Александар Лаца, француски политички и геополитички аналитичар, говори за Геополитику
Разговор водила: Светлана Максовић
Господине Лаца, да ли бисте могли да се представите нашим читаоцима Геополитике и да им објасните на који начин сте повезани са Србијом?
- Наравно. Француски сам грађанин и имам тридесет шест година. Одрастао сам у Африци, а студирао сам у Француској, у Бордоу. Од 2008. године живим и радим у Русији, у Москви. Тамо сам на челу једног малог предузећа који се бави саветовањем у људским ресурсима; такође сам блогер и политички и геополитички аналитичар за руске агенције „РИА Новости“ и „Глас Русије“. Имам и свој информативни интернет сајт (www.alexandrelatsa.ru), на ком углавном пишем о политици у Русији, о геополитици и о односима Исток−Запад, о медијским дезинформацијама, као и о демографији.
Такође сам ове године објавио књигу под насловом „Путинова Русија, онаква кава јесте“, на енглеском и руском језику, као и књигу „Митови о Русији“, која је објављена само на руском језику. Ускоро треба да изађе и једна књига на француском (вероватно 2014. године), и надам се да ћу објавити и роман чија је тема Србија, негде између 2014. и 2015.
За време бомбардовања Србије, 1999. године, врло активно сам подржавао Србију и активно подржавао престанак НАТО бомбардовања ваше земље. Након тога сам научио српски на Универзитету у Бордоу и основао две организације: једну хуманитарну, која је углавном сарађивала са сиротиштима и апотекама у Новом Саду у Војводини, а друга је имала за циљ културно повезивање Војводине са Акитеном, француском регијом у којој сам живео.
Шта вас је нагнало на то да подржите Србију?
- Тешко питање! Године 1997, тј. две године после мог одласка из Конга, тамо је избио грађански рат, уз помоћ страних сила, и нарочито Француске. Пошто сам добро познавао земљу, после осамнаест година боравка тамо, констатовао сам да постоји огроман јаз између реалности и онога што су мејнстрим медији приказивали Французима. Тако сам почео да се интересујем за догађаје у иностранству и постао сам опрезан што се тиче званичних медијских верзија тих догађаја.
Када се догодила агресија на Србију 1999. године, заинтересовао сам се на новинарски начин за истиниту историју и ситуацију у Србији (тада сам био студент права), читајући углавном књиге издавачке куће „L’Age d’Homme“, коју је предводио Владимир Димитријевић. Јаз који сам увидео између реалности и онога што су нам приказивали француски медији ме је једноставно разбеснео. Први снимци бомбардовања Београда које сам видео на ТВ дневнику су ме потресли и чинили су ми се као једна велика неправда. Изашао сам у град (у Бордо) и целе ноћи сам по зидовима писао просрпске графите! Неки графити су остали годинама и волео сам да их показујем пријатељима који су долазили да обиђу град.
Након тога сам одлучио да заиста нешто и учиним по том питању, тако да сам се придружио „колективу против рата“ који се борио доста активно против НАТО бомбардовања, које је за нас представљало америчку агресију на Европу. Невиђене дезинформације које су удариле српски народ и Србију су ме убедиле у то да се и генерално заинтересујем за процесе информисања/дезинформисања, као и за модерну пропаганду.
Управо сте се вратили са путовања по Србији и Републици Српској. Какви су Ваши утисци?
- Утисци су доста добри. Република Српска и даље има огромну подземну економију, вероватно због своје дијаспоре у иностранству, а опште расположење Срба у Босни је доста позитивно. Њихова просечна плата је већа од оне у Србији, што је изненађење за нас, странце. У Западној Европи се Босна увек замишља као нека огромна црна рупа. Био сам позван на једно венчање, и француски гости, који су откривали регију и културу, били су запрепашћени када су видели колико су патриотизам, музика, енергија, култура, итд. присутни... Све те дивне традиционалне ствари које скоро више не постоје на Западу.
И Београд се доста променио, град је постао заиста пријатан, без обзира на ужасну кризу у земљи. Оно што је изненађујуће, то је релативна чистоћа, као и присуство српске радне снаге која је свуда, чак и за мале послове. Увек се добро осећам у Београду, не могу то да објасним. Тај град ме умирује и мислим да је то повезано са једном особином самих Срба који су толико смирени и ведри... То јест, „опуштени“ на српском, је л’ тако?
Француска је имала, у најмању руку, непријатељско понашање према Србији 1999. године. Како Ви то објашњавате? Да ли су се ствари промениле у садашњој француској политичкој класи?
