РАДОСНА ВЕСТ: У МАНАСТИРУ ВИТОВНИЦA ПРЕДСТАВЉЕНА НОВА КЊИГА О ОЦУ ТАДЕЈУ.
На Светог Апостола Тому, 19. октобра, 2023 године, на рођендан Оца Тадеја, када се у Витовници око очевог гроба окупља велики број очеве духовне деце и поштовалаца, благословом игумана манастира, јеромонаха Пимена, предствљена је књига Оливере Јовановић „ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ОТАЦ ТАДЕЈ ИЛИ О БОГОСЛОВЉУ СВЕТОГ ОЦА ТАДЕЈА ВИТОВНИЧКОГ“.
Књига је објављена са благословом Архимандрита Михаила Биковића, игумана манастира Јовања код Ваљева, који је у Витовници провео четири године поред оца Тадеја. Посебну пажњу и част оцу Тадеју и овој књизи указао је Епископ зворничко-тузлански Фотије који је и написао кратак текст о старцу Тадеју, као увод ове књиге. Као студент Теолошког факултета Владика Фотије је често посећивао манастир Витовницу и оца Тадеја, „упијајући јеванђелску скромност Витовнице, будући увек свестан да ту живи велики свети старац Тадеј, за кога му се у једном моменту учинило да је Апостол Петар“.
Игуман Пимен је тога дана поклонио ову књигу поштоваоцима оца Тадеја. Одмах после Витовнице књига је изложена на Сајму књига у Београду, на штанду СПЦ и популарне београдске књижаре „Ризница“. Књигу је издао “Атеље Света Катарина“из Београда.
Аутор, Оливера Јовановић, која је дипломирала на групи за Философију , Филозофког факултета у Београду, рекла нам је:
После двадесет година одлажења у Витовницу, док је отац Тадеј био жив, и још низа година после његовог упокојења у којима су се очеве речи потврдиле, и када се ради о нашој српској ситуацији, као и о светској и о нашим животима, усудила сам се да протумачим учење оца Тадеја, за које сам одавно видела да је дубље од његових поука и које се може сагледати као целина. Када смо слушали оца неко је осећао ту Божанску љубав, неке душе су се испуњавале радошћу и лакоћом, ја сам осећала да је то што отац говори истина.
Многи смо видели, голим оком се могло видети, да је отац Тадеј свети, богоносни отац, прави Авва, а његово учење у овим тешким, тмурним временима, без обзира на све, улива наду и охрабрење!
Пред нама је књига за коју можемо да кажемо да није само збир познатих поука, сведочења и чуда оца Тадеја, већ представља тумачење и виђење очевог учења. Иако отац Тадеј за собом није оставио написане књиге, иако је говорио у фрагментима, по темама, спонтано, од срца, очево учење остало је у беседама, поукама, саветима, у његовим речима снимљеним на аудио и видео касетама, које су већ преточене у многе књиге. На снимљеним материјалаима и према многим сачуваним записима, како пише Оливера Јовановић „Отац једноставно и величанствено говори о устројству света, космосу, галаксијама, небеским телима, времену, материји, честицама, енергији, брзинама, научним отрићима, о Анђелима и небеском свету, палим духовима и аду, о души, сновима, мислима, молитви, духовном усавршавању, благодати, созерцању, путу спасења, историји, народима, Српству и о најважнијем, ономе што се догодило између неба и земље, између Бога и човека“.
Аутор затим износи, као једну од богословских тема, очево тумачење нестворених Божанских енергија, где отац “Богонадахнуто, али сасвим једноставно, да сви људи могу разумети, говори о Божанском животу, Божанској нествореној светлости, о Божанској љубави...Говори конкретно о томе шта су Божанске нестворене енергије за нас људе, за твар, материју, космос. Шта значе за наш живот, за нас ограничена божија створења“.
У поглављу о мислима, отац Тадеј открива порекло моћи мишљења као нестворену Божанску мислену енергију. Видео је да су људске мисли велика снага, Божанска снага, да је у нама Божанска мислена енергија, као што је и живот. Божански живот у човеку. Видео је да се људске мисли остварују као што видимо на земаљској кугли и у васиони да је остварена Божанска мисао у вемену и простору“.
Истицао је везу између мисли и стања душе. Најтешњу везу између садржаја наших мисли и стања душе, њеног настројења и зрачења.
Питамо се – каже Оливера Јовановић – да ли је сагледавање мисленог поља сопствене душе и промена мисли – најкраћи пут до спасења. Отац Тадеј је указао на обраћање пажње мислима, сматрао је да је то неопходно за напредовање у духовном животу. Свима је говорио да треба мислено да се изменимо. Да имамо лепе и добре мисли. И тај захтев за промену мисли истовремено је позив на покајање. А покајање је за оца Тадеја промена живота. Треба да живимо по добру, до Апсолутног Добра, а то је Бог. Јер према оцу Тадеју сви смо позвани да будемо свети.
У поглављу о Космосу, крај времена и Други долазак Христов, отац Тадеј види у светлу Теслиних открића. Баш овде код Теслиног оружја (зрака смрти) експериментално је доказано да се при брзини светлости материја претвара у невидљиву енергију, као што ће бити, како је оцу Тадеју откривено, приликом Другог доласка Христовог. На дан Страшног Суда Господ ће покренути све стихије материјалног света, космоса, покренуће брзином и материјални свет ће нестати...јер материја кад достигне брзину светлости претвара се у невидљиву енергију...
