Православље је оса земаљске кугле
Разговор водио: Слободан Стојичевић
Манастир Св. Јелисавете основан је 1999, на ледини поред Републичке психијатријске болнице у предграђу Новинки у Минску. Сестре манастира под духовним руководством о. Андреја Лемешонка помажу болесницима у психијатријској болници и напуштеној деци заосталој у развоју која се налазе у интернату болнице. Убрзо по оснивању манастира, испоставило се да лечени наркомани и алкохоличари, а такође скитнице, бескућници и људи који изађу на слободу после дуготрајних затворских казни, имају проблем са ресоцијализацијом, тако да је манастир почео да оснива прихватилишта и радионице да би могао да прихвати и дâ посао овим људима. У манастиру данас делује око 40 радионица (иконописачка, мозаичка, витраж, ковачница, ливење и уметничка обрада метала, дуборезачка, аутомеханичарска, радионица за шивење, вез, златовез, филмски и аудио-студио,...) са 1000 запослених.
Манастир такође има два подворја са економијама, ергелом, узгајивачницом расних паса.
У манастиру се подвизава 120 сестара, а са манастиром сарађује и око 500 „белих сестара“ – студенткиња, удатих жена и пензионерки које живе у својим породицама а повремено помажу у болницама и радионицама манастира.
Ово је један од највећих манастира Руске православне цркве.
Отац Андреј Лемешонок, поред осталих признања, одликован је највишим одликовањем за мирске свештенике: правом ношења митре.
Баћушка, благословите. Манастир Св. Јелисавете један је од највећих и најпознатијих православних манастира у Белорусији. Али пре само петнаестак година, на овом месту био је парк поред психијатријске болнице. Реците нам, молим Вас, неколико речи о настанку и историјату манастира Св. Јелисавете. Како сте успели да за тако кратко време од паркића поред болнице направите велику православну светињу?
- Као прво, није био парка са клупицама, већ ледина са понеким грмом. И цео тај плац је био запуштен. Али тамо куда долази Господ, све се мења, све се преображава. Ми ништа нисмо планирали. Ми смо једноставно дошли, шачица људи је дошла у болницу, болесним људима којима је било тешко. Психијатријска болница, републичка психијатријска болница, место је где људи пате, где су људи који су избачени из овог живота нормалних људи, где је људима заиста потребна светлост, где је људима потребна љубав. И зато све што је овде урађено и све што се сада ради, све то Бог чини за људе, за њихово спасење и нама је потребно само да Њему не сметамо. Ми смо поверовали да се са Богом може све. Јер апостол каже „Све могу у Христу који ми даје моћ“ (Фил. 4:13). Нисмо имали сумње, иако су нам говорили да је то безумље, да треба да тражимо људе који би могли нешто да дају, нешто материјално, да треба да тражимо неке покровитеље који би жртвовали новац... Али нама је било потребно једино да заиста служимо Богу. И само покушавамо то да чинимо. А већ све остало се додаје. И зато то што се ради и што се радило, све је то само оно што се „дода“. Наравно да је људима потребно да се оцрковљују – и зато се појављује црква; наравно да је људима потребно да виде другачији живот и појављује се манастир; људима је потребан посао и појављују се радионице; људима је потребна радост и организујемо концерте, ми покушавамо да се радујемо у Господу. И зато настављамо да се учимо да живимо са Богом, да се учимо молитви, да се учимо смирењу. И од тога шта буде у свакој нашој сестри, да ли ће тамо бити мир Христов, да ли ће тамо бити љубав Христова, зависе и даљи живот и развој нашег манастира. Вероватно да много тога не радимо правилно, јако много тога треба мењати у себи, треба духовно узрастати, и то не иде лако када је толико људи окупљено око једне велике идеје, ради Божијег посла. А у Минску, у овом огромном граду Минску, постоји само овај један манастир и потребно нам је да се учимо да живимо лепотом. А лепота спасава свет. Толико људи, стотине и стотине људи, ради код нас у радионицама. Људи долазе по помоћ и данас можемо ту помоћ да им пружимо. Имамо подворја, мушко и женско где људима можемо дати могућност да живе и раде и да обнављају то што је грех срушио и у томе и јесте наш живот. Окружени смо болесним људима, али отац, старац Николај Гурјанов, рекао нам је да ћемо се спасти молитвама болесника којима помажемо и зато сви ти инвалиди, сви људи са поломљеним судбинама, сви људи који сем греха ништа у животу нису видели, ради њих Господ гради, ствара, ради спасења душа којима је потребна светлост.
