Професора Бернда Рабела можемо описати као фундаменталног интелектуалца који је написао велики број књиге, научних расправа, есеја из области социологије, филозофије, о актуелним питањима везаним за Немачку, Европу, савремени свет.
Разговор водио: Слободан Ерић
Професора Бернда Рабела можемо описати као фундаменталног интелектуалца који је написао велики број књиге, научних расправа, есеја из области социологије, филозофије, о актуелним питањима везаним за Немачку, Европу, савремени свет. У јавности се у неким круговима Рабел доживљава као најважнији теоретичар шездесетосмашког покрета у Немачкој, док постоје и они који мисле да је отпадник и да је издао шездесетосмашке идеје. Ово је треће обраћање професора Рабела читаоцима „Геополитике“.
Видимо да је политика отворености за долазак нових миграната канцеларке Ангеле Меркел наишла на отпор одређених политичких снага у Немачкој.
- Коментар неће бити лак. Немачка има осамдесет милиона становника. У центру се налази средња класа. Немачка више није класно друштво, него једно друштво од више слојева у коме средњи слој игра главну улогу. Немачка је до сада могла да интегрише све ове дошљаке, раднике. Постоји демографска политика која каже да се на осамдесет милиона становника осам милиона може интегрисати, дакле, десет посто. Претпоставка је један менталитет, једна култура која може прихватити немачке вредности радне етике. Проблем је у томе што у Немачку сада долазе људи који Немачку не желе и који Немачку, заправо, презиру. Они Немце сматрају глупавим, слабим, зато што су подређени америчкој култури и немају никакву самосвест. То је нови облик ислама, и притом је интересантно да је највећа и најснажнија држава Блиског истока, Саудијска Арабија, врло богата, и да она тај нови исламски покрет подржава. Фамилија Осаме бин Ладена припада краљевској фамилији, и изгледа да вехабизам поседује фанатизам и да они желе да завладају светом. Саудијска Арабија гради џамије у Немачкој, и подржава муслимане у томе да се не интегришу. Дакле, њихов циљ јесте да одрже сопствену културу и веру и да нагласе своју доминацију. То је једна потпуно нова ситуација, а зато што Саудијска Арабија у исто време финансира председничке изборе у Америци, и породице као што су Буш и Клинтон биле би незамисливе без саудијског новца. Да не идемо у теорије завере, али треба нагласити: краљевска породица Саудијске Арабије врло је свесна себе и своје жеље да изгради државу по средњовековном узору.
Зашто немачка држава даје дозволу за изградњу тако великог броја џамија?
- Не знам. Постоји закон о религијској слободи, по ком се свака религија може ширити по Немачкој.
Ако могу да приметим, медији, и то не само немачки, али пре свега они, запостављали су страдање хришћана на Блиском истоку. Такође, били смо сведоци да у неким камповима у Немачкој исламске избеглице малтретирају хришћанске мигранте.
- Немачко друштво је у основи атеистичко друштво. Атеизам је гори него комунизам. Комунисти су имали свест о снази хришћанства и зато су желели да хришћане држе доле. Нови атеизам полази од тога да им је свеједно. Тај нови атеизам верује да све може да доведе у исту раван, конзумеристичком културом, животним стилом, егоизмом, пре свега. То је оно о чему су Хајдегер и Маркузе писали. Апстрактни човек. Апстрактни човек, једнодимензионално биће, сада је стварност. Зато је овај нови атеизам, коме је свеједно, у ствари много радикалнији него комунизам. Нико се не интересује за патње хришћана на Блиском истоку, њима је потпуно свеједно. У крајњој линији, медији су амерички. Комунистичка штампа у ДДР-у била је јединствена, постојала је цензура, док у данашњој штампи нема више цензуре, већ постоји једно уједначено мишљење. Уредничке редакције уређују шта ће се појавити, шта ће ући у штампу. Млади новинари имају уговоре на одређено време, и када не пишу оно што се не допада уредницима редакција, њихови уговори се не продужавају. При том је врло важна улога дигиталног развоја медија. Са дигиталном штампом и телевизијом, одлучујућа реч више није писана, већ изговорена, као и појава, изглед, догађај... Изговорена реч, као и појаве, лица, брзо се заборављају. Морају се стално понављати да би добили неке контуре. Тако имамо нове медије, односно нове власнике медија.
