Емануел Тод је француски историчар и социјални антрополог познат по неортодоксним ставовима и аутор многих сјајних књига. Његова најновија, Пораз Запада (La Défaite de l’Occident), изашла је из штампе прошле године. На захтев часописа Russia in Global Affairs, Наталија Руткевич му је поставила неколико питања.
Појам „вредности“ често је у центру пажње у јавним политичким расправама. Либерални свет инсистира да су оне универзалне, док његови нелиберални противници истичу приврженост традиционалним и породичним вредностима, тврдећи да су оне специфичне за свако друштво. У извесном смислу, обе стране прибегавају политичкој реторици, која је у суштини празна. Ипак, због информатизације савременог друштва, управо та реторика добија огроман значај. Да ли би било исправно рећи да овај сукоб мишљења одређује природу глобалне конфронтације?
– Питање вредности свакако је важно, али оно чини само мали део спорова и сукоба који потресају свет. Када говоримо о конфронтацији између Русије и Запада или о другим међудржавним сукобима, предложио бих да се не фокусирамо на вредности, већ на равнотежу снага. Ја делим мишљење са реалистима, попут Џона Миршајмера, да је ривалство великих сила кључно за глобалне конфликте. У том контексту, почетна тачка конфронтације између Русије, с једне стране, и Сједињених Држава и њихових вазала, с друге (Јапанце и Европљане сматрам вазалима Вашингтона, а не истинским савезницима) јесте пропаст „америчке суперсиле“.
Распад СССР-а створио је илузију да је Запад однео тријумф, док је у стварности Запад већ одавно ушао у економски и културни пад. Могло би се казати да се то десило већ средином 1960-их. Нестанак совјетског ривала убрзао је темпо глобализације, што је америчку индустрију лишило њене првобитне снаге. Слично се догодило и са економијама Британије, Француске, Немачке, а донекле и Јапана.
Стога бих пре свега говорио о основним разлозима промене равнотеже снага на штету Запада: смањењу производње, недостатку инжењерског кадра и општем паду образовног система, који је у Сједињеним Државама присутан од 1965, а у Француској од 1995. године.
Зашто наводите баш те године?
– Обе године (1965. и 1995.) представљају прекретнице у променама образовних система. У Сједињеним Државама је 1965. донет Закон о развоју основног и средњег образовања. На прву, то је био исправан корак јер је омогућио шири приступ образовању. Међутим, према резултатима Scholastic Aptitude Test-а, управо након 1965. године почело је да опада знање кандидата за универзитете у математици, говорном и писаном изражавању.
У Француској је број матураната растао у свим друштвеним групама све до 1995. године. Након тога, неколико година је опадао, а затим поново порастао, али не зато што је порастао и ниво знања, већ због ублажавања испитних захтева.
Ови процеси покренули су извесну стратификацију, односно тенденцију ка дубљој неједнакости и изолацији елита. Док су раније сви кандидати за универзитете били примани под једнаким условима, сада уписне комисије узимају у обзир из које је средње школе кандидат дошао, како би потврдиле да његови пријављени резултати заиста одговарају стварности.
Дакле, проблем лежи у сфери образовања?
– До извесне мере да. Али, то нас даље води ка ономе што сматрам основним разлогом слабљења моћи Запада – постепено урушавање стубова његове некадашње величине. Пре свега, мислим на протестантску етику (енглеску, немачку, америчку, скандинавску итд.) и њене вредности, попут образовања, дисциплине и напорног рада.
У својој књизи Пораз Запада описујем Запад као цивилизацију која је достигла границу своје способности да експлоатише остатак света. Запад опстаје захваљујући јефтиној радној снази кинеских радника и деце у Бангладешу – односно немилосрдној експлоатацији других земаља. Он настоји да задржи свој привилеговани положај, док су остали глобални актери све мање спремни да то толеришу.
