АГЕНДА СЕКСУАЛНИХ РАДИКАЛА И ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА
Разговор водио: Милан Старчевић
Случај породице Тркуља, а затим и Миле Алечковић, којима су бесправно, од стране Центара за социјални рад, одузета деца, узбуркао је савест свих часних и моралних људи у Србији. У међувремену појавили су се нови случајеви одузимања деце, што наводи на закључак да је матрица зла успостављена на узору на скандинавске државе, нарочито Норвешку, где од 1992. године раде службе за заштиту деце, Барневернет. Ове службе су јавне агенције одговорне (како сами наводе) за заштиту деце у Норвешкој. Пружају услуге у свакој општини, којима помажу и надгледају различити државни органи у држави. Према подацима Норвешке државе, над 36 800 деце су до краја 2015. године спроведене мере од норвешких служби за заштиту деце. Према казивању румунског адвоката Петера Костеа, који је заступао румунске породице којима су деца одузета, годишње се у Норвешкој од биолошких родитеља одведе око 10 000 деце. Средином новембра 2015. године Барневернет је незаконито и без судског налога одузела петоро малолетне деце породици Боднариу. Главни мотив за одузимање деце била је религија. Павел Астахов, бивши обудсман руске деце, тврдио је да службе у Норвешкој киднапују децу из Русије како би решили проблеме са становништвом. Влада Индије је 2012. године оштром дипломатском нотом протестовала код норвешких власти због одузимања двоје деце индијског пара који је радио у тој земљи. Пољски приватни истражитељ Кристоф Рутковски је у два случаја помогао да се пољска деца из норвешких хранитељских породица врате својим биолошким родитељима у домовину. У једном случају, „Барневернет“ је изманипулисао девојчицу да потврди да су је родитељи злостављали. Каснији захтев норвешких власти за враћање девојчице пољски суд је одбио као неоснован. Оваквих примера одузимања деце у Норвешкој има много, а све су чешћи примери и у другим државама, што је био повод за разговор са Стивеном Баскервилом, америчким професором политичких наука на Патрик Хенри колеџу, са седиштем у Перселвилу (Вирџинија). Пол Крег Робертс описао је Баскервила као највећег научника за старатељство, породични судски систем и развод. Баскервил се истакао својим ауторским радом о компаративној и међународној политици, политичким идеологијама, са нагласком на породичну политику и сексуалност. Писац је веома значајних и читаних књига: Рат против очева, брака и породице; Не мир, али мач: политичка теологија енглеске револуције; Нова политике секса и Стављен под старатељство.
Српска јавност упознала се са Баскервилом захваљујући књизи Родна равноправност и проблем људских права, коју је на српски превео Слободан Стојичевић, а издала Катена мунди. У децембру прошле године Стивен Баскервил, на позив и у организацији Института за европске студије, Центра за породицу и Катене мунди, боравио је у Србији и том приликом одржао је неколико предавања у Београду и Новом Саду.
Србијом, у протеклих неколико месеци, хара норвешки синдром „Барневернет“, где Центри за социјални рад одузимају децу од биолошких родитеља, и то без икакве судске пресуде, док сцене одвођења деце из домова подсећају на хорор филмове. С којим циљем је основана ова служба, да ли поред норвешке владе, која финансира њен рад, стоје још неке интересне групе из света?
- Овај проблем појавио се као комбинација идеологије и бирократске моћи. Професионализација социјалног рада, праћена успоном социјалне државе, створила је перверзне подстицаје социјалним радницима да пронађу злостављање где год је могуће, или да га измисле, ако је потребно. Социјални рад такође је постао један од највише политизованих професија, са социјалним радницима који су обучавани у духу феминистичке идеологије која је веома непријатељска према хетеросексуалним родитељима уопште, а нарочито према очевима. Вреди напоменути да, иако је злостављање деце заиста озбиљан проблем, то је у великој мери и творевина агенција за социјални рад. Без сумње знамо да се највише правих злоупотреба деце дешава у домовима самохраних мајки, а не у неоштећеним породицама које су често мете агенција за злоупотребу деце. Због тога што је удаљавање оца често изрежирано уз помоћ социјалних радника, није претерано рећи да ове агенције намерно стварају проблем који тврде да решавају. Не могу говорити о неком посебном случају норвешког система Барневернет, нити могу прецизно рећи како се он може упоредити са другима, али има много сличних агенција које рутински злоупотребљавају свој ауторитет.
У којим државама постоје сличне организације? Каква је ситуација у Вашој домовини, Америци?
