Небојша Крстић је страдао под „загонетним околностима“ у ноћи уочи Ваведења, славе Хиландара, 2001. године, са још двоје људи, у близини свог родног Ниша. Извесно време пре тога, одбио је понуду високог НАТО челника коју му је овај упутио преко свог емисара – ако будеш уз нас, подржаћемо твоју политичку делатност. Није хтео да буде мртва душа маскирана у патриоту. Његова смрт ни до данас није расветљена, иако је јавност то много пута тражила од државних власти.

Пише: Владимир Димитријевић

Стари Латини су говорили да је име знамење. Нишлија Небојша, син Милутина и Ружице, био је од рода Крстића. Живот му је протекао у неустрашивом ставу – био је небојша пред лицем набујалог зла глобалистичког нихилизма, чији је циљ да устоличи антихриста, последњег лажног месију у зло огрезлог човечанства. Волео је светог краља Милутина, који је Србији служио с мачем у једној и крстом у другој руци. Знао је да је вера основа наде и љубави, без којих нема Небеске Србије. И био је слуга Крста часног, с којим је једино и могућа Слобода златна. Зато је, као и његов славни земљак, Стеван Синђелић, узидао свој живот у вечиту Небојшину кулу нашег Косовског завета. Ако икад буде Србије каквој је стремио, о њему ће се учити и о њему ће се говорити. А ако свега тога не буде, он ће остати у вечном памћењу Божјем, о коме се пева на сваком парастосу, кад се пева ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

Ово је још један мој прилог успомени на Небојшу Крстића. (1)

ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ О ДРЖАВИ

Небојша М. Крстић и ја смо се срели на основу заједничог погледа на свет, хришћанску веру и државотворност.

Пре но што смо се срели, путовао сам ка идејама које су нам постале заједничке.

О томе – неколико речи.

Мој поглед на државу засновао се на учењу Светих Отаца Православне Цркве, по коме је држава настала као последица отпалости човека од заједнице са Богом. Conditio humana је, какву данас знамо, исход човековог окретања леђа Извору Живота и потонућу у смрт. Последице  пада из првобитног, равноангелног стања, су, уз остало, и рађање на начин на који се рађамо, и растење којим данас растемо, и учење, и мушко-женски односи, и процес старења…Уметност, култура и наука плод су човекове палости, својеврсна средства за опстанак у овој „долини суза“. Наравно, исход свега земног је – смрт, а питање свих питања, које решавају разне религије, јесте питање победе над смрћу ( за нас, православне, оно је решено Васкрсењем Христовим, у Коме смо и ми васкрсли. )  Последице палости се могу  користити на два начина-на спасење и на пропаст човекову. Рецимо, храњење из спољњег света: ако је умерено и у складу с потребама организма, оно нас одржава у животу; ако је преждеравање, претвара нас у робове стомака и уништава наше здравље. Или однос мушкарца и жене – ако је Богом благословен, он се претвара у хришћански брак у коме се рађају деца, као иконе васкрсења, а однос мужа и жене гради се по узору на однос Христа и Цркве: Христос воли Цркву до голготске жртве за њу, а Црква слуша Христа у најдубљој љубави и поштовању. Ако однос мушкарца и жене није благословен, он се претвара у разврат, издају и узајамну мржњу, насиље и лудило, чему данас присуствујемо на сваком кораку.

Што се државе тиче, и пред њом су два пута: пут симфоније (сагласја) са Црквом и пут самообоготворења, које води у таму тоталитаризма. Пут симфоније значи да Црква и држава сарађују на добробит људи,  то јест да држава своје законе усклађује са законом Божјим, а Црква сведочи људима да нам овај свет није коначни дом,   него номадски  шатор на путу ка вечности. Благосиљајући државу у свему што је њен труд око заједничког добра, Црква се не служи силом и принудом у благовеститељској својој мисији и не жели клерократију, тако карактеристичну за ватиканско хришћанство. Држава, пак, која силу и принуду користи, свет не може да претвори у рај: смисао државе је да оно у чему привремено живимо и крећемо се и јесмо не постане пакао. Символ симфоније Цркве и Државе је двоглави орао Немањића под круном с крстом; и то је темељ православне монархије, у којој краљ није лутка за изложбу, него Домаћин народно – државног дома.

Бог-Краљ-Дом: три су основне вредности наше, каже Свети владика Николај.

ПРАВОСЛАВНА МОНАРХИЈА

Ипак, монархија је облик државне власти који погодује дубоко религиозном схватању једног народа. Зато нам она данас не полази за руком, мада је потребно имати је у свом погледу на свет као идеал ка коме треба тежити. Монархија без хришћанских идеала претвара се у карикатуру, какве данас гледамo на НАТО Западу.

