Др Јован Чавошки, сарадник Института за новију историју Србије, који је докторирао на Пекиншком универзитету, говори за Геополитику
Разговор водио: Горан Игић
Научна биографија саговорника Геополитике, др Јована Чавошког, српског научника, импресивна је, али ћемо покушати да издвојимо најважније моменте. Др Јован Чавошки је сарадник Института за новију историју Србије у Београду, члан америчког Друштва за историју спољних односа САД и члан међународне Комисије за историју међународних односа. Докторирао је на Пекиншком универзитету, Школи за међународне студије, са темом докторске тезе „Између несврстаности и афро-азијанизма: Кина, Југославија и борба унутар Трећег света (1954‒1965)“. Поменута теза је награђена као најбоља на Школи за међународне студије Пекиншког универзитета, што је први пут учињено у случају једног страног студента. Поред окончаног доктората на Пекиншком универзитету, најбољем и најстаријем универзитету у НР Кини, др Чавошки сарађује и са Институтом за Русију, Источну Европу и Централну Азију и Институтом за светску историју Кинеске академије друштвених наука. Уз то, био је и гостујући истраживач и предавач на Делхијском универзитету као стипендиста Индијског савета за културне односе, а био је гостујући истраживач и предавач на Јангонском универзитету у Мјанмару; један од ретких странаца коме је учињена таква част. Истраживања др Чавошког усредсређена су на историју Хладног рата, на компаративну политику Југославије, Кине и Индије и њихове међусобне односе. Др Чавошки је објавио на десетине радова у референтним научним часописима у Србији, Кини, Британији, САД, Русији, Немачкој, Индонезији, Алжиру итд. а 2009. године објавио је књигу „Југославија и кинеско-индијски конфликт 1959‒1962“ у издању Института за новију историју Србије. Тренутно ради на књигама које се односе на кинеску политику у Трећем свету, кинеско-југословенске и југословенско-бурманске односе.
Прво питање, господине Чавошки, везано је за Ваш коментар на недавно одржани скуп у Београду, Самит Кине и шеснаест земаља Источне и Централне Европе. Отворен је и Пупинов мост на потезу Земун‒Борча, уз присуство председникā владā и Србије и Кине.
- Недавно окончани самит премијера шеснаест земаља Централне и Источне Европе и Кине у Београду представља значајан међународни догађај за Србију и регион, нарочито по могућностима које се отварају за економски развој и стабилизацију целокупног овог простора. Као што сам и раније могао чути од мојих кинеских колега, од земаља које су ван ЕУ, Србија има сигурно најистакнутије и приоритетно место, које је некад, у очима Кинеза, битније и од положаја неких земаља ЕУ. Тиме је учињена част Београду да буде домаћин овог новог оквира у коме Кина промовише квалитативно нове односе са овим ширим регионом. Још прошле године је Београд озбиљно фигурирао за могућег домаћина скупа, али је услед одређених дешавања то, ипак, био Букурешт, али ове године, упркос дипломатској офанзиви Бугарске да одигра улогу домаћина, одлучено је да се Србији, како је и раније разматрано, повери организовање овог самита. На тај начин, Београд је добио прилику да се још боље економски, али и политички, позиционира у регионалним односима, побољша економску ситуацију, и да важним положајем на Новом економском путу свиле добро предосетимо трендове будућности. На нама је само да мудро искористимо шансе које нам се пружају и не пропустимо овај брзи воз из Пекинга. Мост Земун‒Борча заиста представља пример успешног неимарства и сарадње Кине са једном европском земљом у области инфраструктуре, а такви и слични пројекти ће се наставити и у области изградње Коридора 11, пруге Београд‒Будимпешта. Раније је постојала само сарадња Кине и Пољске око једне деонице аутопута која се већ окончала, па је Србија, у неку руку, преузела ту штафету. У сарадњи у области инфраструктуре или енергетике са Кином Србија предњачи у односу на земље региона, па се говори и о томе да у нашој земљи буде смештен и центар за инфраструктурне пројекте у кључу шеснаест земаља Централне и Источне Европе, уз Кину. Овим би Србија играла улогу у развоју региона, не само као чвориште важних путева, већ и као пример сарадње са Кином, чиме би на добитку била српска економија и, нажалост, запуштена инфраструктура.
Успон Кине је у глобализованом свету посебан феномен, зар не?
