Проф. др Бернд Рабел, немачки филозоф и социолог, говори за Геополитику
Те нове новчане жртве, које од нас захтевају да финансирамо буџете јужноевропским државама, представљају толики терет да би он могао да сломи и саму Немачку и њену привреду.
Разговор водио: Никола Н. Живковић
Брисел поново одлучно од Берлина захтева да безусловно одвеже кесу и помогне несрећној Атини. У самој Немачкој отпор против такве политике је све већи. Министар финансија Шојбле је у једној дебати потпуно изгубио контролу над собом и почео буквално да хистерише за говорницом Бундестага. Све то говори колико је стање драматично. Колико дуго ће трајати ова игра?
- Париз, али Лондон, Мадрид и Рим све агресивније ултимативно, уцењивачки захтевају од Немачке да „искаже“ своју солидарност са чланом ЕУ у невољи. Наш министар финансија Шојбле жели да по сваку цену задовољи Француску, Британију − а изнад свега Сједињене Државе, које доносе битне политичке одлуке − а истовремено очевидно зна да таква политика штети интересима наше земље, дакле, да је бесмислена, јер је Грчка већ одавно банкрот.
Због чега верујете да су потези немачке владе бесмислени?
- Милијарде евра, које је наша земља последњих месеци дала Грчкој, неће помоћи Грчкој, али ће наштетити немачкој привреди. Грчка је мафијашка држава и она нема никакве везе са модерном државом каква је не само Немачкa, већ средњоевропске државе, рецимо, Холандија, и све скандинавске државе. Када кажем модерне државе, под тиме мислим пре свега на земље које поседују рационалну државну управу, продуктивну индустрију и пољопривреду и ефикасни порески систем.
Грчка има и неке адуте у својим рукама. Овде пре свега мислим на туризам.
- Што се туризма тиче, Грчка последњих десетак година далеко заостаје за својим конкурентима, и то не само за Шпанија и Италијом, већ и за Турском, Тунисом и Египтом. Атина последњих петнаестак година у својим главним туристичким местима готово ништа није урадила на побољшању инфраструктуре. Ово је главни разлог због чега Немци у знатно мањем броју посећују Грчку, него што је то био случај, на пример, у осамдесетим годинама прошлог века.
Ово су веома озбиљне оптужбе на рачун Грчке. Зар то не може да се тврди и за остале државе у окружењу?
- Тачно, но Грчка је далеко дуже у Европској унији, па је, према томе − уз јужни део Италије − примала велика новчана средства из Брисела, и то у време када је бриселска каса била релативно добро попуњена. Данас једна Бугарска или Румунија могу само да сањају о таквим инвестицијама из Европске уније. Словом, проблем са Грчком састоји се у томе што је њихова влада варала и то бескрупулозно, дрско. Замислите када вам мафија спроводи „демократизацију“ и реформише порески систем! Атина није испунила ниједан захтев из Брисела и то не зато што овај или онај грчки министар финансија или привреде не жели да спроведе бриселске мере штедње, већ просто због тога што грчка бирократија није европска, већ оријентална. Левантински менталитет сматра сасвим природним да се државни закони не поштују и да се држави не плаћа порез. За разлику од Немаца или Скандинаваца, Грци уопште не поседују свест о томе да ако не плаћају порез, онда друштво не може да гради ни обданишта, ни школе, а ни болнице. Државни службеници и владајућа странка сматрају као нешто најнормалније да краду. Чиновнички апарат Грчке је нерационалан, паразитски. Средства које приме из Брисела он, по принципу мафијашке организације, дели својим рођацима и партијским друговима. До банкрота је дошло јер су Грци просто претерали у свом лоповлуку. Људи у тој земљи примају високе плате и пензије, премда их нису зарадили. То није случај ни са Бугарском, а ни са Румунијом. Тамо су просечне плате веома ниске.
Како је Грчка могла да дели тако високе плате и пензије?
