famous cartoon porn
cartoon porn games
famous cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Мило Ломпар Невладина интелигенција и власт се узајамно подржавају

  • Проф. др Момчило Милиновић Напад и одбрана из космоса и ваздуха

  • Селест Солум П(Л)АНДЕМИЈА - угрожене здравствене слободе

  • Слободан Ерић Косово и српске дезоријентације

  • Владимир Димитријевић Срби и Западни Словени

Путинизам

 

Путинизам је постао препознатљив политички правац и стратегија проистеклa из политичких и државотворних активности и феномена личности Владимира Путина. О билансу Путина као председника државе може се рећи да је за мање од деценије остварена унутрашња политичка и друштвена стабилност, а да је у међународним оквирима знатно ојачана позиција Русије. Економска ситуација у земљи је изразито побољшана, успостављено је политичко јединство земље.

 

 

 

Пред крај прошле године у издању Института за политичке студије објављена је студија „Путинизам – историја, теорија, пракса“ нашег познатог истраживача и публицисте Винка Ђурића.

Током осам година председниковања Владимир Владимирович је разоткрио најважније смерове своје политике, који се најчешће повезују с његовим именом. Учвршћена је тенденција стварања и умрежења суверене демократије у Русији, реализација заштите националних интереса постала је приоритет државе, смањен је утицај западних земаља на ситуацију у Русији – створена је стабилна структура власти.

Развој Путинове Русије није присиљавао народ и његово политичко руководство да се одричу претходне историје, укључујући и раздобље 20. века о којем се много полемише – једни га проглашавају најбољим, други најгорим раздобљем у руској историји. Међутим, без ере комунизма не би се могла за кратко време изгрaдити нова просперитетна Русија. Виталност је једна од њених најважнијих карактеристика: за кратко време се од безнађа дигла до завидног прогреса.

Москва данас спроводи модерну реалистичну политику чији је главни ослонац економија, уз очување традиционалних принципа и вредности, позитиван учинак националног помирења, обезбеђење равноправности свих грађана, борба против фашизма и расне мржње. На овим принципима смирена је ситуација у Чеченији, учвршћене су везе с руском дијаспором, обновљено је јединство Руске православне цркве и сачуван је идеал антифашизма из Другог светског рата.

Укупно гледано, у најважнија обележја путинизма треба побројати следеће: заштита суверенитета, тенденција стварања и умрежења суверене демократије, подстицање и реализацију заштите националних интереса као приоритет државе, свеобухватну борбу против утицаја западних земаља на унутрашњу ситуацију у Русији и ствaрање стабилне структуре власти. Ту је и залагање за квалитетнији живот становништва и унутрашња политика која је базирана на реалним односима који се одвијају у оквиру политичког живота руског друштва.

Руски председник Владимир Путин изложио је 8. фебруара 2008. године основне стратешке правце будуће руске политике. То је учинио пред више од 750 најутицајнијих руских званичника, међу којима су били министри, посланици, лидери партија и челници губернија.

Према тада изговореним речима, Путин је изложио стратегију Русије за наредних дванаест година са свим горепоменутим елементима. Посебно је истакнуто да је „Бог подарио Русији довољно природних ресурса; међутим, неке од светских сила желе по сваку цену да дођу до тих наших огромних резерви нафте, гаса и осталих природних богатстава. Под плаштом декларација о слободи и отвореном друштву, угрожавају се национални суверенитет појединих држава, чак и читавих регија“.

Поред свега изнетог у студији „Путинизам“ Винка Ђурића може се наћи анализа о транснационалним елитама које владају светом и прогресивним националним елитама које су Русију са колена подигле на ноге. Такође, читаоци се могу упознати са свим оним што Русија може да обезбеди свету пре свега: економски просперитет, енергетску стабилност, храну за добар део човечанства, спас од жеђи, војну уравнотеженост и стабилност међународног политичког система.

Као што се аутор „Путинизма“ 2001. године, књигом „Владимир Путин и васкрс Русије“ усудио да први на европским просторима озбиљно проговори о надолазећој Путиновој ери, а после и другим делом ове књиге под насловом „Владимир Путин на половини пута“  (2004) тако је и 2008. први у Европи покушао да објасни феномен реалполитичког односа према руским друштвеним и светским збивањима  појашњавајући да се не ради о путинизму као идеологији већ збиру политичких процеса проричући да само у оваквом приступу организацији власти држава се може примаћи идеалу истине, правде и прогреса.

