Актуелно

vladika_atanasije_rakita1

Беседа Епископа хвостанског Атанасија Раките у недељу 21. априла 2013. за Свету архијерејску литургију у Храму Преображења Господњег на Пашином брду у Београду.

 

„Драга децо, драга браћо и сестре,

Наш живот на земљи испуњен је борбом. Он, сам по себи, од почетка до краја, јесте једна борба. Сваки живот човека је један рат, сваки појединачно живот је један дуг, слојевит, сложен рат. О сваком животу могу се исписати књиге. Господ наш је и сам водио борбу – Он је био у највећем рату. Данас смо слушали његове речи – рекао је како иде у Јерусалим и како му предстоје страдања. Он се суочио са свеукупним злом које постоји у творевини. Са свим злом света! Ја ћу одмах, овако немоћан, рећи да имам муке да се изборим са кашљем, а он се сукобио са сатаном, са свим гресима људским и са самом смрћу и болестима. Читајући нарочито пажљиво Јеванђеље у току овога поста, видели смо како је побеђивао болести, како је лечио глуве, слепе; а тек шта рећи о кијавици, која је узмицала пред Њим. Кад је могао и мртвог Лазара да дозове из мртвих и да га усправи и да му омогући да доврши свој живот као и други људи, пошто му је живот изненада био прекинут смрћу, Господ наш ће победити сатану и смрт, све наше непријатеље. Он се сукобио са нашим непријатељима да би нама слабима дао надмоћ над њима. Добио је битку за нас, јер Њему лично победа није ни била потребна, он је одувек био јачи, јер – Он је Бог. Борио се за нас. Поставио је свима нама питање – можемо ли пити из Чаше живота, можемо ли се крстити крштењем којим се он крстио, то јест можемо ли учествовати у таквим борбама, биткама, кроз које је победоносно прошао Он, да би нас уверио да можемо, да у нама има снаге. Да би нас ослободио, услободио, охрабрио, улио наду; да бисмо могли сагледати какву нам је моћ и силу Он дао. Он нам је за пример у животу дао многе успешне борце, пре свега, Свете апостоле.

marija_egipanka

Данас нам Он, кроз своју Цркву, истиче пример једног крхког бића, једне жене која је својом женском снагом у овоме свету зла успела да надвлада зло, и то баш онда када је зло већ ликовало над њом и бацило је у блато, и понизило је. Она је успела уз помоћ Божију, уз помоћ Пресвете Богородице и других Светих и њихових молитава – да се усправи, освести и да опере са себе блато греха и да њен лик засија светлошћу и лепотом неба. Подсетимо се, укратко, борбе те жене коју Црква прославља данас. Њено име је Марија, једна од највећих јунака у историји Цркве. Ми се подсећамо на њен живот сваке године, нарочито ове пете недеље Великог поста. Марија је живела у свету који је био потонуо у зло као што је и данас. Владали су закони зла и греха. Било је популарно постизати световне циљеве. Људи су били заробљени страстима. Била је популарна телесна лепота, док се за духовну лепоту није марило. Успешним се сматрао онај ко успе што више људи да згази и да највише земаљских блага приграби, ко својим изгледом најбоље инспирише на грех. Оно је време потпуно наликовало нашем. Марија је живела у шестом веку у Египту. Као и други робови греха и ђавола, и она се предала греху, јер све је само на грех упућивало: школа,  васпитање, све је потонуло у зло и она није могла из чељусти зла да се извуче, па је и сама живела у греху. Догодило се да је путовала са другима у Свету земљу. Ипак, морамо се сетити да у свету постоје два зараћена блока: као што постоји сатана који мами људе на грех, тако, са друге стране, ни Светитељи Божији не спавају. Они прате све нас и гледају да ли је неко негде пао, да нађу начина да му шапну шта треба да чини. Тако ни Бог није заборавио ову Марију. Баш онда када је највише потонула у грех и највише се упрљала, дотакла само дно ада, пакла, баш тада је прогледала и схватила где се налази. Када је у Јерусалиму хтела да приђе Часном крсту Господњем у једном храму, док су сви други прилазили Крсту – она није могла. Она је тада помислила да није можда огладнела, па је малаксала; међутим, када је поново покушала, она је видела да јој нога стаје на пола корака, да не може даље да крочи. Покушала је и трећи пут из све снаге, и осетила да је неко вуче за рамена назад. Погледала је ко – нигде никога није било. Тада је разумела, да поред видљивог постоји и невидљива сила, која се телесним очима не може видети. Погледала је около, чудећи се. Како је у том чуђењу гледала око себе, угледала је икону Пресвете Богородице која гледа право у њу. Почела је да разговара са Богородицом и изнутра јој се расветлило, разбистрило, и схватила је тада да је управо Пресвета Богородица та која јој не дâ да крочи до Крста Сина њеног, на коме је Он за грехе наше пролио Своју крв, да би нас очистио управо од те прљавштине којом је Марија била прекривена. У том моменту сакупила је своје биће, и ми само приближно можемо описати њена осећања тог момента. Одједном, у магновењу, схватила је разлику између себе и других људи; себе и Пречисте Богородице; разлику између себе и Господа Христа који је за наше спасење пострадао, док је она живела у греху – Христа који се борио да победи наше непријатеље, и ње – која се низашта није борила.