- Француска политика није оно што би требало да буде. Наша држава је у рукама разних лобија, интересних група и мрежа, које делују у својим сопственим интересима, а не у интересима државе. Европа, и нарочито Француска, данас су у потпуности под моралним и политичким старатељством САД. Национални суверенитет више не постоји откако више нема Де Гола, а политичке елите које се данас смењују имају, нажалост, само другачији образац, али су у суштини све исте. Срби су морали да трпе Ширакову политику, Либијци Саркозијеву, а Сиријци управо морају да трпе Оландову политику.
Такође сам дубоко убеђен у то да наше елите немају ни храбрости ни идеје; вероватно им је удобније и сигурније да се покоравају Вашингтону. Врло је могуће да ће будући историчари писати о овом садашњем времену као о периоду неспособности елита које су над нама владале.
НАТО агресија 1999. године је открила недостатак безбедносног система на европском континенту. Да ли мислите да ли су државе паневропског континента на добром путу што се тога тиче, скоро петнаест година касније?
- Да, то је тачно. У ствари, костур европске безбедности је НАТО, чије две највеће силе нису европске: САД и Турска! Мислим да је ситуација данас још гора. Америчка доминација је јача него икад. Европске државе се налазе у дубокој политичкој и економској кризи, и тешко је замислити да се Европа, финансијски анемична, сада баци у једну такву авантуру, нарочито са оваквим елитама које тренутно има.
Русија је 2008. године, у време грузијске кризе, предложила да се заједнички, са европским државама, размотри пројекат стварања једне европске и континенталне безбедносне структуре. Данас се види колико смо се удаљили од једне такве прилике и једног таквог правца. Русија узнемирено посматра приближавање антиракетног штита њеним границама и ствара војни одбрамбени систем у Евроазији, с једне стране са Евроазијском унијом, а са друге стране са Кином, преко Шангајске организације. А Европа се пита да ли ће успети да преживи кризу, како би је НАТО и даље штитио.
Због тога мислим да Србија не може да остане у позицији коју тренутно заузима. Кад-тад ће морати да се одлучи за један од та два блока, како не би била потпуно изолована.
Често се говори о француско-српском и руско-српском пријатељству. Каква је ситуација 2013. године што се тиче тих пријатељстава?
- Чини ми се да је Француска издала све своје савезнике, сем понеке афричке државе, а ни то није сигурно... Мислим да ће српско-француско пријатељство увек бити историјско пријатељство, пријатељство између искрених родољуба и поштених, образованих, култивисаних или, једноставно, упућених људи. Али за велики број људи, Србија и Срби асоцирају на масовне гробнице, на народ који је изабрао Милошевића, који је касније војнички кажњен. Медијско испирање мозгова о Србији је довело до појављивања србофобије, која је углавном политичке природе и која је базирана на медијским лажима. Ово је заиста јединствен случај, преседан, који може да се пореди са данашњим медијским ратом који се води против Русије.
У Русији су Срби јасно виђени као традиционални савезници, а Срби су братски народ. Наравно, 1999. године, Јељцинова Русија је била превише слаба да би реаговала и заштитила Србију; 2004. године Русија је била суочена са ратом на својој сопственој територији, као и са многобројним терористичким нападима.
Како оцењујете различите политичке етапе кроз које је прошла Србија од 1999? Шта мислите о садашњој српској политичкој елити?
- Чини ми се да је Србија жртва једног дугог процеса, кроз који су прошле и многе европске државе, а који претходи њиховом потпуном поробљавању: ради се о уништењу сваке патриотске опозиције. Долазак на власт либерала је намештен, како би ова стратешка држава била под контролом, ван руског утицаја, и како би силом била интегрисана у евроатлантску заједницу.
Патриотска опозиција је у исто време растурена. Уништавање и манипулација СРС-а је типичан пример. А чини ми се да ДСС није знао да уграби историјску шансу која је била пред њом, и питање је зашто. Садашња влада националног јединства која се састоји од чланова СПС, СНС и технократских саветника потпуно смирено завршава процес националног распада (Косово), истовремено се бавећи европским интеграцијама на дискретан начин. Укратко: оно што либерали нису смели да ураде, садашња влада то управо чини. Јасно се види да више не постоји права и конкретна опозиција, слично као у Европи у којој се политичка подела своди на левицу и десницу, или на лажну опозицију између странака које се све у суштини слажу око најважнијих ствари: око економског модела, међународне и финансијске политике или око модела друштва.