У „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, једном од најважнијих православних докумената новијег доба, о томе  јасно пише:“Промена форме власти у ону која је религиозно укорењенија а без истовременог одухотворења самог друштва нужно ће се изродити у лаж и лицемерје, учинити ту форму немоћном и обезвредити је у очима људи. Међутим, не може се у потпуности искључити могућност таквог  духовног препорода друштва, када религиозно узвишенија форма државног уређења постане природна“.

Данашња држава је секуларна, и, бар по прокламованим начелима, одвојена од Цркве, али јој не смета у њеној мисији. То се, из хришћанске перспективе, може трпети – али, на жалост, истински неутрални секуларизам државе скоро да не постоји. Он је данас све више борбено безбожништво, које ратује против хришћанских начела у друштву ( довољно је видети како се у ЕУ прогоне хришћанске вредности; да и не говоримо о, сада већ давном, избацивању помена хришћанства, које је саздало Европу, из преамбуле уставних начела Европске Уније  ).                                 Из неутралног секуларизма се лако ступа у агресивни секуларизам, а из агресивног секуларизма се увек рађа тоталитарна држава, која не признаје Бога над собом, и која жели да све људе учини  безгласним  робовима. Јер, држава без Бога хоће да постане утопија, остварени рај на земљи. А пошто утопија значи нигдина, онда таква држава, зарад опште среће, уништава све пред собом, а живе људе користи као ђубриво својих „рајских пројеката“. Најновија тоталитарна држава је Империја: САД плус Европска Унија, слушкиња Вашингтона, која свет потчињава банкарском тоталитаризму, и чији је циљ да, после Трећег светског рата ( управо га изазивају) заувек потчини човечанство. Аушвиц и ГУЛАГ биће дечији вртићи према ономе што свету спремају „банкстери“, банкарски гангстери.

НЕ МОЖЕ СЕ БИТИ РАВНОДУШАН

Зато хришћанин не може бити равнодушан према свету у коме живи и држави у којој обитава. Од борбе за свет, говорио је руски хришћански мислилац Семјон Франк, имају право да одустану само они који су отишли у тежи рат, рат духовни –монаси. Остали који користе добра овог света за њега се морају борити –да се не би предао силама демонизма на управу и растрзање. И ја сам се борио, као хришћанин ( макар и недостојан ), унапред пристајући на неку врсту компромиса: наиме, знајући да је пунота хришћанског државотворства у свештеној монархији, осећао сам да не треба да ескапистички одлазим у, за сада, неоствариву пуноту, него да, исповедајући је као истину своје вере и погледа на свет, чиним што могу да се Србија не оконча  у зверињаку рата свију против свих, оно што  Империја жели и због чега тови своје домаће гаулајтере који „уредују“ наслеђем Светог Саве.

Ту смо се Небојша Крстић и ја нашли и сложили – ни он није могао да се мири са расапом нашег Имена и Имања.

Крстић је о томе, у интервјуу који сам, 1994, са њим водио за „Погледе“ из Крагујевца, рекао:“Може се рећи да на известан начин код нас православних данас прећутно преовлађује схватање како црквеност и политичност нипошто не иду заједно и да се потпуно искључују. То је заиста једно веома површно и погрешно уверење, а пре свега и нехришћанско,  јер, у ствари, политиком сс човек потврђује — или пак погубно негира — као одговорно биће заједнице, биће које је призвано да свој живот у заједници и све односе у свету (од Бога му повереном на управљање и старање) одговорно устројава по богочовечанском поретку Смисла и Истине. Дакле, ако је игде потребно, штавише неопходно, бити светлост и со свету, онда је то, свакако, у политици. Садашњи српски политички мрак и бљутавост понајбољи су показатељ до чега доводи и шта даје нехришћанска политика, тачније — политика без хришћанских политичара. Јер онај ко нема егзистениијалну одговорност пред Богом, тај засигурно нема у потпуности ни политичку ни етичку одговорност пред људима.“

ЧИТАЈУЋИ КОЛАКОВСКОГ

Још у средњој школи ( 1984-1988 ) сам схватао да је „нешто труло у држави Данској“.

Са шеснаест година сам прочитао „Главне токове марксизма“ Лешека Колаковског: више од пола текста нисам разумео, али сам видео да је у питању нека превара и да марксизам није никаква наука – а камоли да постоји „научни социјализам“. У библиотеци, из које нисам избивао, није било никакве политичке литературе осим левичарске, и ја сам, разочаран у Маркса, почео да читам Бакуњина и Кропоткина. Нисам знао да постоји мисао осим револуционарне, па сам се „ложио“ на руске анархисте. Много светлости у наш провинцијски живот уносиле су „Књижевне новине“ и „Књижевна реч“, нарочито ова друга, која је, поред текстова Чавошког, Коштунице и других бораца за ослобађање, тада још увек, Југославије, од окова комунистичког једноумља, имала и сјајну сатиру у рубрици „Страдија“.

