Ексклузивно
Др Мајкл Паренти, познати амерички и светски научник, говори за Геополитику поводом своје нове књиге
Oмиљено опште место „критичара“ онога што раде САД широм света je да је америчка спољна политика глупа, збуњена, али увек и добронамерна. Време је да се прекине са тим лажима и да се каже: америчка спољна политика је у грађењу своје империје веома доследна и веома успешна. Њени председници и те како знају шта раде, а раде све како би свет начинили подобним за невиђену хипокризију која служи томе да свет начини сигурним за интернационалну класу екстра богаташа.
Разговор водила: Биљана Ђоровић
Мајкл Паренти, доктор политичких наука, интернационално је познат као изванредан аутор, теоретичар, предавач првог реда и активиста. Један је од најзаначајнијих прогресивних политичких аналитичара данашњице. Његове изванредно документоване студије и методолошки кључеви по правилу су отварали најчуваније браве политички коректног дискурса и институционализованих бедема који скривају право лице империје.
Паренти је аутор прeко двадесет књига које покривају широк спектар предметa.
Са Мајклом Парентијем разговарамо о његовој најновијој студији, „Лице империјализма“, коју је маја месеца објавио Paradigm Publishers.
Ваша најновија књига, „Лице империје“, представља доказе који осветљавају право лице империје. Империјално уништење, показују докази, захватило је права и слободе за које се човечанство борило током читаве историје. Која је основна идеја са којом сте написали ову књигу?
- Основна идеја са којом сам писао књигу „Лице империје“ јесте да разбијем омиљено опште место „критичара“ онога што раде САД широм света, који папагајски понављају да је америчка спољна политика глупа, збуњена, али увек и добронамерна. Такву политику, по овим „критичарима“ и „аналитичарима“, могу да воде само такви председници, па је онда Џорџ Буш глуп, и то глупљи од свог претходника Клинтона. Амерички лидери показују америчкој и светској јавности слику по којој су они одани посвећеници пропагирању демократије, мира и хуманитарног права, и да, када морају да интервенишу, то чине увек у име виших циљева. НЕ!!! Време је да се прекине са тим лажима и да се каже: америчка спољна политика је у грађењу своје империје веома доследна и веома успешна. Њени председници и те како знају шта раде, а раде све како би свет начинили подобним за њихово лицемерје, за невиђену хипокризију која служи томе да свет начини сигурним за интернационалну класу екстра богаташа. Светом управљају и доминирају амерички корпоративни и финансијски интереси, који сада контролишу земље, услове и експлоатацију рада, природних ресурса, као и тржишта на готово читавој земаљској кугли. То значи апсолутни и неопозиви пораз и пропаст било ког лидера, владе односно политичког покрета који трага за најбољим начином сопственог развоја, социјалном демократијом или чак и националном економијом.
Дакле, САД жели свет који је гладан и сиромашан. Што сте гладнији и сиромашнији, то ћете напорније и са више ентузијазма радити за мањи приход. Нећете захтевати здравствену заштиту, нећете тражити одмор, само ћете преклињати за посао како бисте успели да зарадите мало и све мање новца. То је оно са тиме се суочавамо. Људи у Србији су тога свесни. Постали су мета бомбардовања које је трајало седамдесет осам дана; у својој књизи сам то назвао „приватизација бомбардовањем“. Обрео сам се у Београду само неколико месеци након бомбардовања, 1999. године. Видео сам уништене зграде у улици Кнеза Милоша: зграде Савезног СУП-а, републичке владе, Генералштаб... Док хотел Хајат није имао ни једну једину огреботину. Дакле, ниједна приватна компанија није била погођена, али зато југословенске, друштвене, јесу... Биле су уништене. Дакле, бомбардовање је било идеолошки вођено у циљу да се свет начини безбедним местом за капитализам слободног тржишта, плутократију слободног тржишта. То је јасно. Начин на који то чине, начин на који подстичу америчку јавност да се сложи, срамотно је лак. Једноставно демонизују лидера одређене земље тврдњама да је он убица, злочинац, па су они из хуманитарних разлога приморани да бомбардују те људе и униште постројења те земље, и сва средства којима дотична земља располаже: домове, инфраструктуру и све остало. На томе се заснива империја: империја је базирана на лажима, лицемерству и хипокризији, у служби корпоративне политичке економије.
