Ексклузивно, Герд Коенен, немачки историчар и аутор бестселер књиге о Че Гевари, говори за Геополитику.
Че Гевара је био култна фигура и током свог живота, а још више после насилне смрти у Боливији 1967. Гевара је био интелектуалац, који је за време свог живота описао своје герилске авантуре у књижевном облику, теоретске текстове и песме састављао, и који се, с друге стране – на страни Фидел Кастра – појавио као револуционарни човек од акције, скоро као нека ренесансна личност. Све ово је био огроман сексипил за велике капиталистичке медије. Реалност његовог живота и деловања изледа ипак, ближе посматрано, пуно неромантичније и меланхоличније. Што се Геварине улоге тиче као господара револуциарног трибунала, нема се шта улепшати али доста релативирати. Постоји око три стотине смртних казни које је он одобрио. Укупно је у првој години револуције убијено око хиљаду противника новог режима. Крвавије су касније биле борбе и кривични судови против побуњених сељака и некадашњих савезника, подржавани од стране САД, посебно 1963/64. године у планинама Ескамбраја.
Разговор водио: Милан Старчевић
Појављује се на заставама навијачких група, на мајицама његов лик носе звезде фудбала Тиери Анри и Дијего Марадона, рок музичар Сантана, глумац Антонио Бандерас, па и прослављени српски режисер Емир Кустирица. Његово лице је постало екуменско: флаше, чаше, упаљачи, сатови красе излоге продавница широм света, сви га прихватају без резерве. У очима обожавалаца он представља неку мешавину модернитета, веру у бољу будућност и носталгију за једним не тако давним временом. О најпознатијем светском бунтовнику Ернесту Че Гевари до сада је широм планете написано око двеста књига, и то су углавном издања која са позитивног аспекта гледају на његов живот. Да ли је у животу Че Геваре било све тако бајно и маштовито? Геополитика је одговор потражила од познатог немачког историчара Герда Коена, аутора књиге „Сновитим стазама светске револуције – Гевара пројекат“, који је за ово дело од стране еминетног жирија немачких новина „Дамалс“ добио награду за најбољу историјску публикацију у 2009. години.
У Вашој књизи рушите мит о Че Гевари, који је у Латинској Америци, али и на осталим континентима „супер звезда“. Он је „икона“ и идол младих бунтовних духова. Због чега хоћете људима да прикажете другог Чеа?
-Главни циљ моје књиге није да срушим „мит о Чеу“, већ да опишем објективну фигуру Ернеста Геваре у њеном историјском контесту. Ја га прихватам далеко озбиљније него што би то његови обожаваоци волели. Изнад свега тврдим да је „мој“ Гевара знатно интересатнији и сложенији од баналне поп-иконе на мајицама. Моја књига није само обична биографија, тога има превише. Она се бави „Гевара пројектом“, значи занима се једном континенталном, или чак интерконтинеталном, светском револуцијом против тобожњег светског непријатеља број један, америчког империјализма. То почиње са кубанском револуцијом 1958. године, и наставља се заједно са латиноамеричким и афричким герилским еповима шездесетих и седамдесетих година, паралелно са ратом у Индокини. Сажето, то је један централни део историје у 20. веку.
Како објашњавате његов данашњи статус култне фигуре и успешног револуционара?
-Култна фигура је био и током свог живота, а још више после насилне смрти у Боливији 1967. Чак и тада су се појављивале слике Чеа на зидовима студентских соба у многим земљама широм света. Гевара је био интелектуалац, који је за време свог живота описао своје герилске авантуре у књижевном облику, теоретске текстове и песме састављао, и који се, с друге стране – на страни Фидел Кастра – појавио као револуционарни човек од акције, скоро као нека ренесансна личност. Све ово је био огроман сексипил за велике капиталистичке медије. Тако је Гевара за време свог живота био један од најчешће фотографисаних људи тог доба. За „икону“ 20. века је проглашен постхумно, по објављивању првих посмртних слика; сврстали су га у ред мученика, поистовећујући његову смрт са Христом, као да је неко умро у борби за све грехе света. То је била „хришћански“ обојена револуционарна романтика, која је првенствено утицала на младе радикалне снаге у државама Трећег света и на нове левичаре у западним државама, па тако и на мене, те 1967. године. Реалност његовог живота и деловања изледа ипак, ближе посматрано, пуно неромантичније и меланхоличније. Меланхолија је и друга биографска нит која је уткана у мојим рукописима, односно кратак живот Тамаре Бунке, која се из аргентинског егзила 1952. са својим комунистичким родитељима вратила у источни Берлин, и 1961. године отишла у Кубу, где је у улози двоструког агента била обучавана за Геварине ратне операције. Након што се (противно наредби) прикључила герили, усмрћена је четири седмице пре Чеа, у пуцњави у болививијској џунгли. Њени остаци, пронађени 1998. Године, данас леже у маузолеју са десне стране Чеа, а она је, као „Tania la Guerillera“, постала бајна фигура у кубанским обдаништима.