- Преко кредита. Но, свака бајка има свој крај. У овом случају, појавили су се контролори из Брисела и нису могли да верују својим очима када су утврдили у ком степену је грчка влада фалсификовала рачуне. Грчку по својој индустријској продуктивности, стању у судству и пољопривреди пре треба да убрајамо у једну северноафричку државу, него у европску. Ово се, наравно, у доброј мери односи и на јужни део Италије, Бугарску, Румунију и југ Шпаније. Корупција постоји и у Немачкој, но она не представља озбиљан проблем, јер наша држава има на располагању ефикасне механизме како да се бори против тог зла, а, сем тога, наша индустријска производња је толико продуктивна да може да поднесе и ситније појаве корупције. У Грчкој, међутим, то је саставни део државног апарата. Огромна новчана средства се из Брисела шаљу у Грчку, која у бити представља Африку у Европи
Шта ЕУ највише замера Атини?
- Грчка влада је последњих деценија систематски водила „креативно рачуноводство“, дакле, фалсификовала је своје дугове и прикривала државни банкрот. Зато су Грци са правом говорили да је чланство у ЕУ за њих значило истински рај на земљи. Немачки порески обвезници су годинама финансирали грчке преваранте. Да немачка финансира паразитски систем у Грчкој, само да земља по сваку цену остане у ЕУ, ово је, наравно, одлучио Вашингтон, а не Берлин.
Због чега Сједињеним Државама треба Грчка?
- Америка се спрема на рат против Ирана. Да би Вашингтон тај рат добио, он мора да има геостратешку подршку Атине, а финансијску треба да добије од Берлина.
Немачка је просто од стране САД добила „пријатељски савет“ да је у интересу Запада да финансира грчки и израелски буџет. Истовремено, у том пакету се подразумева да Берлин плаћа буџет и Бугарској и Румунији, које су такође − као и Грчка, Албанија, Црна Гора и Косово − мафијашке државе. Но, амерички политички интереси овде имају приоритет над логиком економије. Какве привилегије Немачка заузврат ужива у споменутим државама, ја то, разуме се, не могу прецизно да знам. Сигурно је да Берлин има неке користи. Питање је колико ће дуго Немачка моћи да финансира све те државе.
Главни циљ Америке јесте Иран?
- Преко Ирана Сједињене Државе заправо циљају на своје главне непријатеље, на Русију и Кину. У овом случају долазе у конфликт немачка политика, која некритички и безусловно подржава курс Вашингтона, и немачка индустрија, која своје главно тржиште више нема у земљама ЕУ, већ пре свега у Кини, Русији, Индији, Вијетнаму, Тајланду и Индонезији. Због тога је у интересу немачке привреде да има добре односе са Пекингом и Москвом.
Како то да су се у погледу давања безусловне финансијске подршке Атини сви ујединили против Берлина?
- Готово све државе чланице Европске уније имају великих економских проблема, а неке су и банкротирале, као што су Грчка, а вероватно и Шпанија и Италија. Једино Немачка поседује стабилну и продуктивну индустријску производњу. Када ову чињеницу имамо пред очима, није нам тешко разумети зашто су сви против нас. Слаби и неуспешни су се удружили против државе која производи најбоље машине, аутомобиле и фармацеутске производе. Вашингтон, Париз и Лондон спремају Берлину нови Версај. Ово представља озбиљну опасност за Немачку, јер би те нове новчане жртве, које од нас захтевају да финансирамо буџете јужноевропским државама, представљале толики терет да би он могао да сломи и саму Немачку и њену привреду.
Вратимо се немачком министру Шојблеу. Он све то добро зна. Колико дуго он може да игра улогу „безусловног пријатеља Америке“?
- То је тешко предвидети. Али он се сада нашао у позицији да никаквим ваљаним економским аргументима не може да оправда наше плаћање грчких дугова. Ово је једино логично објашњење зашто је Шојбле у дебати у Бундестагу почео да виче и хистерише. Каква је то политика где се потпуно занемарују немачки интереси? Шојбле је до сада слепо служио интересима Вашингтона и Брисела. Колико дуго? Ако се реализује нови пакет немачке помоћи Грчкој, он ће у Немачкој сигурно проузроковати инфлацију и Влада ће морати да повећа порез.
Шта би био излаз из ове ситуације?
- Немачка би требало не да финансира грчки буџет, већ да помогне при изградњи инфраструктуре у Грчкој. Немачка такође „због Аушвица“ делом финансира и израелски војни буџет и бесплатно гради за Израел скупе нуклеарне подморнице. Било би боље да се тај новац уложи у привреду Израела и Палестине, јер би се тиме поспешио мировни процес.
