Обраћање Слободана Ерића, уредника Геополитике, на Међународној конференцији у руском граду Тјумену
У руском граду Тјумену 15. децембра 2017. одржана је Међународна научна конференција под насловом „Евроазијске интеграције на постсовјетском пространству и незападни сценарији регионализације“, на којој је говорио и уредник Геополитике Слободан Ерић, чије излагање преносимо.
Даме и господо, поштовани учесници, уважени представници институција Руске Федерације, професори, предавачи и студенти Тјуменског универзитета, желим да вас све поздравим. Посебно желим да се захвалим домаћинима са Тјуменског универзитета који су ме позвали и омогућили да други пут посетим овај ваш лепи град, где имам драге пријатеље. Наслов мог обраћања гласи „Евроазијске интеграције као економска и цивилизацијска алтернатива западном глобалистичком моделу“.
Евроазијске интеграције, које су тема наше конференције, представљају несумњиво важан, дугорочан и перспективан процес повезивања земаља на подручју евроазијског континента. Са својим ресурсима, демографским и другим потенцијалима, Евроазија је континент нове економске будућности. Овај процес одвија се у историјском периоду који обележава опадање моћи Запада и промене економских полова – који се првенствено огледа кроз пресељење индустријске производње са Запада на Далеки исток. Процес релативног опадања моћи Запада није једнозначан. Међународне финансијске институције, ММФ и Светска банка, институције међународне привредне и трговинске регулативе – Светска трговинска организација, банкарски и берзански сектор – налазе се и даље под контролом или пресудним утицајем Запада. Долар је и даље светска валута, можемо рећи да Запад и даље контролише финансијски крвоток планете. Филм, музика, масовна култура, садржаји глобалних телевизијских мрежа и медија, техничке иновације у сектору телекомуникација и интернета и даље се највише креирају и производе у западним центрима. Запад и даље има пресудан утицај, не само на формирање светског јавног мњења већ и доминантног стила живљења.
Евроазијске интеграције имају будућност уколико, поред осталог, и избегну замке дивљег, глобалистичког модела, који је, посебно у незападним земљама, оставио велике последице.
Глобализацијом се морамо бавити јер се глобализација иначе бави нама.
Чини ми се да се не само у политичким, него и у академским круговима не схвата довољно колико дубоке и радикалне промене у светском друштву производи глобализам.
Ако се жели креирати амбијент на једном простору, у овом случају евроазијских интеграција, онда се мора предвидети утицај глобализације на то и видети где су ти просеци комплементарни, а где супротстављени.
Проблем је што је наша критика глобализације најчешће уопштена. Носиоци глобализације су велике мултинационалне компаније, а њихова пословна филозофија своди се отприлике на ово: купујемо сировине у Африци, производимо робу и плаћамо радну снагу у Кини, продајемо ту произведену робу на најскупљим тржиштима у Западној Европи и Америци, а порез плаћамо на Кајманским острвима.
Велики део огромног профита мултинационалних компанија не остаје у економској сфери, он се прелива, кроз медије и невладине организације, у једну другу сферу утицаја – на идејну и вредносну оријентацију људи, тај новац ангажован је у рату за људске душе. Наравно, и Кина, која је највећа извозник роба и највећа фабрика света, заинтересована је за свет без граница и баријера, она је промотер оног што би смо могли означити као економски глобализам. Али из Кине нам, рецимо, са фирмом која продаје кишобране неће у пакету доћи и нека невладина организација из Шангаја која ће нам промовисати закључке последњег Конгреса Комунистичке партије Кине.
Због тога је, за разумевање читавог процеса, неопходно да се идентификују и лоцирају глобалне управљачке структуре, које се налазе у државним апаратима великих западних држава, наднационалним и међународним организацијама, мултинационалним компанијама и корпорацијама. Група Билдерберг и Трилатерална комисија су само видљиви део тог великог подземног глобалистичког брега. Андреј Фурсов је у праву када уочава да економска наука, која проучава тржиште, социологија, која проучава грађанско друштво, и политичке науке, које анализирају политику и државу, својим истраживањима не обухватају све аспекте стварности – па не могу да објасне неке феномене из области крипто-историје, у које спадају и моћне групе за које Фурсоф уместо традиционалног појма „закулисни“ употребљава израз – наднационалне групе светског договора и управљања.