Отац Андреј Лемешонок
Колико монахиња и мирјана живи и ради у манастиру? И чиме се сви они баве? Од чега живе?
- Па нас је много! Зато што се трудимо да прихватимо човека. Наравно, није свако способан, није свако подесан за монашки живот. Али да ради, ако човек то хоће, може свако, и ми се трудимо да сваком нађемо одговарајући посао зато што имамо око 40 радионица. Покушавамо да човеку дамо могућност да почне нов живот. Манастир се пуни сестрама којима је потребан нов живот у Богу: 120 монахиња, и званично у манастиру ради преко 1000 људи, и то је велики број, то је цела армија људи, и наравно да није лако. И падамо и устајемо и повлачимо се, па се опет саберемо духом и идемо даље и даље... Јер је у центру нашег живота Божанска литургија, Евхаристија, богослужење. И то је извор живота, то је снага која од камена може створити чедо Аврама. И ето, ми и видимо како се мењају наше сестре, како оне духовно расту. Наравно, није увек све онако како бисмо желели да буде, али треба гледати напред. И видети светлост и живети том светлошћу.
При изградњи овако великог, рекло би се, величанственог манастирског комплекса, ко Вам је највише помогао, а ко одмогао?
- Највише нам је помогао Господ, а сметао, наравно, грех. Невера, сумња, чамотиња, саможивост, оне нам и дан-данас сметају и одмажу. А помаже милост Божија. И наравно наш главни спонзор: Свети Николај Чудотворац , коме се молимо, читамо Акатисте. И та животна лепота коју је показала преподобномученица Јелисавета, њена служба људима која надахњује. И ти Свети, чије се мошти налазе у нашим црквама. Све је то огромна сила и помоћ. И свештеници и сестре које иду и посећују болеснике, које врше послушања у разним радионицама, које путују по целом свету. И налазимо пријатеље у разним деловима света. Људе који се моле за нас, и то су наше победе.
Велика књегиња Јелисавета Фјодоровна
Какав је однос световних власти Белорусије и градских власти града Минска према манастиру?
- Мислим да је добар. Наравно, ништа није идеално, било је разних периода, али осећали смо Божију подршку и Божији покров. Радимо Божије дело и мислим да и држава треба да буде заинтересована када код нас само на подворју ради 200 људи, људи који су седели по затворима, који су понекад цео живот кршили закон, крали, пијанчили, наркомани који су тровали себе и друге. И сада имамо могућност да помогнемо тим људима. Мислим да власти то морају разумети. Зато „слава Богу за све!“ Може се говорити и о другим стварима, али боље је говорити о добрим стварима. А доброг је јако много. И ми то ценимо и захвални смо Богу за то.
Данашње време је политички и геополитички веома нестабилно. Цео свет, па и наш континент, Европа, постао је врло несигурно место, поготово за православне хришћане. Шта је главна улога манастира у данашњем свету?
- Главна улога манастира је да продуховљује људе. Да им показује да сем земље – постоји још и Небо. Да уједињује људе. И на позадини истинског духовног живота човек почиње да разазнаје где је истина а где лаж, где је фалсификат, где је обмана а где је заиста оно истинско. Зато мислим да на нама лежи посебна одговорност, јер ми смо православни, ми морамо бити на висини тих високих захтева за православни манастир. И то треба да нас бодри у нашем духовном развоју. Не успева нам увек све, али Бог покрива све наше немоћи и помаже нам да Њему и служимо. Помаже, разумете. Мислим да је у ово наше време, у овом периоду у коме ми сада живимо, најважније имати поверења у Бога до краја и не колебати се, не сумњати, већ веровати да је са нама Бог. „Разумејте јазици и покорјајтес јако с нами Бог!“
Белорусија се, као и Србија, налази на западним границама руског света и прва је на удару анархо-либералног тоталитаризма. Како се бранити од најезде коју је понекад тешко препознати, која се кити добрим намерама и крије иза наизглед благородне бриге за људска права, али не брине за људску душу и човеково спасење?
