Док је српска држава годинама трошила новац на ствари попут новосадског „Егзита“, шта су радили Мађари? Под руководством Орбана и Фидеса улагали су у „летње фестивале“ и од њих направили интелектуално-политичке и идентитетске догађаје првог реда.
Пише: Др Миша Ђурковић
Из неких од претходних текстова, већ сте имали прилике да видите како су Мађари у време владавине Фидеса поставили један изузетно озбиљан систем конзервативне, пропородичне и патриотске политике какав, нажалост, не постоји нигде друго у данашњој Европи. Осим „Емсисија“ постоји још један низ сродних институција у Будимпешти као што су МКИ, њихов Институт за међународне послове, затим Универзитет јавне управе односно Лудовика, Центар за фундаментална права, који је врло сродан пољском Ордо Јурису и заједно се баве правном заштитом хришћанске и породичне традиције и „Денјуб“, односно Дунав институт.
На свим тим институцијама, осим водећих домаћих стручњака, ангажовани су, било као стално запослени, као спољни сарадници, или као тзв. академци посетиоци, бројни међународни актери који данаs озбиљно утичу на обликовање јавне сфере, јавних политика и међународних односа.
На МКИ, на пример, ради Филип Пилкингтон кога смо недавно угостили у Београду и који је инсистирао да прву промоцију нове књиге која говори о колапсу глобалног либералног поретка промовише баш код нас. А на „Денјубу“ је већ пет година присутан Род Дрехер, један од најутицајнијих конзервативних мислилаца данас, који је недавно објавио и документарни филм на основу своје последње књиге, где покушава да покаже колико савремени западани свет личи и репликује некадашњи комунистички.
Летњи фестивали
Но, посебно поглавље у овом систему представљају сада већ легендарни летњи фестивали које они организују. Један је Тушвањош, који се организује у бањи на крајњем западу Ердеља, односно Трансилваније, а други је „Емсиси“ фест који се управо завршио у суботу, у њиховом историјском граду Естергону или како су га наши стари звали Острогону. Ради се о фантастичном завршетку радне академске и политичке године, некој врсти финала, сижеа, пресека стања нације и Европе, али и ритуалу у коме се учи, преиспитује, хомогенизује и обнавља национална енергија уз помоћ бројних гостију из иностранства, буквално из свих крајева света.
Неки ће се сетити да је Драгачевски сабор трубача основан 1961. на празник Покрова пресвете Богородице и да је имао јасну духовну и идентитетску основу. У шта се у међувремену претворио, свима нам је познато… Но замислите да уз забаву и уметничко надметање трубача уместо дионизијске распамећености, мегапијанства, кркања купуса и пљачкања гостију имате читав спектар програма, радионица, панела, промоцију вина и кухиње из свих крајева Србије, дакле разне облике разумевања, испитивања, практиковања и обнове идентитета српског народа. А да уз то буде направљено тако да можете да одете са породицом и да уживате у лепотама тог краја…
Још већа туга је (акобогда) стварно исељени „Егзит“ фестивал који се четврт века одржавао на Петроварадинској тврђави. Нешто што је почело као политичка рокенрол манифестација у време рушења Милошевића, већ од 2001. је постало политичко мезимче у које је држава са разних нивоа, од градског, преко покрајинског до републичког немилице сипала новац. Они су додуше имали своје идеолошко-пратеће програме типа борбе против (српског) национализма, трибина о „геноциду у Сребреници“ са добрим Богољубом Панчићем итд.
Но, у почетку је макар у неком ширем музичком смислу то имало смисла јер су најпре долазиле занимљиве групе које нисмо могли да гледамо у претходне две деценије, а осим тога био је читав низ других занимљивих програма попут латино сцене, ворлд мјузик сцене, представљања нових група итд. Последњих десетак година то се међутим готово потпуно изгубило и ово је претворено у транс лудило са ултра доминацијом разних облика техно музике и десетак хиљада пијаних и дрогираних (углавном) Енглеза који дођу на јефтин провод у Нови Сад.
Мађарска стратегија
А шта раде Мађари? Још 1990. године покренут је летњи фестивал у Балваношу у Румунији као нека врста мултикултуралног догађаја за дијалог Румуна и Мађара. Од 1997. догађај је пребачен у бању Тушњад, која се налази недалеко од Брашова, на западним ободима Ердеља. Догађај је временом све више попримао чисто мађарски карактер да би од 2010. Орбан и Фидес од тога направили интелектуално-политички и идентитетски догађај првог реда.
Петодневни догађај је нека врста летњег кампа, интелектуалног фестивала, фестивала мађарског идентитета и националног јединства усред Румуније, и притом одличне забаве уз фолк и рок музику. Током тих дана одржава се велики број интелектуалних дебата и расправа, на мађарском и енглеском језику, о најважнијим питањима данашњице којима може да присуствује свако ко плати улазницу за фестивал. Продају се разне врсте хране, али по веома приступачним ценама. Низ малих произвођача продаје своја вина, одржавају се радионице и концерти традиционалне музике и традиционалног играња итд.