 

mary_of_egypt2

 

Браћо и сестре, највећи грех је не борити се. Ако се не борите, онда је све јаче од вас. Јаче је од вас и оно што има мање снаге од вас. Не борити се − значи бити кукавица! Не борити се – значи бити издајник! Потпуни издајник, и то на свим пољима, у свему. Све је то Марија схватила у том једном тренутку, и онда је замолила Пресвету Богородицу да јој, најпре, дозволи да као и други приђе Крсту Сина њенога, а даље обећала да ће испунити све што Пресвета Богородица буде тражила од ње. И добила је снагу. Пришла је Крсту и целивала га. Чула је унутрашњи глас који јој је рекао да пређе реку Јордан, где ће бити упућена шта ће даље чинити. Све је то урадила и ушла у храм Светог Јована Претече и причестила се. Прешавши реку Јордан, четрдесет седам година, и још једну – четрдесет осам – провела је у пустињи, молећи се Богу непрестано. Она је заратила против греха и на крају њеног живота посетио ју је један велики подвижник, упућен од Бога...

Децо, разумите ово – постоји Божанска логистика, ми то не видимо увек – Бог нам шаље анђела, шаље нам светитеља и то још више онда када нам је најтеже. Изнутра, на неки начин, убаци нам у мисао шта треба да чинимо. Треба само ослушнути. Дакле, нису само наопаки учитељи и демагози, пропагатори и идеолози који нам говоре шта треба да радимо – треба ослушнути па чути да нам анђели и светитељи говоре, Бог упућује. Бог никад не одустаје од нас. Чак ни кад скроз паднемо у грех. Бог ни тада не одустаје од нас кад смо потпуно неуспешни, увек је ту да нам пружи руку и да нас поведе у борбу против наше слабости и за наше усправљање и осветљавање нашег образа.

Kowalchyk-St_Mary_St_Zossima

Прича о борби Марије је јако дуга. Рећи ћу шта је она постигла на крају – постигла је оно што смо у тропару посвећеном њој певали – „У теби, Маријо, спасе се оно што је по образу“ – дакле, оно што је по лику Божијем, оно је спасено у теби. Браћо и сестре, ту се највише води наша борба − да спасемо лик Божији којим смо почаствовани приликом нашег рођења. Сви људи су саздани по лику Божијем са тим потенцијалом да буду анђели, да се испуне благодаћу и да светле. Управо код грешних људи тај лик страда, буде сав унакажен и иструли. Највећи успех те Марије из Египта је у томе што је обновила лик Божји у себи. Ту је највећа радост, радост и наша када се сетимо ње да је она после свега што се догађало успела да спасе лик Божији у себи. Успела је Марија. То је први део њеног успеха.

Има и више од тога. Она је успела да тај лик у њој засија више него код обичних људи: засветлела је благодаћу, јер је своје биће испунила Духом Светим. Украсила је себе свим врлинама, које су најлепши украс, лепши од сваке огрлице... Љубав, чистота, нада, храброст, пожртвованост, братољубље, Богољубље, мудрост. Децо, напуните се мудрошћу Божијом. Према томе, она је постала и украс Цркве, и постала пример свима који се боре и доказ да је могуће изборити се и онда када се најдубље падне.

Ето, нека нам та Марија буде заступница пред Богом, нека нас она храбри, нека се моли за нас – како би свако од нас исправио оно што је погрешно урадио; да учини да свако од нас буде лепши у души, да буде лепши него што јесте; да сви, а нарочито млади, схвате да је потребно постизати унутрашњу, духовну лепоту, и да није толико ни битно да ли смо споља лепи, него је битно да будемо духовно лепи, да будемо свесни тога да је боље чак и бити болестан и физички ружан а бити у служби правде, истине, на путу спасења, неголи бити леп, а умрљан, испрљан грехом и бити духовна наказа. Има много, децо, знајте, физички јако лепих људи и жена, али који су праве духовне наказе. Ми не желимо да будемо духовне наказе, ми желимо да будемо лепи и споља и унутра. Није забрањено бити леп телом, али тело мора бити у служби Духа Светога, у служби благодати. Ако не можемо да будемо лепи телом, будимо душом. Да бисмо постигли ту лепоту – нека нас Бог оснажи.

Амин!“

Геополитика 63, мај 2013.