Пише: Боривој Рашуо
Након што смо ми из Крајине одбили Венсов план, Слободан Милошевић је извршио смену Милана Бабића и комплетне власти коју је он представљао. Заменио га је Гораном Хаџићем, који је већ сутрадан прихватио план, чиме је био утрт пут за сламање Крајине.
Методолошки приступ у писању мемоарске грађе, у што спада и овај рад, иде од фаворизовања личности до давања већег значаја догађајима који су предмет обраде. Приступ практикован у овом раду биће комбинација та два концепта, зато што се на тај начин може најпотпуније изразити бит обрађиваног предмета. Наиме, познато је да личности праве догађаје, а онда ти догађаји у последичном низу захтевају укључивање већег броја људи како би били операционализовани.
Зашто овај текст сада? Поред историјске дистанце, мотивација је и враћање дуга према народном напору. Али он се појављује и стога што су у међувремену, док су главни актери историјских збивања ћутали, разни безначајни људи у дневно-политичке сврхе измишљали историју.
Уместо да су се држали чињеница, које би их свеле на непријатно безначајну меру, уместо да су уважавали историјску дистанцу, они су правили дистанцу од истине. Томе се морало стати на пут.
Време националног буђења
Српски народ и његове државе били су у 20. веку ухваћени у окове два паклена пројекта. Југословенства као државне идеје и комунизма као владајуће идеологије. У периоду владавине ове две идеје, који није био кратак (трајао је седамдесет година), српске државе, Србија и Црна Гора, су изгубиле свој суверенитет и интегритет, а српски народ идентитет. Само под тим условом та два пројекта су била смислена за друге актере у Југославији и у оквиру међународне заједнице.
С краја осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века, ти пројекти су почели губити и међународну и домаћу важност и то је отворило пут за постављање српског питања као националног и државног питања. Главна личност у том националном буђењу био је Слободан Милошевић, који је отворио то питање и тиме покренуо процес преиспитивања односа у антисрпски уређеној Југославији по Уставу из 1974. године.
Тада се, како је духовито и тачно приметио Милован Витезовић, „догодио народ“. Тачније, народ је изишао на политичку позорницу, што је Слободан Милошевић искористио за обједињавање Србије и анулирање деструктивне улоге аутономија Косова и Војводине. У истом политичком захвату и националном буђењу решено је и српско питање у Црној Гори, чиме је она престала бити деструктивни чинилац у Федерацији против Србије. И такав минимални државни опоравак Србије изазвао је огромну нервозу у другим федералним јединицама, пре свега у Хрватској и Словенији.
Њихова нервоза на политичком плану испољавала се као атак на српски народ, који је живео у тим федералним јединицама, првенствено у Хрватској. Хрвати су врло брзо прешли пут од лажног братства и јединства до искреног усташтва. Поништавање суверености српског народа као конституента хрватске државе, како је стајало у Уставу СР Хрватске, био је знак за акцију Срба у смислу одбране свог правног положаја, а увек са обазривим погледом на искуства Јасеновца и страдања током Другог светског рата.
Први институционални одговор српског народа било је усвајање Декларације о суверености и аутономији Срба на великом Сабору у Србу, 25. јула 1990. године. Неупитни покретач почетног отпора српског народа био је Јован Рашковић. Он и српски народ су се добро разумели. На самом Сабору, после говора Јована Рашковића, окупљеној маси обратио се доктор Милан Бабић, чији је говор за разлику од Рашковићевог доста романтизованог, имао све одлике прагматичног политичког говора са јасном поентом.
Будући да сам по струци политиколог, уочио сам ту разлику, и с обзиром на то са чим се суочавао српски народ проценио сам да српски одговор мора прерасти из покрета у институционалну форму борбе против нацистички оријентисаних и агресивних Хрвата. Време салонског и дисидентског национализма, чији је протагониста био Јован Рашковић је прошло.
Први неспоразум између Јована Рашковића и Слободана Милошевића, био је после објављивања фонограма разговора између Рашковића и Туђмана, где Рашковић није био до краја јасан у својим ставовима. Другом неспоразуму лично сам присуствовао. Наиме, на инаугурацији председника Милошевића, после председничких избора деведесете године, Рашковић је прилазећи да му честита, кренуо од извињавања за дату изјаву у НИН-у, уочи тих избора, да је Слободан Милошевић српском народу указао на слободу, али да му није донео слободу, говорећи да су то новинари погрешно интерпретирали.
Милошевић је на то реско узвратио „нема ту професоре мој извињавања, све је то политика“. А да је све то политика, показала је чињеница да је Рашковић недуго затим био уклоњен са политичке сцене у Крајини.
Дошло је време одсудне и конкретне борбе, што је тражило нове методе и нове људе. На Сабору у Србу упознао сам Милана Бабића, у ком сам препознао управо таквог политичара. Сутрадан смо се видели у Книну, где сам му изложио моје разумевање начина борбе, која је морала имати институционални карактер, са чим се он сагласио. Први акт у том смислу био је расписивање референдума о аутономији српског народа за деветнаести август 1990. године од стране Српског националног вијећа, као органа извршне власти, који је изабран на Сабору у Србу.
Референдум је спроведен према законским прописима и у огромној већини потврдио опредељење Срба за аутономију. Напетости и тензије између Хрвата и Срба, укључујући и оружане чарке, које су увек биле узроковане хрватским нападом на Србе, указивале су на приближавање и неминовност рата. Све то је указивало да треба прећи на чвршће облике организовања и одређеније форме борбе за слободу и права српског народа.
Ту се, пре свега, мисли на војни аспект, а потом и политички. Ваља имати на уму да су све наше одлуке биле израз реаговања на већ донесене одлуке хрватске стране, односно на референдум о отцепљењу Хрватске од Југославије. То уједно показује да је српски покрет у Крајини био аутентичан и самосталан и да су све одлуке биле вођене ситуацијом на терену.
Време националног заноса
Милан Бабић је био талентован политичар са пуним разумевањем времена у коме делује и са елементима државничког понашања и знања. Умео је и хтео да учи, што је делом произилазило из тога што је био стоматолог по струци, свестан своје недовољне упућености у државне послове, а делом и због озбиљности ситуације. У то сам се уверио приликом сваког нашег сусрета са озбиљним српским интелектуалцима са којима сам га упознавао у то време.
Та његова карактеристика омогућила је да се пројекат државног осамостаљења Крајине, што ћемо показати у наредним редовима, доведе до краја. Предложио сам му да политичку форму аутономије, подржану референдумском вољом народа, конституишемо одговарајућим правним актом. Тај акт је био Статут. Замолио сам професора Ратка Марковића, угледног српског правника, да напише Статут Српске Аутономне Области Крајина, што је он и учинио. Тај Статут је усвојен на скупштини Заједнице општина Северне Далмације и Лике 29. маја 1991. године. Тим чином отворен је пут институционалне заштите права Срба.
Према одредбама Статута формирани су органи власти – скупштина, влада и судска власт. Милан Бабић је добио мандат за састав Владе САО Крајине. Пошто је он познавао већи број људи у Крајини од мене, из разлога што сам ја деценију раније напустио Книн и отишао на студије у Београд, највећи број министара у тој Влади био је његов избор. Ја сам му сугерисао да би било важно да у Влади имамо и неко познатије име, те сам му предложио Јована Радуловића за министра спољних послова. Како сам познавао Јована Радуловића најавио сам му долазак Милана Бабића и моје маленкости код њега.
