Слободан Ерић, уредник магазина Геополитика, одржао беседу на Светосавској академији у Бару
У Бару је 28.јануара 2012.одржана велика Светосавска академија. Овај духовни скуп, коме је присуствовао велики број посетилаца, организовала је Православна црквена општина и Српско просветно друштво из овог града. Одржавање Светосавске академије је на почетку благословио митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а у богатом духовном и културно-уметничком програму, који је трајао више од два сата, учествовали су хорови, певачи и културно уметничка друштва из Подгорице, Бара и Сутомора. На позив домаћина, беседу на Светосавској академији одржао је Слободан Ерић, главни и одговорни уредник магазина Геополитика. Преносимо део Ерићеве беседе.
Ваше високо преосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре,
Желим да Вам се захвалим на позиву који сте ми упутили да будем гост Светосавској академији, посебно се захваљујем Православној црквеној општини у Бару и Српском просветном друштву у овом граду, што сте ми указали поверење да, иако недостојан, кажем нешто о Светом Сави – највећем међу великима у српском народу. Дело Светог Саве је толико грандиозно да му је тешко наћи пример поређења, не само у нашем, него и у другим народима. Свети Сава је био високо цењен и уважаван још за време свог овоземаљског живота. Димитрије Оболенски каже да је Свети Сава био највећа личност 13. века, а др Жарко Видовић да је у тадашњој Европи Свети Сава био сматран за најмудријег човека. Заиста, није лако говорити о Светом Сави. Поред низа врлина и заслуга Светог Саве, о којима је много писано, ја бих био слободан да Светог Саву назовем највећим српским ујединитељем. При том не мислим да је он ујединио наше територије и земље, мада је и то радио, као што су то радили и многи други српски владари, него је Свети Сава суштински ујединио православну веру и српски народ. Плод те величанствене синтезе између хришћанске вере и српског народа је светосавље, односно српско православље, које је и нашем народу и читавом свету дало највише плодове на плану црквене архитектуре, иконописања, духовности, културе, уметности и етике. Светосавље је дало нови духовни идентитет српском народу. Српски народ је стари народ, неупоредиво старији него што то тврди званична историја, али тек са просветитељском мисијом Светог Саве долази до коначног духовног и карактеролошког обликовања Срба. Стога је светосавље у ствари преображење српског народа.
Свети Сава је заиста у српском народу први. Био је први архиепископ аутокефалне самосталне Српске цркве, први просветитељ, јер је започео просветну делатност, просветљујући српски народ у оном што је најважније − у вери у Бога − и први законодавац у српском народу.
Као студент Факултета политичких наука учен сам да је почетак правне државе у Европи била Магна карта, односно „Велика повеља слобода“, коју је енглески краљ Јован без Земље био принуђен да изда побуњеним баронима. Ова, скромна и, по садржају и по обиму, повеља на парчету коже била је део редовног наставног програма, док је студентима и ученицима, и уопште широј јавности, било недоступно капитално дело Светог Саве, Номоканон: збирка црквених и грађанских прописа, основни законски зборник средњовековне Србије. Номоканон је извршио огроман утицај на историју руске црквености, државотворне и правне свести. То је у интервјуу Геополитици потврдио и проф. др Виктор Јермолович, познати белоруски историчар права, који је о утицају Номоканона Светог Саве на руско законодавство објавио неколико научних дела.
Можда да ове прозападне невладине организације, које нас данас уче људским и сваким другим правима, које штите ученике од наставника, децу од родитеља, разне угрожене, које оснивају разне „сигурне куће“ док нам државу као нашу заједничку националну кућу свих нас разграђују, подсетимо на делове из Номоканона Светог Саве, који штите социјална права у немањићкој Србији, док у тадашњој Европи царује безакоње, а које је превео наш познати научник др Миодраг Петровић, преводилац дела Светог Саве. Поред старих, болесних, сиротиње, бринуло се посебно о удовицама и чак о сиромашним девојкама, којима је држава требала да обезбеди мираз.