- У шта се претворио свет без Бога, данас видимо голим оком. У шта се претворила породица, сви закони. У шта може човек да се претвори када у њему нема принципа, када у њему нема идеала, када под њим нема темеља, када под његовим животом нема основе. И ми то видимо, то је очигледно. И зато православље јесте светлост коју људи заиста треба да виде и да крену према то светлости – то су Христос и Његова љубав. И треба се сећати речи Светог Серафима Саровског: „Стекни мир у себи и хиљаде око тебе ће се спасти“. Сакупљати ту благодат. И зато се води духовна борба за сваког човека који је у додиру са манастиром, који долази у овај манастир, који ради у манастиру. Борба веома тешка зато што грех напада на човека, али не смемо да идемо на повоцу греха, не смемо ићи на повоцу овог света који у злу лежи. Морамо да се боримо за мир Божији и унутар и око нас. У томе је наш главни задатак.
Ово је један од ретких православних манастира у коме ради велики број мирјана. Како они утичу на монашку заједницу, а како монахиње на њих?
- Мислим да сви ми утичемо једни на друге. И чини ми се да је јако добро што се манастир не састоји само од сестара које су отишле из света и оденуле црне одежде, већ су манастир и они људи који раде и којих је много код нас. Људи који истински прилазе цркви, људи за које богослужење, Литургија, молитва постају основа њихових живота. И те наше победе нас надахњују. Иако, наравно, има разних људи, има људи осакаћених грехом и да би се човек разабрао где је светлост а где тама, да би човек направио свој избор, потребно је много времена и много стрпљења. То што данас можемо да предложимо човеку да почне живот испочетка, што можемо да помогнемо човеку у томе, мислим да је то велика привилегија за нас. А служење болесницима, служење деци која никоме осим Богу нису потребна, све то ствара атмосферу где је у свему потребна љубав. За све је потребно молити Божији благослов, све треба продуховити и, живећи у таквом ритму, у таквој атмосфери и у таквом окружењу, сви ми се засигурно мењамо. Надамо се да је такво служење богоугодно, зато што видимо како нам Бог помаже, како нас покрива и како нам даје снаге да се и даље трудимо и радимо и да гледамо напред са надом.
Ово је вероватно једини манастир који у свом саставу има и обданиште и школу поред многобројних радионица. Како сте и зашто дошли на идеју да организујете обданиште и школу, и не само то, већ и да изградите својим рукама велелепно здање само за ту сврху?
- Деца су наша будућност. И чини ми се да је јако важно од почетка његовог живота усмерити дете у добром правцу. Усадити му осећај духовне лепоте, молитве, Светих Тајни цркве. Сви стреме знању, сви желе да науче своју децу што више, језике, музичке инструменте, да усаде знања што више... Али најважније је начинити од њих добре људе. А то без молитве, без Бога - неће успети. И зато желимо да развијамо нашу школу и наше обданиште. Засад они још нису тако велики, али тамо где су деца, треба да је лепота. И зато смо и покушали да градимо не по неким шаблонима, покушали смо да тој изградњи приступимо некако стваралачки, и мислим да ћемо наставити са радом, са заједничком молитвом. И дечије молитве ће наравно бити велика снага и велика помоћ даљем развоју нашег манастира.
Породица је у Белорусији много заштићенија него у Србији. Па ипак, манастир налази разлога и начина да помаже, поред свих других, и младе породице. Који су разлози и начини те помоћи?
- Када породица живи и када се у породици појављује Бог, и када породица узима благослов кроз Свету тајну венчања за заједнички живот и за рађање деце, тада наравно да манастир не може окретати главу. И зато имамо јако много младих, младих породица које долазе на службе, на концерте и представе. И сада имамо највећи проблем: желимо да изградимо духовно-просветни центар. Груби радови су завршени већ пре неколико година, али унутрашње радове још нисмо ни започели. Све је везано, наравно, за материјална средства и могућности. Али верујемо да је то богоугодно дело и да ћемо после неког времена успети да завршимо наш духовно-просветни центар, где ће се одржавати концерти, беседе, где ће људи долазити и сусретати се, упознавати са културом православља и са правом уметношћу. Имамо много пријатеља који би желели да наступају пред људима, који би желели да поделе са другима своје стваралаштво, а у манастиру имамо много и музичара и уметника и људи који у себи откривају таленте. И када се одржавају наши концерти, човек види како се људи отварају, како очи пламте када човек може да подари другима своју песму, да прочита своју поезију, да наступи пред публиком – то је, како ми се чини, данас јако духовно и важно за младе породице, и за данашњу младеж уопште. И наставићемо у том правцу.