Наравно, тада, ван партије, није било никаквих могућности јавног ангажмана, па сам ја „паузирао“, јер у СКЈ у распаду ми се није улазило. Кад су ми у војсци нудили да „уђем“, вадио сам се на своју склоност уметности и аполитичност.

Служио сам у Карловцу, данас у Хрватској, 1988/1989, када је Туђман већ долазио на власт, мада је у војсци и даље све деловало братски-јединствено, осим што нам нису давали да гледамо загребачки дневник у  пола осам увече и да посећујемо локале по граду, од којих се један звао „Хрватски дом“ ( као и сваки србијански наивац, чудио сам се како се нешто зове „Хрватски дом“ кад у Чачку нема „Српског дома“).

Спремало се моје ( наше ) буђење, које је довело и до хришћанског занимања за политику.

МЛАДОСТ БУЈНА ЛАКО ВАРА И ОСЕЋАЈ ЖИВ ( СТАРОГРАДСКА ПЕСМА )

По одслужењу војног рока, 1989. године, стигао сам у Београд, да студирам књижевност на Филолошком факултету. Већ је било почело национално и патриотско буђење. За мене је било откровење много шта: почело је штампање забрањених књига ( попут дела Николаја Берђајева , чија ме „Философија неједнакости“  „избацила из седла“, а Зоран Аврамовић је објавио „Политичке списе“ Црњанског, који је, средином тридесетих година двадесетог века, видео шта ће се десити с нама ако не заузмемо „српско становиште“ ). „Погледи“ су се гутали као алва – поједини бројеви у двеста хиљада примерака…

И будило се партијско живовање: продавао сам, с кумом, у Кнез Михаиловој, новине Народне радикалне странке Вељка Губерине- нисам био члан, али,  зар да не подржим следбенике Николе Пашића? (Наравно, била је то прва у низу мојих илузија; није ме, хвала Богу, пуно коштала. ) А у Кнезу шајкаче, кокарде, заставе – као алва…Па касета „Гласа Цркве“ – „Нико нема што Србин имаде“…Тада нам је изгледало да ће комунизам ускоро пасти, и да ће краљ одмах да се врати на престо, па ћемо опет бити као у доба  Петра, унука Вождовог…А онда 9. март 1991. године, када смо у Вуку Драшковићу гледали новог Дражу ( бар делимично ), и јуришали на „ТВ Бастиљу“, бежали од тенкова ЈНА које је на нас слао Слоба. И – ништа. 1991, 1992 – ДЕПОС, престолонаследник Александар пред Скупштином Југославије, студентски протести…А све време Служба   надзире, подмеће, убацује своје људе: ко неће заборавити познатог глумца, који је, како рекоше „Лаки пингвини“, био „смрт за девојке“, и његово претварање студентског бунта у „плишану револуцију“?

Покојни Никола Милошевић ми је причао кад су студенти, во времја оно, са једним овејаним демократом, били код Слободана Милошевића, па проширили листу захтева, Слоба ће, гласно и јасно:“Мићуне, нисмо се овако договорили!“

Небојши Крстићу је била мука од тога. Веровао је да политика не сме бити брлог, него служба Богу и роду. Касније је често говорио да је партијаштво осрамотило Српство, и да је једини пут – пут части и истине, макар цена била превисока.

Зато је Небојша Крстић веровао да је могућа православна политичка делатност. Говорио је, у већ поменутом интервјуу:“Сматрам да се ваше веома умесно питање може заоштрити и поставити у следећем облику: да ли је могућа православна политика? Верујем и знам да не само што је могућа у конкретном реалном смислу, већ је и преко потребна. Поготову данас, када је наш примарни и најургентнији политичко-образовни задатак казивати, доказивати и показивати (пре свега духовно пробуђеној надолазећој србској младежи, јер  једино она није унакажена губом политичког лицемерја) да наше постојеће политичко безнађе није и безнађе политике. Другим речима, само политика са хришћанском етиком није блудница, те зато само људи са образом, могу и смеју бити у политици, јер само људи са образом могу образоаати по милости Божијој благообразни политички поредак. За хришћанског политичара, који је увек политичар са образом.политика је пре свега и понајпре човекољубива пожртвованост у корист Отачаства. Православни хришћани, а поготову православни политичари, поучени речима Апостола Павла врло добро знају да је њихова крајња „политика на небесима” (Посл. Филипљанима 3,20) одакле очекујемо Други и коначни долазак јединог Владара, Цара царева и Господа господара — Богочовека Христа. Али, такође, они одлично знају да се, грубо речено, права за учешће у тој политици Царства Небеског стичу још овде и сада кроз конкретни, делотворнн подвиг. Православни, дакле, знају да се кроз земаљско житије задобија небеско битије. И зато, ако смо заиста потомци и наследници наших Светих богољубивих Владара, и ако Косовско заветно определење Светог Кнеза Лазара није само једна фраза на нашим скврним уснама, онда знајмо да се Небеско Отачаство, које је, како народни песник каже, „увек и до века”, не задобија и не стиче без старања и марења за земаљско отачство иако је оно „за малена”. То је онда уистину она његошевска „борба непрестана”, то је бивање онога што без Божије помоћи бити не може.

