3d cartoon porn
3d cartoon porn
3d cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Мило Ломпар Невладина интелигенција и власт се узајамно подржавају

  • Проф. др Момчило Милиновић Напад и одбрана из космоса и ваздуха

  • Селест Солум П(Л)АНДЕМИЈА - угрожене здравствене слободе

  • Слободан Ерић Косово и српске дезоријентације

  • Владимир Димитријевић Срби и Западни Словени

Средњовековна монархија у 21. веку

Исламска диктатура на Блиском истоку

Saudijska_Arabija_-_izvrsenje_smrtne_kazne_po_Serijatskom_zakonu_-_mala

Спречавање позива за признање независности Косова од стране исламских држава, на које је крајем маја на самиту Организације исламске конференције у Дамаску позвала Саудијска Арабија, мала је, али врло важна победа Србије и њене дипломатије са министром Вуком Јеремићем на челу у онемогућавању једностраног признања јужне српске покрајина. Победа је, међутим, умногоме већа јер је извојевана против Саудијске Арабије, једне од најмоћнијих исламских држава и најважнијег савезника Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку.

пише: Бранимир Ђокић

 

 

 

Спречавање позива за признање независности Косова од стране исламских држава, на које је крајем маја на самиту Организације исламске конференције у Дамаску позвала Саудијска Арабија, мала је, али врло важна победа Србије и њене дипломатије на челу са министром Вуком Јеремићем у онемогућавању једностраног признања јужне српске покрајина. Победа је међутим умногоме већа јер је извојевана против Саудијске Арабије, једне од најмоћнијих исламских држава и најважнијег савезника Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку.

 

На независност Косова у складу са „међународним правом“ исламске државе позвала је Саудијска Арабија, држава коју би без имало претеривања могли да опишемо као „фашистичку теократију“. Међутим, то не смета САД да деценијама ову земљу сматра својим најближим савезником, што поново показује колико су важни само интереси у међународним односима, а да се појмови као што су демократија, људска права, владавина закона итд., користе само за земље које нису стратешки савезници Америке.

Када би упоредили системе у Саудијској Арабији и Ирану, онда би Иран, у односу на Саудијску Арабију, могли да уз све мане назовемо развијеном демократијом. Међутим, упркос томе, због својих интереса, САД  проглашавају  Иран чланицом осовине зла и паријом, док се Саудијска Арабија ни у једном случају од важних америчких политичара не критикује због своје политике, упркос чињеници да су 15 од 19 нападача на Њујорк и Вашингтон 2001. године били Саудијци.

Да би схватили какве државе данас још постоје у свету и колико је свет далеко од универзалних вредности које сви примењују, довољно је приказати систем који влада у Саудијској Арабији.

Краљевство које се некада зове и „Земља две свете џамије“, мислећи се на Меку и Медину, теократска је, недемократска и аутократска држава, тиранија за коју би мало ко помислио да постоји још негде у свету.

Исламски верски реформатор Мухамед ибн Вахаби удружио је половином 18. века снаге са Мухамедом ибн-Саудом, чији потомци данас владају овом државом. Са друге стране ислам је званична и једино дозвољена религија, а у центру је особени облик ислама – вахабизам, назван по горепоменутом идеологу, за коју стручњаци кажу да је екстремна врста религијског учења.

Ал-Сауд династија данас има потпуни монопол на власт. Политичке и синдикалне организације су забрањене. Државни врх, директори државних фирми, војни врх, сви су готово искључиво припадници ове династије. Жене немају право гласа, а од постанка државе после Првог светског рата никада нису одржани ниједни избори, осим локалних 1992. године, али тада изабрани представници немају практично никакву моћ.

Целокупан јавни живот контролише религијска полиција Мутавин, која је ангажована од државног Комитета за пропагирање врлина и спречавање порока. Они се труде да свуда промовишу шеријат, који је закон у овој земљи и између осталог да спрече одржавање верских служби било које друге религије осим ислама. Чак и око 15 процената Шита у држави има проблеме да се избори за ограничене верске слободе.

Религијске слободе су забрањене, дражављанство је омогућено само муслиманима, а постоји око 50 државних центара чија је једина сврха да странце који бораве у земљи охрабри да се преобрате у ислам.

Међутим, све то не спречава САД да Саудијску Арабију сматра својим најближим савезником и толерише понашање специфично за средњи век, због чега је оснивач државе Абдул Азиз ал-Сауд једном приликом и рекао да „после Бога, једино можемо да се ослонимо на Сједињене Америчке Државе“.

Саудијска Арабија је монархија под влашћу синова и унука Абудула Азиза ал-Сауда. Куран је устав земље, а шеријат врховни закон. Због свега тога, међународне хуманитарне организације процењују да је ова држава девета по реду на листи најтоталитарнијих режима у свету.

Слобода медија не постоји, не толеришу се напади на саудијску краљевску породицу, а приватне радио и телевизијске станице не могу да се оснују у овој земљи. Позоришта и биоскопи су забрањени, јер вахабизам сматра да је то у супротности са исламом.