- Уколико посматрамо ову тему из једног глобалног угла, онда можемо рећи да тематика успона Кине и питање нове кинеске улоге у свету представљају једну од доминантних питања светске политике и науке. Несумњиво је да је оваква чињеница заслужена достигнућима које је Кина показала свету за последњих нешто више од три деценије. Кина је постала друга економија света, а по неким показатељима Светске банке, као што је то паритет куповне моћи, и прва економија света; она је највећи светски произвођач и извозник најразноврснијих врста робе; највећа трговинска нација са огромним суфицитом који се мери стотинама милијарди долара; најпожељнија дестинација за све врсте страних инвестиција; то је земља која има неупоредиво највеће девизне резерве на свету које се мере билионима долара, и тиме има одлучујућу улогу у финансијској стабилности света; она је један од највећих светских произвођача и извозника технологија; војна сила у успону која постаје главни конкурент САД на многим пољима. Међутим, успон Кине и успон читаве Азије представљају, вероватно, највећу историјску транзицију која се одиграла у последњих 300 година, где се свет на који смо навикли током модерне историје почео коренито мењати. Ово је моменат када су нације, раније жртве колонијалних освајања западних сила, коначно преобразиле своју улогу са маргина светске политике у централну арену међународних односа. Ово не значи да је западни свет дефинитивно сишао са историјске позорнице, што се неће десити у скорије време, али то засигурно најављује да се светски поредак несумњиво диверсификује, раслојава, док азијско-пацифички простор постаје кључна арена где ће се јасно дефинисати суштина будућих кретања. Азијске силе, предвођене Кином, тако су добиле шансу да својим развојем и повећањем специфичне тежине на међународној позорници поново одиграју велику историјску улогу и утичу на преобликовање светског поретка, док је западни свет прихватио улогу да на овом простору даље дефинише и одлучно брани сопствене позиције у светској политици и економији. Успон Кине и општи успон Азије имају не само огроман политички или економски значај, они имају и психолошки значај, јер је западни свет добио озбиљног такмаца који није проистекао из његових редова, без обзира на снажне узајамне везе.
Које су перспективе кинеско-америчких односа? Да ли је Шангај нови Њујорк?
- Кинеско-амерички односи засигурно представљају најважнији комплекс односа између великих сила у данашњем свету и многа дешавања представљају индиректан рефлекс овог билатералног односа. У овом случају се не ради само о двема најважнијим економским силама света, као и о водећим војним силама, већ се ради и о двема силама које персонификују садашњост и будућност светског поретка. Ово су две велике силе које су, пре свега на економском и финансијском плану, постигле толики степен међузависности (САД су најзначајније кинеско извозно тржиште, док је Кина највећи кредитор америчке економије) да је тешко да директно крену једна против друге, иако се у будућности ништа не може искључити. Још пре неколико година, на иницијативу Кисинџера, Обама је понудио Пекингу да се озваничи глобална доминација САД и Кине кроз ново партнерство у облику Г2. Овакав предлог су Кинези одмах одбили, не прихватајући да буду део приче у којој две силе, као током Хладног рата, али сада радећи руку под руку, доминирају светским поретком и регулишу га. Кина је у последњих четрдесетак година водила једну вишевекторску политику која је тежила стварању и одржању мултиполарности. Ни у овом последњем случају, званични Пекинг није желео да напусти своје основне спољнополитичке принципе, одабравши да делује кроз мултилатералне организације, као што су УН, БРИКС, ШОС, Г20, АПЕК, где се могао створити мултилатерални оквир. О томе сведочи концепт Новог економског пута свиле који је један од највећих инфраструктурних мултилатералних пројеката у светској историји, где би Кина била фактор светске интеграције, а не узрочник подела. САД су биле и остале узор за Кину како се постаје снажна земља, што је један од циљева кинеске модернизације, али Кина никада није желела да сопствени развојни модел обликује на основу америчког искуства. Пошто се сада ради о две највеће силе на свету, које на многим пољима парирају једна другој, при чему једна настоји да очува своју доминантну позицију, а друга настоји да диверсификује свет, могућности за унапређење сарадње или сукоб подједнако су могуће. Значај билатералних веза утиче на опрезност у обе престонице, па је и одлучност да се избегне већи сукоб очевидна, без обзира што ће долазити до несугласица. Како је то образложио председник Си, отварајући после осам година седницу спољнополитичког одбора политбироа ЦК КП Кине, Кина је постала свесна сопственог значаја и, за разлику од Денг Сјаопингових савета, неће настојати да се држи по страни од светских дешавања, већ ће, у складу са капацитетима, одлучно наступати на светској позорници и бранити сопствене интересе, пре свега делујући дипломатским и економским средствима. У сваком случају, САД су добиле конкурента у светској арени и обе стране ће морати да пажљиво наступају и сагледавају битне интересе оног другог, уколико се жели избећи конфронтација. Шангај ће, како сте рекли, равноправно стајати са Њујорком у светским финансијским пословима и то ће допринети економској разноврсности и стабилности.
