Академик Славенко Терзић се као амбасадор Србије у Русији срео са замеником градоначелника Москве и упутио му молбу да у престоници Русије, макар једна улица или трг, носи име неког Србина. „Шта ћете амбасадоре имате највећи проспект у Москви“, гласио је одговор заменика градоначелника Москве, који је на питање који је проспект у питању, прецизирао: „Па Кутузовски проспект“. Постоји једна прича, легенда, да је мајка једног од највећих руских војсковођа Михаила Кутузова била Српкиња из села Риђица близу мађарске границе а што потврђује и српски часопис из Темишвара 1827. године.
«Знаменити Срби у руској историји» била је тема предавања које је недавно одржано у Београду у Медија центру одбрана а у организацији ветерана Војнообавештајне службе и Министарства одбране. На скупу су говорили проф. др Бранко Крга, академик Славенко Терзић, историчар и Драган Радулац, пуковник у пензији. Овај догађај је видео записом забележио новинар Божидар Шиљеговић, одакле и преносимо излагање др Славенка Терзића, историчара и дипломате, редовног члана САНУ и научног саветника Историјског института САНУ, који је обављао функцију амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији.
Срби су вековима, нарочито поле пада под туђинску власт Османске империје и Млетачке Републике, бежали, одлазили, углавном у Руску империју. Тај процес је био готово континуиран. Ми o томе имамо мало података у 15, 16. и 17. веку. Теолог Стева Димитријевић објавио је, из руских извора, велики број података о одласку наших калуђера, митрополита, владика у Русију - чак је један митрополит био вршилац дужности патријарха Руска православне цркве. Ти Срби одлазе у Русију, углавном да скупљају помоћ, руски цар им даје дозволу да могу у наредних седам година да скупљају помоћ за Србе. Данас би рекли да скупљају хуманитарну помоћ за Српску православну цркву. Дакле свештеници из свих српских земаља долазе у велику империју и они се у неком смислу губе, постају руски држављани. Русија је огромна империја у коју долазе и Немци и други народи, и они не препознају српски фактор у то време. Пре официра и генерала Срба, који долазе углавном од краја 17, а нарочито у 18. веку, два Србина су, у историји руско-српских односа, посебно остала позната и знаменита.
Први је у 15. веку Пахомије Србин или Пахомије Хиландарац. Реч је о монаху, који је написао велики број житија, канона, црквених списа, важних за Руску цркву и руску државу. Живео је у Москви, у Новгороду, Светотројицкој лаври.
Други знаменити Србин, са почетка краја 15. и 16. века такозвани Лазар Србин или Лазар Хиландарац или Лазар Црноризац. Лазар је 1404. године поставио један механички часовник на Кремљ. Тада то није био камени Кремљ као данас, него Кремљ Василија Московског. Био је то дрвени Кремљ и тај механички часовник је радио на улазу у Кремљ 220 година. Познато је да је Лазар Србин био пореклом из Призрена, и да је побегао одмах после Косовске битке у Русију. То такође говори о томе да је он овладао том техником у Призрену, што сведочи о степену развијености нашег тадашњег друштва и ондашње средњевековне Србије. Доласком Турака у 16. и 17. веку Срби, мање више, одлазе углавном у Малорусију, данашњу Украјину. И о томе за 16. и 17. век имамо мало података. Имамо података да они у Малорусији постају познато руско племство. Ту су у 17. веку породице Божића, Димитрашко, Рајићи, Милорадовићи и они се интегришу у руско друштво. Они немају много везе са Србима који су се у 19. веку населили у тадашњу Малорусију. Од краја 17. и 18. века тај одлазак у Русију поприма одређене стратегијске политичке димензије.
Носилац тог посла је био чувени гроф Сава Владиславић Рагузински. Руси су га прозвали Рагузински јер је из Рагуза – Дубровника. Херцеговац, рођен у Јасењику, по свему судећи његов отац је побегао у Дубровник где се он родио. Школовао се у Дубровнику, Венецији, почео је да се бави, што би се данас рекло бизнисом, отишао је у Француску. Под заштитом француског краља отпутовао је у Цариград и тамо је развио велики посао. Он је као Херцеговац био бистар и очигледно је успоставио контакт са првим руским посланицима на турском двору Толстојем и Гаљицином. И почео је да обавештава руске посланике о стању турске империје. Владиславић је био близак двору, предао је руском посланику један сјајан елаборат о стању османске флоте. Када су га Турци открили он је морао да напусти Цариград, изгледа да су његова жена и син остали у Цариграду, немамо податак шта је било са њима. Он одлази у Азов а потом у један мали градић поред Петрограда - Шлисербург. Среће се са Петром Великим 1703. године. Од тада се одвија његова блиска сарадња са царем Петром Великим. Он није био, као што код нас стално говоре, оснивач Руске обавештајне службе. Од када постоје државе постоје и обавештајне службе али је он очигледно, неким својим знањима и својим европским искуством, допринео модернизацији руске обавештајне службе. Он је постао саветник Петра Великог за питање Далеког истока. Он одлази у Венецију, преговара са Римским Папом Климентом о закључивању Конкордата између Царске Русије и Ватикана. Није му то завршио. У Венецији набавља уметничке слике, фигуре, да украшава двор Петра Великог. Када Петар Велики долази у посету Сорбони, одмах позива Саву Владиславића, који му је и тамо био консултант. Сава Владиславић позива рођаке да дођу у Русију, он први обавештава Русе о томе ко су и шта су Срби. Руска знања о нама су тада била доста мала.
