Проф. др Момчило Милиновић, са Катедре за системе наоружање Машинског факултета Универзитета у Београду, експерт за ракетне технологије, у интервјуу за Геополитику
Разговор водио: Слободан Ерић
Уважени професоре, колико нуклеарно оружје и развој ракетних технологија утичу на глобалну политику, на односе међу државама, посебно оним највећим?
- Еволуција појма стратегијске политичке стабилности директно је и скоро потпуно диктирана појмом ракетно нуклеарне стабилности, а појам одвраћања од нуклеарног рата има своју скоро шездесетогодишњу историју у разним споразумима који говоре томе у прилог. Од појаве нуклеарног наоружања у технолошком облику, као главног дела ракетног корисног терета, како се то стручно каже у ракетној технологији, дакле нуклеарне бојеве главе, а не погрешног појма атомске бомбе како су то увелико одомаћили скромније технолошки образовани новинари у својим политички обојеним текстовима током хладног рата. Ракетна технологија буквално пресудно одлучује о променама и варијацијама целокупне светске политике. Управо развој ракетне технологије и њене примене у оперативној употреби војске двеју главних ривалских сила из доба хладног рата, доводила је до нових и унапређивања старих споразума, нових стратегијских па тиме и политичких приступа стратешкој стабилности. Научна сазнања која су галопирајуће освајана у периоду хладног рата примењивана су баш на стратешким ракетним и космичким војним и дуалним технологијама, а диктирала су одабрана светска политичка опредељења.
Занимљиво је да су и тестови који су се обављали ради испитивања ефикасности и домета оваквог оружја дефинисали политичко понашање, пошто су буквално условљавали политичаре да своје ставове о питањима моћи прилагоде оваквим новим експерименталним сазнањима. Тако, на пример, у то време када би експерти научници и војни инжењери заједно са официрима као корисницима и управљачима технолошке војне, пре свега ракетно-космичке силе, објаснили шта такво оружје значи и шта оно може да оствари, политичари би то одмах укључивали у своја позитивна и негативна политичка размишљања и даље усмеравали светску дневну и глобалну политику. Тада је само наизглед деловало, а и данас је исти случај, да се води нека светска геополитика, а иначе је целокупан економски развој обична празна политичка пушка, чији значај почива на менаџменту, речима и папирима, условљеним стварном глобалном војно-стратешком технолошком моћи. Моћ какву доноси ракетно-космичка и, у новије време, информациона технологија, једина достиже глобалне размере и представља стварни ауторитет, и једини је залог политичких и економских узрастања цивилизације и значаја и утицаја појединачно организованих нација и група народа у свету. Обавештајне службе, тајна и јавна светска друштва, којима се углавном даје водећи значај у светској политици, само су добри или лоши менаџери овакве технолошке моћи.
Нуклеарно оружје било је предмет међународних уговора о разоружању и забрани нуклеарних проба. Можете ли нам укратко испричати историју међународних споразума којим се уводе одређења ограничења за коришћење нуклеарног оружја?
- Ако гледате историју споразума о разоружању, онда почните од 1963. године, Споразумом о делимичној забрани нуклеарних проба потписаном у Москви између СССР, САД и Велике Британије, којим се забрањују нуклеарне пробе у атмосфери, свемиру и под водом, као схватањем снаге и ефикасности нуклеарног наоружања показане након ондашњих експерименталних тестова. Већ 1967. године формиран је споразум о забрани атомског оружја у свемиру, потписан у Москви, Вашингтону и Лондону, а затим 1968. године и споразум о неширењу нуклеарног оружја, па 1971. године споразум о забрани коришћења нуклеарног оружја на морском дну, потписан у Вашингтону, Москви и Лондону, који тече све до 1974. године, кроз такозвани Споразум о лимиту снаге подземних нуклеарних проба, ограничених на 150 килотона (који иначе никад није ратификован). Стално се, дакле, питање стабилности и равнотеже силе тиче еволуције знања и експерименталних и теоријских новина у побољшању снаге и ефикасности нуклеарних, углавном ракетних, бојевих глава, смештених на ракетни пројектил као носач овакве моћи.