Свети Сава је поред духовне и законодавне мисије обављао важне војно-политичке и дипломатске мисије са Угарима, Бугарима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне односе са Римом. Из начина како је повлачио одређене потезе за Српску цркву и државу, видимо да он је савршено добро разумео тадашње геополитичке односе и политичке прилике и да је, захваљујући својој мудрости и осећају за дипломатију, у једном и за оно доба сложеном времену и околностима, испословао најбоље што се могло остварити за своје отечество. Његова помоћ православним светињама је огромна. Свети Сава је обновио манастир Хиландар, али је помогао и друге манастире на Светој Гори, Жичу и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему и Александрији. Свети Сава је, по свему судећи, био први српски ходочасник који је посетио Свету земљу. Пред крај свог живота, Свети Сава је два пута био на Христовом Гробу.
Свети Сава је поставио темеље српској медицини, кроз оснивање болница у Хиландару и Студеници. Свети Сава је почео да код Срба развија љубав према молитви и богослужењу.
Свети Сава је богато посејао, али је још богатије никло у нашој средњовековној Србији. Пример Светог Саве следили су и други из наше Свете династије Немањића. Наша династија Немањића је најмонахољубивија династија. Не постоји ниједна владарска династија у свету која је дала толико монаха. Оно што је започео Свети Сава кроз своју мисију суштинске христијанизације Срба, спровео је у дело Свети кнез Лазар, са нашом тадашњом војном и политичком елитом на Косову пољу, кроз једно величанствено опредељење, коме такође нема примера у свету, речима „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довек“. Косовски завет је, у ствари, опредељење и прихватање једног својеврсног небеског уговора са Богом.
Српски народ је, памтећи и преносећи са колена на колено сећање на тај узвишени духовни и етички чин и колективну жртву своје елите на Косову пољу, потврдио да је сагласан са овим опредељењем и са овом православном филозофијом живота, придруживши се овом Уговору. И зато косовски завет, као небески уговор, траје вековима јер је једна од уговорних страна Бог. А све што је од Бога је непропадљиво. И зато ми, браћо и сестре, пропасти нећемо. Овакво опредељење, свесно или несвесно, нашло је израз у једној познатој мисли, која се приписује Николи Пашићу (а можда је творац ове мисли и неко други): „Спаса нам нема, пропасти не можемо“.
И сада, браћо и сестре, долазимо до кључне чињенице. То грандиозно дело које је урадио Свети Сава, а које, гледано из данашње перспективе, не би могли да ураде бројни институти, целокупна државна администрације, па ни читава једна генерација, Свети Сава је успео и постигао јер је иза тога стајао његов огроман духовни подвиг и жртва зарад Бога и зарад свога српског рода.
Његово трпљење, аскетизам, подвиг у испосници у Кареји, борба не само против сопствених слабости, него и против сила и духова поднебесја, то је била борба, браћо и сестре, што бисмо народским језиком могли рећи, „на крв и нож“. Ко је имао прилику да на Светој Гори посети испосницу Светог Саве, зна о чему говорим.
Стога, да бисмо изашли из великих националних и личних проблема, треба најпре да почнемо да подражавамо Светог Саву у подвигу и жртви. Да се од њега још учимо и молитви и родољубљу, да чувамо, како је Свети Сава рекао, „веру чисту и молитву честу“.
И друго, да се и као појединци и као народ покајемо. То нам говоре и Свети оци, али и наши савремени духовници. У овом тешком времену кад је на Србе „скочила и ала и врана“, покајање није само чин моралног очишћења појединца, него и инструмент националне борбе и спасења народа и државе.
А разлога за покајање имамо много. Збиру наших мана, слабости и грехова, придружили смо и одступништво од Бога, то што у једном периоду „нисмо веровали у небеса, већ у Маркса и Енгелса“. Можда данас и немамо своју државу онакву какву бисмо желели јер се нисмо поштено односили према својој држави кад смо је поново добили, после дугих година ропства под Турцима. Можда смо се према својој држави односили као према туђој, можда смо много поткрадали своју државу.
А Свети владика Николај каже: „Не кради државу јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу творевину. Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти“.