Ваше анализе показују да драматична експанзија корпоративне моћи САД на планети не може да се посматра одвојено од буке и беса војне силе НАТО-а. Да ли бисте нам објаснили интересне везе међу њима?
- Сила НАТО-а је оруђе за ширење и заштиту средишњих империјалних параметара. Хајде да најпре кажемо шта империјализам јесте, да дефинишемо империјализам: империјализам не значи само то да ја дођем у вашу земљу и забодем своју заставу у земљу, или само дођем и кажем да сам ја главни у земљи. Постоји разлог због кога сам дошао у вашу земљу: желим да експлоатишем ваше материјалне ресурсе, желим да преузмем ваше тржиште, а можда не желим ништа друго до да уништим вашу индустрију, јер је конкурентна мојој. Не желим да имате индустрију аутомобила, а нарочито не уколико је у поседу државе јер ЈА на тај начин нисам више у стању да продајем своје аутомобиле вашем народу. Дакле, то је циљ – осиромашење земље. У Индији је, у периоду између 1800. и 1850. године, бруто национални доходак пао за готово осамдесет процената. Заиста невероватно, Британија је осиромашила Индију. Управо тако ради и Америка. Када САД уђе у земљу, када плутократија ступи на снагу и преузме тржиште, уништи фабрике и затвори их – нису људи ти који су богатији, већ су сваким даном све сиромашнији, а само се велики инвеститори богате да би на крају овог процеса могли да монополизују земљу бвез икаквих проблема. Циљ империјалне политике је да вас, да нас, да народе учине гладним, јер, када сте гладни, приморани сте да радите више за мање, док се ја на рачун вашег рада богатим.
И данас, као и током деведесетих, Срби су у медијима демонизовани. Југославија коју су разорили јесте имала своје проблеме, и није била рај, али ипак је била једна од најнапреднијих земаља у окружењу. Али, тако није смело остати. Привреда у СФРЈ је била готово у потпуности у поседу државе, приватних компанија је било у веома малој мери. Управо истоветан је проблем у Либији, данас. И, шта ради империја? Посеже за својим добрим старим делотворним методом! Демонизује лидера и почиње са непрекидним понављањем да је он убица, да је побио десет хиљада људи у року од два дана, а да при том нема никаквих доказа за то. Исто тако су урадили и са Србијом: тврдњама да су Срби на Косову убили сто хиљада младих људи. Када су заузели земљу и када је требало показати где су ти гробови, нашли су на целокупној територији Косова две хиљаде гробова људи различитих животних доба, различитих националности, људи који су изгубили живот због најразличитијих узрока. Они који су и убијени за време акције, углавном су убијени од бомби НАТО-а, а не од стране српских војника. Прича се понавља и у Либији данас. Прича о злочинцу који убија сопствени народ и хуманитарној акцији Запада и НАТО-а који спасавају људе од овог безочног, крволочног убице и, усред бомбардовања Либије од стране хуманитарног НАТО-а, пуковник Гадафи је од стране Међународног кривичног суда оптужен за ратне злочине. И, веровали или не, у САД имате либералне критичаре, који се са тим слажу, затим и прогресивисте, који се, такође, слажу. Они стоје раме уз раме са НАТО-ом, Пентагоном, ЦИА-ом, Белом кућом, и заиста верују да су ЦИА и Пентагон мотивисани хуманитарним бригама. Толико су страшно забринути да морају да иду дотле да бомбардују земље. Затим, ту су и други критичари, који кажу да је наша политика веома збуњена: на челу Египта је Мубарак, диктатор, а о њему Обама, Бајден говоре само лепе ствари, такође то чини и Хилари Клинтон, и сви они кажу да је Мубарак био веома кооперативан, пријатељски настројен... И да су, на крају, морали да га се отарасе јер више није било подршке за њега. Онда се људи запитају: „Чекајте, у Египту сте подржавали диктатора, а у Либији? Ова нас политика збуњује, о чему се ту заправо ради?“
