Положај и улога државе Израел требају се боље разумети посебно у дугорочној перспективи.
Пише: Слободан Ерић
Изненадни и неочекивано брз пад режима Башара Асада у Сирији унео је нову динамику у прекомпозицији односа снага, интереса и моћи на Блиском истоку. Почев од Ал Каиде, Исламске државе, Фронта Ал Нусре и сада ребрендиране формације Хајат Тахрир ал-Шам, која је за седам дана преузела контролу над Алепом, Хомсом и Дамаском, показало се да ће радикално исламистичке групе и даље имати важну улогу у дестабилизацији и реализацији интереса како регионалних земаља тако и западних сила. У одсуству великих идеологија, које су у Европи и свету, потрошене и исцрпљене у 19. и 20. веку у исламу још постоји енергија и демографски потенцијал који се може усмеравати за изазивање различитих промена од стране политичког, радикалног ислама и глобалистичких центара моћи. Пад режима Башара Асада и сукоб геополитичких интереса регионалних и светских актера на Блиском истоку захтева посебну анализу. У фокусу овог текста је држава Израел чији се положај и улога требају боље разумети посебно у дугорочној перспективи. Југославија је преко Покрета несврстаних на Блиском истоку, сарађивала и пружала подршку исламским земљама на Блиском Истоку док са Израелом није имала дипломатске односе. Данашња званична спољна политика Србије према овом региону је исправна. Србија одржава добре односе и са исламским земљама на Блиском истоку и са Израелом и генерално не треба да се меша у овај конфликт. Али то не спречава да се Израел и Блиски исток не сагледају из једног другачијег угла и перспективе. Основ кризе на Блиском Истоку чини израелско-палестински сукоб који траје деценијама и који се повремено разбуктава кроз оружане сукобе као што је актуелни између Израела са једне и Хамаса и Хезболаха са друге стране.
Постоје више узрока кризе на Блиском Истоку али су најважнија два. Први узрок, односно проблем, је решења статуса палестинског народа. Овај проблем је присутан у међународној заједници и тема је разних међународних скупова. Последњи је одржан крајем новембра ове године где су чланице Уније за Медиретан, коју чине 43 европске, северноафричке и блискоисточне државе арапске земље на конференцији истакле да је решење две државе одговор на израелско-палестински сукоб. Жозеп Борељ, високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност, изјавио је “Газом убудуће треба да влада палестинска самоуправа”. Израел није присуствовао Самиту. До сада је Палестину признало 143 земље чланица Уједињених нација. Палестинци заиста јесу највеће жртве овог вишедеценијског сукоба.
Други суштински узрок ове кризе а о коме се знатно мање говори у свету је одбијање највећег броја земаља исламског света да призна Израел као државу. Израел не признају пре свега Арапи. Арапи живе у 22 земље. Од 22 арапске земље дипломатске односе са Израелом има само 6 земаља: Египат, Јордан, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, Судан и Мароко. Арапски свет се простире на више од 13 000 000 квадратних километара. А Израел има површину од 22 070 квадратних километара. Арапске земље укупно имају 422 милиона становника а Израел има 9, 7 милиона становника од чега су више од два милиона Арапи. Зашто Арапима са тако великим бројем држава, са тако великим простором на којима живе и тако великим бројем становника, смета један Израел који у односу на њих има тако ограничену површину и број становника? Израел на Блиском Истоку не признаје још једна велика исламска држава која није арапска – Иран. Исламска Република Иран се простире на 1.648 195 километара квадратних са 82.820 766 становника. И у случају Ирана у односу на Израел постоји велика несразмера у односу на просторне и демографске показатеље. И не само да не признају неке исламске земље су више пута отворено запретиле Израелу да ће га уништити. Апсолутна већина чланица УН признаје Израел али је озбиљан геополитички и безбедносни проблем ако вас земље суседи и у најближем окружењу овако непријатељски третирају. Наравно да све те исламске земље имају право на постојање и право да воде слободну и независну политику али то право има и Израел. Сведоци смо да су на простору бивше Југославије, после распада СФРЈ, државу добиле и нације које су старе неколико деценија. Ако је у свету толики број народа и новокомпонованих нација добио своју државу после Другог светског рата онда неоспорно право на државу има један од најстаријих народа на свету – Јеврејски. Посебно јер је јеврејски народ некада живео на тим просторима.
