Народно градитељство уздиже Србију
Разговор водила: Невенка Стојчевић
Дипл. инж. Славољуб Закић и пријатељи разних звања, знања и интересовања основали су Национално удружење „Српске куће“, а већ двадесет пет година покушавају да у Србији реафирмишу народно градитељство. Закић је уверен да на тај начин можемо да обновимо и српско село, али томе чину мора да претходи, између осталог, поновно увођење предмета народно градитељство у студије архитектуре, и духовно уздизање архитеката који су у жељи да буду „ин“ одбацили принципе традиционалног неимарства, веома важног у земљама Европе којима желимо да се придружимо. Са инжењером Закићем смо разговарали о намерама Националног удружења и покушајима да за њихово остварење придобију и надлежна министарства, јавност и медије.
Професор Божа Петровић и Славољуб Закић
Откуд данас толико занимање за народно градитељство?
- Не мора човек да буде архитекта да би видео како је цела Србија постала једна велика Калуђерица. Мислим да ово урбанистичко дивљаштво, чак и насиље, боли не само људе из струке, него и обичан свет који у памћењу носи слике сеоских кућа својих предака, најчешће подигнуте рукама самих домаћина. Ја сам инжењер и имао сам срећу да упознам и сарађујем са сада већ упокојеним архитектом Божидаром Петровићем, последњим у низу који је највише урадио на афирмацији српске куће. У прошлом веку значајан допринос неимарству у српском стилу дали су Дероко, Којић, Таназевић, Коруновић, Брашован, а поред њих на истраживачком делу незаобилазан је архитекта Зоран Петровић. Било би неправедно не споменути и чика Мишу Веселиновића, који је такође много урадио за српско градитељство. Данас су за успех и препород ове идеје заслужни Бранко Бојовић и Тихомир Обрадовић. Ако сам неког заборавио, нека ми опрости. Нажалост, у нашој неуређеној држави свевремене националне вредности су погажене за рачун неких новоустановљених, глобалистичких, па је на београдском Архитектонском факултету прича о српском народном градитељству само један од праваца који се помињу у предмету Историја архитектуре, а последице такве, рекао бих вишедеценијске завере, видимо свуда. Оно што ће несумњиво обележити другу половину прошлог века у архитектури, биће куће Боже Петровића.
Кућа у Луњевици
У којој мери је одсуство бриге за све национално оставило трага на савремену архитектуру у Србији?
- Бојим се да ово што данас у мермеру, металу и стаклу ниче посвуда око нас и није архитектура, јер, како рече Шпенглер, „она не може патинирати, она ће пропасти“. Добра школа је постојала до Другог светског рата, када је народно градитељство свеобухватно изучавано на факултету, и када је наш краљ схватао да је важно ко је достојан да добије шансу да пројектује јавне објекте. Тада су великим делом руски емигранти подигли најлепше зграде, које до данас красе Београд и Србију. После Другог светског рата то наслеђе нисмо успели ни да сачувамо ни да прилагодимо данашњем времену и потребама. Резултат такве политике је да данас у Србији нема ни десетак архитеката који то могу да ураде без слепог копирања градитељске традиције: прво зато што то нису учили у школи, а друго због тога што су каснијим додељивањем награда од бираних чланова жирија добијали потврду да су њихови пројекти „ин“ и у светском тренду. Тако смо добили „црвенкапу“ на Новом Београду и хиљаде „стоваришта кућа“, на која личе наша насеља.
На којим се принципима заснива српска градитељска традиција коју Ви са групом ентузијаста покушавате да обновите?
- Морам најпре да нагласим да је још прва жена историчар, византијска принцеза Комина, у седмом веку записала да Срби граде дрвене куле, а крсташки хроничар Буркард је запазио да су нам „зграде и дворови, како краљевски тако и осталих племића, саграђени од брвана (палис) и од дрвета“. Међутим, наша идеја уопште није да Срби поново живе у кућама са земљаним подом, што нам злонамерни пребацују, већ да ту нашу српску кућу прилагодимо данашњим потребама на начин како то у архитектури раде Јапанци, Кинези, Грци, Енглези и многи други стари народи. „Фенг шуи“ у нашем случају је старо народно искуство да на месту где хоћемо да градимо кућу поставимо пар камених плоча и после неколико дана видимо да ли су се испод њих сакупиле глисте, разни ситни инсекти, jeр ако јесу, то значи да ту има живота и да је место добро одабрано. Као и место где пландују овце. Наше су куће махом грађене од дрвета и камена, јер су то природни материјали којих има посвуда око нас, а истовремено су и еколошки и лако обновљиви. Сви принципи који се данас траже ‒ екологија, енергетска ефикасност, обновљивост, рециклажа ‒ нису никаква новост. Ми данас, градећи неки „велнес“ код Крагујевца, правимо читаву филозофију од спавања на душецима од сламе, а наши преци су искључиво на њима спавали, а то и данас имате по селима. Значи, на поменутим принципима може да се обнови српско село и постане привлачно за све који желе да се врате на место са кога су отишли у град, или желе да се настане у селу. Да не говорим о нашем долапу, који се касније појавио као „амерички плакар“.
Кућа Станковића, Власотинце
У Србији, нажалост, постоје куће које немају апсолутно никакве везе са српском градитељском традицијом одређеног поднебља. Шта би на том плану могло да се уради?