Дакле, светску конфронтацију посматрам кроз призму односа моћи и експлоатације, али истовремено запажам да постојећи системи радо користе вредности као инструмент борбе.
Колико, по Вашем мишљењу, слогани којима се величају либералне или конзервативне вредности одговарају стварности у друштвима у којима се проповедају?
– Дискурс о либералној демократији и „западним вредностима“ неизоставни је елемент званичне реторике Запада, али је првенствено усмерен ка спољној публици. То је, ако хоћете, извозна роба. У међувремену, унутар наших друштава смо одавно свесни да је наша демократија у дубокој кризи. Знаци те кризе су очигледни: успон Трампа у Сједињеним Државама, растућа популарност Националног окупљања (Rassemblement National ) у Француској, јачање крајње деснице у Немачкој и тако даље. Свесни смо да наше демократије постају све слабије због унутрашњих разлога.
Истина, одређени ниво личних слобода на Западу и даље постоји; на пример, слободан сам да изнесем своје мишљење и не завршим у затвору због тога. Иако ме неки не престају оптуживати да сам агент Кремља. Али, ипак објављујем своје књиге у Француској, и оне се одлично продају. То показује да је наша земља још увек плуралистичка и да људи остају отворени за алтернативне ставове, који можда недостају у званичним медијима.
Одређен спектар алтернативних мишљења, дакле, и даље постоји. Ипак, морам рећи да сам персона нон грата на званичним телевизијским каналима, што је, наравно, невероватно за земљу која себе представља као „чувара слободе говора“ и држи лекције другима, посебно Русији.
Што се тиче вредности супротног табора, не верујем у широко промовисано становиште о религиозном отпору Русије Западу, нити у некакав православни препород. Комунизам је у Русији постао могућ због опадања утицаја православне цркве пре Револуције 1917. године. Тако је и Француска револуција 1789. била могућа услед кризе Католичке цркве између 1730. и 1789. године. Немам ништа против покушаја да се прикаже постојање конзервативног религиозног савеза, али суштину данашње конфронтације видим на другачији начин.
Међународна позиција Русије, чији тип државног уређења описујем као „ауторитарну демократију“, по мом мишљењу одражава њену суштинску вредност: идеал националног суверенитета. Дакле, две основне вредности које су данас у директном сукобу јесу, с једне стране, идеал глобализације под контролом САД, и с друге стране идеал националног суверенитета, чији је главни носилац Русија.
Ова ситуација ствара неке запањујуће парадоксе. Као француски држављанин, уживам прилично висок ниво слободе у друштву које је у великој мери изгубило независност и налази се под страном управом. С друге стране, руски грађанин има знатно ограниченије слободе, али је његова земља суверена. Загонетка је ко је заправо слободнији – ја или грађанин Русије? То је велико питање које тек треба решити.
У Русији се сада широко користи израз „светска већина“ како би се означио незападни свет. Ипак, простор који тај појам обухвата је огроман и изузетно хетероген, са многим конфликтима који тињају или су привремено замрзнути унутар њега. Али ипак, да ли мислите да је могуће говорити о некаквој заједничкој основи међу ванзападним државама? Постоји ли ту неки уједињујући фактор? И да ли је исправно причати о традиционалним вредностима које превазилазе културне границе? Јер, на крају крајева, традиције се разликују од земље до земље.
– Ни сам Запад, заправо, није ни приближно хомоген. У својој најновијој књизи детаљно објашњавам разлике између породичних и политичких модела који су историјски постојали у различитим земљама које данас чине западни блок. Узмимо за пример Јапан или Немачку. Либерална демократија им је наметнута америчком војном силом; ниједна је није природно развила.
Другим речима, данашњи Запад је пре свега уједињен лидерством САД и њиховом војном контролом над НАТО блоком. Још један фактор који цементира западни савез јесте могућност извлачења највећих добитака из глобализације. Потчињеност Сједињеним Државама и експлоатација остатка света представљају обележја припадности Западу.