Бог је јеврејски народ избавио из египатског ропства и довео их у Обећану земљу. Бог је на том путу, преко свог изасланика пророка Мојсија, превео Јевреје преко Црвеног мора и водио их кроз пустињу. Бог је Мојсију дао две Таблице закона, камене плоче, на којима је била написано десет заповести. Бог је преко Исуса Навина довео, увео Јевреје у Ханан (Обећану земљу) и учинио друга велика и бројна чуда. Однос Бога и Јевреја, као изабраног народа – изабраног јер су тада једини међу другим народима имали истинску веру - веровали у једног Бога, је чудесан и директан. Бог их води и помаже им, када они скрећу са правог духовног пута у идолопоклонство он их кажњава, допушта њихова страдања али их никада на оставља. Та чудесна историја Бога и јеврејског народа сабрана је у Старом завету који заједно са Новим заветом – Рођењем, Мисијом и Васкрсењем из мртвих Господа Нашег Исуса Христа чини свету књигу за нас хришћане - Свето писмо или Библију.
Јевреји су вековима живели ван своје државе расејани по свету, и при том, живећи међу другим народима, успели да сачувају свој идентитет. Имајући у виду да је у многим од тих држава где су живели у различитим историјским периодима њихова вера третирана као непожељна, ограничавана, те да су многи од њих да би опстали морали да имају неку врсту двојног идентитета, неоспорно право Јевреја је да своју државу Израел организују и уреде у складу са својом вером и националним идентитетом. Кроз историју Јевреји су често били подвргнути различитој репресији држава где су живела чији је врхунац био геноцид у нацистичкој Немачкој. Упркос свом финансијском и утицају на плану политике и културе, Јевреји нису успели да заштите своје сународнике. Из тога су извукли одређене поуке, да је потребно да имају своју државу и да та држава треба да буде довољно војнички јака да може да одбрани јеврејски народ. У остварењу тог циља помогла им је идеја ционизма којој се често у јавности придаје негативно значење. Ционизам је у основи идеологија која заговора да Јевреји треба да имају своју државу, домовину. Као и што и други народи, имају своје националне идеологије које су их кроз историју хомогенизовале и помогле им да створе сопствене националне државе и да их касније бране и афирмишу. Једно од стереотипних мишљења је да сви Јевреји мисле исто. Људи оваквог става не праве разлику, рецимо, између Јевреја глобалистичког опредељења, као што је Џорџ Сорош, који спроводи глобалну агенду и кроз борбу за “Отворено друштво” утире пут стварању светске владе, од других Јевреја који се залажу за Израел као националну државу јеврејског народа. Постоје институције и корпорације глобалног усмерења чији су власници Јевреји, које финансијски подржавају пројекте који промовишу идеологију људских права, као што постоје и Јевреји, који су били и или су и данас високи функционери у државном апарату других држава, пре свега у САД. Сорош је радио против многих држава па је радио и против Израела. Израелско министарство спољних послова у јулу 2017, издало је саопштење у којем је навело да амерички милијардер Џорџ Сорош “константно подрива демократски изабране владе Израела”.
У свету су мало боље информисани на тему разлика међу Јеврејима. Један несумњиво национални државник, као што је Виктор Орбан, протерао је Сороша и његов универзитет из Будимпеште али је посетио Јерусалим и подржао Израел. Орбан је недавно позвао Бењамина Нетањахуа да посети Мађарску и одбацио налог за хапшење израелског премијера који је издао Међународни кривични суд. Неке од најзначајнијих суверенистичких партија у Европи, које подржавају Србију по питању Косова, подржале су Израел, као што је то учинила лидер Националног окупљања Марин Лепен: “Израел има право да се брани чак сматрам да је дужност израелске државе да брани своје становништво”. Познати ловац на нацисте Серж Кларсфелд пред други круг парламентарних избора у Француској позвао је Јевреје да гласају за крајњу десницу ако се суоче са дилемом између Националног савеза и левичарске коалиције: “Марин Лепен је шеф странке која подржава Израел и Јевреје” док левица има милитантне пропалестинске присталице, изјавио је Кларсфелд у интервју за америчке медије. Хајнц Кристијан Штрахе, некадашњи лидер Слободарске партије Аустрије подржао је Израел још 2010. године кроз посету израелском граду Ашкелону коју је оценио као “важан знак” и где је боравио на позив израелских десних, патриотских партија на конференцији посвећеној “стратегијама против исламског терора”. Штрахе је том приликом изјавио да је “дуги низ година одржавао пријатељске односе са представницима Израела”. Илон Маск је у глобалистичким круговима и медијима био оптужен за наводни антисемитизам али је такође подржао Израел и дошао у посету јеврејској држави у новембру прошле године и том приликом, заједно са премијером Нетањахуом, обишао кибуц Кфар Аза чији су житељи страдали у нападу Хамаса 7. октобра 2024.
