Др Миладин Шеварлић, професор Универзитета у Београду и председник УО Друштва српских домаћина, и некадашњи нестраначки народни посланик дао је интервју за штампано издање магазина Геополитика 2016, који сада објављујемо и на нашем сајту
Разговор водила: Невенка Стојчевић
Један од неколико великих бораца против ГМО у Србији и свету, али свакако највећи борац за интересе српске пољопривреде као стратешке привредне гране, а онда и српског села, проф. др Миладин Шеварлић, коначно ће своју борбу наставити на правом месту – у Скупштини Србије. О приоритетима те борбе са проф. Шеварлићем разговарали смо за „Геополитику“.
Професоре, долазећи к Вама, срела сам академика Крестића који Вам шаље поруку да му је пријатељ у кратком сусрету на улици рекао како ће у будућем сазиву парламента бити само два часна имена, од којих је једно Миладин Шеварлић. Колико Вам значи ова порука?
- За мене је изузетно признање када добијем комплимент од људи које лично не познајем, јер то значи да суде по мојим делима. Пријатељу академика Крестића изражавам дубоку захвалност за неочекивано уважавање, и обећавам да ћу у парламенту бити конструктиван предлагач, аргументовани критичан али не и политикантски критизер, јер мени није потребно јефтино стицање политичких поена. Ја сам као нестраначки кандидат на листу Двери – ДСС ушао као већ успешно остварен научник у области аграрне економије и професор Универзитета у Београду, познат и признат у земљи и иностранству, будући да сам и почасни професор на Државном аграрном универзитету у Волгограду, а био сам и председник комисије за избор редовног професора на универзитету у држави која је чланица ЕУ! Почаствован сам што сам добио и поверење бирача да испуним још један дуг према српском народу који ме је школовао и да његове интересе заступам у Скупштини Србије. Зато ћу се свим својим знањем и способностима борити за интересе пољопривреде и села, а бићу срећан ако заједно са осталим посланицима успемо да одбранимо и друге веома угрожене националне интересе.
Како сте преживљавали намештање изборних резултата, од првог објављивања, по коме је коалиција Двери – ДСС освојила 6,2 одсто, до вишедневног држања исте на пет одсто, претфинално смањење на невероватних 4,99 одсто, до коначних 5,04 одсто?
- Жао ми је што је дошло до овакве изборне „игранке“, и што су Двери – ДСС на сваки начин покушавали да гурну испод цензуса. Вероватно су то радили из прагматичних разлога: први је да се евентуални мандати Двери и ДСС-а распореде преосталим коалицијама (једино је СРС наступила самостално) које су прешле цензус, а други је политичке природе јер Двери и ДСС једине имају супротне ставове од скоро свих осталих учесника у изборима, будући да су изразито против НАТО-а, а за Косово и Метохију у саставу Републике Србије, што је табу-тема за све друге партије, и што имају аргументовано резервисан став према Европској унији, чији је највећи број чланица учествовао у растурању СФРЈ и НАТО бомбардовању, и која нас већ деценију уцењује током процеса идолопоклоничког придруживања. Сасвим је очигледно да је било „штеловања“ изборних резултата, будући да је статистички невероватно да се резултат Двери – ДСС одржава тако дуго на 5,00 у другој децимали, а да се онда спусте на 4,99, при чему испада да недостаје само један глас.
Шта Вас је мотивисало да као нестраначки кандидат уђете у српски парламент на листи Двери – ДСС?
- Са Дверима и ДСС делим сличне ставове о многим важним питањима, а чињеница да сам на другој години факултета био одборник у Скупштини града којој је председавао чувени градоначелник Београда Бранко Пешић мотивисала ме је да успешну каријеру универзитетског професора „запечатим“ и као нестраначки народни посланик у Скупштини Србије, што сматрам и великом чашћу и обавезом. Мислим и да је то јако важно, јер ћу у парламенту да заступам интересе 45 одсто сеоског становништва који живе на 85 одсто територије Републике Србије и власника пољопривредних газдинстава из села и града, који у Скупштини Србије немају своје бројније представнике. Наиме, ми имамо око 75 локалних самоуправа, од укупно 169, које немају свог заступника у парламенту, а имамо 250 посланичких места. Питање је о каквој демократији и о каквом равномерном регионалном развоју онда говоримо. Забрињавајућа већина партија у предизборној кампањи није говорила о пољопривреди и селу, нити о Косову и Метохији, а та аналогија у предизборном ћутању за мене је веома индикативна јер у периоду између последња два пописа пољопривреде од 2002. до 2012. године изгубили смо 150 000 породичних пољопривредних газдинстава, што преведено на територијални принцип значи да смо у поменутих десет година изгубили 500 села са по 300 сеоских домаћинстава. Поред тога, ја сам од оснивања члан, а од прошле године сам и председник Управног одбора Друштва српских домаћина, и имам моралну обавезу према српским домаћинима да сва њихова питања као нестраначки посланик износим у Скупштини Србије.
