом Азијом – Русијом, уместо конфронтације изабере сарадњу. У оквиру тих нових процеса, време је да Европа другачије, боље сагледа и позиционира улогу Србије.

(Аутор је главни и одговорни уредник српског магазина Геополитика)

ФОТО: Пресс центар УНС

Март 2021, www.geopolitikamagazin.com