Укратко речено, без православних политичара, или како Свети Николај Жички каже, без „политичара са Крстом”, неминовно су и народ и држава крваво распети на крсту економско-социјално-културне голготе. Наша ужасна свакодневица то, нажалост, најочитије потврђује.“

МЛАДА СРБИЈА

Било је то доба „Младе Србије“, када смо покушавали да откријемо један велики нестраначки покрет српске омладине; на састанке су долазили многи и многи, почев од Драгоша Калајића. Није било слоге, и то се распало брже него што је настало.

Неки су отишли у сорошевце, неки у „Беле орлове“. Један, и данас активан на патриотској сцени (онако како он доживљава патриотизам, као могућ на „Пинк“ фреквенцијама) је својевремено у „Пресу“, објавио своју исповест, тврдећи да је цео патриотски покрет на свој начин контролисала Служба, рушећи поверење Срба у могућност нечег другог и бољег.

За време суђења у Хагу, сазнали смо да је Јовица Станишић, један од кључних контролора српске опозиције, од 1993. године радио за CIA. А слутили смо, слутили…

Слутиш као што, док ходаш кроз светогорски камењар, осећаш да те гледају отровнице, али се Богу молиш и не видиш их…

Идеалиста си, млад си, хришћанин си: идеш код владике будимског Данила, дивног и светог старца, који те учи православном погледу на свет и монархизму као саставном делу тог погледа на свет. У то време, сарађивао сам, на кратко, са једним „белоорловским“ подухватом. Било је занимљиво, али превише примакнуто ратничким путевима оновременог режима. Ни тада, ни сада нисам имао поверења у ту врсту приче. Иза свега ми се привиђао „крцунизам“ – „патриотска“ УДБА.                       Додатно сам се освестио када сам прочитао, у „Светигори“, текстове Матеја Арсенијевића, који је тврдио да безбожници не могу повести Србију путем Божјим, и да свето ратништво као мучеништво Цркве нема везе са култом „свете освете“.

Небојша Крстић је часопис „Образ“, за „државотворну обнову Србства“, покренуо да би се избегло кривотворење национално – заветне истине нашег народа. И њему је било јасно.

У разговору за „Погледе“, Небојша као да је одговарао на све моје мисли и сумње:“Српско политичко предање  је, у ствари, наше црквено-државно предање или, најкраће речено, предање светосавске државотворности. Упоришна вертикала и стожер овог предања јесте богомблагословено устројство српске заједнице као српског отачаствског Дома. Притом, свакако, треба имати у виду да је без отачаствене свести српско политичко предање само мртво слово на папиру нашег актуалног политичког безнађа. Отачаствена свест је показатељ и доказ духовне зрелости једне државотворне заједнице која исповеда Бога Господа као Небеског Домаћина Сведржитеља, државног господара миропомазаног монарха као отачаственог домаћина, и хришћанског господина као породичног домаћина. Само светосавски државотворни домострој претпоставља и омогућује постојање србске заједнице која своју потпуну делотворност темељи на узајамној политичко-домаћинској одговорности господара и господе, као и њиховој верности и коначној одговорности пред Господом Сведржитељем, Јединим Истинским Владарем.

Свака српска политика која се одвија изван светосавског државотворног домостроја, дакле, изван делотворне конкретизације српске отачаствене свести, јесте катастрофална. То најнепосредније доживљавамо и најочитије видимо из наше новије историје и садашњег свеопштег расула. јер, о ововековној пбгубној испалости Српства из својег живодајног црквенодржавног предања најјаче сведочи пре свега наша безименост и бездомност у лику осамдесетак година опстајућег србоубилачког југословенства на којем бесомучно устрајавамо до дана данашњег. Несрећа је што ми сада, када је жетве уистину много, немамо довољно ни црквених,  а још мање политичких посленика који поседују неугаслу отачаствену свест. Због тога, сви политичко-теолошки присебни Срби, ма колико мало да их је, имају огромну одговорност пред Богом и људима да свој отачаствени став непрестано и нећутко посведочавају у смелом покушају обнављања заборављеног смисла српског политичког предања. А то је за сада могуће само кроз једак изузетно озбиљан и доследан — и по свој прилици дуготрајан — црквено-политичко-образовни процес обнављања српске државотворне свести.“

РАТОВИ, РАТОВИ, РАТОВИ

И онда рат: опет један вођени, контролисани рат, за који све време знамо да га Срби губе јер то неком за нешто треба ( ЗЕТРА – зелена трансверзала – била је јасан циљ веома малом броју наших виспрених геополитичара ).