Колико ћете, као нестраначки кандидат, бити у обавези да при томе поштујете ставове коалиције на чијој сте листи ушли у парламент?
- Срећа је да се моји лични ставови о пољопривреди и селу подударају са ставовима Двери и ДСС-а, али ја ни у ком случају нећу да трпим притиске било које партије и радићу искључиво по сопственој савести, а никоме се нећу „шлихтати“ јер за то немам никаквих личних амбиција и материјалног интереса, као што га имају „каријерни“ политичари.
Ви сте у јавности најпознатији по борби против производње и промета ГМО у Србији. Мање се зна да сте чак три пута учествовали у изради Националне стратегије у пољопривреди. Шта ће бити Ваши приоритети у раду Скупштине?
- Од Двери и ДСС-а добио сам потпуно одрешене руке да наступам потпуно самостално, и не морам чак ни да подржавам њихове предлоге ако се с њима не слажем, а могу да подржавам предлоге других странака ако оценим да су у складу са мојим опредељењем и националним интересима, посебно када су у питању проблеми житеља села и пољопривреде. Трудићу се да друштвеним ангажманом, а позивам и друге стручњаке који су досад избегавали парламентарне „ријалитије“, да заједно укажемо на научну и стручну (не)основаност одређених предлога или штету која се наноси држави Србији и народу, и посебно појединим социјално-економским групама становништва. И морам им показати да је могуће деловати без учествовања у политикантским препуцавањима између појединих позиционих и опозиционих парламентарних групација. И најзад, многи ставови које будем износио у Скупштини неће бити само моји лични ставови, него ће бити ставови једног ширег, одабраног круга сарадника из науке и струке, тако да ћу износити аргументоване ставови који ће тешко моћи да се побију.
За решавање којих проблема ћете се посебно борити?
- На конвенцији изборне коалиције у Београду изнео сам десет тачака које ће да буду моје полазиште, а да притом нисам обухватио питања од националног значаја која тангирају сваког грађанина Србије, о којима ћу такође да иницирам утемељену расправу. Али, да се вратим на тачке које се тичу опоравка српског села: биће то борба: 1) за Србију без ГМО; 2) за минималних пет одсто из буџета Србије за пољопривреду; 3) за реституцију задружне имовине одузете без накнаде после 1. јула 1953. године до данас; 4) за државно-задружно партнерство у изградњи 30-ак регионалних откупних, прерадних и дистрибутивних центара пољопривредно-прехрамбених производа; 5) за 10.000 евроинвестиционе подршке младим брачним паровима у селу и повратницима у село, 6) за исти социјални положај чланова домаћинстава регистрованих породичних пољопривредних газдинстава са запосленима у другим облицима радног ангажовања, посебно права сеоских жена на плаћено породиљско одсуство и дечји додатак; 7) за посебне програме запошљавања и самозапошљавања око 4.000 незапослених агронома; 8) за Развојну банку Србије са посебним сектором за пољопривреду и село; 9) за забрану продаје земље и других природних ресурса странцима, и 10) за предност породичних пољопривредних газдинстава у закупу државног пољопривредног земљишта до укупно 300 хектара сопственог и коришћеног земљишта.
Да ли је могуће да се за пољопривреду коју, изгледа, само декларативно зовемо стратешком привредном граном Србије, не издваја ни пет одсто из државног буџета?
- Нажалост, то је чињеница, и морам да приметим да се нити једна странка у предизборним активностима није дотицала економског положаја пољопривредника, а имајући у виду овај губитак од 150 000 породичних газдинстава у само 10 година очигледно је да је он катастрофалан. На то указује и податак да, изузимајући једну годину, од 2004. до данас ниједне године за пољопривреду није издвојено минималних пет одсто, колико је одређено Законом о подстицају пољопривреде и руралног развоја из 2009. године. Сада постављам логично питање – ако посланици у Скупштини не поштују закон који су сами донели, да ли су и закони о буџету правно ваљани. Дакле, пољопривредници су најоштећенији, чак више и од пензионера са одузетом једном четвртином пензија изнад износа од 25.000 динара, будући да су оштећени за трећину аграрног буџета у 2016. години. Значи, не може се више говорити о одрживом развоју пољопривреде и то је антиевропско понашање оних који заговарају европске интеграције.