Непрестано се говори о финансијској помоћи Грчкој. Непрестано смо од стране медија засипани причом о милијардама. У чему се, међутим, састоји суштина те помоћи Грчкој?
- Покушаћу да будем кратак и прецизан. Грчка држава и Европска централна банка сложиле су се да помогну тој медитеранској земљи, која је практично банкротирала. У Атини је основана Агентура која се бави решавањем грчког дуга „приватним инвеститорима“. Споменута Агентура је расписала висину цене за грчке државне позајмице и тиме би могла да почиње са враћањем дуга „приватним инвеститорима“.
Од те огромне суме финансијске помоћи Грчкој, Немачка учествује са 70%. И шта се догодило? Грчке државне позајмице достигле су далеко вишу цену него што су то очекивали сами амерички и „грчки приватни инвеститори“. Овим развојем је, пре свих, била задовољна једна од најважнијих светских новчаних институција − Међународни монетарни фонд.
Довде, професоре, могу добро да Вас пратим, премда о економији, као и већина наших читалаца, верујем, не знам много. Па ипак, не могу да се отмем утиску да је ту реч, како ми Срби то кажемо, о просипању из шупљег у празно. Јер тиме још није решен главни проблем, а то су дугови грчке државе.
- Тачно. Дугови остају неподмирени, а задатак Брисела је да те губитке, који су настали код оних који су купили грчке државне обвезнице, ограничи, па чак и да зараде. Дакле, онај ко има државне обвезнице у папирима, одједном је установио да их може продати, и то по неочекивано доброј високој цени. Власници тих позајмица су зарадили. Како се то догодило? Замена папирних грчких државних позајмица за евро била је омогућена јер су грчке државне обвезнице имале подршку Брисела, а од те суме, како сам навео, Немци дају 70%. Издавалац тих обвезница, дакле, дужник (а то је грчка држава), признаје да има финансијску обавезу ка повериоцу, а то су они који су купили те обвезнице. Тако Грчка може да почне са отплаћивањем свог огромног дуга. Но, не треба да се заборави да су основу за ову помоћ дали Немци, односно, наши порески обвезници.
Како се то конкретно одразило на светску берзу?
- Као резултат управо описане финансијске операције, вредност грчке државне хартије порасла је готово преко ноћи са 4 на 40 поена. Дакле, вредност је порасла за готово десет пута. Овиме се и курс евра стабилизовао у односу на амерички долар и сада 1 евро поново вреди око 1, 30 према долару. Заслуге за то припадају и Грчкој, јер је она овом трансакцијом могла да подмири део својих дугова према „приватним дужницима“. План грчке владе јесте да уз помоћ пакета европске помоћи (ESFS) откупи државне обвезнице које се налазе у рукама приватних инвеститора, и то у обиму од десет милијарди.
Ко је овде важан играч, а да о њему нисмо говорили?
- То су, наравно, пре свега амерички шпекуланти, али веома су утицајни и британски. Они ће одиграти одлучујућу улогу. Њих пре свега интересује високи профит и да се по најнижој цени домогну најважнијих природних ресурса, некретнина и власништва над обрадивом земљом. Они су заинтересовани да се води политика „контролисаног хаоса“. Најбољи пример пружа нам грађански рат на територији бивше Југославије. Амерички спекуланти најтешње сарађују са службеним Вашингтоном. Политика „контролисаног хаоса“ пре свега је уперена против интереса Ирана, Русије и Кине.
Изгледа да се већина аналитичара слаже у једном: у 19. веку светом је владала Британска империја, у 20. веку доминантна светска сила биле су Сједињене Државе. Чији ће бити 21. век?
- САД су још увек најјача сила. Но, то више није она Америка која је средином 20. века била на врхунцу војне, политичке и привредне моћи. Потребе за индустријским производима Вашингтон данас покрива увозом, и то највише из Јапана, Кине и Кореје. Сједињене Државе још увек имају висок степен технолошких иновација. Војна индустрија јесте још једино подручје где можемо да кажемо да је та земља најјача. Када се саберу војни издаци свих држава света, они су мањи од војног буџета САД-а.