- Постоје сличне агенције у многим, ако не и у свим западним земљама. Оне у нордијским земљама вероватно су најекстремније. Међутим, агенције у Уједињеном Краљевству су такође постале озлоглашене, иако је тешко рећи да ли је то зато што има највише злостављања, или зато што су медији вољнији да извештавају о томе. И у Сједињеним Државама имамо озбиљне проблеме. Повремено се појави велики скандал, али никада нема никаквих детаљних званичних истрага о томе зашто се то догодило, а медији углавном ћуте. Има неколико добрих књига и студија које излажу систематски проблем, али књиге никад не доводе до промена.
Свака, па макар и мала, васпитна мера кажњавања деце забрањена је у скоро свим државама. Тако, на пример, Барневернет има званично наређење да интервенише на најмању сумњу физичког или психичког злостављања детета. Да ли је закон који је донесен, да би тобоже заштитио децу од злостављања, био увод у одузимање деце од стране државе?
- Једном речју – да. Део проблема је у томе што не постоји стварна дефиниција злостављања детета и није могуће дати апстрактну дефиницију, а злостављање деце не процесира се као злочин па социјални радници имају огромну слободу одлучивања. Социјалним радницима дозвољава се да самостално одлучују о томе да ли су родитељи злостављали своју децу, а потом могу и да их удаље на основу личне процене. Заштитне мере безбедности могу постојати, као што је захтев да судија одобри поступак, али то није делотворна заштита јер су и судије у сукобу интереса. Једини начин да се заиста заштите права родитеља јесте да се злостављање деце процесира као злочин, као и насилни напад, са пуном снагом закона и заштитом родитеља по законском поступку. Тада родитеље могу или оставити у миру ако су невини, или их могу затворити ако су криви. Али сада се ово третира као сива област: нисте оптужени за злочин и нисте у опасности од затвора, али такође немате заштиту уколико вам дете буде одузето, без било каквог делотворног или отвореног судског поступка.
Стратегија Новог светског поретка у уништењу породице улази у другу фазу. Након што је примећена велика стопа развода на глобалном нивоу, сад су идеолози деструкције прешли на стравичнији злочин, а то је одузимање деце од родитеља. Где су корени зла систематског уништења породице, као ћелије друштва?
- Тачно је да су ове две појаве тесно повезане. Измишљене оптужбе за злостављање деце почеле су као стандардна процедура у случајевима развода, обично против очева. Али они се такође могу користити против мајки, или против оба родитеља у нетакнутим породицама. Чак имамо и случајеве (као што сам показао у својој претходној књизи, Стављен под старатељство) где се мајкама које не желе развод наређује да се разведу од својих мужева и прете им да ће изгубити своју децу ако одбију то да ураде, чак и када нема приговора о злостављању. Социјални радници мрзе очеве, и мрзе хетеросексуалне мајке готово исто толико.
Коју улогу у овом бешчасном подухвату играју УН, НВО и разне организације, које врше притисак на владе држава да се деца васпитавају у духу Великог брата: прихватање хомосексуалних бракова, сексуалног образовног система, родне равноправности и других изопачених вредности?
- Тачно је да су сва ова питања међусобно повезана, мада би ми требало времена да објасним како. Све је детаљно објашњено у мојој последњој књизи, Нова политика секса. Сви они одузимају много времена и пажње функционерима у Уједињеним нацијама. Заправо, запањујуће је колико су Уједињене нације постале опседнуте сексом, иако је већина њихових активности испод радарског екрана медија и није много изложена јавном посматрању споља. Конвенција УН о правима детета (које је Србија потписница, али САД није) ојачава моћ социјалних радника и других владиних званичника да заплене децу, док са друге стране ограничава ауторитет и крши права родитеља. Већи смисао је у томе што све ове кампање заправо излазе из једне агенде, а све их промовишу исти сексуални радикали и државни службеници.
Да ли сте истраживали шта се дешава са децом која су одузета од родитеља? Постоје разна сведочења да се деца даље продају богатим људима, хомосексуалним паровима, па чак да служе за донирање органа. Да ли на случају одузимања деце зарађује цела индустрија новца, од адвоката, социјалних радника, психијатара, до судија, разних агенција?
- И ја сам о размишљао о томе, јер када разумете логику система и како се деца већ користе као пиони у играма моћи других, онда такви сценарији нису невероватни. Све групе које помињете сигурно већ користе децу на најциничнији начин у своје политичке сврхе, као што је рационализација државне финансијске помоћи коју добијају. Описао сам механизам за развод и старатељство као киднаповање детета и рекет за изнуђивање, а нисам први који тако мисли. Међутим, до сада нисам видео никакве истраге или документације о таквим стварима. Јасно је да ово треба да истражују новинари и научници. И очигледно је да ће се они сусрести са противљењем и вероватно кажњавањем од стране својих професија.