Можда је проблем и то што не само што нисмо умножавали довољно дарове које смо од Бога добили, него што нисмо ни сачували оно што су нам наши преци оставили.
Ове године треба да обележимо стоту годишњицу од ослобођења Косова и Метохије од петовековног турског ропства, а Косово и Метохија су поново окупирани. Ово је прилика да се сетимо 1912. године. У народу је тада владао висок морал, јер је рат схваћен као завршетак националне борбе за ослобођење балканских народа. Српска и црногорска војска су тада брзо напредовале. Црногорска војска ослободила је Метохију и Санџак, док је највећи део војске био ангажован у опсади Скадра. Српска војска, у две битке, на Куманову и код Битоља, победила је турску војску, ослободивши Македонију, и преко Албаније изашла на Јадранско море.
Морамо да се сетимо заноса и одушевљења те славне генерације, која је испунила сан свих претходних генерација и „осветила цара Лазара, све Југовиће, старог Југ Богдана“. Вероватно Вам је позната анегдота када је српска војска дошла 1912. на Газиместан: тада је српски официр затражио да се одрецитује песма Милана Ракића „На Газиместану“, а неко је рекао да је управо у њиховој јединици међу њима као добровољац Милан Ракић. Тада је официр издао наредбу поздрав песнику. Али у тој песми Милана Ракића „На Газиместану“ има један стих који је актуелан и данас....
„Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка. [...]
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати [...]“
Пре почетка рата познати српски географ Јован Цвијић је написао: „Србија и Црна Гора имају дакле јаких хуманих и националних разлога да зауставе ове злочине и насиља који се врше над њиховим саплеменицима“. Колико год су „турска управа и арнаутски злочини и насиља“, чак и за најхуманије људе Западне Европе само апстрактни и бледи појмови, толико је ово за Србе сурова збиља уништавање нашег народа, нагласио је Јован Цвијић.
Видимо да се ни данас ништа није променило. Ту су и Албанци и Турска, која се поново, уз подршку САД, геополитички враћа на Балкан: ту је и Европа, која и тада и данас има лицемеран однос према страдању Срба. У Србији се на скоро свим комерцијалним телевизијама приказују турске серије, а Александар Тијанић, директор РТС, изјавио је „да се многи у Србији не би наносили главе“ када би Карађорђе устао из гроба.
Чудно је и индикативно што се у Србији скоро уопште не говори о прослави ове велике годишњице, а колико ми је познато, ни у Црној Гори.
Независно од тога да ли ће држава то учинити, ми морамо и због Бога и због гробова наших предака обележити ову годишњицу. А коју ћемо поруку упутити са обележавања годишњице тог скупа? Упутићемо поруку да ћемо се борити да Косово и Метохију поново ослободимо, свиђало се то некоме или не. Наша генерација има обавезу, према гробовима наших предака. Не заборавимо да нас гледају храбре и уснуле чете војника који су своје животе положили на Церу, Колубари, Мојковцу и Кајмакчалану.
Браћо и сестре, окупације су привремена историјска стања.
Ми ћемо Косово вратити. А вратићемо га много пре и много лакше него што мислимо, јер се историја се убрзала, и у наредним годинама бићемо сведоци великих промена у свету. Можда ће за десет година Хашим Тачи бити председник „Владе Косова“, али само као председник Избегличке владе Косова у Тирани.
Браћо и сестре, српски народ се налази у тешкој ситуацији. Наш народ је остао, распадом земље, подељен у неколико држава. Западни властодршци признали су републичке, комунистичке, авнојевске, кардељевске границе, као међународне, а онда исти тај принцип није важио када је у питању неповредивост граница Србије у односу на отцепљење Косова.
Запад је доследан само у једном − да Срби никад нису у праву.
Запад је према Србији и Србима после петооктобарских промена само променио реторику, док су циљеви остали исти. Та антисрпска и, зашто не рећи, антиправославна политика се наставља са тенденцијом даљег фрагментисања и дезорганизације српских етничких простора. Поред Косова и Метохије, наредних година имаћемо проблем са сепаратизмом у Војводини. Нису то никакве теорије завере, као што то наши противници тврде када им у дијалогу са нама понестане аргумената; то су теорије намере, јер након свих ових њихових почињених дела, односно недела, ко то није схватио тај ништа онда није схватио ни разумео.