- У озбиљним државама тако нешто није могуће. Зато треба да се вратимо традицији, и да искористимо искуства земаља из нашег ближег и ширег окружења. Словенија је, на пример, 70-их донела Просторни план по коме је подељена на четири предеоне целине. За сваку су урадили типске моделе кућа и утврдили критеријуме за сваки предео, па у Штајерској не може да се зида приморска кућа. А у рејону Златибора има око 6.000 објеката, али на прсте једне руке могу да се преброје они који поштују градитељску традицију, иако се златиборска брвнара сматра за једну од најлепших светских кућа. Као последицу удовољавања инвеститорима, ова прелепа планина неповратно је архитектонски уништена, не само у туристичком центру, него и у околним селима. Могли смо да се угледамо и на Немачку, Француску, Шпанију или Грчку, јер у Баварској можете да градите само кућу карактеристичну за то поднебље, а у Грчкој без изузетка поштују националну традицију, архитектуру нису мењали, и та симболика је много важна. Они су задржали белу боју фасаде и плаву столарију и то чак интегрисали у своју заставу. Немачка је била сравњена са земљом после Другог светског рата, али Дрезден је потпуно враћен у пређашње стање. То говори о квалитету народа који зна да је то важно за претварање пораза у будуће победе. Ми смо доведени дотле да нам није важно ни где су нам границе ни где нам је народ, а бојим се да неко покушава да нас претвори у становништво. И да подсетим на бомбардовану амбасаду Кине, која је била изграђена од савремених материјала и имала модерно архитектонско решење, али је на улазу имала змајеве, незаобилазни симбол кинеске митологије. А ми после сто година од Првог светског рата обнављамо кућу војводе Степе, а и тај чин је више злоупотреба у политичке сврхе него потреба да сачувамо успомену на великог ратног стратега и јунака. О стању у коме се налазе родне куће хероине Милунке Савић, војводе Косте Миловановића и других српских великана, заћутаћу, али речито.
Кућа у Симичишту, Копаоник
Јесте ли предузели неке конкретне радње на остварењу Ваших идеја?
- Много је времена потрошено на покушаје да се обнови вера у важност српског народног градитељства, али је то уједно и велика мука и задовољство. Све ове године наступи у медијима, изложбе, па и рад на много јавних и индивидуалних објеката, највише су били последица личних афинитета инвеститора. Кад је општину Љиг погодио земљотрес, Божа Петровић, који је рођен у том крају, урадио је три типа модела кућа од 40, 60 и 80 квадрата, а урађене су и четири потпуно нове сеоске школе. Тако је школа у Палежници, где је било свега пет ђака, подстакла људе на рађање, повратак и остајање у селу. Сличну идеју сам имао и после НАТО агресије на Косову и Метохији у дванаест српских села општине Исток. Међутим, изостала је подршка Министарства за Косово и Метохију. Шиптари су оданде однели све што је могло да се однесе, а што је остало, то су запалили, тако да је остала само бетонска конструкција на којој су могле да се реконструишу куће. Али, међународна заједница не дозвољава ту симболику и практично ниједна кућа није обновљена на старом темељу, што није случајно. Друго, куће које се тамо граде су типске, и кад гледате тачно знате где живе Срби, па ми се чини да су тако препознатљива мета за будућа насиља.
Посао о коме говорите захтева озбиљан ангажман државе. Да ли сте остварили контакт тим поводом са службама надлежног министарства?
- Први пут од почетка моје сарадње са Божом Петровићем позван сам у Министарство грађевине почетком 2013. године. Министар Велимир Илић је у нашем дугогодишњем раду препознао добру идеју, тако да смо тамо формирали Радну групу која је касније дала услове конкурса и израду типских модела кућа који би требало да се граде. Уз све мањкавости које се тичу критеријума и динамике рада те Радне групе, мислим да се први пут у новијој српској историји кренуло у добром правцу, који је потпуно природан и једино исправан, јер видимо да то раде и Немачка, Шпанија, Француска, Грчка, Холандија, Енглеска... Ипак, имам утисак да генерално постоје велики отпори овој идеји, што од архитеката који своје незнање у овој области „покривају“ наводном потребом за слободом израза, што од оних који би за такав пројекат требало да обезбеде средства. Засад постоји идеја Министарства да људи добију бесплатне пројекте за око 15-ак изабраних типова кућа, и то је добар први корак.Тек изменом закона и постојањем обавезе да се поштује градитељско наслеђе, како код легализације тако и код градње нових објеката, као свуда у Европи, ми ћемо се вратити себи, својој некадашњој величини, лепоти и снази коју смо имали.
Геополитика број 73, април 2014.
Фотографије: Станко Костић
Извор: www.srpskekuce.com
Амерички плакар ‒ наш изум
- Ми данас не познајемо филозофију народног градитељства, или је само наслућујемо. Грађа није могла да се сече било када, већ обавезно око Светог Саве, у ноћи пуног месеца, а сушила се на промаји. Ватра је велики магијски симбол и никад није смела да се угаси у кући, него се из старе преносила у нову. Кућа је била дводелна: централно место је припадало огњишту, а место на коме се зида кућа морало је бити религијски чисто. Притом су софра, вајат, лебна вуруна и друго имали своје посебно значење и функције.
Школа народног градитељства
„Копаоник је 1981. погодио земљотрес јачине краљевачког, али нико од Симичишта до Остраћа, Родеља и Ђерекара није страдао јер је народ тамо вековима зидао такозваним бондручним системом, где је кућа једна дрвена конструкција, преко које се амортизује земљотрес, и кућа тада „ради“, али нема рушења. Може да се деси да она напукне, али то се лако санира природним материјалима ‒ земљом помешаном са сламом и плевом. На Копаонику сад неко покушава да промени ту „традицију живљења“, па планирамо да до краја следеће године на овој слободној планини отворимо школу народног градитељства која би имала карактер покретне школе, за Србе све и свуда. Република Српска нам је прво одредиште за реализацију ове идеје за коју нам је још патријарх Павле дао благослов 1995. године“, наводи инжењер Закић.