Колико је нуклеарно оружје и развој ракетних технологија утицало на успостављање баланса и политичке равнотеже у односима двеју великих сила – СССР и САД? Можете ли нам ближе појаснити појам нуклеарне тријаде?
- Могло би се рећи да је питање политичке равнотеже и политичке стабилности између две водеће силе оног времена отпочело питањем и анализом питања снаге бојеве главе и почетним договором да се такво оружје неће употребити, али и питањем да се неће дозволити да таква технологија падне у руке других мање одговорних држава. Тиме се почетно одржавао владарски ривалитет и стратешки политички монопол двеју водећих ривалских сила тог времена – САД и СССР. Истовремено, са страхом од снаге нуклеарне бојеве главе, намењене смештају као носећи ваздухопловни или ракетни корисни терет, тече интензиван развој управо технологије ракетно-космичких и балистичких ракета, које даље условљавају појам стратешке и политичке стабилности оног времена. Главне стратешке перформансе су домети и прецизност стратешких нуклеарних ракетних пројектила. Развој тече на свим нивоима војске, почев од артиљеријског, чисто војно-оперативног, па до стратешко-ваздухопловног, стратешко-морнаричког и наравно, најважнијег – стратешко-копненог ракетног програма. У то време, први пут се формира такозвани појам нуклеарне тријаде, дакле копнених, ваздухопловних и морнаричких нуклеарних ракетних снага, као будућег главног фактора светске глобалне војне моћи. Овако интегрисане ракетне технологије дефинишу политичку моћ, затим суштински формирају нову стратешку равнотежу света, захваљујући развоју перформанси ракетног наоружања и њима прилагођених борбених платформи на мору, небу, космосу и копну. Од 1972. година споразумом SALT-1 (Strategic Arms Limitation Talks – Разговори о ограничењу стратешког наоружања), којим се замрзава број лансера балистичких ракета на постојећем нивоу, па до 1979. године и споразума SALT-2, којим се број стратешких ракета и бомбардера на обе стране ограничава на по 2.400, одвраћање и стабилност света почива на броју нагомиланих ракетних пројектила и лансирних платформи интерконтиненталног и континенталног домета. Стабилност условно значи да нека од двеју сила не нападне прва и успешно потроши ракете остављајући нуклеарног непријатеља пораженог без узврата. Због тога се број ракета међународно лимитира као мера одвраћања првог удара. Даља еволуција споразума о разоружању мења такву филозофију, јер ракетна технологија, и њени нови пратећи технолошки системи и платформе за лансирање, битно мењају нову слику нуклеарног ракетног ратовања. У то време, Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе већ се разилазе у даљем конципирању баланса нуклеарних балистичких снага, јер САД и Запад убрзано технолошки напредују, напуштају концепт броја ракета као снаге и отварају концепт прецизности и брзине ракетног удара. Дакле, добијају нову ракетну технолошку способност да онеспособе први удар противника пре лансирања његових ракета.
Тада настају потпуно нови појмови нуклеарне стабилности као резултат конструкције нових балистичких ракета лансера и командних система, јер се надаље системи деле на офанзивне и одбрамбене, односно узвратне. Једне брзореагујуће ракете, и углавном мање заштићене и то на копну мору и ваздуху, као офанзивне, и друге, одбрамбене, за узвратно деловање на нападача, углавном добро сакривене и боље заштићене. Њихова већа жилавост и боље преживљавање, настале из нових конструкција технолошких платформи и лансера, деле их на покретне и непокретне, које сада постају фактори пребројавања у споразумима о равнотежи. Све ове технологије, са својим перформансама као фактором за оцењивање укупне моћи, улазе у разговоре о стабилности и страху од питања ко је у предности да постане победник у нуклеарном сукобу.
Можете ли ближе објаснити шта значи снага другог удара?