Први аспект
Образложен је у претходном делу текста са циљем да укаже да је неоспорно и неотуђиво право јеврејског народа да има своју државу и да је организује и уреди у складу са својим верским, националним, политичким, демократским и другим уверењима.
Други аспект
Опстанак државе Израел је важан и као гарант очувања хришћанског духовног и културног наслеђа у Светој земљи. Простор данашњег Израела, посебно град Јурусалим, има велики значај за три монотеистичке светске религије – хришћанство, јудаизам и ислам. За Јевреје је ова земља од Бога “обећана” јеврејском народу. У њему се налази свети град Јерусалим (и Стари Град), а у њему и Јерусалимски храм, Зид плача (Западни зид), ту је и пећина Макпела (Хеброн) где почивају скоро сви јеврејски преци, гроб Цара Давида и др. (на брду Сион) гробови пророка и судија (Кедронска долина, Маслинска гора)....За муслимане је Јерусалим трећи по важности град за исламску веру, после Меке и Медине, јер је то место (стена) одакле је Мухамед уснуо да је одлетео у небо. Ту, на том месту (стени), на темељима порушеног јеврејског Храма арапски калиф Абед ел Малик је саградио џамију Купола над стени (Омарова џамија) и џамија Ел Акса. (Преузето са Википедије).
У Израелу се налазе највеће светиње за православну, хришћанску веру. У Светој земљи је рођена хришћанска вера - Црква Христовог Рођења у Витлејеме. Највећа хришћанска светиња је Храм Васкрсења Христовог, такође познат и као храм Гроба Господњег, Пут суза, светиње у граду Назарету где је Христос живео, пребивао, планина Тавор где се Христос Преобразио, Галилеја где је Христос одржао Беседе на гори и друге велике светиње.
Велико страдање хришћана на Блиском Истоку, посебно последњих деценија, сигнализира на опасност да би угрожавањем државе Израел, судбина Цркава и највећих хришћанских светиња у Светој земљи била крајње неизвесна. Тежак положај хришћана у овом делу свету остао је у сенци израелско-палестинског конфликта. Мученичко страдање хришћана на Блиском Истоку је недопустиво политички прећуткивано и медијски игнорисано, у највећем броју земаља које су хришћанске, бар номинално. Част појединим хришћанским црквама и хришћанским организацијама и медијима које су покушале да скрену пажњу светске јавности на више него тежак положај хришћана у овом делу света. Древне хришћанске заједнице, коју су на простору Блиског истока присутне пре појаве ислама, биле су изложене великом прогону, посебно у последње две деценије. На простору Сирије, Ирака и Либана живе православни хришћани, римокатолици, евангелисти, монофизити-Јермени...Православни верници живе у Сирији у оквири Антиохијске патријаршије, Асирци и Калдејци пре свега у Ираку, Маронити у Либану... Хришћани у Ираку и Сирији били су током протеклих 20 година изложени страшном терору Исламске државе, Ал Каиде, Ал Нусре и других џихадистичких организација. Велики број хришћана је убијен, било је случајева да су неки хришћани распињани, а највећи број њих је прогнан, многи су били принуђени да напусте своје куће.