 

Љубиша Јовић, саветник у Сектору за међународну сарадњу Министарства за Косово и Метохију и бивши отправник послова СРЈ у Узбекистану, Киргистану, Таџикистану и Туркменистану, поводом књиге Винка Ђурића ”Путинизам” посебно истиче:

- Образлажући феномен путинизма, аутор Винко Ђурић истиче да је он креиран у пракси као симбиоза више политичких система и једног политичког процеса који жели да се наметне: истином, правдом и прогресом, додао бих, “светим тројством“ руске нове политике, које фаворизује праксу, а даје могућност теорији да критикује и просуђује пост фестум само на основу конкретних резултата и евентуалних недостатака које треба отклонити.

Током осам година председниковања Владимир Путин је креирао најважнија обележја политике, која се најчешће везује за његово име у политичкој пракси савремене Русије. Путинизам постаје препознатљиви политички правац који није само еклектички збир више различитих процеса (политичких и економских идеја) како истиче и сам аутор, већ увелико конзистентна политичка пракса и живот, који још увек није довољно проучена, што је и разумљиво имајући у виду релативно кратак период од доласка Путина и његових сарадника на власт. Међутим неспорно да без обзира на дужину временског периода Путинове власти овај политички феномен не само у Русији већ и у свету и код нас изазива огромну пажњу и анализе, уз најчешће вредносно испољавање оцене система, као афирмацију или негацију пре свега „путинизма“ као политичке праксе.

Постоји општи сагласност да без обзира на карактер и одлике политичког система Русије, да је Путин је учврстио политички систем унутар државе. Безбедност је у свим епохама обезбеђивала структура граница. Данас се централним питањем Русије сматра њена безбедност. Поред безбедности основним националним  приоритетима сматра се јачање руске државности, раст благостања народа, развој руске демократије у условима руске стварности и грађанског друштва – закључује Љубиша Јовић.

Др Драган Петровић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду и аутор књига „Геополитика постсовјетског простора“ и „Русија на почетку 21. века“, о феномену ПУТИНИЗМА посебно наглашава:

- О билансу Путина као председника државе говоре у општим цртама се може рећи да је за мање од деценије остварена унутрашња политичка и друштвена стабилност, а да је у међународним оквирима знатно ојачана позиција Русије.  Економска ситуација у земљи је изразито ојачана, успостављено је политичко јединство земље и највише захваљујући територијалној реорганизацији од маја 2000. године која се успешно од тада спроводи и у пракси, спречени су развоји сепаратизма, а они који су већ постојали су успешно сасечени. У међународним оквирима Русија је повратила значајан део ранијег угледа, а низом интегративних процеса (Заједница независних држава - где су фактички све бивше совјетске републике сем балтичких, Шангајски споразум, где су главне чланице Русија и Кина, државна унија са Белорусијом, ОДБОК; Заједнички економски простор, који поред Русије чине Белорусија, Украјина и Казахстан) ојачана је позиција земље на простору Европе и Азије. Поред тога Русија успоставља и савезничке односе са земљама из других области света, попут Латинске Америке, Блиског истока и др.

Посматрано кроз неке статистичке показатеље Владимира Путина за време његова два председничка мандата или тачно 3.050 дана на функцији председника државе постигао следеће резултате: просечна плата је порасла девет, а пензија седам пута. За исто време, по проценама ММФ бруто друштвени производ Русије увећан је шест и по пута у номиналном износу (са 196 на 1.300 милијарди долара). Путинова Русија постала је и највећи светски произвођач нафте (490 милиона тона годишње). Обим пољопривредне производње повећан је три пута, а стамбене изградње два пута. Извоз је повећан готово пет пута (са 75,6 на 355,5 милијарди долара), а увоз близу шест пута (са 39,5 на 223,4 милијарде долара).

Истина у неким областима нису постигнути тако спектакуларни успеси. У области демографије, заустављен је стрмоглаво опадање становништва на основу негативног природног прираштаја, али он није преиначен у позитиван. Тачније, Русија је губила преко 900.000 становника на основу негативног природног прираштаја 1999. године, да би то 2007. било преполовљено. Укупна осмогодишња инфлација је износила 131%, а чиновнички апарат у земљи је удвостручен и он сада има преко 650.000 запослених у државним службама. Земља не стоји најбоље по степену корупције и економских слобода, по проценама неких западних организација, и да је чак у овом периоду по та два параметра дошло и до погоршања.

Буџет је повећан 10 пута и увек је у суфициту. Девизне резерве су са око 12,5 милијарди долара почетком 2000, увећане на 534,5 колико су износиле почетком марта 2008. године, по чему је Русија сада трећа у свету. Поврх ових средстава створен је и посебан Стабилизациони фонд и сада је у њему више од 162 милијарде долара које не смеју да се троше, већ су остављене за будућност.

Геополитика број 31  (23.6.2009.)