Америка вуче хазардне потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, а и саму Америку
Књига „Континуитет хладног рата”, др Срђе Трифковића, уредника магазина Крониклс и врсног аналитичара међународне политике, промовисана је у Београду, у свечаној сали Дома Војске.
Поред аутора, о књизи су говорили и њен рецензент Миломир Степић са Института за политичке студије, Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука и Слободан Ерић, уредник листа Геополитика.
Централно место њихових опажања била је промена односа међу кључним земљама света и другим водећим центрима моћи и њихова неизбежна рефлексија на положај Србије.
Степић је у том смислу указао да Трифковић успешно анализира феномен америчке „дубоке државе” и приказује вашингтонску мочвару која гута део по део визије персоналних узданица Доналда Трампа. Њена мисија је, како је указао, да разграђује националне идентитете и суверенитете као сметње глобализму и да у том циљу гради систем глобалне власти.
Важно обележје те „патологије западне елите”, којој Трифковић поклања цело једно поглавље (будући да су елите оно што чини „дубоку државу”) јесте стигматизација опонената – од појединаца до читавих народа, констатовао је Степић и указао да је баш зато тим елитама и потребан „континуитет хладног рата”.
— На крају, кад читалац ово и много више од овога сазна и прочита, не може да не закључи да немају само САД „дубоку државу”, да свакако слично функционише „дубока држава” ЕУ – лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу” смо већ видели на делу, не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном”), али – шта је то „дубока држава” Србије и како функционише београдска „мочвара”? Није ли то оно што је отелотворено државом чију ћемо стогодишњицу обележити следеће године, а и данас се не одриче контроле кључних „коридора моћи”, указао је Степић и истакао да би Трифковић баш како је перфектно анализирао амерички случај, могао и да то учини на српском примеру „дубоке државе”.
Степић је указао да је аутор књиге детаљно размотрио слабљење ЕУ, коју назива Бриселским Левијатаном, апострофира њен таласократски карактер, подређеност Америци и њену нефункционалност, хипертрофирану бирократију и немогућност да се супротстави кључном изазову Муслиманске миграције.
Са друге стране, у анализи односа Америке и Русије, Трифковић истиче да су САД опседнуте архи-супарником Русијом и Хладним ратом који никада није престао, а сада се све више заоштрава. У деловању Запада, аутор не види само специфичан патолошки облик русофобије, већ све очигледније православофобије, која, како аргументује, има „психолошке, културне и геополитичке корене још од Четвртог крсташког рата”, навео је Степић.
Слободан Ерић је оценио да иако постоји опште мишљење да је Хладни рат ствар која је завршена распадом Совјетског савеза, Трифковић доказује да он не само да није завршен, него постоји његов континуитет:
“Чим се СССР распао, обуздавање је прешло у разуздану експанзију. Већ 1996.је председник Клинтон прекршио обавезу Џорџа Буша старијег да неће бити ширења НАТО савеза ка Истоку и Алијанса је избила на руске царске границе. Под Џорџом Бушом млађим се проширила 2004. малтене до предграђа Санкт Петерсбурга са пријемом три балтичке републике. Све време, међутим, Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ да се Русији ускрати приступ Црном мору, неко потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије”.
Ерић је указао и на значај ове књиге у делу где су детаљно објашњене основне идеје америчке спољне политике, јер”се она из Србије поједностављено посматра”. Посебно је истакао Трифковићево објашњење да идеологија игра важну улогу у креирању америчке спољне политике и пример који се наводи у књизи: говор Хилари Клинтон која је током кампање 2016. изјавила да је америчка нација једина неопходна нација – она на коју се угледају и коју следе људи широм света.
Ерић је упозорио да се код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели. Ову своју констатацију он је поткрепио цитатом из Трифковићеве књиге:
— Мржња америчке либералне елите према Русији је патолошка појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета, закључио је Ерић.
Ненад Кецмановић је оценио да је „Континуитет хладног рата” заиста успостављен, али након два кратка интермеца наде која су пробудили Горбачов и Трамп.
„САД нису успјеле да одоле империјалном искушењу да постану једини играч на свјетској сцени. „Крај историје”, „америчка изузетност”, „једина суперсила”, „нови свјетски поредак” су неке од тријумфалистичких категорија којима је изражавана погрешна свијест да је било која побједа надисториски дфинитвна, а пораз фаталан. Неочекивани нестанак „црвене опасности” , радовао је посхладноратовску Европу не мање него и нестанак потребе за америчким кишобраном. Док се посткомунистичка Источна Европа распадала у федералне комаде Западна се нашла на мети америчких притисака да НАТО остане на Старом континенту, рекао је Кецмановић.
Споља потпаљени сукоби на западном Балкану, виктимизација и сатнизација „малих Руса”, а посебно изазивање грађанског рата у БиХ, послужили су као крунски доказ да ЕУ не може ништа да ријеши без војне силе НАТО савеза и његових хуманитарно-превентивних ракета. Алијанса се по први пут појављује као офанзивно средство у успоставању глобалног америчког господства, указао је он.
Охрабрује, према његовим речима, што су избори показали да постоји друга Америка и то што су изишли на видело не само вашингтонска мочвара и дубока држава него и владари из сенке.
„Сорош, па и Рокферели и Ротшилди, само су фронтмени трансатлантске коалиције оних 300 породица које располажу са више финансијске и друге моћи, него све остало становништво Земље. Послије Трампа, више ништа неће бити као прије. Уколико у међувремену не изазову трећи свјетски рат, САД ће морати да се прилагођавају мултиполарном свијету: XXI вијек неће бити амерички, него постамерички и обиљежен даљим успоном других земаља, првенствено Кине”, навео је Кецмановић нека од Трифковићевих разматрања.
— Иако је написао књигу која се бави свјетскоисторијским токовима у којима главну ријеч воде велике силе, Трифковић не пропушта да закључи да су се Срби и српске земље на размеђу миленијума нашле на мети једине суперсиле као експериментални кунићи на полигону за тестирање нових инструмената, стратегија и тактика рушења непослушних режима и тоталног надзора у распону од меке до тврде моћи… и да се до дан-данас налазе на потенцијалној „линији ватре” обрачуна глобалних играча. У Закључку дјела аутор стога даје и конкретну препоруку да мултилатерална спољна политика између супротстављених великих сила и блокова јесте важна, али није и довољна гаранција националне безбједности, рекао је на крају свог излагања Кецмановић.
Сам аутор је искористио промоцију да на одређени начин допуни и појасни оно што у време настанка књиге још није било толико видљиво.
— Мултиполаризација је процес који неће бити ни брз ни лаган. Током своје двомесечне турнеје, Доналд Трамп је 23 пута изговорио реч – Индопацифик! На тај начин, он је нагласио улогу Индије као потенцијалног савезника и партнера САД. Ми по навици изговарамо реч БРИКС и при том га доживљавамо као отпор Америци. Али, то није тачно, нарочито од доласка Модија на место премијера. Друга важна ствар је да Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД.
Те земље су сада и формално означене као супарници САД. Поврх тога, Стратегија националне безбедности чак у десет наврата ставља Иран и Северну Кореју у исту раван опасних одметничких режима, упозорио је Трифковић, премда је реч о битно различитим нивоима и облицима „претњи“. Он је закључио да Вашингтон почиње да вуче исхитрене и рискантне потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, али и саму Америку.
Аутор Диана Милошевић
ФОТО: Милан Тимотић
Извор Факти, 26. децембар 2017.