Коју је улогу одиграо Фидел Кастро, и у каквим су односима били њих двојица?
-Без Кастра нема Чеа. Као светски путник без циља (мало мање талентовани Брус Чатвин), Гевара није могао ни замислити да ће из мале групе опозиционих Кубанаца, коју је у Мексику сасвим случајно упознао и придружио им се у својству лекара, три године касније изаћи као победник из њиховог склоништа у Сиера Маестра. Још мање је могао замислити да ће он сам, коме су другари дали надимак „Че“ (што у преводу звучи: „Хеј“, дакле „Хеј Гевара“), као један од Кастрових команданата, са стотинак недораслих бораца, први ући у Хавану. Десет пута јача Батистова војска се побунила, али и капитулирала, без правог знања шта је очекује. Гевара, који је себе у Мексику прогласио за самозваног комунисту, формирао је лево крило новог кубанског режима. Званично се још није радило о социјализму, него о демократији и независности. Социјалистички преокрет је дошао тек 1961. године, у пооштрењу политике противљења према САД. Као први шеф револуционарног трибунала, као иницијатор нове војске и нове обавештајне службе, шеф Централне банке, организатор пољопривреде, преговарач са Совјетима о тајном опремању војне помоћи (укључујући затим и нуклеарне ракете 1962), Гевара је у кубанском друштву, разуме се, имао веома истакнут углед. Совјети су га сматрали илузионистом, не партијским комунистом, него неким ко се током времена развио у озбиљног лево радикалног јеретика (са симпатијама према Кини и, посебно, Северној Кореји), а уједно и догматичара герилског рата, што истовремено није било у складу са совјетском светском политиком. Зато су се 1964. године званично разишли путеви реалног политичара Кастра и илузионистe Геваре, свакако у међусобном дивљењу. Че Гевара је нестао без трага, отишао је 1965. године у тајности са стотину Кубанаца у Конго, и крајем 1966. Године, са малом групом својих најближих следбеника, у Боливију. Кастро га је подржавао, али му је на крају допустио да води свој мегаломански самостални мали рат. И Кастро није ризиковао да свог пријатеља извуче из Боливије, када је овај био опкољен у војном обручу. Када је Че онда био мртав, Кастро га је у вишечасовном говору, пред око милион окупљених људи, прогласио за свеца своје сопствене револуције и узором за све будуће младе Кубанце и Латиноамериканце.
Јакобо Маховер, кубански емигрант и писац, описује Че Гевару као немилосрдног џелата, касапина Кубанаца, некога ко је хиљаде људи послао у смрт.
-Мржња Кубанаца у егзилу према наизглед бескрајном режиму браће Кастро је разумљива, али и један од разлога зашто се Кастрови толико дуго држе на власти. Они опстају толико дуго због наводне „блокаде“ САД и њихових сународника у Мајамију. Било какво стварно отварање би их преко ноћи одувало. Што се Геварине улоге тиче као господара револуциарног трибунала, нема се шта улепшати али доста релативирати. Постоји око три стотине смртних казни које је он одобрио. Укупно је у првој години револуције убијено око хиљаду противника новог режима. Крвавије су касније биле борбе и кривични судови против побуњених сељака и некадашњих савезника, подржавани од стране САД, посебно 1963/64. године у планинама Ескамбраја. Све у свему, Кастров режим је око 5000 људи прислонио уза зид (стрељао). То је, у односу на број становника на Куби, веома много; са терором у стаљинистичком Совјетском Савезу или у Мао Цедунговој Кини се не може поредити, пре са титоистичком Југославијом на крају рата! Осуђивани су и егзекутирани разбојници и џелати старог режима, који се дивљим, крвавим екцесима укаљао, али истовремено су уклањани и реални или могући противници. Од средине шездесетих година, на Куби је постојао тропски гулаг и сурове репресије; међутим, није више било крвавог терора, бар по стандардима Латинске Америке.