Ми нисмо непријатељ Западу; Срби ничим не угрожавају Запад, ни безбедносно (за разлику од радикалних исламиста и терориста), ни материјално (за разлику од економија са Далеког истока које угрожавају економске интересе). Имамо и законско и морално право да бранимо свој угрожени народ и своје угрожене националне и државне интересе.
Браћо и сестре, знам да данас није лако бити Србин у Црној Гори. Знам да имати српски идентитет у Црној Гори данас значи имати истовремено разне проблеме, укључујући и егзистенцијалне. Видим да су нападнути и да се оспоравају основни елементи српског идентитета – српски језик и Црква, Митрополија црногорско-приморска. Парадокс је да заговорници „црногорске државности“ нападају Цркву која је управо најзаслужнија за стварање самосталне и слободне државе Црне Горе, јер су Свети Петар Цетињски и владика Његош истовремено били и духовни и световни владари.
Српски карактер ових простора је неоспоран. Проф. др Димитрије Калезић наводи да је Свети Сава, још док није био монах, добио на управљање једну област у овим крајевима. У повељи Дубровчанима Стеван Немања каже да Дубровчани могу продавати „со и рибу у Хуму и Требињу, земљама Растка, сина мојега“.
Такође, професор Калезић наводи да је из тог принчевског периода живота Растка Светог постојала једна легенде и да је краљ Никола посветио једну песму своју Светом Сави, који је „лов ловио на широком пољу Ћемовскоме“.
У народу је речено: ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. Мислим да ће се неки људи у Црној Гори, који су најодговорнији за садашње стање и који су признали „независно Косово“, а који су се са својим пријатељима из Приштине ослањали на Америку, болно уверити у истинитост речи некадашњег државног секретара САД Хенрија Кисинџера „да је бити непријатељ Америке опасно, а да је бити пријатељ погубно“.
Браћо и сестре, мислим да Србија, чак и у оваквом положају каквом се налази данас, може много више да помогне Србима у Црној Гори, и институционално и финансијски. Дугорочно гледано, права помоћ за Србе у Црној Гори ће бити једна јака и стабилна Србија. Али, то знају и наши непријатељи, па све чине да преко својих људских и организационих експозитура у Београду уназаде Србију. Посебно је на удару привреда Србије, јер се видело да Србија чак и под санкцијама може политички и економски да функционише и да пружа логистичку подршку другим српским земљама. Захваљујући тој подршци, створена је Република Српска, наш највећи национални успех у другој половини 20. века, чији смо двадесети рођендан недавно обележили.
Србија се данас налази у дефанзиви, у стању 1915. и 1916. године, када су се српска војска и држава повлачиле преко Албаније. Али, браћо и сестре, доћи ће и нова српска 1918. година, када ће Србија поново бити стожер интеграција на Балкану; али тада више нећемо правити Југославију, нити ћемо икоме више поклањати територије, државе и нације.
У спољној политици треба да сарађујемо са свим пријатељским земљама и људима у свету, посебно оним који су нам у протеклих двадесет година пружили руку у тренуцима наше највеће историјске усамљености, и да се ослонимо, као што су то наши преци знали, у Бога и у Русе. Америчком хегемонизму и експанзионизму као препрека у свету постоји само једна земља, једна земља и само један човек. Та земља је Русија, а тај човек је Владимир Путин.
Браћо и сестре, уз захвалност што сте ме позвали, и уз жељу да се сви заједно, у свом личном и националном раду, молитвено и делатно, много више ослонимо на Светог Саву, желео бих да Вас све на крају поздравим речима Светог владике Николаја, којим се он растајао са људима у Србији, а које важе и за све српске земље. Те речи гласе: „Остајте ми, браћо, здраво и чините што је Богу право. Мир и радост по Србији нека буја, нек се свуда чује алилуја“.
Објављено у Геополитици, бр. 49