Милошевић је, све време, кокетирао са Американцима, више или мање, овако или онако ( да је био мањи слуга Империје од жутокраких, то је јасно свима и сваком; али да је служио – служио је; због његових „генијалних потеза“ истерани су Срби из Крајине, а изгубили смо и велике делове наших народних области у Босни и Хецеговини ).

Момир Булатовић, у свом интервјуу „Геополитици“ ( април 2012. ), јасно говори у ком правцу је све ишло: “Хтели смо Британцима да дамо концесије на рудно богатство на Косову, сматрајући да би они, у случају сукоба, логично бранили свој капитал. Значи, имали смо озбиљан план, са којим сам ја као председник Црне Горе отишао у Белу кућу. Уместо одговора на понуду, двојица саветника за националну безбедност председника Клинтона саопштавају ми те 1996. да они долазе на Косово. Био сам шокиран. За мене је то било потпуно неприхватљиво, па сам их одмах упитао шта ће они на Косову кад је тамо мир! Одговорили су да за сада јесте мир, али ускоро неће бити(…)Велико искуство које смо стекли у разним преговорима упућивало је мене и Слободана Милошевића 1998. на закључак да треба да урадимо нешто радикално. Милан Милутиновић преговарао је директно са Мадлен Олбрајт, и понудио јој базу на Косову за један долар. Она не пристаје, а Милутиновић јој онда понуди и улазак Србије у НАТО, да заједно решавамо проблем са Албанцима, само да нас не бомбардују! Просто није могла да верује. Отишла је после тога и на консултације, али све је било узалуд, јер наша судбина је била запечаћена“.

Дакле, Слоба је све чинио да умилостиви Империју, али није вредело; зато је и борба против Милошевића била узалудна – док год је Империји био потребан, држали су га на власти ( нисмо могли да га оборимо у протестима 1996/1997, јер амерички отправник послова је јасно рекао Коалицији „Заједно“ да могу да добију само локалне изборе, што су и добили кроз LEX SPECIALIS; у то време, ЈУЛовски вођа, Кундак, зарађивао је кинту продајући демонстрантима  пиштаљке ).

Милошевић је морао да остане док  НАТО не уђе на Косово – како би могли да објасне улазак НАТО трупа да је на власти био неко други, с демократским легитимитетом?

И Ђинђић им је био потребан, док није почео да, пре времена, поставља питање Косова и Метохије на дневни ред међународне политике. Онда су му искључили безбедоносне камере и пола сата га, тешко рањеног, возили до болнице ( у самом центру Београда), а Колин Пауел је дошао да изјави саучешће његовој удовици.

Небојша Крстић је уклоњен у прелазном периоду између Милошевића и жутокраких: око њега је почело да се окупља превише младих људи, а НАТО Империја то није могла да поднесе. Наравно.

И дошла је страшна ноћ уочи Ваведења 2001. Која и данас траје.

ПОД СТЕГОМ СВЕТОГ КНЕЗА НЕВСКОГ

Није било лако у то време снаћи се и опстати као православни хришћанин са политичким идеалима. Мени је много помогао рад у Православној мисионарској школи при храму Светог Александра Невског у Београду. Под будним оком блаженопочившег оца Љубодрага Петровића, млади православни хришћани су настојали да прошире поље слободе. Поред редовних предавања суботом, прота је благословио и један термин петком, када смо почели да правимо трибине на теме односа хришћанства и друштвених појава. Кад сад то видим, не могу да верујем колико је одважности и слободе било у суочавању са изазовима епохе. Правили смо скупове о двестагодишњици убиства краља Луја Шеснаестог и Марије Антонаете ( била је 1993. година , и питање је да ли се ико у Европи сетио да обележи годишњицу почетка пораза хришћанске Европе), о Царским Мученицима Романовима и бољшевичкој револуцији, о папизму и истини о српском народу, итд. Било је то доба снажног пријатељства са покојним Небојшом Крстићем и уплива који су на нас вршили великани новијег српског хришћанског државотворства: владика будимски Данило, отац Митрофан Хиландарац, прота Љуба Петровић, др Марко С. Марковић. По благослову оца Митрофана, а да бисмо свом народу показали пример слоге, ујединили смо  снаге и редакције три православно – патриотска часописа: „Монархије“ из Котора, „Византијског огледала“ из Ниша и „Образа“, који је, као часопис за „државотворну обнову Србства“ ( изашла су свега четири броја ), био утемељен при Мисионарској школи.