Владиславић добија посебну мисију у Кини да ради на успостављању границе између Кине и Русије. Оснива град Светотројицкосавск, који се данас зове Кјахта. Преговара са Кинезима, 20 пута се прекидају преговори. Он је написао књигу, која је објављена на српском - „Тајна информација о снази и стању кинеска државе“. Ову књигу би требао да прочита сваки наш дипломата и бизнисмен који се бави и послује са Кином. Реч је о једној врсти мудрости и лукавства, лицемерја и препредености, и формалне учтивости. Био је богат, продао је дворац, који је добио, оженио се једном младом венецијанком, имали су троје деце, све три ћерке су му умрле. Жена му се вратила у Венецију. Оставио је имање својим синовцима.
Од Саве Владиславића, почиње долазак великог броја Срба у Русију. У 18. веку постојало је 27 руских генерала који су били пореклом Срби. У 18. веку долази до две веће сеоба Срба из Аустрије у Русију. Срби беже јер Аустрија повлачи привилегије које је дала Србима, као и због наметања Уније. 1752. године оснивају Нову Србију, то је простор око Ужгорода и Милгорода. 1753. године оснивају Славеносербију, то је област где се данас ратује у Украјини. Центар те области је био Бахмут. Нову Србију предводи један генерал, Јован Хорват. По свим документима Хорват је био ауторитаран, диктаторски настројен, а у Славеносербији главни генерали су били Јован Шевић и Рајко де Прерадовић и од њихових потомака постаје 27 српских генерала. Кад сам био у Белгороду, поред украјинске границе, постоји један дворац за кога кажу да је дворац генерала Хорвата.
Кад сам био у Москви, ишао сам у посету код заменика градоначелника Москве, са молбом да у престоници Русије, макар једну улицу или трг, носи име неког Србина. Постоји трг Јосипа Броза Тита и постоји можда улица Дундића, (револуционара), али је питање да ли је тај Дундић био Србин. Значи нема ни једне улице. Када сам од заменика градоначелника Москве тражио улицу да понесе име некога Србина он ми је рекао: „Шта ћете амбасадоре имате највећи проспект у Москви. Ја се питам да ли се он шали са мном. Који проспект? Па Кутузовски проспект, каже мени заменик градоначелника Москве. Ја сам додуше и раније чуо, постоји једна прича, легенда, да је мајка Кутузова , да је мајка једног од највећих руских војсковођа Михаила Кутузова била Српкиња из села Риђица код Суботице. Нема поузданих доказа, мада један српски часопис у Темишвару 1827, пише о томе да је мајка Кутозова из ових крајева. Срби су, у Новој Србији и Славеносербији имали аутономију. Они су дошли као момци, женили су се Рускињама, брзо су се асимиловали, а било је и оних који су дошли са породицама. Али Катарина 1764. године укида аутономију Србима и прикључује ове области новој руској губернији. Тако да они губе аутономију и интегришу се у руско друштво. Из Славеносербије један велики пук Срба је ратовао у Персији на руској страни. Царица Катарина је промовисала 8 српских генерала међу којима су: Јован Хорват, Јован Шевић, Максим Зорић, Рајко де Прерадовић, Иван Подгоричанин... Сви Ти српски генерали стичу заслуге због своје огромне, изузетне храбрости. Само из породице Ивељића из Рисња, било је пет руских генерала. Такође је био познати и Србин католик из Боке, адмирал Матија Змајевић, један од оснивача руске балтичке флоте. Такође адмирал руске флоте био је и Марко Војиновић, рођен у Херцег Новом. Он је као адмирал учествовао у борбама када је Русија 1783, припојила Крим. Марко Војиновић је постао командант брода Слава Катарини. Катарина је долазила 1787. године у посету руској флоти у Севастопољу и тражила је да се постави велики славолук на којем је писало „Пут у Цариград“. Пут у Цариград ће бити главни стратегијски правац руске спољне политике, руске војне стратегије, од тог времена до данашњег дана. Марко Војиновић осваја од Турака Змијско острво, Измаил...