- Питање развоја технологије балистичких ракета довело је до недоумице међу странама да ће, чак и ако једна од њих прва изврши нуклеарни удар, бити ипак поражена ако супротна страна располаже нагомиланим бројем ракета које остају за катастрофални узвратни други контрануклеарни удар. Дакле, нова стабилност није ни снага главе ни број ракета, већ снага другог удара као фактора коначне нуклеарне победе, без обзира на то ко би први почео. Настаје правно-политички став у преговорима о стабилности да се свакој од страна после првог удара гарантује довољан број ракета другог удара, али уравнотежен са бројем циљева и прецизности ракета. Ту су већ у питању квалитет ракета, брзина реаговања ракетног система, смештај и спремност ракета првог удара и заштићеност ракета другог удара као фактори процене у преговорима.
У светском јавном мњењу дуго је постојао страх од нуклеарног рата који би водио тоталном уништењу становништва и планете. Касније долази до поступне релаксације од страха од уништења. Зашто?
- Ракетама се мери прецизност на домету, па се сходно томе претпоставља деловање на ракетне положаје првог и другог удара непријатеља, а не више на градове и насељена места, и почиње поступна релаксација страха од катаклизмичког уништења становништва. Дакле, у преговорима ко је јачи пребројава се колико би ракетних положаја било гађано и уништено. Дакле, напушта се концепт тоталног уништења и долази се до концепта уништења непријатељске ракетно-нуклеарне снаге тј. уништења инсталираног ракетног наоружања. Уводи се технолошко и оперативно време реаговања првог удара као најважнији фактор, односно први пут тако значајан појам чувене процедуре Осмотри, Усмери, Донеси одлуку и Делуј (Observed Orient Decision making Atack, OODA) подржане новим сателитским и радарским технологијом праћења из космоса, раног узбуњивања и упозоравања и деловања ракетног удара противничких страна. Рађају се нова интегрисана питања домета времена лета ракета тј. њихове брзине и положаја трајекторија, повезана са питањем близине непријатељских ракетних ватрених положаја самих лансера. Наступају нове технологије и врсте ракетних платформи која се користе за нуклеарни напад. Тада настаје нова технолошка битка за превласт јер на сцену масовно ступају велики ракетни мотори са чврстим погонским пуњењем, спаковани на мобилним лансерима, копненим и подморничким. Они располажу интегрисаном технологијом мање видљивог брзог активног лансирања ракета и, наравно, већом брзином реаговања са непознатог географског положаја, и дају велику предност офанзивном првом удару. Истовремено, појављују се сателити на тзв. ниским орбитама (Low earth orbit, LEO орбитe), али и средњим и високим орбитама, са задатком праћења положаја првог и другог удара. Појављују се затим лаки мобилни лансери, радијуса кретања преко 1000 км на копну, наоружани ракетни возови… Укратко, цела технологија одвраћања тактиком удара и брзином реаговања диктира безбедност света. Космички програм постаје пресудан за предност реаговања у борби са временом. Брзина узвратног реаговања и системи технолошко-ракетног и ваздухопловно-космичког узбуњивања досежу врхунске системе здруженог командовања и управљања нуклеарним ракетним и ваздухопловним ударом, као што је нпр. совјетски, а сада унапређени руски аутоматски систем узбуњивања и деловања Периметар – мртва рука, али и амерички трослојни супер-модерни здружени Ваздухопловно-морнаричко-копнени алармни ракетни систем.
У чему лежи снага и нека предност Америке у односу на друге, осим што су први употребили „атомске бомбе“, појам који Ви сматрате неадекватним?
- Ипак посебну предност Америци, никад неподвргнуту под споразуме о разоружању, даје америчка стратешка одлука да влада морима и прети с мора. То је остварено реализацијом технологије нуклеарних подморница са интерконтиненталним брзореагујућим ракетама на чврсто ракетно гориво, потпуно заштићеним такозваним хладним лансирањем испод воде, упућеним на интерконтиненталне циљеве до 12.000 км домета. Иако је и Совјетски Савез радио на таквим системима, са скромнијим успехом, таквим ракетама и платформама за лансирање ушло се у нову еру условне нестабилности.
Реците нам нешто о потенцијалима америчких нуклеарних подморница Охајо.