Власници крупног капитала, највећих корпорација и банака чине врх те управљачке глобалистичке структуре, а Волт Стрит је једна од њихових адреса. Њих Ноам Чомски назива „Господари човечанства“. То је појам који је позајмљен од Адама Смита. У његово време, то су били трговци и произвођачи из Енглеске, а у наше време, према Чомском, то су „мултинационални конгломерати, огромне финансијске институције, малопродајне империје, чија је максима ’Све за нас а ништа за друге људе’“. По мом мишљењу, тај глобални управљачки врх, који чине власници крупног капитала, има два потпорна стуба: први су велики глобални мејнстрим медији попут Си-Ен-Ена и Њујорк тајмса, а други потпорни зид су невладине организације. То је троугао светске моћи Глобалистана. Ако би се сабрали власници капитала и менаџмент тих корпорација, уредници, најважнији новинари светских медија, као и лидери невладиног сектора и њихови најважнији извршиоци, та цифра не би могла да пређе више од 100 000 људи. Али управо они формирају поглед на свет стотина милиона становника на нашој планети.
Глобална управљачка елита нема само амбицију да политички и економски влада и доминира, она има једну опасну идеју: да релативизује, промени и поништи хришћански систем вредности, цивилизацијски код. Она води тотални рат против хришћанских вредности. Ако анализирате програме донације фондација попут Рокфелерове, где се новац генерише из сфере економије у сферу идеологије, видимо да огромна средства одлазе у програме који промовишу права хомосексуалаца, права на абортус и права на еутаназију. Сви ови програми имају заједнички именитељ – сви су они против новог живота. А у Библији, Бог се обраћа човеку речима: „Благослов и проклетство Теби дајем. Живот и смрт. Изабери живот да би живео Ти и потомство Твоје“.
Сви ови подаци могу се видети у јавним документима оваквих и сличних фондација у програмима невладиног сектора, и нису ово никакве „теорије завере“, већ, пре бих рекао, „теорије намере“.
Мондијализам данас све више брише разлике између левице и деснице. Као што каже француски мислилац Ален Сорал, десница више не брани вредности, а левица – коју он зове „Бобур левица“ – не штити више права радника, већ права хомосексуалаца и миграната. Зато се Сорал заложио за нови савез – деснице вредности и левице рада.
Италијански филозоф Дијего Фузаро, чије ћу ставове представити, сматра да мондијализам, или апсолутни капитализам како га он зове, не напада само права на левици – достигнута радничка и социјална права – он напада и буржоаска, грађанска права: школу, породицу, државу, јер жели да произведе нови профил човека без корена и културе, човека који је флексибилан и који је мигрант. Капитализам не жели да интегрише мигранте јер жели да и оног ко није мигрант претвори у мигранта.
Пошто је све роба и све је на продају, апсолутни капитализам је створио атомизованог појединца који на друштвеним мрежама покушава да нађе себе, у коме преовлађује меланхолија као доминантно осећање. Капитализам који је уништио класну свест сада уништава и родну, полну, свест. Он хоће унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека кога капитализам може испунити чиме он жели. Глобализам је против сваког мишљења, и због тога су традиционални факултети и школе на мети мондијалиста јер образују мислеће људе. Због тога се настоји да се факултети, уместо образовања, баве обуком. Апсолутни капитализам нема потребе за будућношћу. То је стање вечне садашњости, која мора да се репродукује све брже и брже. Дијего Фузаро сматра да се после 1989. на материјалном плану напада суверена држава, а на нематеријалном плану напада се религија. Нема верског рата. Капитализам води рат против свих религија, а онда покушава да их завади.
Семјуел Хантингтон говорио је о сукобу цивилизација, а ми смо на Блиском истоку уверени да је терористичка Исламска држава која води рат против невернике формирана, подржана од стране специјалних служби САД. Долазак милиона миграната у Европу такође није спонтан процес. Фредерике Бек, немачки истраживач, аутор књиге „Тајна миграциона агенда“у интервјуу Геополитици егзактно је доказала, кроз схему, како Џорџ Сорош и поједине агенције УН и институције ЕУ учествују у организованој операцији велике сеобе народа, односно пребацивање исламских миграната са циљем дестабилизације Европе...
Све ово што је наведено важно је као искуство, јер се концепт евроазијских интеграција мора градити на здравим основама. Због тога, евроазијске интеграције свету треба пројектовати као пример сарадње и дијалога, а не „сукоба цивилизација“.
Евроазијске интеграције треба пројектовати не само кроз економски раст већ и кроз социјално одговорну политику и очување аутохтоне вредности народа који живе у овој заједници.
Сва позитивна искуства у сарадњи народа, коегзистенцији различитих култура из периода СССР треба сачувати.
С друге стране, евроазијске интеграције не треба да стварају неку нову наднационалну идеологију. Русија своју културу и национални идентитет не треба више да утапа у неке наднационалне и интернационалне пројекте.
Имајући у виду бројне економске и културолошке разлике међу земљама које ће бити носиоци евроазијских интеграција, рецимо дисбаланс између просторног и демографског код Русије и Кине, мишљења сам да Русија треба да задржи све инструменте који контролишу не само кретање робе већ и радне снаге, као и инструменте заштите граница и тржишта. Јер циљ је задовољење интереса народа који чине зону евроазијских интеграција, а не само просто повећање трговинске размене, односно, циљ је да људи живе боље, а не само да се побољша статистика годишње трговинске размене Светске трговинске организације.