Отац говори о брзини мисли и Духа, честицама у Космосу које се крећу брзинама већим од брзине светлости – тахионима, за које отац каже да су Божанска енергија присутна у васиони. Интересантно је, како тврди аутор ове књиге да тахиони и тахионска енергија, сада, 20 година после очевог упокојења постају тема све већег броја научних радова признатих физичара.
У књизи се затим износи духовна биографија оца Тадеја, догађаји из његовог детињства који се могу сматрати знамењима која су указивала да овом детету предстоји нешто велико и значајно, и други догађаји који су били прекретница на путу његовог духовног узрастања.
Како каже Оливера Јовановић „Отац Тадеј је од детињства бирао највише и најбоље, и онда ишао право ка том циљу. Као дечак је одлучио да служи Богу. Господ га је одвео у манастир у којем је могао да постави чврст темељ свом монашком и духовном путу. Богословско образовање у правом смислу речи почео је да стиче као искушеник Миљковог манастира у братству после Октобарске револуције изгнаних монаха Руса чувеног Валамског манастира и још чувеније Оптине пустиње. Дакле, у најелитнијој духоној средини свога времена!
По сопственим речима, пише даље у књизи „Отац је као млад монах имао жељу да мисионари, али у делима Исака Сирина он налази виши циљ. Отац заборавља на своју жељу да мисионари и док му Господ шаље „случајеве“ и животне примере, он помно чита Свете оце, истражује, проверава своје молитвено искуство. Код Светих отаца тражи одговоре на своја питања. На крају налази оно што тражи – идеал хришћанског живота је крајње смирење! Није чињење чуда, исцелење болних, васкрсење мртвих, већ крајње смирење! Он себи поставља јасан циљ и он ће се до краја живота вежбати у томе да задобије крајње смирење.
И како каже Оливера Јовановић када су људи долазили у Витовницу отац је увелико имао смирење и љубав, свеобухватну којом је љубио све људе и сву васиону. Истовремено, у животу у разним временима отац је имао много непријатеља. Имао их је и у манастирима у којима је био, још више ван манастира. Он је међутим, увек био миран, расположен. Тако да би људи помислили да овај човек просто нема непријатеља. Никад о њима није причао.
Отац Тадеј је прошао и многе напете и опасне ситуације..хапшен је више пута како пише Јовановићева. Да је хтео могао је да пострада, али отац се увек укљањао од зла, и бежао пред онима који су хтели да га ликвидирају. Једноставно би нестао из манастира на неколико дана. И нико није знао где је. Понављало се то више пута у његовом животу.
За време Другог светског рата када је после тамновања у Пожаревцу, доспео у манастир Војловицу код Панчева, где су већ били заточени Владика Николај и Патријарх Гаврило Дожић, из дневника јеромонаха Василија Костића, потоњег владике Жичког и Бањалучког, који је ту био у пратњи владике Николаја, сазнајемо да је на Васкрс 1943. године отац Тадеј звонио док је Литија од четири заточеника клирика ишла око цркве. Истога дана Јеромонах Василије пише: „Тадеј нам је данас отишао невиђено“. Владика Николај и патријарх Дожић пребачени су тада у немачки логор Дахау.
Сам отац Тадеј је говорио да је Господ, док је био на земљи, бежао пред онима који су га гонили. Он свемогући Бог! Господ је неколико пута када је био међу онима који су дизали глас против Њега, постајао невидљив и само прошао између њих.
Да ли је отац Тадеј постао невидљив када је побегао из Војловице у којој је била јака Немачка стража – не знамо. Да ли се отац свесно угледао на Господа у свом животу или је испуњен смирењем и љубављу једино тако могао да чини? Да избегава и побеђује зло миром и тишином, како је говорио својој духовној деци. Јер то Господ тражи од нас да побеђујемо зло љубављу и смирењем.
У предговору Оливера Јовановић пише да је ова књига покушај да се од свега што је отац Тадеј говорио и како је тумачио Реч Божију издвоји и осветли оно што би се могло сматрати очевим Богословљем, за које каже да је то без сумње богословље „с више“ откривено од Господа и Духа Светога. „Сједињен у срцу са Господом отац Тадеј је „улазио“ у тајну твари и бића, у тајну мишљења и богопознања, васионе и свега постојећег, и као такво очево богословље се може сврстати у апофатичко, мистично богословље. А то је по мишљењу богослова једино право и истинито – јер ту долази до прожимања људског и Божанског, до сједињења са Богом, када Бог говори кроз човека, и то је једина права апофатичка, созерцатељна мистична теологија.“
Књига се завршава поглављем Србија у којем су записане очеве мисли о Србима и Србији, што најтоплије препоручујм да свако сам прочита.
У поглављу Манастир Витовница, аутор дочарава атмосферу српске цркве и манастира Витовнице осамдесетих и деведесетих година. Овим лирским пасажом који следи окончавамо приказ ове изузетне књиге која ће по речима владике Фотија у наше животе поново вратити драгог нам оца Тадеја и нашим душама данас тако неопходан мир.
„У Витовници је у то време на слави Успеније Пресвете Богородице било много гостију. Није било довољно места за спавање, па су многи млади спавали на душецима и простиркама на великој тераси као у Острогу, под ведрим небом.
Звезде су биле огромне, а долина испред манастира и цела природа као да је оживела. Све је треперило, све је било живо. Као да смо чули дисање трава, биљака, кретање животиња, бубица...пролетела би негде у даљини ноћна птица . Оживљавала је шума, чули смо шапат дрвећа. У Витовници над Витовничком долином осећало се „свјакоје диханије да хвали Господа и Богомајку“.
Весна Павловић