До тог сусрета је дошло сутрадан, где сам Јовану Радуловићу образложио идеју, уз аргументацију да је тренутак да сви они који су нешто створили у својим каријерама дају то на услугу свом народу. Након дугог колебања, промишљања и оклевања Јован Радуловић је прихватио понуду и постао министар у Бабићевој влади. Пошто смо Радуловић и ја живели у Београду, били смо често у контакту. Он ми је рекао да сматра да као писац који се укључио у борбу једног малог народа за његова права има шансе да добије Нобелову награду за књижевност. Пошто је уочио да му је амбиција нереална, повукао се и поднео оставку на место министра спољних послова.
На предлог Милана Бабића председника Владе САО Крајине, Скупштина је изабрала мене за министра спољних послова. Мимо наших очекивања конститутивно уобличавање САО Крајине изазвало је нервозу у политичком Београду и као противмеру Београд фаворизује министра унутрашњих послова у Влади Крајине Милана Мартића, човека без политичког искуства и државне визије.
Овим се нипошто не доводи у питање његов неупитни патриотизам. Коначно, његова сужањска хашка судбина и његово држање пред тим инквизиторским судом то и потврђују. Неспоразум између Крајине и Београда, који такође ваља истаћи, наступио је приликом одлуке о присаједињењу Крајине Србији, од првог априла 1991. године. Истом одлуком прикључила се САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем, понајвише захваљујући неспорном ауторитету и непоколебљивом родољубу Чаславу Оцићу министру спољних послова у влади САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем.
Већ у том часу почеле су да се исказују разлике између националних циљева који су руководили нас у Крајини и службеног Београда, пре свих председника Србије Слободана Милошевића. Још већу напетост изазвала је Декларација о уједињењу САО Крајине и Аутономне Области Западна Крајина у тадашњој Босни и Херцеговини, донесена 27. јуна 1991. године у Босанском Грахову.
Та Декларација била је трн у оку заточеника АВНОЈ-а и његових одлука. Удар на АВНОЈ, био је удар и на комунизам, како се то разумевало у Београду. Крајина је поново постајала жртва која се налази између усташког чекића и комунистичког наковња у Београду, чиме је само потврђена коалиција успостављена у Другом светском рату. Ове две конфликтне ситуације између Книна и Београда, противно општем уверењу о послушности Крајине Милошевићу, показују да је српски покрет у Крајини аутентичан и аутономан, да се разумљиво ослањао на Београд, али да никада није губио своју самосталност. Руководство у Крајини увек је правило разлику између калкулантског понашања власти у Београду и одлучности српског народа у Србији да брани национални интерес.
На овом месту, важно је истаћи, да када је пресахла национална ватра на Косову и Метохији, да се она пренела на Книнско Косово код цркве Лазарице и тиме показала сву митску снагу косовског опредељења и косовског завета. Могло би се рећи, у нешто слободнијој форми, да је реплика постала достојна оригинала. Улогу Српске православне цркве и њених великодостојника сматрам веома важном и одлучујућом. Без њеног учешћа у целом националном настојању, резултати би били мањи, а можда их не би ни било.
Оснивање државе
Процес развоја САО Крајине и њеног међународног положаја захтевали су од руководећих људи у Крајини да се крене ка вишем степену организовања ка образовању државе. У том смислу, договорио сам са Миланом Бабићем да ћу по узору на Устав Републике Србије направити прилагођени Устав Републике Српске Крајине у погледу извршних овлашћења председника републике и владе, што сам и учинио. Устав је куцала дактилографкиња Душанка Јовановић у Институту за новинарство, чији сам ја био директор.
Текст Устава одштампан је у два примерка, од којих сам један доставио Милану Бабићу, а други Чаславу Оцићу са идејом да се једновремено усвоје на два различита места, у Книну и у Белом Манастиру од Скупштина обеју Српских Аутономних Области. На седницама заказаним за Никољдан, 19. децембра 1991. године, Устав је једногласно усвојен, и Срби су први пут у историји добили своју државу западно од Дрине и Дунава.
Уместо да смо овим чином олакшали своју државну егзистенцију, наш ход по мукама ће тек почети. Наиме, док смо ми тежили самосталности и суверености, Милошевић је заједно са западним силама и Туђманом преговарао о тзв. специјалном статусу Срба у Хрватској. У том циљу, у новембру 1991. године, Милошевић је позвао Милана Бабића и мене на разговор у Председништво Србије на Андрићевом венцу, како би нас обавестио о свом науму.
Уследила је жестока расправа између Милошевића, Бабића и мене, где смо нас двојица одбијали могућност специјалног статуса. Жестина расправе ми је показала да се успостављене дистанце губе и да смо са пер си прешли на пер ту. Кулминација неспоразума у разговору међу нама наступила је у часу када је Милошевић као излаз из настале ситуације изнео предлог да на територији Војводине оснујемо нови Книн и да преселимо становништво тамо, јер је то коначно и наша земља. Није било тешко закључити на шта је смерала та понуда. Ту је разговор био прекинут.
Какав је председник Милошевић био човек илустроваћу следећом анегдотом. Када нас је испраћао из кабинета, ставио је руку на довратак и чекао да ми узмемо горњу одећу. Свему томе присуствовала је његова секретарица Мирјана. Свој мантил сам лако издвојио са заједничке вешалице, док је Милан под неонским светлом узео Милошевићев капут, који је био сличан његовом. Како је Милан био готово два конфекцијска броја већи од Милошевића, почео је да отежано навлачи Милошевићев капут, на шта је Милошевић, након онолике свађе, шеретски приметио: „Миланче, рано ти је за тај“.
Сведок сам још једне анегдоте, која се десила такође у Председништву Србије на Андрићевом венцу, на састанку руководстава Републике Српске и Републике Српске Крајине. На сугестију Радована Караџића председнику Милошевићу да бисмо можда требали да направимо неке уступке Западу, а да виталне интересе бранимо неодустајно, Милошевић је узвратио: „Радоване психијатру мој, ајкула се не припитомљава храњењем“.
И још једна анегдота, којој нисам присуствовао, а коју ми је испричао Брана Црнчевић. Он је Милошевићу једном приликом рекао како има велики проблем, јер се на Газиместану 1989. на Видовдан, српски народ заљубио у њега, а његова жена, као свака жена, почела је да мрзи своју конкуренцију. Ова анегдота изражава прави положај Милошевића и однос његове супруге Мирјане према српском народу преко Дрине, којег је мрзела и доживљавала као четнике. Чини ми се, да је у томе садржана целокупна шизофренија новије српске историје.
Преговори у Паризу
Не постигавши циљ у разговору са Бабићем и са мном око специјалног статуса Срба у Хрватској, након недељу дана, Милошевић је предложио да на исту тему разговарамо у холандској амбасади у Паризу, мислећи ваљда на ефекат опсенивања простоте, нимало не рачунајући с тим да смо ми, иако млади, кроз борбу коју водимо брзо сазревали.
До тог разговора је и дошло. У делегацији РСК били смо Милан Бабић, Лазар Мацура, Часлав Оцић и ја. За Париз смо путовали из Београда преко Хага, Фалконом Савезне Владе, заједно са професорима Костом Михајловићем и Ратком Марковићем, који су ишли у Хаг на састанак о сукцесији СФРЈ. Приликом растајања и нашег продужавања за Париз, на ветровитом аеродрому у Хагу, Ратко Марковић ми је рекао „Боро не слушајте Милошевића, слушајте себе“.