Уз све то, имали смо и сусрете са Марком С. Марковићем, легендом српске политичке емиграције, доктором са Сорбоне, који је, као осамнестогодишњак, био подсекретар Верско – идеолошке комисије при Врховном штабу Југословенске војске ђенерала Михаиловића. Сусрете је, у  Јерисосу, покрај Свете Горе, организовао отац Митрофан.

При храму Светог Александра Невског била је покренута и библиотека „Политика и образ“, у којој су изашле      четири Марковићеве књиге:„Православље и Нови светски поредак“, „Истина о Француској револуцији“, „Наличје једне утопије“ ( о марксизму ) и „Пола века српске Голготе“.

Библиотеку је уређивао, са мером и укусом, Небојша Крстић.

ЧАСОПИС „ОБРАЗ“

„Образ“ је, као часопис при Мисионарској школи, имао за циљ – школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем, државу са Божјим благословом, то јест, све оно о чему је Свети владика Николај писао у свом делу „Речи српском народу кроз тамнички прозор“. Ја сам био уредник рубрике „За школу са вером“.

Бог – Краљ – Дом: три највеће вредности српског народа настојали смо да посведочимо свим православним Србима. Часопис се читао и у Београду и на Палама, и у Котору и у Нишу, али и у Дијаспори. Монархизам, антикомунизам, разобличавање Новог светског поретка-и крајње наивна, али и крајње искрена вера, да ће сви то схватити с Божјом помоћу.Нарочито смо наглашавали колико је партијашење штетно по нашу националну свест, јер партије постају својеврсне религиозне секте, а њихови вођи гуруи ( тако се чула изјава једног ватреног „вуковца“: „СПО – то је Вук“).

Наравно, средстава за објављивање није било: изашла су четири броја, и то је било то…

Али, траг је остао. Покојни Небојша Крстић сматрао је да часопис није довољан, и да треба правити покрет; ја ( и низ других сарадника часописа ) сматрали смо да је за покрет прерано, и да ће га УДБА „избушити“ с разних страна, па је дошло до извесног размимоилажења – пре свега, „праксеолошког“, на толико идеолошког. Чинило ми се – још треба радити на просвећивању и упознавању са кључним темама битним за наш опстанак.

Основна идеја је била: надићи партијаштво у име саборности. Наивно, али искрено, са убеђењем, надали смо се да је могуће.

Небојша је у интервјуу рекао:“Ми се коначно морамо присебити и одговорно схватити да устројство српске државотворности и српска политичка делотворност нису могући кроз парламентарност, већ само и једино кроз црквено-државну саборност. Јер очито је да не можемо успешно пресликати оно што је, несумњиво, политички плодотворно неким друтим народима, англосаксонцима на пример. Ми, напросто, у државотворном смислу нисмо парламентарни народ већ саборни, и наша државотворност се никако не може артикулисати кроз парламентарност већ једино кроз саборност путем црквено-државних сабора једне сталешки устројене отачаствене заједнице. Притом ваља знати да парламентарност и саборност нису компаративни политички појмови, те да нас политичка историја учи да разни државотворно потентни народи своју државотворност артикулишу на различите и само појединим народима својствене начине. То што се данас стратегијом новог светског поретка парламентаризам перфидно намеће као једини образац државног политичког устројства а демократија као једина опција, то сведочи о степену ропске унификације у насилној нивелацији политичко-државних посебности државотворних народа. Наиме, Срби су као отачаствена заједница политички делотворни, тј. државотворни једино кроз саборну монархију која се само на црквено-државним саборима потврђује. Дакле, ни парламентарна нити уставна већ — саборна, јер само у саборној монархији краљ није ни парламентарно-партијска лутка ни апсолутистички тиранин већ богомблагословени и миропомазани државни Домаћин. И зато, недопустиво је да православни Срби неупитно прихватају и заговарају опцију демократије по којој се у политичком смислу нипошто не могу потврдити као непоновиве боголике личности, већ једиио редуковати на ниво апстрактних безличних грађанских индивидуа. Хришћанин, а поготову свештеник који то нема у свом теолошко-политичком видокругу, својим демократским пренемагањем још више позлећује живе ране раскрвављеног ткива српског државотворног бића.“

Тако је изгледало. Изгледало је могуће.

