НЕЋЕ ПРОЋИ!
“Геноцид“ у Босни и Херцеговини, међутим, није се догодио. Да будемо прецизни, није се догодио у рату 1992-1995, за разлику од стварног геноцида, оног усташког над Србима 1941-45,који је у Центру Јад Вашем окарактерисан као холокауст пре холокауста и „чија је бруталност надмашила поступке самих Немаца“ (Енциклопедија Британика).
пише: др Срђа Трифковић
Сходно својим предизборним обавезама, Борис Тадић се доследно залаже за усвајање “европских стандарда” у Србији. Наиме, резолуцијом Европског парламента од 15. јануара 2009. (са 556 гласова за, 9 против и 22 уздржана) посланици у Стразбуру усвојили су резолуцију којом се 11. јули проглашава “европским Даном сећања на жртве масакра у Сребрници”. Једногласјем достојним Врховног совјета пре 50 година или севернокорејске народне скупштине данас, парламентарно тело у Стразбуру тако је дало свој допринос градњи једног постмодерног мита који добија карактер недодирљиве догме. Доводити „сребрнички геноцид“ у питање (или пак само ону фамозну цифру од „осам хиљада“) у Европи постаје прворазредни деликт, у истој равни са негацијом холокауста или сумњом у мирољубиву толерантност ислама.
ЈАЗ ИЗМЕЂУ МИТА И СТВАРНОСТИ
“Геноцид“ у Босни и Херцеговини, међутим, није се догодио. Да будемо прецизни, није се догодио у рату 1992-1995, за разлику од стварног геноцида, оног усташког над Србима 1941-45, који је у Центру Јад Вашем окарактерисан као холокауст пре холокауста и „чија је бруталност надмашила поступке самих Немаца“ (Енциклопедија Британика).
Оптужба против Срба за геноцид над босанским Муслиманима (они себе сада називају Бошњацима, што нас не обавезује да користимо тај политички набијен термин) први пут је формално подигнута још марта 1993, када је Изетбеговићев режим покренуо тужбу против СРЈ пред Међународним судом правде у Хагу позивајући се на женевску Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. Та је тужба Србе оптужила да са предумишљајем спроводе “потпуно уништавање читавог једног народа” (тада још “босанског”) и то по нацистичком моделу. Та је оптужба потом добила своју судску верификацију на сребрничком случају, што представља правни и логички апсурд.
Пуне размере тог апсурда познате су малобројним стручњацима упућеним у детаље пресуда хашког трибунала Радиславу Крстићу 2001. и Видоју Благојевићу 2005. По тим пресудама, најкраће речено, геноцид је “доказан” премда нема доказа о предумишљају, није било ликвидације цивила, локалитет Сребрнице обухвата непуна три процента процента територије БиХ, а фамозних 8.000 жртава (што је иначе немогућа цифра) представља 0.4% или четири промила муслиманске популације БиХ од два милиона.
Исправка хашке верзије сребрничког случаја биће само одгођена – уз огромну цену за српске интересе, наравно – ако српски посланици буду следили Тадићев савет. Непотребно је истицати да им прихватање култа „геноцида“ од 11. јула не би купило благонаклоност Брисела или Вашингтона, да о Сарајеву не говоримо. Као сви српски уступци од 1991. до данас, и тај би чин само представљао потврду да са Србима политика батине без шаргарепе одлично фунционише. Уследиле би нове тужбе и одштетни захтеви. Другосрбијански корифеји и њихови страни ментори напокон би имали доказ да „денацификација“ рађа плодове вредне вишегодишњих улагања у подухват који амерички аутор Крис Делисо зове банком српске колективне кривице.
Митови нису неприкосновени. Једну деценију после Дејтона број жртава рата напокон је био срубљен са произвољне цифре од 200-250 хиљада – која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница – на око стотину хиљада погинулих на све три стране. У случају Сребрнице, један свеобухватан, веродостојан и на чињеницама утемељен резиме догађаја, који би био историјски контекстуализован и правно прецизан, још не постоји. Он је потребан. Допринео би не само процесу регионалног смиривања него и ништа мање битном циљу утврђивања истине зарад ње саме. Да је Србија озбиљна држава, одавно би ангажовала средства и кадрове за обављање тог задатка.
Тадићева иницијатива указује не само на одсуство озбиљности, што не изненађује, него и на моралну лабилност оличену у спремности на прихватање лажи. Између чињенице да је после пада Сребрнице убијено више стотина заробљених припадника Армије БиХ и тврдње да је 8.000 њих ликвидирано у чину „геноцида“ зјапи дубоки јаз. Тај правни, демографски, логички и форензички јаз остаје непремошћен упркос свим резолуцијама овога света.
„Сребрнички геноцид“ је лаж. Лаж је зло. Можда се Тадић нада неком краткорочном ћару по цени прихватања тог зла. Вара се, међутим, како на нивоу приземне прагматике тако и sub specie aeternitatis.
ПРОБЛЕМ ПРАВНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ
Као што знамо из првостепене пресуде и одлуке жалбеног већа у случају генерала Крстића, термин геноцид је у Хагу проширен до таквог степена да је малтене неминовно да се он по стандардима Трибунала догоди у било којем рату, од Газе и Фалуџе до Кандахара. Према сада важећој хашкој дефиницији,
- Постојање унапред припремљеног плана и свесно спровођене политике у циљу елиминације припадника једног народа (женевска дефиниција) више се не сматрају неопходним за доказивање геноцидне намере.