Не знам шта ми је био јачи утисак, да ли сам био више обрадован искреним родољубљем професора Марковића или разочаран Милошевићевим издајничким калкулацијама. Било како било, ми смо стигли у Париз. Били смо изненађени што нам француска полиција није дозволила да ступимо на тле Француске, него су нас довезли у екстериторијални део у холандску амбасаду. Разговор је почео тачно у 12 часова, под председавањем холандског амбасадора у Француској, Вејнанца, уз присуство Герда Аренса, у својству представника Европске заједнице.
Вејнанц је у уводу рекао да је циљ састанка да се договори модел специјалног статуса Срба у Хрватској. Делегација Републике Српске Крајине се успротивила таквом предлогу и аргументовала своју позицију. Главни аргумент је био да смо ми суверен народ и да смо своју сувереност конституисали у државу Републику Српску Крајину. Након тога Вејнанц је дао паузу.
Како смо од наше обавештајне службе у Београду добили информацију да је Герт Аренс фолксдојчер из Баната и да одлично говори српски, пало ми је на памет да се послужимо триком у току те паузе. Када је Аренс био у нашој близини, и кад смо били сигурни да нас може чути, правећи се да не знамо да нас разуме, Милан Бабић и ја смо почели да износимо ставове потпуно супротне од оног што ћемо заступати у наставку састанка, с циљем да видимо да ли има промене у њиховом ставу око специјалног статуса или је оно што је речено у уводу састанка дефинитивна понуда.
Наставак разговора је почео уз ручак и наши домаћини су сматрали да са становишта њиховог интереса све иде у добром смеру, с обзиром на то да смо наставили разговор са питањем шта подразумева специјални статус, те смо понуђени најбољим вином. Како се разговор даље одвијао Милан Бабић, Лазар Мацура, Часлав Оцић и ја смо одбијали сваку могућност специјалног статуса Срба у Хрватској, на коме су они инсистирали, остајући чврсто при ставу да своју сувереност уграђујемо у своју државу.
Готово у шоку Вејнанц и Аренс констатовали су да ствари не иду како треба. У то је стигло послужење новог вина, које је више личило на оцат, него на вино, из чега смо закључили да је то опомена за непослушне. Вејнанц је предложио да Аренс ступи у везу са Милошевићем у Београду и да га обавести да су разговори пропали. Када се Аренс после тог разговора вратио за преговарачки сто, обавестио је Вејнанца о садржају разговора, а главна оцена је била да је Милошевић рекао да смо ми луди, на шта сам ја цинично приметио, да нисам имао утисак да Аренс иде на разговор са психијатром, него са председником Србије. Ту је разговор прекинут. Растали смо се без руковања.
Патриоте на делу
На овом месту, пре него што пређемо на разматрање кључног питања о Венсовом плану, желим да истакнем да су велики допринос у борби за Крајину дали Милан Зукановић, власник Колинга, Драган Павловић грађевински предузетник и харамбаша Чувара Христовог гроба и Бранко Драгаш, банкар.
Драган Павловић је највише доприносио Крајини, тиме што је одржавао и неговао квалитетне и корисне односе са Српском православном црквом. Заједничка борба за српску ствар у Крајини и блискост карактера учинили су нас трајним пријатељима.
Бранко Драгаш је вишеструко финансијски и материјално помагао Крајину. Касније смо постали кумови, тако што сам његовог сина Константина држао на крштењу.
Посебно истичем допринос Лазара Гутеше, адвоката из Вршца, пореклом из Лике, који је помагао Крајину снабдевајући је храном и лековима. Лазара Гутешу сам упознао на хиротонисању владике Атанасија Јефтића у Владичанском двору у Вршцу. Тај први сусрет, његова пуноћа, утемељили су моје пријатељство са њим заувек. Изгледа да у животу има таквих места, која и пре него што се догоде као да су већ постојала. Такво је свакако моје пријатељство са Лазаром Гутешом.
Преко Милана Зукановића одржавали смо везе са руководством Србије, пре свих са Радмилом Богдановићем, председником Скупштинског одбора за Србе изван Србије, најчаснијим и најделотворнијим човеком те власти, који се несебично залагао за српске успехе у Крајини. Да је Србија имала више таквих људи, имала би мање проблема с којима се суочавала у то ратно доба.
Како је Хрватска 31. марта 1991. године извршила агресију на Крајину, и рат постајао све озбиљнији, морали смо водити бригу о снабдевању храном. Природно, обратили смо се Србији. Милан Бабић је замолио председника Милошевића да Србија обезбеди храну за Крајину за ратну зиму која предстоји, на шта је Милошевић рекао, обраћајући се Бабићу и мени: „Момци не брините, помоћи ће вам Србија, јер је она кроз своју бурну историју помагала и непријатељу“.
Упутио нас је на Радомана Божовића, који је у то време био председник Извршног већа АП Војводине, уз коментар „Покрајина ви – покрајина они, па сарађујте“. Та сарадња је текла беспрекорно. Овде у Београду, наставио је Милошевић, сарађујте са министром полиције Радмилом Богдановићем. Он је најпреданији и најпоузданији. Мислим да је ваша побуна њега оставила без сна.
Обратили смо се Радмилу Богдановићу и он нас је одмах примио. Пренели смо му садржај разговора са Милошевићем, на шта је он додао да га је председник већ информисао. На наше молбе за помоћ он је казао да ће учинити све што треба, уз предлог да би било добро да се и ми потрудимо, и да сами одемо у Источну Србију и замолимо директоре предузећа прехрамбене индустрије да помогну.
У ту сврху обезбедио нам је камионе транспортног предузећа Трансшпед, са којима сам ја кренуо пут Источне Србије. Тамо сам био дочекан веома срдачно и уследила је несебична помоћ. Из целе те операције, памтим и истичем један детаљ, који се десио у Зајечару. Камион Трансшпеда у ког су товарени брашно и остала храна, био је паркиран у близини аутобуске станице. Одједном се према камиону упутио човек са колицима натовареним са џаком брашна, пришао камиону и рекао „браћо, оволико од мене, ја толико дајем од срца за наш народ“.
Био је то чика Станоје, човек који је већ зашао у осму деценију живота. Када сам видео тај призор, помислио сам у себи, и жао ми је што то нисам рекао на глас да и он чује, па ми не можемо изгубити. Нажалост, није се много питао чика Станоје. Питао сам се успут зашто нас је Богдановић упутио у Источну Србију. Мудри Радмило Богдановић, тиме је испитивао реакцију Источне Србије на српску борбу у Крајини и Источна Србија је положила тај испит. Престони Београд је поводом Крајине пао на том историјском испиту.
Вредан пажње и поштовања у тадашњој Влади Србије био је њен министар иностраних послова Владислав Јовановић. Био је човек широких увида, велике толеранције и разумевања. У такав његов карактер и особине могли су да се сместе и неспоразуми између Владе Крајине и Слободана Милошевића. Сред тих неспоразума, Јовановић је имао слуха да се сретне с Миланом Бабићем и са мном и да учини много на релаксирању односа. Министар Јовановић био је човек дијалога и дипломата првога реда.