Џемјс Џатрас амерички експерт, наводи да се ослобођење од секуларне диктатуре Садама Хусеина показало катастрофом за два милиона хришћана у Ираку. „Колапс хришћанске заједнице у Ираку убрзан је после Божића 2011. када су експлодирале бомбе у црквама широм Багдада са десетинама жртава. Претходно је 31. октобра 2010, у нападу на једну багдатску цркву убијено 44 верника, два свештеника и седам припадника снага безбедности“, истиче Џатрас у тексту посвећеном страдању хришћана на Блиском Истоку који је објавила Геополитика. Извештач Робин Рајт је 2017. године после протеривања Исламске државе посетио Мосул: «Прошлог месеца возио сам се у Мосул, други по величини град у Ираку и дом једне од најстаријих хришћанских заједница на свету два миленијума. У року од неколико дана након освајања Мосула, ИСИС је поставио ултиматум хришћанима да или пређу на ислам, да плате превелики и неограничени порез или да се суоче са смрћу „од мача“. Домови хришћана су били означени великим „Н“ за „Нассарах“, термин у Курану за хришћане. Многи од њихових домова су опљачкани, а затим запаљени. На путу за Мосул, прошао сам поред других хришћанских села, попут Бартеле, која су се такође испразнила. Чак су и надгробни споменици на локалном гробљу били пробијени мецима. Све у свему, процењује се да је сто хиљада хришћана широм библијских равница Ниниве напустило своја пољопривредна земљишта, села и градове и нашли уточишта у северном Курдистану — или изван граница Ирака». Само на простору поменуте Нинијске равнице срушено је и оштећено 343 цркава и црквених објеката. Резултат овог терора и етничког чишћења од стране исламиста је да је у Ираку остало да живи око 250 000 хришћана. Страшном терору исламиста били су изложени и хришћани у Сирији. Припадници формација Исламске државе, Ал Нустре, починили су велике злочине у Сирији над хришћанима али и над алавитима и сунитима за које су они мислили да подржавају режим Башара Садата. Као и у Ираку резултат ових злочина и етничког чишћења је за хришћане поразан. У Сирији је пре грађанског рата живело 2,5 милиона хришћана а данас само пола милиона. У Ираку и Сирији срушене су многе цркве и манастири, од којих су неки старији и више од 1400 и 1600 година. Либан је држава која је првобитно замишљена као сигурно уточиште за хришћане на Блиском истоку. У Либану су хришћани били већинско становништво од његовог оснивања. Студија из 2010. коју је спровео Статистички завод Либана са седиштем у Бејруту открила је да је популација Либана од 4,3 милиона људи 45 одсто хришћана, 48 одсто муслимана и 5,2 одсто Друза. Међутим, у међувремену према различитим проценама, број хришћана у Либану је пао на 35 одсто. Хришћани који живе у Либану су постали таоци политике Хезболаха. Становници места у којима живе хришћани, попут хришћанског града Рмајха, не желе сукобе, они, како пише немачки Шпигл, организују страже и патроле како би спречиле припаднике Хезболаха да у њиховом граду и селима постављају лансере са којих ракетирају територију Израела, јер то носи ризик да израелска војска одговори ватром на напад и угрози безбедност њихових породица. У граду Хазбаји, на југу Либана, удружили су се хришћани и Друзи, како град не би постао упориште Хезболаха и поприште ратних дејстава. Број хришћанских верника смањује се и међу Палестинцима. Јерусалимски центар за јавне послове извештава да палестинске власти исламизирају Витлејем откако су преузеле контролу 1995. године. Према њиховим подацима градске општинске границе су промењене како би укључиле 30.000 муслимана из три суседна избегличка кампа, што је озбиљно преокренуло демографију. Град је такође додао неколико хиљада бедуина из племена Тамра, који се налази источно од Витлејема, и подстакао имиграцију муслимана из Хеброна у Витлејем. Као резултат тога, тврде у овом центру, 23.000 хришћана у овој области смањено је са већине од 60% 1990. године на 20% мањине до 2001. године, када је Јасер Арафат именовао муслимана из Хеброна, Мухамеда Рашада А-Џабарија, за гувернера Витлејема. Откако је Хамас преузео власт у Гази, хришћанска популација је опала са 5.000 хришћана у 2006. на 1.100 хришћана последњих година. Али хришћани нису само угрожени на Блиском Истоку већ и у другим деловима света иако се по извештавању великих глобалних медија не може стећи таква слика. 80% свеукупног религиозно мотивисаног насиља на свету је усмерено против хришћана”, написао је Филип Маунтстивен, бискуп енглеског Труроа, 2019, поводом објављеног истраживању о прогону хришћана. Према хришћанској организацији Отворена врата, хришћани су најпрогоњенија вера на планети, са преко 360 милиона који трпи прогон, углавном у исламским земљама. Владајуће западне елите непоказују интерес за страдања хришћана. Ипак постоји и позитиван пример односа једног државника у Европи према прогону хришћана. Ево шта, поред осталог, пише у тексту на ову тему коју доноси немачки лист Цајт: «Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао државни Секретаријат за подршку прогоњеним хришћанима, који је до сада више десетина милиона евра исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку».