Како Кина гледа на украјинску кризу, тј. на случај враћања Крима Русији?
- Као што је случај и са читавим светом, украјинска криза је предмет пажње и кинеских власти и медија. Иако је званични Пекинг одбио да се отворено определи или сврста на било чију страну, ипак је очигледно да Кина ништа није учинила да нашкоди својим односима са Русијом, иако је имала знатне интересе и у сарадњи са Украјином. Чак напротив, испружена рука у виду два гигантска гасна споразума између Русије и Кине која су ојачала позиције Москве у кључном тренутку, бројни други економски споразуми, као нпр. одлука да кинеске банке учествују у кредитирању руских компанија у условима западних санкција или споразум да се врши размена између две земље у јуанима и рубљама у вредности од 20 милијарди долара, чему је кинеска влада остала доследна упркос знатном паду вредности рубље, указују да Кина неће искористити тренутну кризу на штету свог северног партнера, иако ће настојати да учврсти сопствене позиције. По линији сарадње унутар БРИКС-а или Шангајске организације сарадње, наставља се са блиском координацијом и акцијом. Иако кинеска влада не заузима стране и позива на мирољубиво решење у Украјини, извесна провладина гласила у којима се слободније дискутује о светским темама као индикатор унутрашњих кретања у кинеском естаблишменту, као што је „Huanqiu shibao“ („Global Times“), већ неколико месеци пишу у корист јачања односа са Москвом, пошто је у променљивим околностима Кини потребно поуздано геополитичко залеђе, а то једино може пружити Русија. Поред тога, председници Си Ђинпинг и Путин су успоставили врло снажан лични однос од кога зависи и динамика целокупних билатералних односа, што је случај који није био карактеристичан за ранију историју кинеско-руских односа. Свакако, Кина ће се увек званично залагати и борити за територијални интегритет и суверенитет, пошто су то принципи до којих и сама држи, али ће, у одређеним случајевима, пратити и ширу логику геополитичких интереса који доприносе стабилности саме Кине. Званични Пекинг никада није осудио али ни поздравио враћање Крима Русији, већ је то само констатовао као реалност, али управо то одсуство критике и осуде, спремност кинеског бизниса да финансира пројекте на Криму, као и да учествује у могућој изградњи моста преко Керченског мореуза, управо сугеришу да је Кина прећутно прихватила ову промену и настоји да се њој, на најбољи начин, и прилагоди. Русија је већ прогласила слободну економску зону на Криму, што може бити индикативно. Русија се отворено придружила пројекту Новог економског пута свиле, упркос ранијим резервама, пре свега оптирајући да буде најпоузданија транспортна веза унутар Евроазије, чиме кинеска економија заиста добија поуздано залеђе у случају погоршања ситуације у југоисточној Азији.
Какав је утицај Кине у околним земљама, на пример, на Филипинима, Вијетнаму, Јапану? Постоји сукоб с Јапаном око неколико острва у Кинеском мору.
- Кина је одувек имала специфичне односе са својим суседима, нарочито узимајући у обзир да је уздуж читаве своје периферије увек била окружена најразличитијим народима, државама, цивилизацијама. Упркос некад тешком наслеђу, током друге половине 20. века Пекинг је успео да регулише спорове на копну са скоро свим својим суседима, осим са Индијом, где је, ипак, пронађен модалитет да се избегавају већи инциденти дуж линије коју контролишу обе земље. Управо где су преостали највећи спорови јесте на мору, тј. у пределу Источнокинеског и Јужнокинеског мора, а земље са којима постоје већи спорови су три земље које сте навели. Управо је овај простор од огромног значаја, и за Кину и за ове три земље, јер туда пролазе поморске комуникације, а ова мора обилују и резервама нафте и природног гаса. Кроз историју Кина је све до 19. века била хегемон у овом делу света, да би се ширењем колонијалних царстава таква слика изменила и створили су се бројни проблеми. Кина се, пре свега, ослања на своје историјско право на одређене поморске области које су јој припадале или над којима је остваривала утицај пре продора западних сила и Јапана, док се Вијетнам, Филипини и Јапан надају да ће проширити своје ексклузивне економске зоне на мору и тако потиснути кинески утицај и ојачати сопствене позиције. Свакако, пошто се у два случаја ради о блиским савезницима САД, а Вијетнам све више нагиње ка Вашингтону, не сме се занемарити ни шири геополитички фактор у коме се настоји онемогућити Кини да наступа на Тихом океану. Тиме би утицај САД могао бити потиснут дубље ка истоку и тако би био осујећен покушај америчке доминације у Азији, те је азијско-пацифички регион већ постао један од приоритета Обамине администрације. Овакво надметање прати и снажење војних капацитета свих регионалних актера, тако да је потенцијал за ограничени војни сукоб присутан, иако томе нико отворено не тежи.