Интелектуалну подршку Крајини, својим саветима шта никако не смемо чинити, дао је Коста Чавошки, а шта је најбоље да чинимо Леон Којен. Чавошки је своје политичко искуство и правна знања несебично преносио на нас, дајући нашој борби вишу форму. Којен је својим геополитичким знањем и добрим познавањем међународних односа, ту врсту савета давао с потпуним уверењем да подржава исправну ствар. Лично ми је много помогао у доношењу одлуке да поднесем оставку у Влади Крајине, новембра 1994. године, о чему ће бити речи касније.
Академик Миодраг Јовичић помагао је саветима из области уставног права, а редовни професор Факултета политичких наука Момир Стојковић саветима из домена међународних односа и спољне политике.
Зорана Обреновића уочио сам преко текста у листу Политика, који је ишао у два наставка. Ту је он 1990. године одредио стратешке тачке националне и државне политике. То је био најозбиљнији текст тог времена у коме се ломила судбина српског народа. Након извесног времена и лично сам га упознао, консултовао се са њим око потеза који су најбољи за српски народ у Крајини, за шта је он увек имао ваљан одговор. Тада смо постали пријатељи и остали то све до данас.
Венсов план
Након безуспешних покушаја да Република Српска Крајина пристане на специјални статус у оквиру Хрватске, уследио је Венсов план као понуда за решење ситуације.
Овде ваља напоменути да је Слободан Милошевић за све време рата у Крајини и након њега, одржавао односе са Фрањом Туђманом. Најважнији од састанака који су они имали у то време, био је састанак у Карађорђеву. Док је јавно и декларативно заступао интегралну националну политику, која је у национални корпус укључивала и Српску Крајину, он је тајно правио уступке Фрањи Туђману. У том времену мобилисао је српске младиће из Србије да гину у Крајини које се већ одрекао. То је врхунац политичког цинизма, који је за последицу имао сукобе унутар српског народа, што је наносило огромну штету националном покрету.
Говорило се у то време у Србији – док наша деца гину у Крајини, Крајишници се шетају по Београду. То је био паклени план за разбијање националног јединства. Милошевићеву декларативну подршку националној политици, зарад опстанка на власти у Србији, јер се једино тако могло опстати на власти, ми смо у Крајини сасвим свесно користили за подизање националних циљева, мада смо били свесни да он води потпуно супротну политику. То се знало у ужим круговима. Шира јавност није била упућена у то.
Венсов план је предвиђао територијални интегритет Хрватске у њеним авнојевским границама, а Крајина је третирана као збир УНПА зона унутар Хрватске, које би за почетак штитиле међународне снаге УНПРОФОР-а, распоређене по принципу мрља од мастила. На преговорима око Венсовог плана у Книну, између Бабића и генерала Марака Гулдинга, представника Уједињених нација, било је говора о распоређивању међународних снага УН-а по граничној линији између Крајине и Хрватске, по узору на Кипарски модел.
У паузи тих преговора, коју је Марак Гулдинг искористио за разговор са председником Милошевићем, Милан Бабић ме је обавестио о могућој промени у распоређивању међународних снага, уз коментар „има наде за номаде“. У наставку састанка, генерал Марак Гулдинг, известио је Милана Бабића да се Милошевић противи било каквој измени, што је код Бабића изазвало запрепаштење.
Венсов план је предвиђао и повлачење ЈНА са територије Крајине. Два дана уочи 1992. године јавио ми се Милан Бабић из Книна, да ме обавести да је добио позив за састанак код Борисава Јовића и није му саопштено шта ће бити тема разговора. Договорили смо се да када стигне у Београд и заврши тај састанак, да се обавезно видимо.
Касно увече 30. децембра 1991. године, дошао је код мене и пренео ми садржај разговора. Разговор је био о Венсовом плану. Овде ваља напоменути, да смо ми о Венсовом плану разговарали пре тога у више наврата и оценили да је он за нас неприхватљив. Истина, до тог закључка смо касније дошли и на основу мишљења Зорана Б. Ђорђевића (Прилог 1 испод текста) из Америке, који је у свом писму насловљеном на Бабићево и моје име детаљно образложио погубности тог плана по интересе Републике Српске Крајине.
Зоран Ђорђевић заслужује велику пажњу, јер је својим саветима, будући да је био веома обавешен о токовима америчке политике, врло прецизно и корисно учествовао у вођењу наше политике, на шта смо ми пристали. То се односило на савете пре Венсовог плана, о Венсовом плану и после њега.
Зоран Б. Ђорђевић је био угледан професор на Харварду и свој углед је заложио за борбу српског народа и његова права. У жаргону смо га звали Михајло Пупин нашег доба. Борба за заједничку ствар испрва нас је учинила блиским сарадницима, да би се временом претворила у искрено и трајно пријатељство. Своје ангажовање на српској ствари Зоран Б. Ђорђевић је наставио и у време рата у Босни и Херцеговини, с почетка преко нас, а касније и директно са руководством са Пала.
Мада смо Бабић и ја о неприхватљивости Венсовог плана причали и раније, он ми је саопштио да је у разговору са Борисавом Јовићем пристао на план. Јовић је то исте вечери и објавио. Слабост Милана Бабића показала се као наш велики хендикеп за дефинитивно одбијање плана, што ће уследити у току јануара 1992. године.
Наиме, искористио сам прилику да на састанку Скупштине СФРЈ, која се одржала на самом почетку јануара 1992. године, преко Миле Паспаља, председника Скупштине Републике Српске Крајине, одбијемо Венсов план и тиме доспемо у жељену позицију. Одбијање плана у службеном Београду било је равно грому из ведрог неба и изазвало је огромну нервозу. Тим чином Миле Паспаљ се успоставио у јавном и политичком животу на великој сцени, што ће касније Милошевићев режим преокренути у своју корист. Од тог тренутка почињу брутални напади од стране Милошевића на све нас, а пре свих на Милана Бабића.
Милошевићево писмо
Како је Милошевић имао развијену мрежу политичких организација у Крајини, које су радиле што легално, што илегално, и преко којих је почео агресивно деловање, то сам искористио да Милану Бабићу предложим да забранимо рад Комунистичке партије у Крајини, уочи Божића 1992. године. Рекао сам му да су комунисти нама Србима хтели да укину Божић, те да је прилика да ми њих укинемо на Божић.
Бабић се сагласио са тим и ја сам написао Уредбу о забрани рада Комунистичке партије и других комунистичких организација на територији Крајине, јер они својим деловањем умањују одбрамбену способност Крајине, која је нападнута од Хрватске. Бабић је потписао Уредбу која је ступила на снагу одмах. Тај политички и правни потез изазвао је огроман револт у службеном Београду.
Немајући куд, и не могавши да постигне циљ сплеткарањем преко посредника, што је најчешће чинио, Милошевић је био принуђен да се директно укључи у ту политичку борбу. Уследило је његово отворено писмо (види Прилог 2 испод текста) упућено српском народу у Крајини, а стварно адресирано на Милана Бабића, са главном поруком да је Милан Бабић изгубио подршку народа и да мора бити смењен.
Процена нам је била да на то писмо свакако треба одговорити, па сам се обратио Матији Бећковићу, који је у том часу председник Удружења књижевника Србије.
Дошао сам на заказани састанак са Матијом у Удружење, представио му о чему се ради, у шта је он већ био упућен, јер је Милошевићево отворено писмо било публиковано. Матија Бећковић је у свом стилу, на поетичан и елегантан начин, изнео неколико теза, које сам ја уз остале чињеничне ствари, уградио у писмо одговор, које је потписао Милан Бабић. Главна теза одговора је била да су наше руке испружене Србији, а да ли ће их Србија прихватити то не зависи од нас. Сећам се, када сам диктирао текст одговора дактилографкињи Душанки Јовановић, да је она плакала, из чега сам закључио да је садржај писма био одговарајући. (Види Прилог 3 испод текста.)