Немачка се ујединила, али чини се да су остале неке, у најблажу руку речено, културолошке разлике између Источне и Западне Немачке. Да ли је Источна Немачка можда простор у коме се може очекивати већи отпор глобализацији, већа борба за очување идентитета Немачке? Посебно Вас молимо да објасните феномен ПЕГИДЕ.
- Прво феномен Источне Немачке. Индустрија Источне Немачке не постоји, разорена је. Омладина је отишла на Запад или у Америку, и тамо доминира старије становништво. ПЕГИДА је нови феномен који је доста тешко објаснити. ПЕГИДА жели да подсећа на догађаје из 1989. године паролом „Ми смо народ“. Али, говорници углавном долазе са Запада. Они имају заједничког пријатеља, Јиргена Елзесера, који долази из комунистичких кругова, часописа „Млади свет“. Он има пратиоце из конзервативних кругова, конзервативног миљеа Геце Кубичека. Врло је амбициозан и жели да оснује конзервативну народну партију. Када се окупе, некада их је више, некада мање, долазе и одлазе, али их власти посматрају. Антифа покрет је покушао да тај покрет разбије помоћу контрадемонстрација. Али, мора се рећи да је Антифа пре невладина организација, дакле, није партија. То друштво прогнаника нацистичког режима финансирао је ДДР а данас је финансирано од стране невладиних организација. Они организују контрадемонстрације, а демонстранти углавном долазе из Западног Берлина. Дакле, не из региона, не из града, већ долазе издалека. Али није им до сада успело да разоре ПЕГИДУ, и она наставља да живи.
Желим да поставим једно питање за које знам да је деликатно за саме Немце. Сви знамо да је после Другог светског рата Немачка била под посебном пажњом и притиском. Оно што мислим да је карактерисало Немачку у том послератном периоду, а можда и данас, јесте недостатак самопоуздања. Мене занима, господине Рабел, на којим идејним и вредносним основама Немачка данас треба да се конституише?
- Немачка је данас, економски гледано, најмоћнија држава у Европи. Мора се водити рачуна о узроцима зашто је Немачка тако економски снажна. Она је у свим браншама водећа: у аутоиндустрији, фармацеутској индустрији, информатици, и мора се поставити питање зашто је тако. Претпостављам да је разлог у мудром, истовременом постављању централизације и децентрализације. Индустрије имају велике концерне, и истовремено добављаче који подржавају те концерне. Део успеха лежи у образовном систему, има много стручних вредних високих школа и техничких универзитета. У тим стручним школама образују се и инжењери, али и генијални изумитељи. Они оснивају фирме и када имају идеје, добијају подршку државе. Тако се у ствари привреда подржава са две стране: са државне стране и са децентрализоване стране приватних фирми. То чини снагу немачке привреде, која је у супротности са, примера ради, Холандијом, Америком, али и Русијом. Немачка је достигла онај положај који су империјалистички владари и желели, Немачка одређује тржиште свуда: у Америци, Европи, Русији, у сарадњи са Кином... Немачки привредници нису више империјалисти, они раде али о томе више не говоре, по мом мишљењу.
Да ли мислите да је Европска унија у кризи, а да је један од разлога и то што је данашња идеологија у Европској унији у извесној мери идеологија шездесетосмашког покрета, либерала? Ово питам због тога што сте, господине Рабел, имали значајну улогу у овом покрету...
- Неолиберализам нема са њима ништа заједничко. Неолиберализам долази од америчког финансијског капитала.
Мислио сам на либералне идеје 1968. године, које су се супротставиле тадашњем моралном поретку Европе, традиционалном образовању, Цркви, и осталом.
- Да, те идеје су отвориле врата за амерички стил живота. То се може објаснити једном рекламом, која би се могла означити као „Ексирај и баци“: одговорност више не игра никакву улогу, то је однос према свему. Тиме су разорили вредности одговорности и породице. Они, наравно, не носе главну кривицу, али су били један од главних елемената.
Морамо питати, господине Рабел, како гледате на улогу Срба у последње две деценије? Да ли сте имали прилику да упознате Србе преко медија или реално?
- На мене је јако велики утисак оставило то што се овакви разговори овде могу водити. У Немачкој тога више нема. Мој универзитет, слободни Универзитет Берлин, више не води овакве разговоре. Главни разлог је у томе што имају нови тип професора. Ти професори живе од тога да кратко време образују, али се више не интересују за рефлексију. Један од професора је имао семинар под сталним насловом „Тешкоћама рећи не“. Његово име је Клаус Ханрих, то је била његова борба против опортунизма. Али таква предавања, нажалост, више не постоје. Тај професор има преко деведесет година и не држи више предавања, али ни људи то више не желе да слушају. Они желе да спрече поново 1968. да универзитети не постану центри побуне... Такве се ствари не желе.