Зашто је случај породичног насиља, који је најчешћи разлог (изговор) да деца буду одузета родитељима, предат у руке службеницима хомосексуалног опредељења и феминисткињама? Ко им даје овлашћења да ураде прљав посао? Владе држава, или тзв. дубока држава?
- Феминисткиње природно теже професијама попут социјалног рада, психотерапије, породичног права, бриге о деци, органима за обезбеђење дечјег додатка и социјалне помоћи, јер им то даје контролу над туђом децом и животима. Цела социјална држава је феминистички матријархат, који сада расте ван контроле и доводи до банкрота сваког друштва на земљи, уз врло мало озбиљних покушаја да се доведе под контролу. Сваки покушај контроле њихове моћи или потрошње описује се као напад на „сиромашну“ или „злостављану децу“, док су у стварности управо ове државне агенције одговорне за сиромаштво и злоупотребе. У последње време, изгледа да хомосексуални активисти следе сличан каријерни пут.
Родитељима којима се одузме дете државни апарат намеће свог судског вештака, да би се успоставила дијагноза неурачунљивости, да имају одређене психо-синдромске проблеме, а све у циљу да се прогласе неподобним да буду родитељи. Да ли се намеће логичан закључак да је већи део државног система инволвиран у отмицу деце?
- Да, да будем искрен, то није претеривање. Као што указујете, читава ствар третира се као питање терапије, а не правде. Чак и када нема навода о злостављању или насиљу, судије и социјални радници, у договору са државним психотерапеутима различитих врста, захтевају да процене ко и шта је добар родитељ и шта је у „најбољем интересу туђе деце“, позивајући се на широк спектар бесмислених психо-говоранција које нико не разуме и које могу бити манипулисане да би се рационализовало било шта. Често је родитељима немогуће да бране себе, своју децу и своја родитељска права од напада психолошког жаргона који тежи да оправда одузимање деце, чак и када родитељи нису оптужени ни за какве правне прекршаје, а камоли да је доказано да су их и починили.
Решење је у потпуности из контроле терапеутске индустрије уклонити не само оптужбе за злостављање деце, већ и све одредбе о старатељству детета, и третирати их као питање закона, уз јаке и категоричне заштитне мере за права родитеља који нису починили никакав законски прекршај, а такође и заштиту за оне који су за неки прекршај оптужени.
Да ли сте оптимиста кад је реч о опстанку традиционалне породице? Како се људи, којима је стало до очувања свог огњишта и моралних вредности, могу изборити против свих пошасти новог доба? Како сачувати наша будућа поколења од злих људи који би живот на земљи да претворе у пакао?
- Морам признати да често нисам оптимиста. Очајан сам, нарочито зато што групе које тврде да штите породицу (поготово на Западу) често игноришу или погрешно разумеју питања која овде покрећете. Понекад чак и стају на страну социјалних радника и судија, а против родитеља. Жалосно је што неке породичне групе које се супротстављају феминистима по питањима попут абортуса, сексуалног образовања и еутаназије заправо стају на страну својих непријатеља и помажу феминистима када је реч о родитељским правима и лажним оптужбама за злостављање деце.
Људи се морају организовати и захтевати да црква, новинари и научници устану и истраже ова питања и да проговоре против злоупотреба. Не можемо се ослонити на адвокате да то ураде за нас. Постоје добри и савесни адвокати који раде на овим питањима, а неке сам упознао и кад сам био у Србији. Петер Костеа је адвокат који је предводио кампању за обезбеђивање правде румунској породици Боднариу у Норвешкој, али то је учинио мобилизацијом општег грађанства и подизањем већих политичких питања. Адвокати могу радити само у уским оквирима правног система, а сами су подвргнути казнама ако увреде моћне људе. Ми остали – научници, новинари, свештеници, обични грађани – морамо бити лидери и изаћи изван уских правних питања да би се открила већа политика која окружује све ово. Верујем да је највећи појединачни изазов сада убедити различите људе који су забринути за различита питања – истополни брак, родитељска права, сексуално образовање, права оца, абортус – да раде заједно, а не свако за своје циљеве, против својих заједнички противника: сексуалних радикала и њихових савезника у судовима и бирократијама.
Геополитика број 106, март 2018.