Како председник Милошевић није могао да писмом заврши ствар, а будући да му се журило да испуни обавезе према западним партнерима, он је организовао седницу крњег Председништва СФРЈ, војног руководства ЈНА и руководства Републике Српске са руководством Крајине 31. јануара 1992. године. Поред руководства Крајине на ту седницу позвао је и представнике општина из Крајине, да, ослањајући се на њих и њихову фасцинираност и уплашеност, постигне циљ, да се прихвати Венсов план.
Седницу је отворио Борисав Јовић у Палати Федерације, где је поред њега седео и Благоје Аџић, начелник штаба ЈНА. Борисав Јовић је изложио циљ састанка, а то је било прихватање Венсовог плана. На то је уследио наш аргументован одговор, зашто план за Крајину није прихватљив.
Милан Бабић је извео убедљиву аргументацију за то, у чему смо му се и ми други чланови Крајинског руководства придружили. Немушти говори представника општина из Крајине нису ништа помогли, осим што су открили модел владања Милошевића, да увек има две стране на истом терену, како би их у подесном тренутку међусобно супротставио. Састанак који је трајао три дана и три ноћи, обиловао је жестоким полемикама, па и претњама од стране Јовића и Аџића, и на крају ствари су биле као на почетку. Крајина није прихватила Венсов план. Састанак је завршен трећи дан, другог фебруара 1992. године, чиме је политичка драма привремено окончана.
Ценећи укупну ситуацију и постојање озбиљне опасности за Бабића и мене, чак и од физичке ликвидације, позвао сам Зорана Ђинђића да нас прими. Иако је већ била поноћ, он нас је примио у свом стану на Студентском тргу. Проценио сам да нам је боравак у присуству опозиционог лидера, каква таква заштита у односу на брисани простор, што је у том тренутку за нас био Београд. Зоран Ђинђић је исказао пуно разумевање за нашу позицију, стао на нашу страну, што је касније и јавно заступао, на чему смо му били захвални.
Смена Бабића
Две недеље касније, Милошевић не одустаје, и сазива козачку скупштину у Борову селу, скупљајући са конца и конопца тзв. посланике, да би уз какав такав легитимитет преко Миле Паспаља извршио смену Милана Бабића и комплетне власти коју је он представљао.
У том прљавом послу, нелегалном у пуном значењу те речи, срамну улогу је имао професор Правног факултета Будимир Кошутић. Часну улогу у односу на Венсов план и противљење Венсовом плану имао је Мирко Јовић, који је организовао протесте у Београду тим поводом. Тако се и у овој прилици показало да зло и добро иду напоредо, како би се успоставила за подношење живота неопходна равнотежа.
За тзв. председника Крајине на тој седници је изабран Горан Хаџић, који је већ сутрадан прихватио Венсов план, чиме је био утрт пут за сламање Крајине. Једна од главних одредаба Венсовог плана била је повлачење ЈНА из Крајине, што је у току марта 1992. године и обављено. Сећам се када су тенкови и друга опрема ЈНА из Книна, уз Дерале, ишле према Босанском Грахову, једна бака из Стрмице је рекла „оде моја држава, питање је дана, када ћу и ја за њом“.
Не верујем да нису знали Слободан Милошевић, Борислав Јовић и Благоје Аџић, оно што је баки која је изговорила ову историјску реченицу било јасно као дан. Уместо ЈНА као оружана заштита Срба од зликовачке Хрватске, били су инсталирани војници Уједињених нација у мисији названој УНПРОФОР. У Крајини је наступио експлозивни мир, чиме су створени услови да се према сценарију запада рат пренесе на територију Босне и Херцеговине, што се и догодило маја 1992. године.
Чињеница о издаји Крајине од стране Милошевића не негира позитивне учинке његове политике (Република Српска и успостављање целовите Србије). И у овом случају се потврђује да нико није саздан из једног комада и да свако има своје лице и наличје
Да је заиста постојао сценариј ширења рата на Босну и Херцеговину илустроваћу фрапантном чињеницом из разговора са британским дипломатом, који сам водио новембра 1991. године у Београду, у својству министра спољних послова у Влади Крајине.
Реч је о разговору који је вођен пола године пре почетка рата у Босни и Херцеговини. Разговарали смо на тему Крајине, наших циљева и очекивања, да би он у једном тренутку потпуно изненада рекао „не мислите ваљда да смо ми Сарајеву дали олимпијске игре, зато што нисмо имали друго решење, него смо им то дали, када буде у рату бомбардовано Сарајево, да не буде бомбардована босанска касаба него олимпијски град“. Са том чињеницом, сматрајући је важном, упознао сам Слободана Милошевића лично.
Рат у Босни и Херцеговини и напад на српски народ дефинитивно су показали да од заједничког живота у истој држави нема ништа. Уз то, још једном се показало да се српско национално питање решава пре свега у Босни. Срећом, Србе су тамо предводили озбиљни људи на челу са Радованом Караџићем и Ратком Младићем. Караџић је био избор Добрице Ћосића, човека о коме желим на овом месту рећи реч више.
Добрица Ћосић је једини човек пред којим сам у првом сусрету имао трему. Његова доброта је, као изненађење у злом времену, деловала неочекивано. Отуда можда извор треме. То је човек који је имао најпотпуније разумевање српске ситуације и од њега сам чуо неколико значајних ствари.
Прво, рекао је да ће нас Србе уништити моравска брљивост и динарска плаховитост. Цвијићевски, зар не? Друго, када је био на дужности Председника СРЈ, у телефонском разговору посаветовао сам се са њим око једне конфликтне ситуације у Крајини, која је била везана за Милана Мартића. Он ми је рекао „ склоните тог човека јер не може да се носи са историјом“. Та немогућност ношења са историјом није била карактеристична у том времену само за Мартића. Стекао сам утисак да је од Добрице Ћосића могао научити и онај ко то није хтео. Био је харизматична личност.
„За Босну ћу се тући“
Радован Караџић је био лидер по мери и величини проблема с којим се суочавао српски народ у том времену. Сједињавао је у себи врлине вође са визијом и прагматичног политичара. Једном речју, израстао је у крупног државника, захваљујући коме је, између осталог, створена Република Српска. Када погледам са ове дистанце колико је Караџић учинио за српски народ, чиме је покварио планове наших непријатеља, што директних, што индиректних, чуди ме како га инквизиторски суд у Хагу није и драстичније казнио.
Он је био господин, имао је нешто племенито у себи – песничко, и око себе је окупљао сличне људе. Зато резултат није могао изостати. Генерал Ратко Младић је израстао из борбе у Крајини и за Крајину и успоставио се као неприкосновени војсковођа Срба у Босни. Њега сматрам последњим класичним војсковођом. После тога ратови су се водили и воде другачије. Ратко Младић је био частан официр и хуманиста са пушком у руци, не желећи другоме зла. Његов приоритетни задатак био је одбрана свог српског народа. Судити Ратку Младићу за ратни злочин није ништа друго него доношење смртне пресуде праву и правди.