Кога Вашингтон сматра за свог главног конкурента?
- У привредном погледу, то је сигурно Кина, а у војном су то Русија и Кина. У англосаксонској штампи непрестано се пропагира „генетско“ непријатељство Запада према Русији и Кини.
Био сам десетак пута у Америци и у разговору са обичним светом, а нарочито са онима који су били у Москви или Пекингу, нисам имао осећај да Американци неког мрзе. Ко пропагира ту мржњу?
- Ту мржњу не пропагира ни амерички председник, а још мање сами Американци, већ финансијски капитал. Он следи своју сопствену себичну логику максималног профита, доминације и поседовања најважнијих светских сировина и хране, као што су гас, нафта, никал, бакар, кобалт, питка вода, дрво, кукуруз, пшеница, пиринач.
Како доћи до тог циља? Флотом, бомбардовањем, окупацијом?
- У 19. и 20. веку Лондон и Вашингтон су то постизали бруталном силом и окупацијом. У томе су им помагали корумпирани, подмитљиви, неморални домаћи људи, које су Американци и Енглези по кратком поступку прогласили да припадају „домаћој елити“. Данас се догађа слични процес, само је он далеко суптилнији јер у 19. веку, на пример, није постојао Си-Ен-Ен, а ни Би-Би-Си. Под фирмом „слободне трговине“, „људских права“ и „слободе“, Запад долази до жељених сировина. Уз помоћ медија се, на пример, исценира „хуманитарна катастрофа“. Или се власт која не одговара интересима Вашингтона и Лондона по кратком поступку прогласи за „тоталитарну“, „деспотску“, или „фашистичку“. Словом, Запад се представља као нека врста хуманитарне организације, рецимо као Међународни црвени крст, који је у последње три деценије војно интервенисао у двадесетак земаља Африке, Азије, Јужне Америке. Па и Ваша земља, Србија, искусила је америчку „хуманитарну интервенцију“. Разуме се, водећи медији Запада сакривају од јавности колико је невиних људи страдало, да би Вашингтон, Лондон и Париз у својим „хуманитарним“ војним походима спречили „нови Аушвиц“.
Говорили сте о „подмитљивим домаћим људима“, који помажу окупатору. Ко су ти људи? Како се они бирају?
- Вашингтон их најчешће регрутује кроз форму „невладиних организација“ – „NGO“. Са ретким изузецима, то су људи који иза себе немају никаква дела, дакле, који нису много постигли у животу. И шта Запад ради? Великодушно им дели стипендије, позива их на „престижне“ универзитете и обасипа их наградама. Стварна, непоткупљива морална елита једног народа бива потиснута и демонизована, а ова компрадорска, псеудоелита, проглашава се „истинском елитом“, која треба да међу „непослушне народе“ уведе „универзалне вредности Западне цивилизације“.
Биографија Бернда Рабела
Рођен је 1938. године у бранденбуршком градићу, у близини Берлина. Био је сведок источнонемачког народног устанка 17. јуна 1953. Непосредно пре подизања Берлинског зида (13. августа 1961.) Рабел је прешао у западни део града и у јесен 1961. године на Слободном универзитету уписао студије социологије, филозофије и руске историје. Руди Дучке и Бернд Рабел били су најутицајније вође чувеног западнонемачког студентског покрета из 1968. Докторирао је и хабилитирао на Слободном универзитету у Берлину, на којем је од 1973. предавао све до свог пензионисања, 2003. године. Четири године (1987. до 1991.) боравио је као гостујући професор у Бразилу. Крајем 1998. у „десничарском“ студентском удружењу „Данубиа“ одржао је предавање о опасности неконтролисаног прилива странаца у Немачку. Као реакција на његов наступ, покренут је поступак са циљем да буде одстрањен са универзитета. Суд је одбио тај захтев.
Написао је и велики број књига, научних расправа и есеја, не само са подручја социологије и филозофије; много је писао и о садашњим проблемима Немачке, као и о важним светским питањима. У књизи о Дучкеу, Рабел заступа контроверзну тезу да је немачко питање било једно од главних преокупација студентског покрета из 1968. године.
Геополитика бр. 60, фебруар 2013