Кад сте поменули изградњу регионалних центара, да ли би у те сврхе могла да се искористе средства која држава Србија даје странцима као стимулацију за запошљавање?
- Као прво, пољопривредници би требало да постану сувласници тих центара, чак и са могућношћу да уложена државна средства кроз одређени број година, кад ојачају, врате држави да би могла да их реинвестира у друге национално значајне програме. Зашто ми не подржимо изградњу тих 30-ак центара и учинимо економски одрживим преко 600 000 породичних газдинстава, а издвајамо стотине милиона евра субвенција иностраним инвеститорима за директно плаћање радних места?
Да ли би то обезбедило и равномернији регионални развој, који је јако важан за развој села и пољопривреде?
- Свакако да би то допринело равномернијем регионалном развоју, а што се тиче иностраних инвестиција, морам да укажем на омаловажавајући однос државе према домаћим улагачима јер се иностраним инвеститорима даје привилеговани положај. Чак се поставља питање оцене економске ефикасности тих субвенција иностраним инвеститорима, јер највећи „инострани“ инвеститор у Србији је буџет Републике Србије. Нема ниједног страног инвеститора који годишње улаже толико колико улаже српски буџет. Посебно што ми не знамо какве је све обавезе Влада Србије преузела према потенцијалним инвеститорима у досадашњој фази преговора и какве ће преузети у будућности. Зато мислим да се та средства морају лимитирати и мора се тражити власнички удео у тим предузећима. Према мени доступним информацијама, последњих пет хектара ПКБ је продато по цени од 700 000 евра по хектару, што је 3,5 милиона евра само за локацију, плус инфраструктура, уз практично гратис коришћење монополске ренте по основу изграђеног аутопута од моста „Михаило Пупин“ до Зрењанинског пута. Ако свему додамо и друге гратис инфраструктурне услове, поставља се питање зашто бисмо ми то дали иностраном инвеститору без икаквог саучествовања у власничком уделу, кад он после неколико година ту локацију може да прода за вишеструко већи износ од његовог улагања. Да ни не говоримо о томе да многи инострани инвеститори обезбеђујући опрему из иностранства приказују „надуване“ фактуре и нереално висока инвестициона улагања у односу на оне које имају наши инвеститори за исте такве капацитете.
Зар наши људи не разумеју да то ни нису страна улагања у Србију, него у нешто што постаје приватно власништво странаца у које улаже Република Србија?
- На примеру крагујевачког „Фијата“ је очигледно да не разумеју. Јавност ни данас не зна колике су укупне обавезе Србије за ту инвестицију. Кажу да је „Фијат“ један од највећих извозника из Србије? Вредносно да, али као аграрни економиста, а волео бих да ме други економисти демантују, желео бих да видим колики је нето извоз тог истог „Фијата“ ако упоредимо колико он увози из Италије или других земаља где су му кооперанти, у односу на укупну вредност извоза. Ако то урадимо, видећемо да су српски малинари далеко већи нето извозници од „Фијата“! Да смо малинарима, повртарима и произвођачима товних јунади дали толику бесповратну подршку као што смо дали „Фијату“, српска пољопривреда би данас имала барем троструко већу вредност производње и сигурно петоструко већи извоз, а обезбедили бисмо далеко квалитетнију исхрану и више стандарде квалитета хране јер само извозно оријентисана пољопривреда обезбеђује већи квалитет производа и за домаћу потрошњу. А повећањем обима производње се смањују и њени трошкови по јединици производа, тако да наши производи постају конкурентнији и на инотржишту.
Можда ће нова влада то имати на уму, јер изнајмљивањем „Ербасовог“ авиона на директној линији Београд–Њујорк градоначелник Мали је посебно нагласио могућност извоза преко океана!
- То јесте изузетна шанса, али је потребно много више од директне авионске линије. Јер, морате да купите мини-хладњаче које ће чувати и до аеродрома у Сурчину допремати упаковане производе у свежем стању, и цео систем логистике усклађен са летовима тог авиона од аеродрома у Њујорку до дистрибутивне мреже кроз коју ће се ти производи пласирати у САД. Дакле, то јесте шанса, као што је шанса и обновљени „Митрос“ у Сремској Митровици који је купљен за 800 000 евра, па је онда држава дала још 5,3 милиона евра бесповратних субвенција за обезбеђење 300 радних места, или 17.667 евра по радном месту. Сад се поставља питање и ко ће финансирати производњу товних свиња по цени која ће бити конкурентна и по којој ће нови власник „Митроса“, Герлингер из Аустрије, да откупљује „живу“ вагу свиња, да их коље и прерађује, или ће увозити јефтиније живе свиње из ЕУ. Немам ништа против иностраних инвеститора, али сам против да Влада Србије њима обезбеђује и до 400 пута повољније услове него домаћим произвођачима!