Некада је долазак у Свету земљу представљао неизвестан пут, прави подвиг за хришћанске ходочасника. Захваљујући политици отворености Израела за верски туризам и развоју авиосаобраћаја велики број хришћана из целог света, као и православних верника из Србије, сваке године посећује ова света места. Тачно је да су највеће хришћанске светиње у Светој земљи биле сачуване и у периоду исламских, отоманских владара, као и да кључеве Храма Гроба Господњег као чувари и, у прошлости и данас, држе одређење исламске породице и да је то дуга и лепа традиција. Али појава џихадистичких организација вехабијско-салафитског усмерења, попут Исламска држава, Ак каида, Ал Нусре..., као и њихове везе са обавештајним службама западних земаља, глобалистима, као и терор над хришћанима, које су спровеле ове терористичке формације, позивају на велики опрез. Терор поменутих џиахадистичких организација указује на велики ризик и могућност да би највеће православне, хришћанске светиње у Светој земљи, могле бити угрожене, девастиране, у случају угрожавања једне снажне државе као што је Израел. Аутор ових редова је, као православни верник, Богу хвала, имао срећу и радост да посети Израел и обиђе светиње Свете земље, као и да у Јерусалиму у Храму Христовог Васкрсења на Велику суботу, присуствује – Силаску Благодатног Огња и да о томе, заједно са другим православним верницима, посведочи о овом Великом Божијем чуду.
Трећи аспект
Трећи аспект, полази од тога да држава Израел представља својеврсну истурену државу - цитаделу, геополитичку препреку за продор радикалног ислама према Европи. Израелски премијер Бењамин Нетањаху, у интервју немачком листу Билд, упозорио је на опасност од исламиста у Европи, рекавши да ће наш континент бити следеће мета: “Ви сте следећи, схватите то. Немачка, Европа”. Нетањаху је још рекао: “Да је Блиски Исток пао, Европа би била следећа”, додавши “тренутно смо на првој линији нашег заједничког цивилизацијског рата”. Уколико би се у будућност реализовао један овакав сценарио, на који упозорава израелски премијер, на путу исламиста ка Европи, односно на мети, нашле би се прво православне земље - Кипар, Грчка, Бугарска и Србија.
Пажљива анализа сложеног геополитичког положаја Израела и међународних односа указује да Израел нема само непријатеље у свом исламском окружење већ да има озбиљне противнике, и на западној хемисфери, иако влада опште уверење да генерално Запад подржава Израел. На Западу Израел потпуно подржава САД као свог најважнијег стратешког савезника на Блиском Истоку. Подршка Америке Израелу не почива само на моћном јеврејском лобију, као што се то обично представља, већ и на једном ширем духовном упоришту. Хришћански ционизам је посебан феномен у САД и одражава јединство религијских уверења највећег дела протестанских верника, евангелиста, базираних на Библији, која се у духовним учењима подударају са ционизмом да се обнови држава Израел. На друштвеном плану религиозне идеје хришћанских циониста изражавају се кроз политички притисак на спољну политику САД да помогне борбу и очување Израела. Подршка Израелу од стране других западних земаља није као америчка тако беусловна. У Европи Израел највише подржава Немачка а потом Француска, Италија.... Више западних земаља, поводом рата са Хамасом, обуставило је или ограничило продају оружја и муниције Израелу: Шпанија, Холандија, Канада, Белгија...Суштински противници Израела на Западу су идеолошки и могу се лоцирати на адресама глобалистичких институција – Међународни кривични суд, Амнести интернешел и друге невладине организације, у глобалним медијима, у лево-либералним круговима на политичкој левици и на универзитетским заједницама. Лево либералној интелигенцији, и њиховим медијима, тако се бар стиче утисак из овог дела Европе, иако се то тако директно не изражава, највише смета што је Израел устројен као национална држава чије постојање има један дубљи, религиозни, сакрални смисао која прожима израелско друштво. Наравно, један значајан број људи изражава идеје које проистичу из секуларног погледа на свет. Борбени дух, ментална чврстина нације, која је проистекла из способности да се живи и ради у атмосфери перманентног ванредног стања, представља унутрашњу снагу Израела. Критичари као да заборављају да је Израел фактички једина парламентарна демократија на Блиском истоку. Глобалистичким и лево либералним круговима не одговара у Израелу оно што им смета и у земљама Европе и САД – традиционалне вредности. Они политику, која се базира на традиционалним вредностима и која се позива на суверенитет, нацију, хришћанску веру, покушавају да дискредитију кроз читаву палету етикета - “конзервативизам”, “национализам”, “популизам”... Истовремено ови лево либерални критичари не показују неку претерану забринутост за стање демократије и људских права, у исламским земљама у којима су забрањена основна политичка, грађанска права и слободе. Нити им сметају агресивни демонстранти муслиманске вере са којима заједно у европским престоницама демонстирају против Израела и другим политичким поводом, и који, било да су рођени у Европи или су дошли као мигранти, не показују неку велику жељу да се интегришу у западно мултиетничко друштво.