Следећи генерал је Ђорђе Арсенијевић – Емануел, који је рођен у Вршцу. Ратовао је против Француза. У Бородинској бици, у којој је учествовало 10 српских генерала, под њим су угинула три коња. Касније је доста допринео руском освајању Кавказа, где је и сахрањен и где се налази његов споменик. Чуо сам један податак да су бољшевици ископали његово тело, пуцали му у лобању и онда вратили телу у гроб. Може бити да је то истина, јер сам истражујући грађу везану за Албанију, наишао на случај где ископавају гроб, неком човеку, одсецају му главу и после га враћају у гроб. Могуће је да је то неки исламски обичај, да се додатно понизи противник.
Следећи је, свим вама, добро познати Михаило Милорадовић. У Бородинској бици учествује 10 српских генерала: Михаило Милорадовић, Јован Шевић, Ђорђе Арсенијевић, Јован Адамовић, Никола Богданов, Никола Пујић, Илија Дука, Петар Ивељић, Аврам Ратков и Никола де Прерадовић. Михаило Милорадовић је био посебно храбар, ратовао је са Суворовим против Турске, Француске, Италије, био је и у Швајцарској. Такође, као официр, био је у оквиру руске Дунавске армије у време Карађорђевог устанка. Миларадовић је био веома храбар, са руском војском долази до Париза, командује савезничким снагама у Холандији. 1818. године постаје војни губернатор Санкт Петербурга. Изузетно су га волели, изузетно је био пожртвован, када су биле неке поплаве ишао је и сам лично да помаже неким људима.
Веома сам поносан, што смо успели да подигнемо споменик Милорадовићу 2016. или 2017. године. Када идете са аеродрома у Санкт Петербургу, одмах после Московских врата, са десне стране налази се велика биста генерала Милорадовића. Убијен је у побуни Декабриста, он је веровао да његови војници неће пуцати у њега. Милорадовић је изашао на трг да се обрати својим официрима, пошто је имао ореол великог хероја. Нашао се један Каховски, који му је пуцао у леђа, и он је врло брзо издахнуо. Интересантно је да једна станица у метроу носи и даље име тог Каховског.
Симеон Зорић, такође до својих чинова долази храброшћу, постао је ађутант кнеза Потемкина, који је био љубавник Катарине Друге. Пошто је био близу двора очигледно је запао за око царици Катарини, постоји легенда да је он ипод јастука нашао кључеве од царичиних одаја. И тако је почела једна романса, која је трајала 11 месеци. Пошто ништа не траје вечно, после 11 месеци дошао је други, он је изгубио милост али је за награду добио велико имање у данашњој Белорусији. Добио је злато и паре и 16 000 кметова, зависних сељака. Њега посећују Доситеј и Саво Текелија. Он је био леп човек, врло храбар али је имао један порок а то је коцка. Доста је прокоцкао од тог имања и новца који је добио.
У Русију одлази и неколико угледних српских научника. Један од њих је Павле Јулинац, који пише прву историју Срба 1765. године. Сви се они образују на европским универзитетима Будиму, Братислави, Бечу и потом одлазе у Русији. Јулинац је постао секретар руског амбасадора у Бечу а потом руски конзул у Напуљу, а био је и командант Бахмутског хусарског пука. Други научник је био Теодор Јанковић Мирјевски. Он је добио племићку титулу и узео је назив од Мирјева. Његов отац је заиста живео у Мирјеву, и кажу да та породица Јанковић још постоји. Његови су се преселили у Руму, он је рођен у Сремским Карловцима али води порекло из Мирјева. Изузетно образован човек, завршио је филозофију у Бечу, постаје члан комисије за реформу основних школа, оснива Завод за спремање учитеља, оснива Педагошки институт и постаје члан Руске царске академије.
Други професор Харковског универзитета је Григорије Трлајић, књижевник. Трлајић је претходно био у Москви и Петрограду, завршава у Харкову и тамо умире. Такође, треба поменути Атанасија Стојковића, који је такође рођен у Руми, био је српски писац и научник, руски академик, и ректор универзитета у Харкову и писац прве књиге на српском о физици –„Фисика“.
Већ у 19. веку сеобе Срба у Русију су мање, Србија добија две државе - Србију и Црну Гору. Срби у Русији су допринели да се у руском друшто појачају представе и интересовање о Србима, ко су и где они живе. Међутим, у време СССР, та совјетска матрица је допринела да се та знања забораве. Ти Срби су били заборављени јер су они били официри и војници царске Русије. После свих ових страдања дошло је време да ми једни друге боље познајемо.
Извор: https://www.youtube.com/watch?v=7oPLMICS54s