Што се тиче остатка света, да кажемо не-Запада, он уистину јесте веома разнолик. Иако се често пореде, Русија и Кина су два потпуно различита и, по мом мишљењу, неспојива система – прва је ближа ауторитарном моделу, док је друга ближа тоталитарном.
Арапски свет је подељен. Демократија Индије представља јединствену комбинацију већинског хиндуског становништва, велике сунитске мањине и мале хришћанске заједнице. Африка је, опет, свет за себе. На крају, ту је Бразил, чије чланство у БРИКС-у га чини стратешким партнером и Русије и Кине, али који идеолошки и поред тога остаје близак Западу. Једино што уједињује овај велики и разнородни свет, који називате „Светском већином“, јесте његова жеља да збаци јарам западне експлоатације.
Ова Светска већина појавила се као реакција на очајничке напоре једне империје, заробљене у илузијама своје некадашње величине, да задржи светску хегемонију. Светска већина се родила када је Русија устала на побуну како би изазвала Сједињене Државе и збацила „господаре света” са њиховог пиједестала. Нико није веровао да је тако нешто могуће. Нико се није усуђивао да направи тај корак. Али постепено све више људи почиње да се идентификује као део те већине која одбија да се покори Американцима. Прилично је узбудљиво посматрати овај процес. Точак историје је поново у покрету!
Генерално говорећи, увек ме је фасцинирала улога Русије у светским процесима. Током комунистичке ере, Русија је била покретач светске историје. Сада поново преузима ту функцију и показује изузетну одлучност у одбрани суверенитета великих нација (да нагласим поново, не свих, већ само великих).
Такође, Русија је постала центар гравитације који привлачи оне који одбацују западну ЛГБТ идеологију [1] (што нас поново враћа на питање вредности). Изузетно је занимљиво да питање ЛГБТ идеологије превазилази оквире либералне демократије и већ узима централно место у међународним односима.
Можете ли, молим вас, то детаљније објаснити?
– Како сам се бавио развојем права сексуалних мањина док сам писао своју претходну књигу о феминизму [2], схватио сам да су ова питања централна за геополитику. Због тога сам одлучио да се у својој следећој књизи бавим геополитичким питањима. Запад је био изузетно наиван јер није схватио да његова ЛГБТ идеологија неће бити перципирана од стране остатка света на очекивани начин.
Ова велика заблуда о природи окружења отворила је могућности Русији да се позиционира као конзервативна сила на светској сцени, јер је отпор западној ЛГБТ идеологији много јачи него што је Запад очекивао. Овде се, треба рећи, ради о кораку више од саме заштите права сексуалних мањина. Ове мањине су увек постојале, а њихово право на достојанствен и миран живот за мене није спорно.
Међутим, слово „Т“ у ЛГБТ акрониму означава феномен потпуно различите природе. Трансродност је суштински једнака одбијању биолошке стварности. Као антрополог могу да кажем следеће: тврдити да особа може да промени пол је облик нихилизма и бекства од стварности. Овај нихилизам је захватио савремени Запад, чинећи ЛГБТ идеологију његовом вером.
Насупрот очекивањима Запада, ова идеологија је готово универзално одбачена. Она, такође, покреће формирање савеза од стране друштава која су у страху од њеног радикализма и одбијају да корачају путевима које трасира Запад. Русија је кључна као пол привлачности за све који се противе извртању стварности и не слажу се са нихилистичким курсом Запада.
Ваша прогноза о распаду Совјетског Савеза базирала се на демографији и статистици продуктивности рада [3]. Ако се иста методологија примени на савремену Русију и друге велике земље, шта добијамо?
– Параметар који ми је омогућио да прогнозирам распад СССР-а била је стопа морталитета дојенчади између 1970. и 1974. године, након чега је донета одлука да се престане са објављивањем таквих података. Морталитет дојенчади је један од главних показатеља који илуструје не само стање здравственог система у земљи, већ и општу добробит њеног друштва.