Никола Кољевић је био интелектуалац највишег ранга, који је, одазивајући се на позив свог народа, принудно ушао у прљаве политичке воде, где је показивао знаке несналажења. Момчило Крајишник је пример поузданог државног службеника високог ранга, који је нарастао заједно са својом функцијом председника Народне скупштине Републике Српске. О Биљани Плавшић и њеном политичком аматеризму и моралној непостојаности не желим да трошим речи.
С почетка пролећа 1992. године, одржан је важан састанак у Патријаршији, који је сазвао патријарх Павле, с намером да се расправља о могућим правцима српске националне политике у том замршеном времену. Поред владика том састанку је присуствовао и председник Србије Слободан Милошевић.
Владика Атанасије Јевтић сурово је напао Милошевића да је јуче издао Крајину, данас ће издати Босну, а сутра и Косово. На те његове речи патријарх Павле га је упозорио да говори председнику Србије, и да је спреман да све што владика напише, потпише и без читања, а све што изговори, да оспори и кад не чује.
Владика Атанасије је у реплици рекао да добро зна о коме и коме говори. У ту расправу укључио се Слободан Милошевић једном реченицом, обраћајући се владици Атанасију „попе можда је то све тачно, али за Босну ћу се тући“, ударајући притом шаком о сто, и напустио састанак. И заиста, Србија се за Босну тукла, улажући огромни људски потенцијал и материјалне ресурсе, као и међународни углед. Захваљујући томе и непоновљивој храбрости српског народа у Босни, створена је Република Српска, једина реална победа српског народа у 20. веку.
У том времену сретао сам и патријарха Павла, кога сам доживљавао као свог деду. Био сам необјашњиво слободан пред њим. Од многих сусрета са патријархом у различитим форматима и разним поводима, издвојићу један сусрет у новембру 1992. године, који је уприличио владика Атанасије Јефтић за Милана Бабића и мене. Разговор смо водили у келији владике Атанасија у Патријаршији у Београду. Место одржавања разговора, изван патријарховог кабинета, говори довољно само по себи.
Милан Бабић и ја представили смо патријарху ситуацију у Крајини, оценивши је као веома тешку, у чему нас је подржао и владика Атанасије. Као главног кривца за такво стање означили смо председника Милошевића и замолили патријарха да изврши утицај на њега, како би се он престао деструктивно понашати. На то нам је патријарх Павле рекао: „Милошевић се бори за очување своје власти, док се Црква бори за очување свог народа, у томе је суштина проблема“.
Патријарх нам је обећао да ће разговарати са Милошевићем, што је и учинио, о чему нас је обавестио преко свог секретара. Развој догађаја након тога недвосмислено је показао шта Милошевић мисли о Цркви и самом патријарху Павлу. Просто, наставио је по старом. О патријарху могу рећи само то да је реч о човеку другом и другачијем од свих осталих, човеку из других сфера, о којем ми савременици немамо шта да кажемо и зато ћу своју причу о њему наставити ћутањем као изразом најдубљег поштовања.
Још једна личност из јавног живота тог периода заслужује да овде буде поменута. Реч је о Драгољубу Мићуновићу, човеку који је својим уравнотеженим ставом и мирним тоном стишавао политичке буре, које су око нас носиле све пред собом. Драгољуб Мићуновић је био демократа већи од свих, а да је то заиста и био, потврђује чињеница да није направио неки нарочити успех у политици или бар не онолики какав је, с обзиром на своје способности, могао постићи.
Очување РС
Војни успеси српске војске под командом Ратка Младића у врло кратком року су омогућили да Срби контролишу три четвртине територије Босне и Херцеговине. Политичко организовање и успостављање цивилне власти на тој територији, били су претпоставка конституисања Републике Српске, што је и учињено преко Српске демократске странке и председника Радована Караџића. Такав развој догађаја није био по вољи западних земаља, у то време доминантних чинилаца међународне заједнице, те су посегли за прављењем Венс-Овеновог плана, како би то српско државно конституисање било осујећено.
Сличност са Венсовим планом за Крајину је очигледна, с тим што је Скупштина Републике Српске, одбила тај план и поред личног присуства Слободана Милошевића, који је вршио притисак уз подршку Мицотакиса, који је такође био присутан. Након бриљантног говора Радована Караџића, у коме је изрекао суштинске разлоге за одбијање плана, прецизно наводећи националне циљеве српског народа, народним посланицима је постало јасно о чему је реч.
Генерал Ратко Младић је био приморан да оно што је одбранио на терену, сада брани у сопственој Скупштини. Урадио је то врло успешно, тако што је на планшети показао шта Срби контролишу а шта им „додељује“ Венс-Овенов план. Разлика у те две карте била је довољан разлог да Народна скупштина Републике Српске једногласно одбије план. Одбијање Венс–Овеновог плана је родно место српске државе преко Дрине, Републике Српске.
Затишје у Крајини после наметања Венсовог плана, уз два зликовачка похода усташа на Медачки џеп и Миљевачки плато, који су учинили по навици, омогућило је мени лично да се ангажујем на ширем националном плану. Будући да сам имао блиске односе са руководством Републике Српске, искористио сам то за довођење делегација Српске либералне странке и Демократске странке Србије у Републику Српску на консултације и договоре, који су уједно представљали међусобну подршку.
Памтићу разговор између Радована Караџића и Војислава Коштунице, у коме сам и сам учествовао, по томе што је он био стратешког карактера без фразирања и празнословља. Војислав Коштуница, председник ДСС-а, био је постојани родољуб, са изграђеним начелним националним ставом, који је био изражаван у демократској форми, што је његовом политичком ставу давало посебну тежину.
С друге стране Караџић, председник Републике Српске, имао је сличне особине у које је уграђивао ратно искуство и политичку визију. С обзиром на описане карактеристике кључних саговорника на том састанку, потпуно је очекивано да разговор буде на највишем нивоу.
Разговор са Николом Милошевићем и Костом Чавошким, представницима Српске Либералне Странке, био је једнако тако садржајан и продуктиван. При повратку из Републике Српске за Београд, возило у коме је био Војислав Коштуница имало је квар, па смо се зауставили. Место на коме смо се зауставили било је ретко насељено али ипак смо стали у близини једне усамљене куће. Видевши шта се дешава, укућани су дошли до самог пута и, препознавши Војислава Коштуницу показали – бар је то био мој утисак – мешавину одушевљења и изненађења. Војислав Коштуница за њих је био оличење Србије, а Србија је била најзначајнији појам тог времена.
Политика Слободана Милошевића према Републици Српској, после његовог дебакла на Скупштини Републике Српске, због немогућности да наметне погубни Венс-Овенов план, била је све грубља, да би завршила увођењем срамних и опасних санкција Републици Српској.
Време националног реализма
Илустрације ради навешћу два примера који једновремено говоре о страхотама и ужасу рата и витализму и жељи за животом. Путујући из Београда за Книн, на пољу између Оштреља и Дрвара, уочио сам занимљиву сцену. У колони су ишла три коња, које је водио старији човек.
На једном од тих коња јахао је, касније ћу то утврдити, унук коњоводице, не старији од пет година. Зауставили смо се и проговорио сам неколико речи са тим човеком. Питао сам га чиме се бави у ово страшно време рата. Он је рекао „бавим се трговином коњима“. На моје питање како пролази у том послу, он ми је лаконски одговорио „Пошто узмем, по то не дам“. Тиме ми је све рекао. Вратио сам се до кола и узео две банане које сам имао код себе. Дао сам их дечаку који је и даље седео на коњу. Узео је једну банану и без љуштења је загризао и почео да једе. Све ми је било јасно.