- Није неопходан никакав документ који указује на постојање такве намере.
- Нетакнутост цивилног становништва не оповргава постојање геноцида, јер по Хагу „погибија цивила не представља правни захтев за доказ о кривичном делу геноцида“.
- Однос броја жртава и преживеле популације може да буде 1:250.
У оквиру дефиниције Трибунала у Хагу, тешко да постоји иједна епизода борбених дејстава, ма где и ма када, која не би могла бити окарактерисана као „геноцид“. По хашкој дефиницији, током протеклих пет деценија САД су скривиле геноцид у Вијетнаму, Француска у Алжиру, Израел у Гази, Турска на северном Кипру... да не говоримо о судбини Срба у Сарајеву и на Косову и Метохији. По истом мерилу, Хрватска је далеко највећи кривац у бившој Југославији – не само за убиство најмање пола милиона Срба у НДХ 1941-1945 (процена Центра Јад Вашем и Симона Визентала), него и за Медачки џеп, Бљесак и Олују.
Хашки трибунал у пресуди Крстићу окарактерисао је као геноцидну радњу чак и трансфер старих лица, жена и деце из Сребрнице у Тузлу, којим је ВРС извела четири петине мештана енклаве. Међутим, судско веће није размотрило могућност да житељима Сребрнице нису требали подстицаји или претње да би се навели да напусте град. Широко распрострањена спознаја међу тим цивилима шта су оружане снаге под Орићевом контролом и командом чиниле у претходне три године српским комшијама у околном подручју била је снажан подстрек да својевољно оду. Страх цивила од одмазде, као и сам чин одмазде – која је извршена над неутврђеним бројем заробљеника, што представља ратни злочин али не и геноцид – свакако нису јединствени под околностима створеним претходним злочинима Армије БиХ над српским цивилима.
У хашким пресудама и резолуцијама какве Србима сада намеће Тадић, геноцид је срубљен на празан термин који значи свашта и зато ништа. Он је тривијализован и лишен свог ужасног достојанства. Овако редефинисан, геноцид постаје вазда спремна пропагандна батина којом може да маше свака наводно угрожена група жељна публицитета или стране војне интервенције.
ПРОБЛЕМ КОНТЕКСТА
Поборници мита о геноциду свесно игноришу чињеницу да се у Сребрници водио рат и да су сви војно способни мушкарци у енклави мобилисани у 28. дивизију Армије БиХ која је базу својих операција имала усред тзв. зоне безбедности УН. Уместо да буде демилитаризована, та је зона била препуна оружја и коришћена као одскочна даска за нападе у којима је побијено (да не лицитирамо бројевима) на стотине српских цивила током три године које су претходиле јулу 1995.
Све су то општа места која контролори западне јавности већ скоро 15 година пренебрегавају или прикривају. Посебно су осетљиви на сваки покушај анализе политичке позадине сребрничког случаја. Та је осетљивост у истој равни са забраном објављивања резултата истраге о позадини експлозије на Маркалама фебруара 1994. Без разумевања политичке позадине, међутим, изненадни колапс муслиманских снага у Сребрници – до зуба наоружаних и далеко бројнијих од Војске РС – са војног становишта није објашњив. Догађаји који су уследили указују на игру са јасним предумишљајем: да се жртвује фигура а добије партија.
Питање „ко је на добитку“ (Cui bono?) битно је за разумевање контекста. Игнорисана у аналима Хага и радионицама сребрничког мита, непобитна је чињеница да је политичко вођство у Сарајеву дуго припремало жртвовање енклаве и сопственог људства у њој како би се изнудила западна интервенција. Већ годинама су нам знана казивања Ибрана Мустафића и других сведока збивања да је Алија Изетбеговић пред пад Сребрнице својим сарадницима поверио да је цена западне интервенције – по процени председника Била Клинтона лично – била 5.000 мртвих Муслимана. Имајући у виду чињеницу да је Изетбеговић још 1991. изразио спремност да жртвује мир за независност, не треба сумњати да му је Клинтонова цена била не само прихватљива него и примамљива.
ПРАВО, ПРАВДА И ИСТИНА
Клинтонова понуда из 1995. није био први пут да америчка интервенција кошта босанске животе. Та је интервенција испрва била политичка, почевши са Цимермановим торпедовањем лисабонског споразума и признањем БиХ априла 1992, а потом и војна. Њоме је настојање Срба да се одупру илегалној сецесији ретроактивно претворено у тобоже криминалну нелојалност „Босни“. Скоро две деценије касније реторика сребрничких резолуција и даље игнорише суштину рата: 1992. Срби су са пуним правом одбили да буду одвучени у сецесију од које су зазирали из историјски ваљаних разлога. Творци тих резолуција прећуткују одговорност друге две стране за неуставне, нелегитимне и незаконите политичке одлуке у периоду 1991-1992, које су битно допринеле избијању самог рата – а још је у Нирнбергу озакоњен принцип да је изазивање рата најгори ратни злочин од свих.
Пропагандне резолуције западних законодаваца и других форума – било да се тичу Сребрнице или унитарног уставног устројства БиХ – не почивају на погрешним, него на свесно и злонамерно манипулисаним основама. То је политички проблем, међутим, који се неће решити правним аргументима а још мање кротким пристанком српске стране да сама себи удари жиг срама. У супродстављању сребрничком миту и хипотеци колективне кривице Срби имају на својој страни право, правду и историјску истину. У борби за ту истину немају разлога да се плаше ма чега осим страха самога. Бориса Тадића понајмање.