Нама требају немачки аутомобили, али нам треба и немачка филозофија, тај вековни осећај који је Немачка имала за филозофију.
- Хвала Вам на том запажању.
На крају, можете ли нам дати коментар о ситуацији на Блиском истоку, улози тзв. Исламске државе, али и прокоментарисати интервенцију Русије, и просто, последице по свет.
- Још једно компликовано питање. Немци се држе подаље од тог региона, Ангела Меркел не жели да немачке трупе интервенишу близу тог региона. Израел је под притиском арапске омладине. Арапи имају једно оружје, а то је њихова омладина. Када се чује да је јеврејски верник у Јерусалиму избоден од стране арапског младића, тада се види шта се у том региону дешава. Ангела Меркел жели да ослаби притисак на Израел тако што ће примити мигранте. Сада о руској политици: она почиње са Етел Јулијусом Розенбергом. Јевреји су одали Русима тајну атомске бомбе. Американци у противном не би толерисали револуцију у Кини, али Руси су изненада имали атомску бомбу. Израелци, односно ционисти, ово двоје Розенберга, били су награђени од Русије тако што је Русија помогла стварање државе Израел. Без Русије не би било државе Израел. Тако је Русија добила атомску бомбу. Стаљин је веровао да ће Израел постати социјалистичка држава када тамо дођу социјалистички Јевреји, када изграде свој колективизам, изграде своје кибуце, али он се у томе варао. Израел је у том региону отворио врата Америци, и тако је Русија подржавала арапски национализам. Нико није знао шта је то, али су подржавали арапске државе да развију сопствену самосвест. Американци су направили пуч у Ирану против шаха, Русија је подржавала национализам у Алжиру, Египту, Сирији и Ираку. Сирија је последњи руски бастион. Зато је и подржавају војно, јер ако Руси изгубе Сирију, више неће имати утицај. Знају да Американци немају алтернативу, они свуда подржавају хаос и свуда за њима остају само разорене земље. Зато је Сирија Русима важна као једно парче реда и поретка. Једина држава која је снажна у региону је Израел, али Израел не може да направи Велики Израел, већ мора да направи вазалне државе, а Русија то покушава да спречи.
Питање над питањима: ко има технологију у овом времену и куда води технологија? Где је епицентар технологије данас? „Шпигл“ је послао два новинара у Токио, да интервјуишу јапанског професора. Он је рекао: „Ми смо сви уловљени“. Некада су Јапан и Немачка, након Другог светског рата, узели технологију од Америке. У међувремену су готово претекли Америку, и једна и друга земља. Професор додаје са смо сада уловљени, сада је технологија код Кине, или не знам где.
- Приликом боравка у Србији, посетио сам једну високу пољопривредну школу у Шапцу. Тамо је био плакат на коме је писало „Дођите у Америку“. Интересантно је да и у Србији Америка ради на томе да доведе образовани кадар у своју земљу. Када погледате образовни систем Америке, видите да је далеко инфериорнији од европског. Сматрам да и Немачка и Србија покушавају да од обичних људи створе грађане који ће имати удела у продуктивности привреде. У Америци је то скоро немогуће, јер је прескупо платити приватну школу и добро образовање. Они имају стипендије за ниже слојеве, али их усмеравају у војску јер знају да најбољи војници долазе из тих слојева. Немају класични систем основна школа, гимназија, стручна школа, универзитет. То је градација знања и зна се ко је на ком нивоу, какво знање поседује, одакле долази. Американци знају да морају да узимају људе из Европе. Кинези имају сопствени образовни систем, који је за сад продуктиван скоро као европски. Они покушавају да све знање концентришу у Кини, кроз шпијунажу, на различите начине. Јер центар овог знања у одређеним областима је војни, и зато га тајне службе штите. Ипак, Кинезима је увек успевало да знање некако доведу до Кине, за шта плаћају много новца. Примера ради, шта ради један истраживач који пуно истражује и пуно ради када одједном добије дванаест милиона долара? Да ли ће он издати или неће? То зависи од етике и менталитета: има много оних који то неће учинити, али и оних који хоће. Тако Кина концентрише знање у Кини, али нико не зна куда Кина иде.