Други случај десио се у Плашком, на самом почетку рата, када сам обилазио борце на фронту. У једном дворишту, седела је бака Ђурђија. Пришли смо и понудили смо јој неки кекс и воће, рекавши да смо дошли из Србије. Она је рекла „оставите ви то себи, јер чујем на хрватској телевизији да ви у Београду стојите у реду за хлеб“. О чему се заправо радило? Усташка пропаганда је редове које су формирале штедише пирамидалних банака Дафимент и Југоскандик, представила као редове за хлеб. Бака Ђурђија нам је рекла „Важно је да ви имате, јер ако нема Србија, нама је све џаба. Ми смо једно“.
У том часу, одмах сам се сетио деда Станоја у Зајечару и схватио да је народно поимање беспрекорно. Нажалост, народ не одлучује о својој судбини, већ то у његово име раде његови представници. Ти представници, као што показује случај Крајине, учествују у широј представи испреплетених интереса, која поприма све одлике трагедије. Српска колона из Крајине за Српску и Србију, завршни је чин те трагедије.
Након наметања Венсовог плана Републици Српској Крајини, две године после, расписани су председнички и парламентарни избори. То је требало да остави привид какве-такве нормалности. Резултати избора били су очекивани. Милан Мартић је уз помоћ Милошевића добио те изборе, чиме је Милан Бабић, реални победник по вољи народа, наводно изгубио. На парламентарним изборима Бабићева СДС Крајине је добила изборе, али не тако уверљиво да би сама могла формирати владу.
Друге две странке, које су такође добиле значајан број гласова, биле су Српска радикална странка Крајине и Социјалистичка партија Крајине. Милан Бабић је природно отпочео разговоре, у којима сам и сам учествовао, са Српском радикалном странком Крајине за формирање владине већине и постигао споразум. Међутим, како је мандат за премијера давао Милан Мартић као председник Републике, није желео, уз сугестију Милошевића, да га понуди Милану Бабићу, него га је поверио Бориславу Микелићу.
Ту политичку игру лишену политичког легитимитета Бабић је, на моје изненађење прихватио, и тај моменат сматрам почетком политичког пада Милана Бабића и његовог одустајања од јасне националне политике, која је имала свој коначни циљ: Републику Српску Крајину. Убрзо потом, формирана је Влада Крајине на челу са Бориславом Микелићем у бившој хрватској вили у улици Александра Стамболијског у Београду, под будним оком Јовице Станишића, шефа Државне безбедности Србије. Наиме, док смо ми у приземљу те виле расправљали о расподели министарстава у влади, на спрату је седео Јовица Станишић. Микелићеви људи су при свакој за њих непријатној ситуацији одлазили на спрат да се консултују са њим.
Подмићивање министара
Та Влада, која је изабрана маја 1994. године, и у којој сам био министар информисања, почела је свој мандат релативно регуларно, да би два месеца након тога направила заокрет ка политици интегрисања Крајине у Хрватску.
Она је више личила на коалиционог партнера ХДЗ-а, него на српску Владу. Такав њен статус за мене је био неприхватљив, па сам се сопственој Влади обратио отвореним писмом (Прилог 1 испод текста) да ми одговори да ли она стоји на уставним позицијама Крајине или политичких шпекулација које Крајину доводе у питање.
Како у назначеном року (новембар 1994. године) нисам добио одговор, поднео сам оставку, не желећи да учествујем у издаји српског народа у Крајини, али и не само у њој. Овде ћу навести врло илустративан пример Микелићевог манипулисања и корумпирања у Влади. Такав његов приступ био је мотивисан реалним стањем односа снага у Влади, где је у том тренутку већина Владе била на уставним позицијама и патриотски опредељена.
Наиме, на једну седницу Владе Микелић је донео пуну торбу сатова, марке Нивада, које је добио од свог пријатеља Мирка Вучуревића, власника Ниваде. Својој секретарици дао је задатак да подели сатове свим министрима. Како сам одбио да прихватим тај „поклон“, Микелић ме упитао „имењаче зашто ти не узмеш сат“? На то сам му ја одговорио „кад видим тебе, јасно ми је колико је сати“! Не мислим да су сатови које су добили министри пресудили у њиховом политичком заокрету ка издаји, али су свакако били мали корак у том правцу.
Догађаји су се после тога развијали у правцу претпостављене издаје, предлагањем фарсичног плана Z-4 и све веће кооперативности Микелићеве владе са усташким властима у Загребу. Да би коначно, августа 1995. године режим у Загребу, уз одлучујућу војну подршку НАТО-а и политичку сагласност Милошевићевог режима, напао Крајину, протерао становништво, при чему су више од 2.000 људи усмртили и тиме су довршили Хитлер-Павелићев план о геноциду над Србима на тој територији.
Истине ради, ваља рећи да чињеница о издаји Крајине од стране Милошевића не негира позитивне учинке његове политике (Република Српска и успостављање целовите Србије). И у овом Милошевићевом случају се потврђује да нико није саздан из једног комада и да свако има своје лице и наличје.
Време националне депресије
После слома Крајине, која је била жртва политичке трговине између Београда и Загреба, а која се утолико више откривала што је службени Београд више нападао Србе Крајишнике за кукавичлук, почеле су се назирати контуре краја рата у бившој Југославији.
Крајем маја у клубу Колинг на Дедињу, седео сам у друштву где је био и Брана Црнчевић. За њега се знало да је био близак Слободану Милошевићу, па отуда није било чудно што је био упитан од присутних за столом, шта ће бити са Крајином. Колико питање није било чудно, одговор је изазвао опште чуђење.
Брана Црнчевић је рекао пакет је спреман, мислећи притом на Крајину, само се чека погодан тренутак за његову примопредају. Други важан податак, за оцену да је реч о издаји, јесте тај што су официри ранга од капетана навише у војсци Српске Крајине у затвореним ковертама, које су смели отворити тек четвртог августа, од главне команде добили јасну маршуту кретања према Србији. Из јужног дела Крајине, маршута је била преко Мартин Брода, и за њу је прокопан пут непосредно пре тога, а други правац био је Двор на Уни – Нови Град.
НАТО је наставио крвави пир над српским народом започет у Крајини, бомбардовањем српских положаја у Републици Српској и додатно са координисаним акцијама хрватско муслиманске војске, која је заузела српску територију (ту пре свега мислимо на Високу Крајину, како би територијална размера између Срба са једне и Хрвата и Муслимана са друге стране била сведена на пројектовани процентуални однос 49 посто територије за Србе, а 51 посто за Муслимане и Хрвате). То је била претпоставка за прављење мировног споразума, који је усвојен у Дејтону за Аранђелдован 1995. године. Дејтонским споразумом Босна је подељeна на два ентитета, Републику Српску и муслиманско-хрватску Федерацију. Тиме је успостављен мир.
Наивно се мислило да је дошао крај српском страдању, међутим, предстојао је још један чин НАТО злочина, агресија на Србију и Црну Гору са циљем отимања Косова и Метохије. Херојским отпором српског народа агресор је заустављен, иако је у доброј мери постигао свој циљ. Потписан је Кумановски споразум, по коме је било предвиђено да српска војска напусти Косово и Метохију и да њено место заузму снаге КФОР-а, што је практично значило окупацију Косова и Метохије.