Одговор је: није политика збуњујућа, само сте ви збуњени ако мислите да су они збуњен, и свакако сте глупи ако мислите да су они глупи. Они савршено добро знају шта раде: Мубарак је пријатељ САД, довео је ММФ, увео Светску банку, увео амерички капитал, извршио приватизацију, пропагирао слободно тржиште, био је корумпиран, опресиван, бруталан. Савршен лидер сателитске земље. Са друге стране, то није био случај са Гадафијем. Гадафи је обезбедио социјалну заштиту, здравствену заштиту, бесплатно образовање, домове, није желео да уведе ММФ, Светску банку, избацио је нафтне компаније и национализовао нафту. Последњих десет година почињао је да стрепи када је видео шта се дешава у Ираку, а шта је планирано за Иран. Тако да је направио концесију и применио програме структурног прилагођавања којима је земља смањила трошкове за социјалне сервисе; али, упркос томе што је урадио, он ни даље није дозволио да земља постане слободно тржиште, већ је већи део био и даље у рукама државе. Е, то није смело да се допусти. Према томе, сведоци смо веома доследног рата за наметање капитализма и њему инхерентног слободног тржишта широм света. И, консеквентно: да ли ће САД подржати демократију или ће је збацити зависи искључиво од тога да ли конкретна влада подржава или не подржава капитализам слободног тржишта. САД ће подржати диктаторе говорећи како су фини, стабилни, пријатни, добри, кооперативни, или ће им се супротставити говорећи да су дивљаци, убице, да су гори од Хитлера, зависно од тога да ли је диктатор спреман да отвори земљу за експлоатацију слободног тржишта, односно да ли ће одлучити да се земља развија у складу са сопственим идејама о развоју. Уколико су лидери који изаберу да следе сопствени пут развоја демократски изабрани − узмимо као пример Слободана Милошевића, Хуга Чавеза, Салвадора Аљендеа − против њих се покреће рат свим средствима: сви су они названи опресивним, опасним, диктаторима који су морали бити уклоњени. Према томе, политика је увек била врло конзистентна. Све зависи од тога да ли је земља спремна да се отвори према корпоративном капитализму слободног тржишта када постаје држава-сателит империје САД, или покушава да се сама дефинише и развија у сопственом интересу.
На изванредан начин сте демистификовали реторички конструкт „теорије завере“. Јасно сте идентификовали тај конструкт као „дубинску политику“. Молимо Вас да ово појасните нашим читаоцима јер је то веома важно због улоге коју тај конструкт има не само у Србији, него и широм света.
- Термин који сте употребили, реторички конструкт, заиста савршено описује о чему се ради. Термин „теорија завере“ је веома моћан реторички конструкт који се користи да би се поништила било каква рационална мисао. Он се примењује сваки пут када бисте желели да укажете на то да владајући интерес има скривену агенду, и да разлози за разне интервенције или ратове нису прави разлози. Уколико сугеришете да лажу, криви сте за конструисање теорије завере. Термин асоцира на збуњену особу, која живи у свету маште, уплашена неистинитим и нереалистичним помислима. Ипак, чињеница је да постоје завере, да лидери лажу, а да они којима су уста пуна осуде оних који нису одустали од здравог разума и логичног мишљења имају амбицију да укину идеју сумње у то да су лидери савршено чисти, да апсолутно никада не говоре лажи, и да све што раде заправо раде у нашем интересу, а не у интересу богатих и моћних; да они који поседују највећи део светских тржишта, ресурса и инвестиција немају своје интересе и делају потпуно транспарентно. Они желе да сви верују у то да влада САД дела потпуно транспарентно, а да сам ја некакав теоретичар завере ако само и помислим да она има скривене циљеве? Зашто онда, свакога дана, етикетом „строго поверљиво“ означавају око двадесет хиљада докумената, због чега је потребна толика тајновитост? Постоје форме поверљивости које су толико тајне да су и оне саме непознате јавности. Због чега им онда треба ЦИА? Зашто лажу о киднаповањима људи и премештањима у земље Трећег света, злостављањима? Лажу, и наравно да нас наводе на погрешну стазу. Ако тако не мислите, и сматрате да је то само некаква теорија завере, упитао бих вас каква је онда ваша визија света. На којој планети ви живите?