Наравно да у приступним документима евроазијских интеграција морају бити гарантована сва економска и својинска права, загарантована начела конкурентности и једнакости, али ако постоје дисбаланси, рецимо, производ из једне земље може да угрози читаву привредну грану друге земље, онда морају функционисати неке елементарне мере заштите тржишта. Употребићу један појам. Јан Флечер, амерички економиста из јужних држава, једно од привремених решење за проблеме светске економије назвао је овако: „разумни и рационални протекционизам“. Знам да сам сада изговорио тешке и богохулне речи против „Свете тржишне економије“.
Западне глобалистичке структуре су пре свега становништву Америке и Западне Европе наметале модел агресивног секуларизма, што је довело до пропадања и руинирања протестантизма и католицизма на Западу. То је утицало да данас духовно обновљена Русија добије још једну улогу – улогу заштитника, не само православља, већ и читавог хришћанства. У нашем журналу имамо јако добре односе са хришћанским и националним партијама на Западу, Штрахеовом Слободарском партијом у Аустрији, Северном лигом из Италије, Националним фронтом из Француске, Алтернативом за Немачку, и сви они, верујте, полажу велику наду у Русију, не само да се она супротстави Америци већ и да помогне да се сачува хришћански идентитет Европе.
Мислим да је добро што је тема о евроазијским интеграцијама организована баш овде, у Тјумену. Сибир представља геополитичко средиште евроазијских интеграција. И мислим да Тјумен може бити једна од престоница тих интеграција.
На крају да кажем: глобализам о коме смо много говорили није непобедив. То говори Трампова победа, која представља први пораз глобализма на својој родној територији, и која је из мрака на светло позорнице извела своје политичке противнике, односно оно што се зове „дубока држава“. Али без обзира на то, мислим да су људи који живе на периферији Глобалистана, а то се односи и на Вас, у великој предности. Иако је глобализација где год стиже телефон ајфон, мислим да сте ви ипак заштићени више од других, те непрегледне шуме и степе чувају вас као што је велика руска земља сачувала Русију и од Наполеона и од моћних Гудеријанових тенкова 1941–’42.године.
Хвала.
ФОТО: Јулија Дјагилева
Геополитика број 106, март 2018.
Незападни сценарији регионализације
У руском граду Тјумену 15. децембра 2017. одржана је Међународна научна конференција под насловом „Евроазијске интеграције на постсовјетском пространству и незападни сценарији регионализације“. Конференцију су организовали Тјуменски државни универзитет, Тјуменско регионално одељење руске асоцијације политичких наука, Институт социјално-хуманитарних наука и Катедра нове историје и светске политике из Тјумена. На скупу су, поред осталих, говорили: др Мејрам Сајсенбаевич Сарибаев са Факултета међународних односа односа из Алма Ате, Казахстан, са темом „Казахстански поглед на евроазијске интеграција“; Анатолиј Владиславович Степанов, доцент на Катедри економике и права Уралског федералног универзитета из Јекатеринбурга са темом „Руско-казахстански правац пограничне економске сарадње у оквиру интеграционих просеца Евроазијског економског савеза“; затим Александар Сергејевич Бурнасов, доцент на Катедри за теорију и историју међународних односа са истог Универзитета у Јекатеринбургу; Јелена Матјухина Николајевна, доцент на Катедри нове историје и светске политике Тјуменског државног универзитета са темом „Појачана интеграциона сарадња у евроазијском региону“; Марал Бајсалбекова Једилжанкизи, магистрант на Катедри теорије и историје међународних односа Уралског федералног универзитета са темом „Међукултурна комуникација на евроазијском пространству“. У рад конференције из Брисела се видео-линком укључио Томан Пјер Емануел, председник међународне научно-истраживачке организације „Евроконтинент“, са темом „Нова евроазијска архитектура за помирење”“. На конференцији је учествовао и Слободан Ерић, уредник српског магазина Геополитика, са темом „Евроазијске интеграције као економска и цивилизацијска алтернатива западном глобалистичком моделу“. На скупу су учествовали и предавачи и студенати Тјуменског универзитета. Конференција је завршена доношењем закључака. Највеће заслуге за одржавање ове научне конференције, која је веома добро организована, несумњиво имају њени иницијатори Гулнара Бајазитова, доцент на Тјуменском државном универзитету и шеф канцеларије за образовање у Школи напредних студија на Универзитета у Тјумену, која је и водила конференцију, и Гуљнур Суфијанова, магистар историје на Институту историје и политичких наука Универзитета у Тјумену.