На простору данашњег Израела, Египта, Јордана, Сирије..,настао је Божији, духовни закон, који је био морална основа на којој је опстала наша цивилизација. И тај закон, духовни код у човеку, упркос духовној ерозији савременог човека, и даље представља својеврсну препреку разним пројектима социоинжењеринга, од Клауса Шваба па на даље.
Међународни кривични суд издао је налог за хапшење израелског премијера Бењамина Нетањахуа због злочина против човечности. Мађарски министар спољних послова Петер Сијарто означио је налог за хапшење Нетањахуа као “апсурдан”. Међународни кривични суд издао је раније налог за хапшења и председника Руске Федерације Владимира Путина. Искуство, које имају Срби са Хашким трибуналом, показује да се неможемо имати поверење у међународне судске институције. Занимљиво је да исти тај Међународни кривични суд није издао налог за хапшење команданата и припадника Исламске државе који су починили најтеже ратне злочине над ратним заробљеницима и цивилним становништвом, над припадницима верских и етничких заједница, хришћанима, алавитима, језидима и другим политичким противницима и неистомишљеницима. Исламска држава је често погубљења вршила јавно на градским трговима, и све то филмски снимала тако да постоји огромна количина доказа о тим злочинима. Хашки трибунал, међународно правна судска институција, исто тако није се бавила злочинима који су починили исламски терористи у Босни и Херцеговини ратујући против Срба а на бошњачкој страни. У тексту који је објавила Политика 2009. године наводи се да је припадник палестинског Хамаса Абу Мухамед ал Мари, који је те године погинуо у Гази у сукобима са израелском војском, само један од бројних међународних терориста који су на страни бошњачких оружаних снага ратовали у Босни и Херцеговини. «Хамас је једна од 33 међународне терористичке организације чији су припадници ратовали у Босни и Херцеговини”, ово је у телефонском разговору рекао Ивица Мливончић, аутор књиге “Ал Каида се калила у БиХ”. У Босни су на бошњачкој страни против Срба ратовали и припадници Хезболаха. Поводом смрти високог команданта Талиба Абдулаха, који је погинуо у ваздушном нападу израелских снага у јулу ове године Хезболах је објавио његову биографију, где се наводи да се, поред осталог, борио и у Босни “у одбрани муслимана” 1992-1994. Ову информацију пренеле су Вести, аутор је Вељко Петрановић, 12.06.2024. Још један, у хијерархији виши командант Хезболаха, Фуад Шукр борио се против Срба у Босни. Шукр је убијен у израелском нападу на предграђе Бејрута ове године. Руски портал РТ Балкан објавио је 2. августа 2024, текст са насловом “Шта је Хезболах радио у БиХ за време рата”, аутора Алексе Пауновића, наводећи да је на његовој сахрани говорио лидер милиције Хасан Насралах откривши у свом говору и један “занимљиви” детаљ из биографије страдалог официра: “Мученик Фуад Шукр био је вођа групе која је отишла у Босну да подржи муслимане деведесетих”. Руски портал РТ Балкан бави се у овом тексту и односом Израела и Војске Републике Српске: “О односу Израела и Војске Републике Српске мало се зна. У холандском извештају о Сребреници из 2002, на коме је између осталог, радио и Цес Вибес, наводи се да је Мосад на том простору био посебно активан, као и да су Израелци Војску Републике Српске снабдевали артиљеријском муницијом. О присуству израелског оружја у Србији и Републици Српској писао је и амерички историчар Адам Гарфинкл, који је подршку јеврејске државе Србима повезао са заједничким страдањем два народа током Другог светског рата, као и чињеницом да су многи Хрвати и муслимани приступили војним формацијама које су ратовале на страни нациста”, наводи се у тексту који је објавио РТ Балкан.
