Актуелно

Слободан Ракитић

Sveti-SavaСрпско хришћанство је, захваљујући Светоме Сави, добило специфичну националну димензију, која ће и нацију и културу обликовати не само у периоду средњега века и под дугим турским ропством, већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку.На почетку српске средњовековне повести стоји Стефан Немања, велики рашки жупан. Уз њега његов најмлађи син, принц Растко, у монаштву с именом Сава. Први је симбол владарске моћи, самодржац и ујединитељ српских земаља, други просветитељ и велики духовник. Ако су Срби, древан европски народ, имали срећан тренутак у својој повести, онда је то несумњиво онај када је на њену сцену ступио моћни жупан Немања, родоначелник светородне династије. У разгранатој и златом извезеној Лози Немањића, на фресци у Дечанима, он је њен корен и исходиште.

 

На почетку српског средњег века стоје отац и син, први са мачем и владарским жезлом, други са крстом и књигом. Раскошну принчевску одежду заменио је принц Растко монашком ризом.

Кад се говори о осниваоцу Српске православне цркве, њеном првом архијереју, онда је то прича о Светоме Сави, који је написао први  манастирски типик, прву службу једном немањићком свецу, свом оцу, Светом Симеону.


Прво житије, први црквени закон, прве хрисовуље потичу од њега. Све што је касније у том облику код нас написано, каже Павле Поповић, написано је по његовом обрасцу. Тај светосавски образац следили су највећи српски духовници, од првих архиепископа српских, до светог аве Јустина Ћелијског и светог Николаја Жичког. До наших дана.

Почетак српске просвете находи се у Савином учењу. Изворна српска култура, прожета византијским духом – мудрошћу, складом, симетријом и мером – почиње од њега. Не рачунајући Летопис попа Дукљанина, који слови као прво српско оригинално књижевно дело, Савино Житије Светога Симеона Немање је први српски роман.

И пре крштења у 9. Веку, Срби су постојали као народ, али без пуне свести о себи. Имали су своје жупане и краљеве. Христијанизацијом постављени су основи српском националном и државотворном идентитету. Српско хришћанство је, захваљујући Светоме Сави, добило специфичну националну димензију, која ће и нацију и културу обликовати не само у периоду средњега века и под дугим турским ропством, већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку.

Свети Сава је први српски задужбинар и неимар. Градио је манастире и цркве широм српских земаља и ван њих, од Дунава до Јадрана, од Паноније до Палестине и од Сент Андреје до Хиландара.

Све што је потребно једном народу, пре свега свест о себи, потиче од њега. Све што је потребно једној држави, он је градио и изградио. Моћ средњовековне Србије Немањића заснивала се на хармонији између државе и цркве.

По свему судећи, како каже Павле Поповић, први је Србин који је посетио Свету Земљу и ишао Спаситељевим стопама. Био је, при крају живота, два пута на Христовом гробу, где му је одржао службу. Ишао је Спаситељевим путем, који је пут истине, као његов највернији следбеник. Тим путем, којим и ми данас идемо, он нас је повео. Славећи и хвалећи његово име, славимо и хвалимо име Господа Исуса Христа.

На почетку свих антологија српског песништва стоји име Светог Саве, јер му је он први и дао национално обележје. Милан Кашанин сматра да Савино Житије светог Симеона „није само од најлепше казиваних него и од најсавршеније компонованих прича на српском језику”. То Житије, с правом истиче Кашанин, има светску вредност, као што светску вредност имају и манастири које је Сава градио и о чијем је живописању бринуо.          Почетком тринаестог века Свети Сава је приредио Номоканон, тзв. Законоправило. Овај правни зборник састоји се из два дела, од којих први садржи норме канонског, а други јавног и приватног права. Захваљујући Светом Сави, Србија је добила кодификовано право још почетком тринаестог века.

Савино Законоправило је прихваћено као обавезни зборник прописа у Бугарској, а 1274. године, на Сабору у Владимиру, проглашен је за општеобавезни зборник црквених закона Руске цркве, у којој званично и данас важи као извор црквеног права.

Како је српски народ полицентричан, расут на широком простору од Беча и Трста до Цариграда и од Сент Андреје до Хиландара, то је и српска култура полицентрична, сложена и вишеслојна. Сваки од тих центара, кроз повест, имао је у одређеним околностима доминантну, а каткад и одлучујућу улогу, свој златни тренутак. У том сложеном народном бићу, личност Светога Саве била је духовни стожер који је обједињавао расуте српске земље у једну духовну целину. Храм Светога Саве на Врачару има данас апостолску мисију – да обједини расуто, да просветли затамњено, да уздигне посрнуло и пало српство.

Просветитељем Светога Саву називају први његови биографи Доментијан и Теодосије. То одређење има своје изворно значење. Православна просвећеност из времена земаљског живота и просветитељства Светога Саве не велича само знање већ и познање истине. Наше доба, у коме су нагомилана огромна знања и умећа, али и све чешће злоупотребе тих, у основи, вештина, сведочи о неопходности постојања свести о истинским вредностима. Људско понашање не сме бити вођено и усмеравано знањем и вештином као самосталним циљевима, већ мора служити што бољем животу који се управља према духовним лествицама вредности.

Читаво дело Светога Саве прожето је идејом хармоније, како је то  формулисао др Марко Марковић, између акције и контемплације, родољубља и љубави према човечанству, Истока и Запада, аутокефалије и универзалности изражене у равнотежи и симфонији између цркве и државе, црквеног ауторитета и слободног стваралаштва, божанског и човечанског. Све происходи једно из другога и ништа се међусобно не потире већ чини целину, јер је „све и у свему Христос”, како је рекао апостол Павле. Ту равнотежу у подвижништву Светога Саве изразио је владика Николај Велимировић речима: „У њему су се Исток и Запад сједињавали кроз хармонију која задивљује. Он је био склон дубокој медитацији као оријенталац и био одлучан у акцији као западњак”.

