Слободан Ерић: Промена духа нације

Пише: Слободан Ерић

Србија чека избор нове владе. Одлазак претходне у земљи је дочекан са олакшањем. Од политичког пораза ове опције много је значајније то да су у Србији суштински озбиљан пораз претрпеле неолиберална економска идеја и „политика евроинтеграција“.

Додуше, да је било мудрости, програм неолибералних реформи никада не би ни био спровођен у Србији. Ми смо имали предност што смо бар могли да видимо негативно искуство других земаља, где је деведесетих година спровођена шок терапија Џефрија Сакса. Још једном се потврдила наша народна пословица да се „паметан човек учи на туђим, а будала на својим грешкама“.

Треба подржати и охрабрити нову владу у настојању да земљу извуче из дубоке економске и социјалне кризе. Најављени улазак у нову владу Уједињених региона Србије, странке Млађана Динкића, утицао је да код многих првобитни оптимизам спласне. Та странка, или група експерата Г17, како су себе назвали, од 5. октобра 2000. у континуитету држи све кључне финансијске полуге у Србији и најодговорнија је за садашње тешко економско стање у земљи. Иако је Динкић кориговао своју економску политику, у смислу значајније подршке држaве привреди, регионализације Србије и његове блиске везе са западним центрима моћи, не улива поверење. Прави партнер СНС и СПС био је ДСС, који, упркос испољеној неодлучности у неким аспектима вођења државе, има недвосмислену државотворну политику.

Промена власти у Србији важна је претпоставка за промену стања у земљи. Али не и довољна. Србији је потребан аутентични, боље рећи, аутохтони програм свеобухватног привредног развоја и духовно-моралног препорода. Неће нам помоћи ни Руси, а поготову не Американци, нити било ко други, ако сами себи не помогнемо.

Србија не сме да се ослања само на стране инвестиције; она треба да улаже у привредне секторе који представљају њену компаративну предност: у пољопривреду, енергетику и, наравно, у индустрију, али ону за коју се процени да може да буде корисна и примерена нашим потенцијалима и геопривредном положају. Заиста, ми имамо велике потенцијале у пољопривреди, али немамо радну снагу. Села су у неким подручјима Србије пуста и остарела. Слободна радна снага постоји; она је у градовима. Градови су постали место професионалне и социјалне стагнације. И резервати за незапослене. Незапосленост не производи само социјално-економске већ и морално-психолошке проблеме. Човеку који ништа не ради падају свакакве мисли на памет. Није наш народ узалуд говорио: „Ђаво не оре и не копа“.

Економска криза је само највише испољаван облик кризе нације, али њен суштински узрок је духовни. Постали смо једна уморна, депресивна земља која нема ни снаге ни енергије за промене. Тешко се боримо са лошим у себи, постали смо конформисти, нисмо спремни да се жртвујемо за друге. Да би нација изашла из кризе, потребан је лични и колективни оптимизам, односно вера.  Потребно је да се промени дух нације.

Због тога је Србији потребан најпре морални препород, а иза њега ће уследити и економски, социјални, образовни − по поуци из Библије: „Иштите најпре Царство Небеско, а све остало ће Вам се придодати“.

Хришћанско поимање друштва полази од одговорности, не само власти, него и народа. Стање у држави може бити проузроковано лошим поступањем власти, а може бити одраз стања у народу; ако народ није добар, неће бити добра ни ситуација у држави. Можда не можемо да утичемо на крупне политичке одлуке, али можемо да се помиримо међу собом ако смо посвађани; да објавимо рат нашим сујетама, које су велики српски непријатељ. Наше сујете су дошле главе многим корисним националним пројектима. И треба крајње озбиљно схватити позиве наше Цркве и великих православних духовника на покајање. Покајање је инструмент личног и националног спасења. Треба да и као појединци и као нација духовно и морално ојачамо. Свет у коме живимо улази у једну врло сложену и неизвесну фазу историјског развоја.

Треба да изађемо из тог дипломатског пресинга о Косову и Метохији који нам је наметнуо Запад. Шта ми треба да радимо када је Косово и Метохија у питању? Суштински, не треба да радимо ништа. Треба да чекамо на промене у међународним односима снага и да чекамо да се уруши та косовска парадржвна творевина. Наравно, треба да помажемо наше сународнике на Косову и Метохији, али не треба ништа да предузимамо на плану коначног решавања статуса наше јужне покрајине. Када су се Шиптари највише развијали? Па, када су били у оквиру Србије и некадашње Југославије, и када су трошили паре из републичких и савезних фондова за развој. Данас више нема пара из Србије и зато је економска и социјална ситуација на Косову лоша. Некада су Шиптари, рачунајући на висок наталитет, играли на карту времена, и у томе су у доброј мери успели. Сада ми треба да играмо на карту времена. А време је противник и њима и њиховим менторима на Западу.