Председник Владе Израела Бењамин Нетањаху је личност која никога не оставља равнодушним – изазива и похвале и критике. Критике на његов рачун у свету долазе са различитих адреса. Његов пети мандат као премијера Израела сведочи о његовој снази, истрајности и посвећености Израелу као и подршци коју има у израелском друштву. Његова одлучност је изграђивана и у војсци где је провео пет година служећи као капетан елитне командоске јединице Сајерат Маткал. Бењамин Нетањаху је учествовао у нападу на аеродром у Бејруту 1968. године и борио се у Јомкипурском рату 1973. године. Бењаминов рођени брат Јонатан погинуо је предводећи операцију ослобађања талаца из отетог авиона у Уганди 1976. Име његов брата Јонатана постало је легендарно у Израелу. Бењамин Нетањаху је светској јавности потврдио да су Срби древни народ, због чега му дугујемо захвалност. Приликом посете председника Србије Александра Вучића Израелу 2014, премијер Израела Бењамин Нетањаху је, уз речи добродошлице српском председнику, између осталог, рекао: “Пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба Римске републике”. Нетањаху се том приликом осврнуо и на догађаје из модерне историје: “Претрпели смо бруталне злочине нациста, а Израел никада неће заборавити улогу Србије у борби против нацизма. То је ваша медаља части, коју поносно носите, и због које сте заувек у нашим срцима”. За председника Владе Израела, коме радни дан почиње извештајима обавештајних служби Шин бета – војне и Мосада – цивилне, не може се рећи да је неинформисан човек. Осим тога, Бењамин Нетањаху је историју могао да учи и у својој породици. Његов отац Бенцион Нетањаху је био истакнути историчар, професор који је предавао на Универзитету Корнел у Америци. Потврда да су Срби древни народ смета многима у свету а на жалост и некима у Србији.
Зашто треба да будемо резервисани према Међународном кривичном суду
Овај текст је имао једну ширу верзију, која због велике његове дужине првобитно није објављена у целини. Међутим, због реакције неких читалаца, накнадно су, првобитно објављеном тексту, придружени још неки делови из поменуте шире верзије како би се свеобухватније сагледало стање на Блиском истоку. Аутор се у овом тексту није темељније бавио израелско-палестинским сукобом јер то, као и у случају Сирије и недавног пада режима Башара Асада, захтева једну дубљу анализу. Ипак у тој широј верзији дотакнут је у једном делу медијски и хуманитарни аспект овог рата. Нема сумње да је напад Хамаса од 7. октобра 2023, на Израел а потом војни одговор Израела, довео, поред осталог, и до патњи и страдања цивила. Тешке и мучне слике убијања, масакрирања и киднаповања израелских цивила од стране Хамаса на музичком фестивалу и у кибицима а потом, након израелских војних одговора - напада из ваздуха, сцене срушених зграда, страдања палестинских цивила, слике убијених и рањених, посебно деце у Гази, потресле су свет. И то код сваког нормалног човека буди саосећања и заиста је за велико жаљење. Слике страдања цивила изазвале су емоције у светском јавном мњењу. Емоције према жртвама природна су реакција али често нису добар путоказ ка истини и разумевању стварних узрока неког рата, етничког сукоба, револуције.
Да ли смо ми Срби већ заборавили страшну медијску пропаганду која је вођена против Срба деведесетих година, када су разне лажи, историјски фалсфикати, као и личне исповести - пред камерама Си-Ен-Ен и глобалних медија - Хрвата, муслимана, Албанаца, чија су казивања о страдању, независно од тога да ли су лажне или заиста реалне, истините и веродостојне, побудиле дубоке емоције у светском јавном мњењу, а што је потом генерисало огромну мржњу према Србима. Ми смо се с правом бунили против те пропаганде, покушавајући да свету објаснимо шта су стварни узроци рата и да смо ми Срби у ствари највеће жртве распада СФРЈ али нас нико није слушао.
У српским медијима доминира наратив који формирају глобалистички медији и који је у основи пропалестински, происламски. Глобални медији, свакодневно наводе податке Министарства здравља у Појасу Газе, које је под контролом Хамаса, и које је саопштило, према најновијим подацима, у децембру 2024, да је у Гази погинуло 45.338 лица.
Министарство здравља у Гази не прави разлику између бораца и цивила, у јавности се ствара утисак да су сви погинули цивили. Израелска војска објавила је званични биланс својих жртава од почетка рата против Газе 7. октобра 2023. године, почетком јануара 2025, саопштивши да је у редовима израелских одбрамбених снага у том рату погинуо 891 војник и официр, известио је израелски лист Yedioth Ahronoth. Од чега су и од кога су погинули ови израелски војници?
У светским па и српским медијима, када је у питању овај сукоб, скоро никада се не наводе извори друге стране – израелске. Израелски војни извори наводе да је у Гази убијено преко 17 000 припадника Хамаса.