Већина слобода нормалних за развијени свет забрањене су и изворним Саудијцима, а све што је у супротности са самовољом владарске породице практично је стављено ван закона. Тако су многи Саудијски писци морали да побегну из земље у страху за живот, јер су писали о друштвеним проблемима, који су потпуно нормални у развијеним државама света. Саудијски писац Турки ал-Хамад је чак четири пута био под фатвом и живот му је био угрожен, само зато што је писао о проблемима и недоумицама обичног човека у овој држави у својој трилогији „Фантоми напуштене долине“. Како је једном приликом рекао „Где ја живим постоје три табуа: религија, политика и секс“.

Упркос свим могућим забранама и понижавањима, због нафтног бума у државу „благостања“ направљеној на овом природном богатству, велики број страних радника из најсиромашнијих држава света долази у ову земљу да ради. Од око 27 милиона становника, готово осам милиона су страни радници, најчешће из Индије, Пакистана, Индонезије и афричких држава. Они практично немају никаква права.

Приликом доласка у Саудијску Арабију одузимају им се пасоши, забрањено је обављање религијских обреда, уколико нису муслимани. Раде у веома тешким условима, најчешће на +50 степени Целзијуса на градилиштима, а од плата које су им обећане приликом доласка, готово по правилу нема ништа, већ добијају неколико пута мању суму. Врло често, страни радници постају жртве радне експлоатације, сексуално и физички су малтретирани, а немају коме да се обрате за помоћ, јер је саудијско друштво направљено тако да се тамошњи становници готово по правилу не налазе на оптуженичкој клупи због понашања према страним радницима. Чак су и деца из Бангладеша и Индонезије жртве трговине људима, и прокријумчарени су у Саудијску Арабију где су радили као џокеји у тркама камила.

Према страним радницима локални „бизнисмени“ понашају се као према модерном робљу, а све је толерисала саудијска држава. Можда је разлог и чињеница да је ропство у Саудијској Арабији релативно скоро забрањено, тек пре нешто више од четири деценије, а до тада су робови чинили петину становништва ове државе. А Саудијска Арабија је држава у којој обичаји тешко одумиру.

Због тога је и трговина људима практично толерисана и ретко да је неко због тога кривично одговарао. Колико је то укорењено и толерисано у саудијском друштву, видело су управо у САД 2005. године, када је саудијски држављанин ухапшен у Колораду, јер је готово четири године држао у ропству служавку из Индонезије и уз то је сексуално искоришћавао, упркос томе што је живео са супругом и децом у овој америчкој држави.

На суђењу је изјављивао да није учинио ништа лоше, као и да је једини разлог што је ухапшен његова муслиманска вера, а упркос великом броју доказа, тамошња саудијска заједница, као и његови сународници из Саудијске Арабије нису видели да је учинио ништа лоше и давали су му подршку током целог суђења. Упркос великом притиску, он је на крају осуђен на казну затвора од 27 година до доживотне и тренутно је на издржавању казне.

Можда највећа окрутност саудијског друштва може да се види у примени закона. Ово је једна од малог броја земаља где је смртна казна у готово свакодневној употреби, а „законске“ казне укључују одсецање главе, сечење руку и ногу због крађе, а бичевање се користи за „мање“ прекршаје као што је пијанство. На све критике из света на сурово понашање власти, саудијски званичници одговарају да је то „легална традиција још од прихватања ислама пре 1.400 година“.

Смртна казна се веома често примењује и то за убиства, силовања, трговину дрогом или оружане пљачке, а годишње се изврши од 100 до 200 егзекуција, најчешће на једном веома злокобном месту, Тргу Дира у главног граду Саудијске Арабије, Ријаду. Ту се извршавају јавне егзекуције, а сви становници су позвани да присуствују „догађају“, где егзекутор сабљом одсеца осуђеном главу.

Међутим, без обзира на све познато о Саудијској Арабији, протестима међународних хуманитарних организација због понашања које пре припада средњем веку, него савременом друштву, ова држава није претрпела никакве санкције, а у готово сваком обраћању јавности, амерички политичари је називају „неизоставним америчким савезником на Блиском истоку“.

 

Остали без џамије у Москви

 

Саудијска Арабија покушава и да широм света пропагира своју верзију ислама – вахабизам, због чега гради џамије и религијске центре. Готово све џамије саграђене у Сарајеву након рата, направљене су управо саудијским новцем.

Тако су, како се препричава у дипломатским круговима, Саудијци пре неколико година желели да саграде џамију и у Москви. Руски званичници су њихову делегацију љубазно примили и рекли да нема никаквих проблема да се џамија сагради у Москви. Једино су желели да и Саудијци буду исто тако љубазни, па да Русима дозволе да направе православну цркву у Саудијској Арабији. Они су то међутим одбили, јер у Саудијској Арабији нису дозвољени никакви верски објекти, осим исламских. Тако је и пропала градња џамије у Москви.