Огромна новчана средства се са Запада улажу у обмањивање деце и младих и њихову индоктринацију деструктивним либералним вредностима. У Србији је то већ продрло и у школе. Очито је да је ово добро осмишљен, финансиран и руковођен процес. Са друге стране, децу и младе не можемо изоловати од спољашњег света. Посаветујте како у данашње време сачувати децу и омладину од погубног утицаја Запада, либерализма и атеизма.
- Пре свега могу да кажем да је најважнија школа за дете – породица. И ако у породици буде љубави, ако у породици буде молитва, ако родитељи буду поштовали једно друго, ценили једно друго, не буду викали једно на друго, онда мислим да никаква школа неће искварити децу. Ако буде код деце поверења у своје родитеље, ако буде ауторитета. А када је данас са једне стране тај заиста рушилачки програм који празни душу, а са друге стране нема мира у породици, онда како да се помогне детету? И зато смо и дошли на идеју и остварили је да изградимо школу, да изградимо дечије обданиште и да и даље учествујемо у том послу, не жалећи средства, јер Бог ће дати средства сигурно. Само је потребно веровати, само је потребно да не посумњамо, јер постоји много момената, али сви ти моменти су решиви, ти негативни моменти, све је везано за наше неповерење у Бога, за наше сумње, за наша колебања. И ако будемо ишли напред без сумњи – сигуран сам, све ћемо успети.
Исповест у туберкулозном диспанзеру
У времену сукоба цивилизација, која је будућност православних народа и њихове духовности? Како се спасти у овакве дане?
- Спасава нас Господ. Он је већ све урадио за наше спасење. На крсту је раширио Своје пречисте руке сакупљајући Своје стадо, сакупљајући Своју Свету цркву. И зато мислим да молитва, наша православна молитва, брани свет од рушења. Видим колико много у манастиру имамо гостију инославних, како се они интересују за православље, а понеки и прихватају Свето православље. И то је њихов свесни избор. И мислим да данас треба да верујемо да је православље оса ове земаљске кугле. И док будемо стајали, док буде Богослужења у нашим црквама, докле год Литургија буде сједињавала људе са Христом – свет се неће распасти, неће се срушити. И на нама лежи јако велика одговорност. На свима нама – и на православним Србима и на нама Белорусима и уопште на Светој Русији, на целој Светој Русији. Мислим да много људи, милиони инославних људи у целом свету, са надом гледају у нас и да то што се данас догађа у Русији, како мислим, надахњује многе људе.
Манастирска радионица за златовез
Почетком фебруара 2017. појавиће се превод на српски језик већ треће Ваше књиге – „Одговори на питања мирјана“. Када и како, поред свих обавеза, рада на изградњи манастира и духовне бриге за преко 1500 духовне деце успевате и књиге да пишете?
- Снаге нема довољно, наравно. Али живот који овде свакодневно водимо и речи које ми Господ даје да кажем људима – оне су записане на хартији. Ја сâм ништа не разумем, ништа и не знам. А ништа и не могу. Али када осећаш да је човеку потребна реч, када осећаш да Бог даје ту реч и ти ту реч изговараш, онда се појављује и радост. Све је то вероватно од Бога, а ја само покушавам себе да не штедим превише, а и то понекад не успевам јер је заиста потребно понекад се напрегнути и учинити напор. И здравље наравно ствара проблеме, а највише малодушност, али са тиме желим да се борим и да себе не штедим.
Манастирска кујунџиска радионица
Ваша порука српском читаоцу и православним верницима.
- Чувајте веру православну. Цените је. И гледајте на Небо што чешће. И не падајте духом када се чини да немамо снаге да се више боримо. Наша сила је у Богу, а сила се Божија у немоћи показује. А још бих хтео да Вам пожелим да се што чешће причешћујете Телом и Крвљу Христовим. То је заиста лек против смрти.
Геополитика број 102, јануар-фебруар 2017.