Кад смо код регионалних сила, посебан предмет Вашег интересовања је Бурма или Мјанмар. Шта бисте читаоцима Геополитике рекли што би требало знају о тој земљи, у којој сте Ви неретко уважени гост?
- Бивша Бурма, односно данашњи Мјанмар, представља земљу која се налази на кључном геополитичком раскршћу Азије. Преко ове земље иду комуникације које повезују важне регионе источне, јужне и југоисточне Азије, а преко своје дуге морске обале Мјанмар се сусреће и са важним поморским комуникацијама које пролазе кроз Малака мореуз. Истовремено, ова земља се граничи и са етнички осетљивим областима у Кини и Индији, тако да се она увек посматра и у ширем регионалном кључу којим доминирају азијски џинови и њихови интереси. Мјанмар је увек имао истакнуту улогу у широј регионалној политици, али и у политици ваназијских великих сила према овом континенту. Последњих деценија Мјанмар се чврсто налазио у орбити Кине, где је тек са заостатком покушавала да се пробије Индија, али су промене последњих година довеле да се заоштрава борба САД, Кине и Индије око ове земље, што ће утицати и на општа дешавања у Азији у скоријој будућности. Не само да ће туда пролазити нафтоводи ка Кини, већ се тренутно развија специјални економски коридор који би требало да повеже Кину и Индију. Зато би сваки посматрач прилика у Азији требало да обрати на Мјанмар, јер је та земља барометар кретања и дефинисаће односе који постоје у троуглу Кина‒Индија‒САД. Од независности, 1948, Мјанмар се суочио са унутрашњим етничким сукобима који су често били мотивисани од споља, а што је утицало и на карактер спољне политике. Као што сам и лично могао чути у Мјанмару, Југославија је била узор за Бурму, знатно утичући на њен развој, али је распад Југославије био и поука за Мјанмар како би требало избећи такву судбину и осујетити мешање спољног фактора у компликовану ситуацију у земљи. Ради се о геополитички важној и нама изузетно пријатељској земљи са којом треба развијати односе.
Проучавали сте између осталог однос Кине и несврстане Југославије, као и индијско-кинеске односе. Како у дијахронијском смислу оцењујете улогу тих односа?
- Оно што је и обележило југословенску улогу у светској политици после Другог светског рата и јесте била та несврстана спољна политика која је званични Београд довела у близак однос и интеракцију са многобројним земљама Азије и Африке. Без обзира на сва потоња дешавања, оваква политика представљала је потенцијал који је не само профилисао Југославију као субјекат међународних односа, већ и дан-данас, што се може видети у разговорима са елитама тих земаља, представља капитал који и даље отвара многа врата за Србију, земљу која и даље стоји ван великих војних или политичких савеза, барем за сада. Азијски џинови, Кина и Индија, представљају важне земље са којима је Југославија, односно сада Србија, имала врло блиске и интензивне односе, пре свега политичке, али и економске. Како је временом светска улога ових земаља расла, а нажалост улога Србије прогресивно опадала, квалитет ових билатералних односа се очувао, иако је интензитет доста смањен. Историјски, најближи спољнополитички партнер Југославије, пре свега у Покрету несврстаних земаља, била је Индија. Са распадом Југославије, Србија није заборављена у Индији, али је дошло до редуковања веза, иако су се званичници обеју земаља стално трудили да превазиђу ограничења. Иако је Југославија имала увек блиске односе са Конгресном партијом у Индији, што је наследила и Србија, поновни долазак БЏП на власт, као и динамична личност премијера Нарендре Модија, могли би да послуже као подстицај да се поново динамизију односи. Србија мора да покаже иницијативу и спремност на стрпљење у раду са индијским званичницима, а тиме би резултати били много вероватнији, нарочито у економској сфери. Све веће присуство кинеског фактора на Балкану могло би да делује као подстицај за индијске власти и инвеститоре да се све више заинтересују за Србију. Што се тиче Кине, тај однос је у почетку био оптерећен извесним идеолошким размимоилажењима, али је од почетка 1970-их однос Југославије и Кине био у сталном успону. На Југославију се гледало као на заступника интереса земаља у развоју, а Југославија је била и један од првих узора за спровођење кинеских реформи и отварања после 1978, нарочито у сфери пољопривреде. Од тог тренутка, постављени су стабилни темељи билатералних односа који трају, иако је интензитет варирао. Тако можемо приметити да су у кинеско-југословенско/српским односима стално предњачили политички односи, док је економија увек некако каскала за њима. Чак и током тешких 1990-их, Кина је очувала висок степен блискости са СРЈ и Србијом.