У 2020. години, стопа морталитета дојенчади у Русији је била 4,4 на 1.000 живорођених, док је у Сједињеним Државама била већа, односно 5,4. У својој књизи наводим разне демографске и економске показатеље, али стопа морталитета дојенчади остаје кључна. У 2023. години, стопа морталитета дојенчади у САД поново је почела да расте.
Природа демократије се мења. Раније је била инструмент обезбеђивања легитимности путем народног мишљења и средство за правно преношење власти, а сада постаје средство за одржавање статуса кво и спречавање промена које би могле да угрозе њену валидност. Регулаторна и информациона манипулација постала је саставни део избора у свакој земљи. Шта даље можемо очекивати?
– Сигуран сам да више не живимо у демократији. Књигу под називом После демократије [4] објавио сам 2008. године, а 2005. је народ Француске гласао против Устава Европске уније на референдуму, али је та одлука игнорисана и усвојен је Лисабонски уговор. Ово је био јасан знак да нема демократије. Оно што се дешава у Француској последњих месеци, где земља опстаје без владе, у стању акутне политичке кризе, само потврђује овај факт.
Живот иде даље после демократије. Када прихватите концепт либералне олигархије, а управо је то наш тренутни облик власти, постаје јасно да се ради о врло различитом систему.
За мене је прави проблем у опадању свега онога што је учинило Запад успешним, посебно протестантизма (сматрам да су савремени евангелисти нешто потпуно различито). Протестантизам је створио универзално образовање, колективну власт и снажан индивидуални морал. Потом, иако су религије пропале, заменили су их, како ја то зовем, „зомби облици религиозности“, односно секуларна грађанска уверења. Сада смо у фази „нулте религије“, где више не постоје никаква колективна уверења.
Ја Запад видим као цивилизацију која је исцрпила свој морални и социјални капитал. Многи људи данас брину о истрошености енергетских ресурса. Моја највећа брига је истрошеност социјалних и моралних ресурса које смо наследили из наше религиозне основе. Религиозна баштина која датира из Средњег века била је једна врста резервоара горива које је подржавало успон Запада.
Овај ресурс је пресушио. Атомизација наших друштава, старење становништва, проблеми са плодношћу, деиндустријализација и неспособност да делујемо колективно (све то узроковано кризом религиозности) представљају извор бриге и туге за мене. И сам сам пореклом са Запада. Историја моје породице је повезана са Енглеском, Француском и Сједињеним Државама, и тешко ми је да гледам њихов пад.
Ипак, сматрам да ће Европа пре или касније морати да узме судбину у своје руке. Неће заувек остати под патронатом Сједињених Држава. Данас је врло тешко замислити, али ипак могу да замислим, будућу обнову аутономије европског континента кроз зближавање Русије и Немачке, две земље које су преживеле тоталитаризам и које су увек имале посебан значај за Европу.
Такође се надам оживљавању оригиналне европске тројке – Немачке, Италије и Француске. Они би заједно могли да отму Европу из руку америчке контроле, која је тренутно организована око осовине у којој се налазе Велика Британија, Скандинавија, Пољска и Украјина.
УПУТНИЦЕ:
[2] ЛГБТ покрет је проглашен за екстремистички и његове активности су забрањене одлуком Врховног суда Руске Федерације 30. новембра 2023. Године
[3]: Погледајте: Tod, E., 2022. Où en sont-elles? Une esquisse de l’histoire des femmes. Paris: Éditions du Seuil.
[4] Погледајте: Tod, E., 1976. La chute finale: Essais sur la décomposition de la sphère Soviétique. Paris: R. Lafon.
[5] Погледајте: Tod, E., 2008. Après la démocratie. Paris: Éditions Gallimard.
Извор: Russia in Global Affairs
Интервју за „Russia in Global Affairs“ водила Наталија Руткевич.
Преузето са портала Нови Стандард.
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
Наслов и опрема Геополитика.