Веровало се да је могућа света држава, и да се на светости све мора заснивати.  Небојша је у светост као меру и проверу Срба веровао.

Зато је у свом програмском интервјуу рекао:“Није могуће бити православни монархиста без еванђелске побожности и богословске писмености, политичке одговорности и државотоврне образованости.

Бити српски монархиста значи раскинути једном за свагда са богословско-политичком неозбиљношћу, државотворном инфатилношћу и престижним доконим политичким кокетирањем. Српски монархисти данас немају важнији и одговорнији задатак од озбиљне политичко-образовне борбе за благообразни поредак богочовечанског Домостроја који стоји на тројственој једноначелности (монархији) Небеског Господа, државног господара и хришћанске господе.“

Године 1995, при Мисионарској школи храма Светог Александра Невског покренута је библиотека „Образ светачки“, којој је име дао Небојша Крстић. Прва објављена књига је била о Светом Јовану Шангајском. Он ју је опремио и уредио.

Библиотека и данас излази.

То би му била радост над радостима.

РАТ ПРОТИВ ЦРКВЕ

Још онда је Небојша знао да је главни рат светских луциферијанаца против Цркве Христове у свим православним народима. У разговору за „Погледе“ био је веома јасан:“Мислим да никог озбиљнијег не чуди то што бивши комунисги, а садашњи вајни „родољуби” и инстант „богољуби”, преоденути у демократске вишепартијске шарене хаљине кидишу на Православну Српску Цркву покушавају да је претворе у услужни сервис властитих партијских безобразлука. Али, потпуно је несхватљиво да у нашој Помесној Цркви сада скоро и не постоји светосавско разликовање политичккх духова, — бар не постоји у мери њене светосавске државотворности. Од средине прошлог столећа — када је у лику партијашења и парламентаризма дошло до кобног распарчавања српског национално-државног идентитета — па до данас, наша Црква (изузев ретких богословски трезвеноумних и политичких присебних појединаца) није одговорила овом изазову савремене секуларизоване политичности која нема баш никаквих додирних тачака са аутентичним политичким животом на сербском отачаственом простору. Штавише, парламентаризам и страначко партизанство били су, јесу и увек ће бити један непресушни извор крвавих српских неслога и смртних завада. Парламентарзам као партијски партикуларизам и индивидуализам, без којих нема демократије, нипошто не могу бити блиски саборности Цркве (“верујем у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”) нити пак православној личности, то јест достојанству човека као слободног и непоновљивог конкретног бића а не тек некаквс апстрактне индивидуе зване грађанин.

Откада се у прошлом веку појавио путем    парламентарне    монархије    на српском политичко-државном простору, овдашњи парламентаризам је потпуно  нефункционалан. По умесним речима г. К. Чавошког, он је, у ствари, „изопачени парламентаризам”.“

Мржња и бес против Светосавске Цркве у редовима НАТО измећара званих другосрбијанци и данас трају.

Што се Небојше тиче, он је у својим погледима на свет сазревао, па се, уочи погибије, почео укључивати у конкретну политичку активност.

Данас нам је јасно да је спој демократског и националног штит против Новог поретка, који уништава и демократске слободе и нацију.

ОБРАЗ И ОГЊИШТЕ НЕБОЈШЕ КРСТИЋА

Под тима насловом објавио сам свој поговор у Небојшиној књизи „Политика и образ“, која је изашла инфлаторне 1993. године. Тада сам писао, из срца које је веровало, да је могуће кренути путем Србије Немањића. Текст доносим курзивом, у наставку. Од њега је прошло тридесет година: да се и то не заборави приликом читања.

У „Црвеном точку” Солжењициновом усред хаоса Првог светског рата разговарају двојца царских официра. Један увиђа политичке грешке императора Николаја Другог Романова и критикује их. Други једноставно одговара: ,,За све Господареве грешке криви смо ми, монархисти”.

И заиста за све погрешне представе о србском монарху и србској монархији криви су савремени, површни монархисти, који немају довољно свести о дубоким, светопредањским коренима из којих би толико жељена младица нове србске монархије требало да никне. Заборавило се колико наша вековна лозинка: ,,С вером у Бога, за Краља и Отачаство!” има онтолошки темељ, колико она суштински значи: ако нема праве и здраве вере у Бога, онда ни Краљ ни Отачаство нису ништа друго до реторске бусије иза којих вребају плитки политички интереси нашег тамног и очајног тренутка.