Субота је завршни дан када по правилу Орбан одржи важан програмски говор и пошаље најважније политичке поруке, уз охрабрење и посебне поруке Мађарима у Ердељу. Ту је рецимо 2014. лансирао идеју о нелебиралној демократији. Током фестивала имао сам прилику да на посебном пријему који је организовао неформални домаћин, председник спољнополитичког одбора мађарског парламента, Немет Жолт слушам како преко 300 припадника мађарске елите из гласа пева своју химну.
Ове године Орбан је одржао говор у трајању од око сат времена, уз одговарање на пристигла питања. Први део је имао појачану ноту тврђих порука за тамошње мађарске бираче који следеће године гласају и на мађарским парламентарним изборима и могу да донесу превагу као што су то недавно урадили на румунским председничким изборима.
Зато је најпре поменуо да се сусрео са 24-им румунским премијером од кад се 2010. вратио на власт и експлицитно рекао да не сматра мађарско питање решеним у Румунији. Није говорио само о аутономији Мађара, већ је поменуо потребу генералне децентрализације ове земље и враћање прерогатива изворним историјским покрајинама Румуније итд.
Но други део је био изванредна анализа актуелног међународног тренутка и упозоравања да је свет врло близу трећег светског рата. Посебно је говорио о лудилу Европске уније која преузима бакљу интервенционизма и која се поново спрема да фактички зарати са Русијом. И у Естрагону је врло детаљно поновио да је кривац за рат у Украјини западни НАТО интервенционизам који је наставио да притиска Русију и да јој прети заокруживањем са свих страна. Орбан није поменуо реч неутралност, јер је Мађарска члан НАТО пакта, али је суштински рекао да је циљ да Мађарска у том рату са Русијом и осталим великим светским сукобима не сме да учествује. Отприлике, оно што је Милан Стојадиновић 1937. дефинисао као циљ Југославије пред глобалних хаос.+
Порука Србима
Говор у Естрагону био је сажетији, фокусиранији и прецизнији. Фестивал који у њиховој историјској престоници организује „Емсиси“ траје три дана, и због природе града има више урбанију ноту, али сличан формат. Учествовали су Даглас Мареј, Патрик Динан, Алис Вајдел, и велики број заиста озбиљних акедемских и политичких актера од Кине до Аргентине.
Орбан је по први пут гостовао на овом фестивалу као говорник, што јасно показује колико ће избори следећег пролећа бити важни за њега, Фидес и Мађарску. Тиса има озбиљну подршку и по први пут Фидес има изазов са деснице иза кога наравно у потпуности стоји Европска унија, Сорос и демократски део САД, са све украјинском службом коју је недавно Орбан именовао као озбиљно присутну и субверзивну у Мађарској.
Говор у Естрагону пуно је говорио о Украјини, указавши на језив третман мађарске мањине који Зеленски спроводи, поновио је упозорење на рат, указао је наравно на значај избора за будуће усмерење Мађарске, и најавио је низ економских и социјалних мера које би додатно требале да подстакну рађање деце као питање свих питања не само за Мађарску.
О статусу Мађарске, каже он, најбоље говори то што Мерцедес у Дебрецину отвара фабрику електричних аутомобила са кинеским батеријама. У оба говора је нагласио да је процес замене становништва на Западу циљаном имиграцијом неевропског становништва отишао толико далеко да ће будући премијери Мађарске морати да бране земљу од имиграције и са западних граница.
Пошто је говор одржан дан након изрицања потврде пресуде Додику, скоро десетак минута је посветио Србима. Подржао је Додика као демократски изабраног председника чији је легитимитет јачи од насиља које Шмит спроводи уз Брисел, али је говорио о стратешком партнерству са Србима као најважнијим народом на Балкану које је неопходно и за једне и за друге. Помињао је сарадњу и око безбедносних питања, и око емиграната и око фактичке неутралности, затим енергетску сардњу итд. И дакле врло јасно је говорио о сарадњи народа, а не политичара као нечему што је неопходно у дугом периоду.
За „Емсиси“ фест имам податак да за та три дана прође око 50 000 људи. За Тушвањош немам прецизне податке, али верујем да је број још већи јер траје дуже и циља на већу популацију. Дакле замислите да смо уместо бацања пара на Егзит тај новац уложили у неки сличан национални интелектуално-уметнички фестивал који би се одржавао у Српској, Црној Гори, Македонији, или можда и у Хрватској? Јер ако то не будемо радили може нам се десити да и одатле нестану чак и трагови нашег некадашњег постојања.
У Естрагону сам посетио цркву Светих архангела Михаила и Гаврила коју су неки озбиљни Срби подигли око 1760. године у сред њихове историјске престонице и седишта надбискупије. До 1910. била је наша српска православна црква, а од тада је унијатска односно грко-католичка. И даље је позната као Рац темплум, односно Српска црква. Но она је подигнута на месту где је од краја шеснаестог века до пожара око 1705. године стајала прва, дрвена српска православна црква. Последњи легитимни српски деспот Павле Бакић је био са својим шајкашима господар целог овог простора од Пожуња до Острогона, како су Срби звали овај град. Ово су биле северне границе нашег присуства.
Браћо Срби у памет се узмимо, ако нећемо да овакве приче убудуће остављамо и за просторе на којима данас (још) живимо…
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