Могли бисмо да кажемо „вечни Свети Сава”, али и да га у овим временима великих искушења сматрамо нашим савремеником. Јер нам је данас потребан, као путоказ и духовна светлост, и на просветитељском, и на црквеном, и на државном, и на политичком, и на националном, и на дипломатском, и на законодавном, и на моралном плану. Како бисмо се без њега препознали ко смо? Иако имамо хиљадугодишњу државну традицију и народ историјски и древан, налазимо се опет, по ко зна који пут, на још једном новом почетку. Али тај почетак може бити само са Светим Савом и његовим учењем које исходи из учења Господа Исуса Христа.

Доба Немањића с разлогом се означава као златни период српске историје и може се равноправно уцртати у мапу европске и светске цивилизације. Толико је човек немањићког доба узвишен, његова цивилизација згуснута и на високом нивоу, да се каткад са сетом упитамо јесмо ли онај исти народ који је градио Ђурђеве Ступове, Студеницу, Хиландар, Жичу, Сопоћане, Милешеву, Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку, Тавну, и многе светиње од Тврдоша у Херцеговини до Пећке Патријаршије у Метохији, од Крке до Мораче, од Ломнице у Доњем Бирачу до Леснова, од Сент Андреје и Базјаша до Хиландара, од Трста до Јерусалима.

Светородна династија Немањића није нам оставила велелепне дворове и градове, као сведочанство своје моћи и богатства, већ манастире и цркве, поезију и сликарство – данас иконе наше духовности и самосвести. А изнад свега вредније, оставила нам је, као завет, живо предање Светога Саве које је он уткао у српски народни дух и идентитет. Зато свој идентитет, ма колико то било тешко, треба са поносом да носимо.

Нашег злосрећног врeмена, националних пораза и моралних посрнућа постајемо свеснији када се суочимо са Светим Савом, јер тек пред његовом иконом ми упознајемо себе, своје трагично доба, пустош и губитке. Али, и једино пред иконом Светога Саве можемо да одговоримо на суштинска питања ко смо, одакле смо и куда идемо. У Светом Сави сажет је дух српске нације, а у његовом делу налази се све оно што представља суштински и највиши израз православља и изворних начела Христовог учења.

Косовски завет и косовско опредељење, који происходе из суштине учења Светога Саве, подразумевају вечност као меру времена. У учењу првог српског светитеља народна традиција не види симболе смрти већ живота, вечног живота. Као што хришћанско учење у Христу види васкрслог живог Бога.

Светосавље је особени вид православља код Срба. У средишту светосавља је богочовечност. Учење Светог Саве истиче, како је о томе писао свети ава Јустин Поповић, да „божанско величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија истина у нашем човечанском свету. Стога је сваки човек наш брат, наш бесмртни брат, јер сваки човек има лик Божји у души својој“. Свети Сава је, по писању његовог биографа и ученика Доментијана, прошао исток и запад, југ и север да би „као пчела свом отечеству сабрао мед благоразумности“.

Ни за једног Србина, из било ког времена, не може се рећи да је по свему био Европејац, као што је то Свети Сава. Иако је био утемељивач српског националног идентитета, он је патриотска осећања испољавао скромно и ненаметљиво. Био је светски путник. Космополита у модерном смислу. На повратку из Свете Земље, умро је изван своје отаџбине, у Трнову у Бугарској, која га је сматрала својим духовним оцем. Обишао је најудаљеније крајеве, не само српских земаља, проповедајући јеванђеље и градећи цркве. Свему што је радио и изградио, Свети Сава је дао печат своје личности. Био је у свом времену изнад и испред свог времена.

Највише ћемо волети, поштовати и славити Светога Саву ако волимо и носимо у себи, као највишу духовну вредност, његово дело, његово учење и његове законе, јер су то закони Господа нашег Исуса Христа. Ако буде у нашим срцима, у породици, у школи, у нашим прегнућима, он ће бити наш савременик, а његово дело живо. Тако ћемо и ми бити испред свог времена, као што је он био. Нема личности у читавој српској историји која је толико присутна и жива, као што је то Свети Сава, иако је прошло 836 година од његовог рођења, 776 година од представљања у Господу и 417 година од спаљивања његових моштију на Врачару.

У незапамћеном националном полому, који је задесио српски народ у последњој деценији 20. века, окупацијом Косова и Метохије, затирањем и прогоном из области на којима је вековима живео, угрожено је његово постојање и опстанак. Последице тог полома још се не могу сагледати.

Спас је у опредељењу за пут Светога Саве. А шта данас, после толико векова, значи бити на том путу? Све што је радио Свети Сава, у свом времену, било је испред времена, као што је и Христово учење било испред времена. На нама је да следимо Светога Саву, да будемо такође испред свога времена. Само тако ћемо имати и прошлост и будућност у свом времену, у својој садашњости.

Према Светоме Сави треба да се управљамо и владамо, јер се он сам управљао и владао према најчудеснијем бићу у свим световима, Господу Исусу Христу. Докле год смо на његовом путу, ми смо на путу светосавља, а то значи на путу спасења. Тек са њим можемо издржати сва искушења у којима смо се нашли и на  почетку трећег миленијума хришћанства.

(Аутор, песник Слободан Ракитић изговорио је ову беседа на Светосавским свечаностима у Земуну, Подгорици и Скопљу) 

 

1