Друштво Хенрија Џексона и истраживачке групе Фифти урадило је истраживање под насловом “Упитно пребројавање” где је анализирало број погинулих у Гази. Њихово истраживање је открило да водеће светске новинске куће на енглеском језику нису правиле разлику између цивилних и жртава међу борцима у Гази, да је број погинулих преувеличан, пренадуван, као и да су се у извештавању ослањали на статистичке податке које води Министарство задравља које води Хамас. Они су утврдили да се на тим списковима погинулих налазе и особе које су умрле још пре овог сукоба, да су неки мушкарци наведени као жене, да су неки одрасли регистровани као деца, да постоји несразмеран број смрти мушкараца борбеног узраста. Истраживачка група је анализирала извештаје о жртвама у 1.378 чланака у периоду од фебруара до маја 2024. године у осам утицајних новинских кућа на енглеском језику: Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, Њујорк тајмс, Вашингтон пост, Гардијан, Асошијетед прес, Ројтерс и АБЦ. Студија је показала да су о жртвама ови медији само 3 одсто цитирали израелске податке а податке које је дао Хамас чини 98 одсто свих извора.
Понављам, Палестинци су заиста највеће жртве овог геополитичких сукоба на Блиском истоку. Али како ратовати против једне терористичке организације као што је Хамас, која користи цивиле као живи штит и чији припадници са оружјем користи школе, болнице, верске објекте, који гради тунеле и војне фортификације испод стамбених зграда, што све представља кршење норми међународног ратног права, чији припадници пуцају на цивиле на аутобуским станицама, отимају људе мушкарце, жену, децу, и држе их као таоце и робље као да је ово средњи век.
Рат је, наравно, и на жалост, суров. Изреалска војска, редовно обавештава и позива цивилно становништво да напусти делове територије на којима ће изводити војне операције као, рецимо кроз један пример у Џабаљи: “Налазите се у опасној ратној зони. Хамас покушава да обнови своју снагу и стога ће војска деловати снажно против терористичких организације у тој области. Свако ко остане тамо биће у опасности”.
Кључно питање је да палестински народ изабере руководство које ће бити независно и које ће се борити за његова права, статус и легитимне интересе а да не буде полуга неких страних држава и глобалистичких центара моћи. Коме је Хамас помогао својом оружаним нападом на Израел 7. октобра 2023. Некоме и нечијим плановима и интересима у региону и свету можда јесте али палестинском народу свакако није помогао.
И у Србији се, у једном делу јавности, посебно у лево-либералним, па чак и у неким националним круговима, олако прихвата оцена неких невладиних организација из света да је у Гази на делу геноцид. Наша заборавност је зачуђујућа. Пре само пола године, 23. маја 2024. године Генерална скупштина УН усвојила је Резолуције о геноциду у Сребреници у којој смо ми Срби, иако се име нашег народа не помиње, лажно оптужени за геноцид. Република Српска, Србија, убедљива већина српског народа, са правом се буни због лажне оптужбе за геноцид у Сребреници, коју је из различитих разлога и интереса великих сила, прихватио велики број држава а због медијске пропаганде и опште површности и један значајан део светског јавног мњења.
Ефраим Зуроф, директор центра “Симон Визентал” је у интервју за Тањуг, пре гласања у УН, истакао да би изгласавање такве резолуције било лоше за Балкан и поновио да се у Сребреници није десио геноцид: “Дефиниција геноцида јесте намера да се избрише, да се потпуно уклони нација, земља или одређена етничка група. Како можемо да злочин у Сребреници назовемо геноцидом, ако су српске трупе допустиле да 25.000 од 33.000 људи који су били у Сребреници оде кући без да их повреде на било који начин”, упитао је Зуроф.
У Србији су без икаквог озбиљнијег критичког осврта, пропраћају одлуке Међународног кривичног суда, који је, поред других одлука, подигао оптужнице за ратне злочине и расписао потернице за Председником Руске Федерације Владимиром Путином а ове године и за премијером Израела Бењамином Нетањахуом. Да ли и ко у Србији размишља о томе какве све последице рад и одлуке Међународног кривично суда могу имати и по Србију и српски народ. Други наднационални суд Међународни суд правде у Хагу у мају 2024, наредио је Израелу да заустави “војну офанзиву и сваку акцију” у области Рафа. Не треба да сметнемо са ума могућност да неки од тих међународних судова у будућности може затражити од Србије да заустави офанзиву и покрене неки други поступак против наше државе ако будемо принуђени да због терора Албанаца војно интервенишемо и заштитимо српско становништво на Северу Косова или рецимо у Прешеву и Бујановцу. Како ми Срби, који смо сатанизовани, поред осталог и због одлука Хашког трибунала који је осудио наш политички и војни врх, можемо да имамо више поверење у међународне судске институције. Аутор овог текста је још 2002. године у Геополитици критиковао оснивање Међународног кривичног суда као нови вид глобалног судског интервенционизма.
www.geopolitikamagazin.com
Аутор је оснивач и главни уредник магазина Геополитика.