У Француској, на пример, одавно знамо да левица и десница доносе 95% истих закона на регионалном, националном или европском нивоу. Опозиција више не постоји. Кандидат левице против кандидата деснице за време другог круга председничких избора је једна обична маскарада или борба између два кандидата Голдмана Сакса, тј. између два клона. Мислим да Србија полако иде ка једној оваквој ситуацији, у којој ће постојати само кандидати који су или про-ЕУ или за геј параду.
У Вашој последњој књизи, „Митови о Русији“, говорите о Србији као о земљи која је у Вама пробудила Вашу православну веру. Да ли можете нешто више да нам кажете о томе?
- Да, постао сам православан због Србије. Никада се нисам крстио и никада нисам желео да постанем католик, то је нешто што не бих знао да објасним. Једноставно се није уклапало на духовном плану. Када сам први пут дошао на Исток (Европе) и на православну територију, осетио сам дубоку везу са српском православном земљом. Био сам фасциниран Дунавом, као и великом српском православном културом. Док сам обилазио манастире у Војводини у лето 1999. године, у тој послератној Србији у којој се време зауставило, дубоко у себи и целим бићем сам пожелео да будем православан, што сам и учинио. Парадоксално је и то да сам тог лета први пут конкретно чуо и приче о Русији. Дакле, Србија ми је отворила пут ка православљу и ка Русији.
Живите и радите у Москви. Као Француз у Русији, какав поглед имате на данашњу Русију?
- Русија излази из коме и реконструише се. То је држава која има срећу због огромне територије на којој се налази, због ресурса, као у због једне изузетне политичке елите, почевши од садашњег председника. Она се, међутим, суочава са великим проблемима, тако да последњих дванаест година представљају реафирмацију државног ауторитета и повратак уставног поретка на руским границама.
Цела држава је једна велика лабораторија на отвореном, која покушава да развије модел једног конзервативног друштва, истовремено располажући средствима како би остала потпуно суверена, захваљујући својој величини, свом богатству и војном потенцијалу. Њени потенцијали су огромни и морају да се очувају, тако да се надам да ће садашња политика коју води Путин бити настављена и после њега. Мислим да је управо на овом попришту у Русији већ почео рат.
Јасно је, дакле, да спас може да стигне једино из Русије. Мислим да је изазов за Русију тај да створи један суверен и скоро аутономан пол, којем ће се придружити и друге државе, било из потребе или због политичког и стратешког избора. Мислим да треба пожелети да Русија буде та земља која ће предложити један другачији друштвени и развојни модел, јер данас, у 2013. години, можемо слободно да кажемо да западњачки систем експлоатисања планете, који се појавио 1991. године, више не функционише.
Пуно радите и пишете о дезинформацији и медијском рату против Русије. Да ли тај рат, по Вашем мишљењу, и даље траје, и да ли је Србија и даље предмет дезинформација и медијског рата као и 90-их?
- Мислим да је Запад тај који је водио, наметнуо и добио медијски рат против Србије. Тај медијски рат је оправдао тотални рат против Србије, њену сатанизацију, њен распад, војну агресију против ње, као и њено избацивање из међународне заједнице. Што је најгоре, мислим да су сами Срби почели да сумњају у себе због овог медијског рата.
Србија је такође послужила као лабораторија за једну нову врсту револуције: мирољубиву и обојену. Можемо, дакле, да замислимо да је Србија била држава за тестирање механизама обарања са власти без силе оних који нису усклађени у систем. Такође смо видели да се тај систем са мање или више успеха користио и у другим источноевропским државама и Евроазији. Медијски притисак се смањује онда када се Србија приближава евроатлантској заједници, када се удаљава од Косова, док се њени државници на коленима извињавају због Сребренице...
Парадоксално је то да се медијски рат померио још источније, тачније, на Русију. Тај рат је тренутно ниског интензитета, али изузетно софистициран, много више од оног који се водио против Србије. Води се истовремено унутар земље као и ван ње, али изгледа да су руске елите потпуно свесне ове опасности. Остаје нам, дакле, да се надамо да ће први пут после 1991. године експанзија америчког механизма бити напокон заустављена и чак повучена, допуштајући Београду да уравнотежи своју позицију и да поврати свој суверенитет и своју слободу. То је најмање што могу да пожелим тој малој херојској земљи коју историја није поштедела.
Превод са француског:Светлана Максовић
Геополитика број 67, октобар 2013.