А како да Србија ојача своје позиције? Како оцењујете стање у земљи и шта би били Ваши предлози у том правцу?
- Србија је, као и много пута кроз историју, била у тешким спољнополитичким околностима, а њих су често пратиле и унутрашње неприлике, а тако је и у наше време. Током последњих двадесетак година наша земља је прошла кроз искушења која су довела до тога да међународни положај, њен суверенитет и територијални интегритет буду озбиљно нарушени, чиме је потребно изнаћи оптималну спољнополитичку позицију која би оснажила наш међународни положај и обезбедила несметани економски развој земље. Иако је званична спољна политика Србије усмерена ка прикључењу ЕУ, о чему свако од нас може имати различито мишљење, без обзира када и да ли ће се тај процес окончати, једини начин да наша земља опстане на међународној позорници и унапреди сопствене позиције јесте водећи мултивекторску спољну политику. Србија мора одлучно наступати, изграђујући стабилне везе са свим важним светским центрима моћи, а нарочито са онима који могу да директно потпомогну модернизацију српске привреде, њено шире међународно повезивање и интегрисање, при чему би требало, у свакој прилици, доследно да штити сопствене државне и националне интересе. Исто тако, требало би узимати у обзир и чињеницу који светски центри моћи иступају према нашој земљи са позиција поштовања равноправности и њене суверености, па тако и дефинисати сопствене приоритете. Само земља која одлучно зна шта су њени суштински интереси и које фундаменталне принципе доследно брани може бити довољно прагматична и флексибилна да те интересе и принципе и успешно остварује.
За крај, како географска удаљеност утиче на познавање прилика савремене Кине? Није ретко да млађе Србе занима кинески језик.
- Када реч иде о Србији и заинтересованости за проблематику Кине, онда можемо закључити да на свим нивоима постоји жеља да се детаљније спозна ова земља и простор, али су нам могућности за напредак и даље ограничене, иако се многи труде да их рашире. Прво, упркос залагању катедре за кинески језик на Филолошком факултету у Београду, која је допринела широј популаризацији овог језика код нас, и даље постоји велика језичка баријера према Кини у сфери многих истраживања, која мањком посвећености може бити и непремостива, а са друге стране и методолошки смо ускраћени да на прави начин изучавамо Кину, а да тако не упаднемо у замку претераног ослањања на резултате западне науке и политике и разумевање Кине ослањајући се на визуру других земаља. Кина се, као и читав азијски простор, мора проучавати у сопственом контексту и коришћењем достигнућа кинеске науке, што је и највећа препрека за наше људе. Зато је потребно посветити више пажње школовању и неговању кадрова који би, осим студија код куће, били упућивани у земље Азије, не само да изучавају језик, као примарни предуслов, већ и да се упознају са политиком и културом тих земаља. Имао срећу да више година проведем у Кини, стекнем звање на Пекиншком универзитету, не само усавршавајући кинески језик, на коме сам и докторирао, већ радећи примарна истраживања у најважнијим научним и архивским институцијама те земље. Мислим, да је то једини начин да, у новом времену, Србија добије стручњаке за генерално ваневропски свет који равноправно могу да воде научни и политички дијалог са колегама из целог света. Зато је потребна ангажованост српске државе и друштва да се подстакну оваква настојања и да се тако Србија оспособи да, стојећи на обе ноге, спремно дочека глобалне промене у 21. веку.