Ублажавање таквог статуса уследило је после усвајања Резолуције 1244 Уједињених нација, која предвиђа да су Косово и Метохија интегрални део Србије. Након тога је наступио климави мир, а у Србији је отпочела борба за власт и оправдану смену Слободана Милошевића. Зоран Ђинђић, Председник Демократске странке био је главни покретач те иницијативе кроз Савез за промене, у чијим сам активностима учествовао говорећи на трибинама широм Србије.
Ђинђић је био интелектуалац и политичар модерног стила. Сви моји разговори с њим, а било их је много у то време, тражили су од мене пуну интелектуалну ангажованост. Он је био просветитељ у политици и прагматик до крајњих консеквенци тог појма. На овом месту желим да истакнем, истине ради, да је након расписивања превремених председничких и парламентарних избора у СРЈ, мој предлог Ђинђићу био Војислав Коштуница, као једини достојан противкандидат Слободану Милошевићу.
Сматрао сам да га једино он може победити као неспорно националан и моралан човек, што је довољно за ту победу. Рекао сам да су предстојећи избори више ствар етике него политике. Након прве реакције, која је била негативна, пропраћена низом омаловажавајућих квалификација усмерених на Коштуницу и мог даљњег инсистирања на Коштуници, Зоран Ђинђић се најзад сагласио.
Рекао ми је: Иди и пренеси му наш разговор и пренеси му да ћу ја подржати његову кандидатуру. Сутрадан сам то и урадио. Верно сам пренео садржај разговора, на шта је Коштуница рекао да пристаје, али уз три услова. Прво, да у изборе, с обзиром да се ради о савезној институцији (председнику републике) буде укључена и Црна Гора. Друго, да он не жели да има икакве везе са организацијом Отпор. И треће, да моли да престане да га клевеће Владан Батић.
Као у каквој шатл дипломатији, непосредно после тог разговора, видео сам се са Зораном Ђинђићем, у његовом стану на Студентском тргу и пренео му Коштуничине услове за прихватање кандидатуре. Зоран је на то у свом стилу рекао, наравно да ћемо тражене услове испунити, јер ништа лакше него испунити неиспуњиво, јер све то спада, додао је Зоран, више у домен политичке метафизике него у реалну и практичну политику која мене занима. Тако је пронађен кандидат ДОС-а, који ће се супротставити Слободану Милошевићу на председничким изборима.
Ово сам изрекао само да би се знала истина, и како би се обесмислила сва нагађања о томе да је неко други пронашао Коштуницу, која се нарочито обилато користе при обележавању годишњица атентата на премијера Ђинђића. Уследили су избори, које је Коштуница добио. Почетак краја Милошевићеве владавине је био ту.
Пети октобар
Милиони Срба су се обрадовали да је комунизам најзад поражен у Србији. Након свега питамо се и да ли је поражен. Учествовао сам у предизборној кампањи ДОС-а, која је била изванредно организована. Обишли смо сва значајнија места и градове у Србији. За ову прилику издвајам велики митинг у Јагодини, на ком ме је Зоран Ђинђић замолио да говорим први.
Како то нисам очекивао, почео сам говор у пуној инспирацији и импровизацији, и рекао сам да ако је Србија спала на то да чека мене да јој кажем шта да ради, онда тешко и њој са мном и мени с њом. Био сам прекинут френетичним аплаузом и бројни присутни нису ми дозволили да даље говорим. Тиме је било све речено. Из тога сам закључио да, мимо уверења тзв. елите, народ све разуме. Народ је можда могуће лагати, али не и слагати. Свако ко га је покушао слагати, то историјска пракса показује, био је заустављен народном истином и његовим интересом. Осрамотио се.
Напомињем да је ДОС водио кампању за парламентарне изборе, док је Коштуница председничку кампању водио одвојено. Крајем 2000. године, одржани су парламентарни избори у Србији које је ДОС тријумфално добио, што му је омогућило да формира владу. Догађаји око Петог октобра носе са собом дилему да ли је требало ићи у обрачун са претходним режимом до краја или тај процес изводити постепено.
Државнички мудро и изнад свега одговорно Коштуница се определио за постепеност, легализам, и тиме сачувао Србију од сигурног грађанског рата, што је био допринос раван победама на Церу и Колубари. Можда је он, спречавајући грађански рат, онемогућио неке важне системске промене у држави, али то је, иако важна, друга тема.
Пошто је на парламентарним изборима ДОС остварио убедљиву победу, он је, логично, и формирао владу, на чијем челу је био др Зоран Ђинђић. Уз све до тада, то је давало извесну наду за српски народ и српску државу. Рођени реформатор и модерни политичар Зоран Ђинђић је кренуо путем модернизације Србије. То је била сламка спаса.
Уз то, приступио је одговорно решавању косовског питања као државног питања. Тиме је разјарио све српске непријатеље широм света. Почели су да му прете. Након једног разговора у коме су му изречене претње, рекао ми је: Они се грдно варају да ћу ја ширећи демократију у Србији сужавати њену територију. Тај свој став платио је највишом ценом, животом. Атентатом на Ђинђића, Србија је доживела националну трауму, од које се још није опоравила, а и питање је да ли ће. Највећа српска несрећа је у томе што је уочила вредност Зорана Ђинђића тек када га је изгубила.
Закључак
Својевремено је професор Правног факултета Михаило Ђурић, расправљајући о амандманима на Устав СФРЈ, рекао: Вредно је говорити само о ономе о чему се не сме ћутати. Тај његов наук и упозорење, између осталог, мотивисали су и мене да проговорим о судбини српског народа Крајине.
Заиста, о томе се не сме ћутати, и то из два разлога. Прво, што је та судбина прогнаног народа по себи страшна и друго што је тај народ, жртва, проглашен за кривца. Јуначки народ, који је своју бит изражавао кроз векове, проглашаван је за кукавице од оних који су га својим издајничким деловањем, политичким калкулацијама, и трговинама са српским непријатељима, довели у тај положај.
Покушај пребацивања кривице часним људима, највиши је степен лицемерства. Српски народ у Крајини и не само у Крајини, показао је драматичних деведесетих да је изнад својих тзв. елита, у чему можда треба тражити корене његовог страдања. Српски народ из Крајине обрео се највише у Србији, што је и логично. Србија је и у тој прилици показала своју ширину, али и поред тога, обилазећи избегличке центре, осетио сам неку врсту нелагодности код прогнаних Срба, као да су пали на нечији терет.
Тим поводима саветовао сам их да раде часно и поштено и да немају потребе за било каквом нелагодношћу, јер не знам ко је коме потребнији, Србија њима или они Србији. Историја је кренула тим путем, међутим бриљантни историчар Милорад Екмечић каже да се смер историје може окренути у потпуно другом правцу, закључујући да историја није нервозна и да од својих актера тражи стрпљење. Пада ми на памет мисао умног Марка Твена који је, одговарајући на питање зашто је зло надмоћније од добра, рекао: Зато што док зло обиђе пола планете, добро још није ни назуло ципеле.
Постоји једна српска народна изрека, која у доброј мери говори о томе шта би требало да чинимо. Она гласи: „Колико је добра пропало због бољег”. То бих узео као основну поставку националног и државног програма.
Овим текстом, о чијој ће важности судити јавност, нисам рекао све, али оно што сам рекао, истина је.
Извор: Нови Стандард
Боривој Рашуо (Жагровић код Книна, 10. октобар 1957) српски је песник, политичар и политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.