Када је србски народ био побожан и честит, на престолу је имао Светородне Немањиће, Светог Кнеза Лазара и сина његовог, Светог Стефана Високог. Заклињао се на верност Карађорђу и његовом потомству, Светом Петру Цетињском и Петровићима. Краљ је био ваплоћење свега најбољег и најплеменитијег у народној души и телу. Као „раб Христов ” он је био живи сведок завета који је Господ са Србима успоставио још у доба Светих Кирила и Методија. Наши владари су у једној руци држали мач, да би њиме штитили Богом им поверене поданике од спољашњег непријатеља, а у другој -бројанице, обраћајући се Цару над царевима како за свој народ, тако и за саме себе, просећи од Γоспода да им просветли ум и да их научи како да суде Његовом словесном стаду.

Зато је Свети Симеон Немања с престола отишао право у монашку келију; зато је Свети краљ Милутин ратовао против папиних крижара који су Србима хтели да огњем и мачем наметну латинску јерес; зато је Свети Кнез, по духу и врлини Цар, Лазар са својим племићима изабрао Царство Небеско.

У дане њихове и у дане њихових наследника, који су на србски престо дошли након ослобођења од Турака, наш народ био је дубоко верујући, богобојазнив, човекољубив, дарежљив. Његова детиња простота и уздање у Господа и правду Његову омогућили су нам да своју државу зидамо на камену чојства и јунаштва, а не на песку ситних политичких превара. Служећи Небеском Оцу, заслуживали смо и земаљско и Небеско Отачаство.

Кад смо од Небеског Оца отпали и поклонили се политичком идолу секуларизоване западне демократије, земаљско нам се Отачаство расуло у прах и пепео који и до дана данашњег развејавају олује на балканској ветрометини.

Да би смо се поново сабрали и обновили тело србског народа монархијску државу, морамо се укоренити у светопредањском тлу предачке вере и морамо стећи дар да разликујемо политичке духове. Тек кад у нашим срцима запламса огањ те вере и кад наши умови буду задобили дар расуђивања – тек тада (и само тада!) огњиште србског православног Дома поново ће бити запаљено.

Књижица младог србског мислиоца Небојше Мшлутиновића Крстића под символичним насловом ПОЛИТИКА И ОБРАЗ (ЗА ВАСКРС РАСПЕТОГ СРБСТВА) један је од првих корака ка том огњишту, још увек спепељеном и хладном. За разлику од многих назовимонархиста, који су се у задњих неколико година тукли у прса круном и кокардом, Крстић, са свом скромношћу православног Хршићанина до огњишта србског православног Дома не долази празних руку: он је донео и један нарамак дрва.

То су његове једноставне и светле мисли ο слози србског бића која свој темељ има у Христу; ο замкама „демократије” која никада није „власт народа” него насиље најгрлатијих и највештијих (то јест, како би Руси рекли, „средство за магарчење маса”); ο раскућавању србске Куће (које, на жалост, траје много дуже но што у својим ружичастим маштаријама ο прошлости мислимо); ο обескоренењу негдашњих кореновића и бездомности негдашњих становника духовних палата; ο благообразном политичком делању (које нас, ако не будемо, по злом обичају, еуфорично брљиви) може одвести до циља; ο Образу, чистом и поштеном, као ο подножју србског престола, круни и скиптру србске монархије. Основно начело Крстићевог монархистичког мшиљења је: „Све за Образ, а Образ ни за шта“.

И то не за било какав образ – образину трошних људских мисли и мишица, него за вечни образ – Образ Божији у човеку.

За царство земаљско које ће у Царству Небеском гледати свој истински смисао и своје истинско назначење.

За Србство Немањиних потомака, а не Титових измећара маскираних под разним фирмама саврсменог „демократског плурализма”.

Доследан предачким заветима свог народа, Крстић је отворено ишао у разобличавање заблуда ο односу Цркве према држави који је, тобож, неутралан. Није и не може бити неутралан, сведочи Крстић, јер Црква није никакав приватни религиозни сервис, него пунота живота у Христу која треба да освешта целину друштва. Цркви није свеједно да ли државом управља миропомазани и причешћени слуга Божији или осиони кабадахија; да ли је на челу државе човек племенита порекла или ништак који долази из нигдине и иде у нигдину. Црква ће, ако треба, трпети прогоне, али, ако може, она ће настојати да државу оцрквени и учини је жељном Христа. То, наравно, увек значи оцрквенити личности које се сабирају око Причешћа и које граде државу. Пишући и сведочећи ο овоме, млади Хришћанин Крстић је Небојша, и то не само по имену. У наше дане, празноглави и равнодушни настојаће и себи и другима да затисну уши да се не би чуо глас истинског државотворног предања Србства; а Небојши ће замерити да их дрско буди из „плуралистичког” дремежа. Па ипак, он је принео нарамак дрва спепељеном србском огњишту.

Нека би та дрва, Крстићеве чисте и светле мисли, планула у срцима младих Срба запаљена огњем Христа Цара, Сунца Правде.

Извор: Правда