Професоре, премијер Вучић је управо најавио „златно“ доба за Србију. На чему он може да утемељи тако оптимистичке прогнозе?
- Са становишта пензионисаног професора Универзитета, поручио бих премијеру да најпре води рачуна кога ће предложити за министра пољопривреде. Друго, тај министар мора да има подршку научно-стручних институција са којима мора да сарађује у припреми свих развојних програма пољопривреде и мора бити уважаван од удружења пољопривредних произвођача, иако ми у Србији још увек немамо репрезентативно национално удружење пољопривредника, изузимајући Савез пчеларских организација Србије као најбоље организовано гранско национално удружење. И да онда аргументовано, са снагом и репрезентативношћу целог сектора пољопривреде, министар пољопривреде наступа и у Влади. И треће, ако министар пољопривреде од кога директно зависи 45 одсто становништва и одрживост 85 одсто територије Србије, не заслужује по функцији да истовремено буде и потпредседник Владе, онда узалуд говоримо о демократији, и посебно о регионалном развоју, који се не постиже политикантским изјавама ни дислокацијом појединих делова републичких институција, него економским мерама. У том циљу, предлажем и министру финансија да осмисли нови модел финансирања регионалног развоја јер ћемо у противном доживети још жешћи процес београдизације и новосадизације и пустошења читавих региона.
Као председник УО Друштва српских домаћина, реците нам шта за Србију значи разбијање сеоских газдинстава и свих осталих традиционалних српских вредности?
- Разбијање породице као основне ћелије друштва је, нажалост, процес који је одавно присутан у овој глобалистичкој хегемонији и посебно је погубан за земље које имају вишегенерацијску традицију домаћинстава. Неком приликом у Крушевцу дечји песник Љубивоје Ршумовић ми је рекао да градско дете гајимо као кућног љубимца и све је у реду док су сви у кући посвећени њему, кад то престане онда настаје хаос, а дете у селу се од малих ногу бори за своје место „под сунцем“, гледајући шта чине његови родитељи. У контексту тог уништавања традиционалних вредности за рачун глобалистичких, споменуо бих и да је премијер непосредно пред изборе организовао конференцију за новинаре на којој је помпезно саопштио да ће „Егзит“ суфинансирати са 40 милиона динара. Недуго затим министар трговине и потпредседник Владе Расим Љајић је изјавио да ће са осам милиона динара из буџета суфинансирати изградњу „Дома трубе“ у Гучи, што је пет пута мање улагање у једну трајну инвестицију за разлику од годишње комерцијалне манифестације каква је „Егзит“. Поред тога, прошле године је министарство културе за „Такмичење села Србије“ издвојило свега 50 000 динара, или 800 пута мање него за „Егзит“, што је из протеста враћено у буџет овог министарства.
ЕУ прераста у наднационалну државу
У ЕУ су се до прошле године питања о ГМО решавала консензусом, и било је довољно да се једна чланица ЕУ не слаже па да неко питање не прође. Међутим, из САД, где је седиште и „Монсанта“, долазе притисци лобиста да се надлежност о ГМО пренесе на појединачне државе, јер ће тако лакше „сломити“ једну по једну чланицу ЕУ. Одређене структуре у ЕУ су се побуниле, јер то може да доведе у питање несметан транспорт и у 19 земаља које су се изјасниле против ГМО, те је питање да ли ће се њихове одлуке одржати. Нови проблем је и тајни трговински и инвестициони споразум (ТТИП) између САД и ЕУ, којим САД притискају све чланице ЕУ и оне које желе да им придруже да корпорације могу да туже чланице ЕУ уколико претрпе економску штету на њиховом тржишту, а то задире у сувереност држава. На другој страни је Мађарска, која не поштује прописе ЕУ кад се ради о продаји пољопривредног земљишта странцима и чија је војска напалмом уништила поља ГМ кукуруза. Руска Федерација је пример земље која је приступила СТО, али поједини посланици Думе предлажу да се промет ГМО озакони као терористички чин јер се на тај начин делује погубно на три и више лица. Многи покушај увођења ГМО у употребу зову и еко-геноцидом.
Геополитика број 98, мај 2016.