Да ли је Че Гевара био комуниста, јесу ли Лењин, Стаљин или Мао Цедунг били његови узори?
-Првобитно је, као Аргентинац, био радикални латино-фундаменталиста и Јенки-мрзитељ, правдавајући националистичку диктатуру пуковника Перона према његовим левичарским родитељима. Од 1955. описује себе као комунисту и марксист-лењинисту, али је то више био радикални гест, или костим. Као кубански командант није био ни Совјетима нити КП Кини послушан, а они су у њему видели неку врсту новог Троцког. Чињеница је да је он, пре смрти радио на теоретском моделу марксизам-геваризам. Ипак, кад је био стављен пред избор да живи и умре као револуционарни теоретичар у кревету, или као борбени герилац у џунгли, он је изабрао ово последње.
Како изгледа његове наслеђе у данашњој Куби?
-Наслеђа има само утолико што је он био тај који је земљу најраније и најрадикалније гурнуо у ћорсокак једне тоталне колективизације, из које Куба, до данас, није изашла. Али праву одговорност за дугу стагнацију ове дивне земље сносе браћа Кастро, они су нека врста политичких супер-велепоседника. Слика мртвог Чеа служи им само још за идола, онако како је сваки латиноамерички диктатор имао свог кућног свеца.
Има гласина који говоре да је Че Гевара постао инспирација за терористе широм света. Палестински командоси, чији су одреди 1977. године отели Луфтханзин авион да би ослободили затворене терористе РАФ-а, носили су мајице са његовим ликом. За време герилског рата против Батисте 1957. године, Че је написао својој супрузи Хилди: „Ја се добро осећам и жедан сам крви“.
-Да, то су били радикални левичари. Данас на Блиском Истоку имамо посла са сасвим другим људима, који би милитантном безбожнику, попут Геваре, одмах пресекли гркљан. Герилски рат, који је Че тада пропагирао и у Сиера Маестри практиковао, био је усмерени терор против наводних непријатељских агената и доушника тадашњег режима Батисте. И према сопственим регрутима је особито терор изучаван, свима је стављено до знања да ће се недисциплина, злоупотребе, све побуне или дезертирање кажњавати смртном казном. Дабоме, то је била једна више гвоздена дисциплина, него свеобухватни страшни режим, као што га познајемо данас код модерних добровољаца, на пример у Конгу или Јужној Африци, или код исламистичких Алахових ратника у Алжиру, Ираку и Авганистану. У Африци је Че очајнички покушао своје савезнике из Конга заустави да насумице тероришу цивилно становништво, које је они, у ствари, требало да победе. У Боливији су он и његова герила одустали од било ког облика тероризма, и отишли су на стоички начин у предвиђену смрт. То је тај бесмислени смртни марш у сигурну пропаст, наводно за „ослобођење потлачених“, што је Чеу, то не можемо игнорисати, обезбедило место у латиноамеричком митском небу, као Симону Боливару, или Салвадору Аљендеу. Са глобалним поп-култовима Чеа не треба мешати.
Герд Коенен – од поклоника до критичара левице
Герд Коенен рођен је 9. децембра 1944. године у Марбургу. Похађао студије историје и политичких наука у Тибингену и Франкфурту. У јуну 1967. године приступа Социјалистичком немачком студентском савезу (SDS), од 1973. године је члан Савеза комуниста западне Немачке (KWB), потом секретар окружног руководства Франкфурт/ Офенбах, а од јесени 1976. шеф редакције „Комунистичке народне новине“ (KVZ). Паралелно са распадом Савеза комуниста западне Немачке и после објављивања своје прве књиге, у фебруару 1981, о пољском синдикалном удружењу „Солидарност“, мења своје ставове о комунизму и постаје противник идеологије. Доцније је радио као новинар, лектор, научни радник и писац. Његови новинарски чланци објављивани су у познатим западним новинама и листовима на немачком језику. Поред тога, аутор је неколико историјских документарних филмова емитованих на више немачких канала. Од краја деведесетих година бави се скоро искључиво публикацијом историјских књига. Изузев књиге о Че Гевари, најпознатија његова дела су: „Лењин, Стаљин, Мао Цедунг. Култне вође и хероји мита у 20. веку“, 1991; „Немачка и руска револуција“, 1998; „Утопија чишћења. Шта је је био комунизам?“, 1998; „Црвена деценија. Наша мала немачка културна револуција 1967 – 1977“, 2001.
Геополитика број 37, јануар 2011.