- Иначе подморничка технологија и њене способности у постизању превласти над морем, скривеним и изненадним деловањем испод воде, представља ноћну мору свих војски света које имају поморске снаге, још од Првог светског рата до данашњих дана. Данас ипак морем влада (додуше, не баш тако неприкосновено као осамдесетих) технологија америчких подморница класе Охајо, са нуклеарним интерконтиненталним пројектилима Trident-2-D5, од којих је на свакој од подморница могућ смештај 24 таква пројектила. Та технологија почела је још шездесетих година, подморничким ракетама типа Polaris, које су носиле ознаку А1, А2, А3 и Poseidon C3, на старим подморницама класе Џејмс Медисон и Бенџамин Френклин, и трајала све до пред крај седамдесетих, када се појавио пројектил Trident 1 C4, као нова варијанта пројектила C3 повећаног домета, али и одлуке о градњи нових подморница поменуте класе Охајо, као замена старих подморница и њених ракетних система већ до 1979. године. Иако је од тад направљено 18 оваквих нуклеарних подморница, са способношћу носивости по 24 интерконтиненталне нуклеарне ракете, ипак је стратешки одлучено да је Америци довољно 14 таквих подморница које су наоружане моћним новијим ракетама Trident 2-D5, масе око 59 тона (почев од првих ракета овог типа деведесетих година прошлог века), са данашњим могућом носивошћу чак и до 14 нуклеарних подглава до 100 килотона односно до 8 од по 500 килотона еквивалентне снаге, и то сваке од 24 ракете смештене на подморници. Опције броја подглава зависе од типа подглаве и њене мисије при дејству на циљ у завршној фази балистичке мисије на домету и до 12.000 км. Лансирањем испод воде, положај је заштићен ,а ракете Trident D5 достижу за мање од 2,5 минута и 1.000 км почетног критичног домета када могу бити откривене, што их чини тешко ухватљивим за космичке сателитске сензорске системе у фази лансирања. Четири подморнице Охајо, од осамнаест направљених, прерађене су за смештај конвенционалног и нуклеарног оружја средњег и малог домета, од којих, на пример, подморница Охајо може понети чак 154 крстареће ракете Томахавк или другог комбинованог наоружања за потребе америчког брзог реаговања у експедиционим зонама широм света. Крстарећи у свим океанима широм света, Охајо подморница, дужине 170 м и ширине 13 м, са нуклеарним погоном и, наравно, реактором, је ремек-дело, како морнаричког тако и ракетног системског војног инжењерства, способног за светске стратешке операције највишег нивоа. Охајо је ракетна платформа како првог, тако и другог удара, с обзиром на то да су ракете Trident D5 подједнако прецизне и подводно заштићене. Британски пакет од 16 оваквих ракета смештених на 4 британске подморнице, са британским бојевим главама, има грешку поготка од свега 10 метара на 11.000 км. Дакле, сигурно је намењена првом удару. Русија има своју технологију подморница и интегрисаних интерконтиненталних балистичких ракета, али не паритетно са САД, већ као редундантни допунски систем копненим снагама.
Колико је процесу попуштања затегнутости и постизања споразума о разоружању допринео страх од рата у Европи?
- И поред овог краћег приказа развоја глобалне стратешке стабилности, проузроковане развојем космичких и ракетних технологија, посебно место у доба биполарног света САД и Совјетског Савеза играла је и опасност од рата у Европи. Током историјске поделе на Исток и Запад, иако се прича о блоковима и Берлинском зиду као симболом неке политичке поделе, кључ је ипак у чињеници да се рат у Европи не би задржао на локалном европском регионалном сукобу, због великих диспропорција у ефикасности, снази и брзини ракетног деловања конвенционалног и тактичког нуклеарног ракетног наоружања Совјетског Савеза и НАТО-а тог времена. У времену хладног рата, врло брзо би, за неколико сати након напада било које стране, сукоб би прерастао у општи – нуклеарни – глобални сукоб, са дестабилизацијом поменутих концепта одвраћања због знатно веће америчке брзине реаговања из Европе, пошто је Америка имала предност првог удара против Совјетског Савеза, који би вероватно био изазван да у другом удару делује по цивилним циљевима, али и предност брзог конвенционалног продора на европску територију, што би апсолутно довело до светске ескалације сукоба и светског рата.
Како су Совјети одреаговали на то?