Шта је крајњи циљ империје? Није ли у питању микрофизика моћи која делује са амбицијом да се на сваки замислив начин контролише свако на планети?
- Да, мислим да је крајњи циљ успостављање контроле над свима. У питању је опака болест, болест стицања, болест профита. Елите које владају светом једноставно не знају ни за шта друго сем да се богате, и оне постају све богатије и богатије. Имамо много, али желимо још, желимо више и узећемо све.
Успут, додао бих и да се империја храни на рачун републике. То је још једна тема у мојој књизи. И америчка република плаћа овај процес. Народ Америке је жртва, и ми, такође, нисмо добитници. Јавне библиотеке се затварају, јавне болнице се затварају, тако да се иста ствар која се примењује на друге државе примењује и на Америку: укидају се јавне услуге, грађани се пуштају да потону у дуговима, пропадају раднички синдикати, алтернативни медији се потискују у свакој прилици, монополизује се медијски простор. Погледајмо шта се догодило са медијима, то је право откровење: Хилари Клинтон је рекла да САД губи информациони рат. САД губи информациони рат?!!! Нисам знао да смо ми у информационом рату! Мислио сам да њихова функција није рат, него опскрбљивање људи информацијама и мишљењима о којима би се могло размишљати а затим размењивати са другима. Грађани демократске земље имају право да начине евалуацију добијених информација. Уместо добродошлице другачијим медијима, Хилари Клинтон и други званичници говоре о изгубљеном информационом рату. То заправо значи да губе информациони монопол који су имали. Чак је Конгресу саопштила да Кина гради глобалну медијску мрежу на енглеском језику. Помислио сам како је то веома интересантно јер ће нам дати другачију перспективу – добијаћемо информације које ће нам показати како се живи у Кини и другим местима, што је добра ствар. Тако сам размишљао ја, али не и Хилари. Дакле, која је функција америчког информационог система? Да ли да људе информише, или, пак, да их контролише, користећи их као инструмент моћи? Наравно, инструмент моћи је све ово – покушај да се људи одрже под контролом како би свет био безбедно место за неколицину супербогатих корпорација и индивидуа.
Ви сте први истраживали политику медијских вести и измишљања реалности у циљу производње ставова, уверења и продора у подсвест маса. Шта мислите да је сврха медијске пропаганде и медијског линча Ратка Младића?
- То је наставак неморалног рата и ојачање распарчавања бивших југословенских република, како би биле што мање и што слабије да би Америка лако могла њима да манипулише. У питању је препознатљива пракса која обезбуђеје елитама да наставе са процесом уништења нових држава.
Какво је Ваше мишљење о ситуацији у Русији?
- Русија и Кина су проблем за америчке империјалисте. Оне су, најпре, јако велике, нарочито Кина. Кина је једна од ретких земаља која није уплашена од САД. То смета империји. Они сматрају да ако им неко није сателит, или тзв. савезница, онда је непријатељ, односно потенцијални непријатељ. Русија је проблем за америчку империју; она није одступила током напада на Југославију, чак се и супротставила, иако не врло ефективно, противи се и сада ономе што се дешава у Либији. Нажалост, Русија и Кина нису ставиле вето када се о томе расправљало у УН...
Због чега то нису учиниле?
- Уздржале су се због пропаганде. Гадафи је годинама био представљан као луд човек... Али, то није ни важно, јер и да су ставиле вето, САД би, једноставно, искористиле НАТО, упркос резолуцији УН. Резолуција је само фасада, НАТО је мач који је задужен за уништавање и убиства. И напад на Либију не би био заустављен на тај начин, било како било. Чуо сам да Руси достављају помоћ Гадафију, али не знам на који начин.