- У то време, Совјетски Савез схвата да нема адекватну нуклеарну
тријаду у Европи, тј. да нема балистички удар са сва три вида оружаних снага, осим да ризикује светски стратегијски сукоб употребом првог и другог нуклеарног ракетног копненог удара. То значи да нема адекватне морнаричке балистичке системе са подморница, нити моћне ваздухопловне бомбардерске системе из база и са носача авиона као целовиту ефикасну нуклеарну тријаду у случају ескалације светског сукоба. Недостатак офанзивног прецизног нуклеарног оружја Совјетског Савеза обезвређује значај политике нуклеарне ракетне претње према Европи, коју штити поуздана чињеница о јасном губитку позиције моћи Совјетског Савеза у евентуалном светском ескалираном нуклеарном сукобу. Совјетски Савез пристаје на споразум о нуклеарном разоружању и тако Европа постаје комотна и потпуно релаксирана од совјетске претње. Тако се камен-темељац данашње светске, не само европске, већ и азијске, али и блискоисточне кризе и нестабилности, појављује 1987. године потписивањем Споразума о нуклеарним снагама средњег домета ИНФ, између САД и СССР у Вашингтону. Чланом 3 уговора ИНФ забрањују се ракете лансиране са земље, чији домет износи преко 500 (за балистичке 1.000 км) до 5.500 км. Америка је, наиме, била изричита и инсистирала на нултој опцији разоружања тј. потпуној елиминацији нуклеарног офанзивног оружја средњег домета из Европе, а чија је главна оперативно-борбена технолошка ракетна карактеристика кратко време долета до циљева, што значи и немогућност истовременог реаговања међусобних противника у случају првог удара, чија је предност на страни Запада и НАТО снага, у то време. Потпуно уништени ракетни системи BGM-109G крстареће ракете које се лансирају са земље, затим балистичке Pershing 1a и Pershing II са америчке стране, релаксирали су Варшавски источни блок и Совјетски Савез од укупно 846 ракета. Са друге стране, цела Западна Европа релаксирана је са 1846 совјетских ракета типа SS-4 Sandal, SS-5, Skean, SS-12 Scaleboard и чувеног SS-20 Saber – окоснице ракетне балистичке технологије средњег домета. Такође су уништене и, за оно време, неке нове ракете малог домета и екстремно велике брзине реаговања, типа SS-23 Spider и тек тестиране експерименталне крстареће ракете SSC-X-4 Slingshot са совјетске стране. Тиме се завршила ера која би се могла назвати статичка симетрична нуклеарна стабилности и равнотежа, па је Америка добила отворена врата за развој свих других, пре свега морнаричких, ваздухопловних и космичких средстава, која нису део споразума а представљају технолошку и стратегијско позициону предност за глобалну надмоћ. То је омогућило велику поморску, ваздухопловну, ракетну и космичку антибалистичку далекосежну развојну превласт Америке и, коначно, војно-технолошку глобалну надмоћ оног времена. Совјетски Савез је пао, Споразум се није односио на крстареће морнаричке ни ваздухопловне ракете од 500 км до 5.500 км у којима је Совјетски Савез озбиљно заостајао, али и по питању подморничких балистичких ракета средњег домета. Распадом Совјетског Савеза Русија је тада остала војно-технолошки инфериорна, и стратешки нуклеарно неспособна да спречи и супротстави се оперативним способностима америчког глобалног продора у регионе света. Америка и НАТО стварају моћне, углавном ваздухопловне и морнаричке, базе за логистику и деловање из ваздуха и са мора (Аir pods of debarkation/ Sea pods of debarkation, APOD/ SPOD) широм света, допуњујући моћне флоте носача авиона и нуклеарних подморница. Не размишљајући много о стратешкој противавионској одбрани (РА) својих APOD/ SPOD морнаричких и ваздухопловних положаја у Европи, а и шире у свету, пошто су елиминисани ракетни системи који могу да их дохвате по домету, НАТО руши Варшавски уговор и поставља своје границе уз Русију, и изазива дугорочно дестабилизацију, како своје тако и светске политике. Уништавање ракетне технологије показало се као немогућ светски процес, пошто су наравно сви системи уништени само оперативно, на војном а не и на производно-технолошком и конструкторском нивоу. Тако ракетна технолошка моћ поражених, као стара политичка парадигма биполарне равнотеже, постаје нова алатка против новорођеног монополарног америчког глобализма и полако уздиже Кину, Индију, Иран, Пакистан, арапске земље и Израел.
Како је Русија одговорила на овај развој превласти САД у ракетној технологији?
- Схватајући, са кашњењем, западну превласт из ваздуха и са мора, Русија панично развија све варијанте својих пре свега РА, а посебно противпоморских ракетних система, као и нуклеарне снаге малог домета за тактичко деловање, попут чувене ракете Искандер, ради одвраћања и формирања штита од убојних америчких ваздухопловних технологија. Развија нове технологије вишеслојне оперативно-стратегијске заштите од продора западних високопрецизних ваздухопловних система. Русија тек после 2000. године своје право на одбрану доживљава као ургентни задатак одбране, и креће са модернизованим ракетним системима за далекометну РА одбрану од напада из ваздуха свим средствима, као што су С300, С400 и даље С500, као и поморским далекометним крстарећим ракетама како би поништила супериорност западног ваздухопловства и космичких система. На Западу се рађа нови појам: да Русија формира такозвани непробојни ракетни одбрамбени приступни штит (познат као Anti acess area denial, A2AD), који погађа било које америчке ваздухопловне и морнаричке ракетне офанзивне системе лоциране у базама широм Европе и света. Формира се такође и као профитабилна технолошка понуда другим земљама широм света. Међутим, Русија забрињава стратегијом у којој је поново спремна на тактички нуклеарни удар мање снаге у случају властите одбране. Притом САД 2000. године иступају из споразума о антибалистичким ракетним системима, настављајући да развијају системе за потпуно обесмишљавање и поништавање руског интерконтиненталног копненог ракетног потенцијала новим типовима антибалистичких ракета (ABM ракете) и слободно гради такозвани Рат звезда кроз чувени, земаљски лоциран ракетни одбрамбени штит на великом домету, познат као Ground-based Midcourse Defense system, GMD. Целовит амерички концепт АВМ се односи на све нивое балистичке ракетне одбране (Balistic missile defence, BMD), како на малом тако и на средњем, али пре свега интерконтиненталном домету, и служи одбрани америчке територије, али и регионалних позиција америчког војног распореда у свету, и посебно америчке флоте. Одбрана у свим фазама балистичког напада и лета балистичких ракета ,и то како на копну тако и на мору, чини америчку силу стратегијски скоро недодирљивом, без увођења нових технологија. Наравно да је Америци за то опет неизбежна пратећа ракетна технологија радарских космичких и сензорских система, који су суштина развоја Рата звезда и глобалног балистичког штита Америке.
Русије је посебно незадовољна што НАТО у Пољској и Румунији поставља нове ракете тзв. „противракетну одбрану“.
- Коначни изазов НАТО-а и Европе је да у новим НАТО земљама, Румунији и Пољској, по ивици руске заштитне зоне постави BMD штит против ракета средњег домета кроз копнене лансере морнаричког система GMD, познатог као AEGIS ASHORE SM-3, са различитим типовима лоцираних ABM ракета. Њиховим сукцесивним повећањем брзине сваке од нових типова могле би се са неким од најновијих типова пресрести руске интерконтиненталне ракете непосредно након лансирања. У току 4. фазе имплементације оваквог штита, Америка добија могућност пресретање интерконтиненталних ракета средњег домета у Европи, али и имплементације нових офанзивних крстарећих забрањених ракета такође средњег домета за деловање по руској територији, иначе забрањених Споразумом о разоружању Европе ракета средњег домета. Тиме би била обезбеђена и делимична изолација Европе од Русије, али и заштита Америке од руског стратешког превентивног и узвратног нуклеарног удара, поништавањем његове ефикасности у почетној фази лансирања. Споразум је у застоју, а обе стране поништиће Споразум о разоружању крстарећим и балистичким ракетама средњег домета и иступити из њега, за шта већ имају нова технолошка ракетна решења, оба типа балистичког и крстарећег
Геополитика број 109, јун-јул 2020.
(Наставиће се.)
