Парада срама и пут спасења

Крат­ко­роч­ни циљ не­су­ђе­не геј па­ра­де у Бе­о­гра­ду био је три­јум­фал­но и иза­зов­но осва­ја­ње фи­зич­ког про­сто­ра као ме­та­фо­ра за на­ме­ра­ва­но го­спо­да­ре­ње кул­тур­ним про­сто­ром.

  Ду­го­роч­ни циљ пак је­сте ре­во­лу­ци­о­на­ран: да се зе­мља Ср­би­ја, ко­ја је ду­хов­но, мо­рал­но, еко­ном­ски и де­мо­граф­ски иона­ко осла­бље­на до крај­но­сти, ра­ди­кал­но пре­ва­спи­та у скла­ду са иде­о­ло­шком ма­три­цом за­пад­ног пост­мо­дер­ни­зма, по ме­ри и уку­су иде­о­ло­шких бо­јов­ни­ка ко­ји су тај по­сао на За­па­ду до­брим де­лом већ оба­ви­ли.

Аутор: др Срђа Трифковић

Да би­смо раз­у­ме­ли шта је био циљ не­су­ђе­не геј па­ра­де у Бе­о­гра­ду, по­треб­но је да бу­де­мо на­чи­сто шта јој ни­је био циљ. Она ни­је те­жи­ла афир­ма­ци­ји ра­зно­ли­ко­сти ни­ти за­шти­ти пра­ва угње­те­них жр­та­ва дис­кри­ми­на­ци­је. Да је­сте, би­ла би одр­жа­на на по­ну­ђе­ној ло­ка­ци­ји. Та је по­ну­да од­би­је­на јер је њен не­по­сред­ни циљ био да се упу­ти иза­зов ве­ћин­ској Ср­би­ји – ко­ја ни­је ни „пр­ва“ ни „дру­га“, већ је, и да­ље, упр­кос свим по­ра­зи­ма, твр­до­гла­во сво­ја.

Крат­ко­роч­ни циљ био је три­јум­фал­но и иза­зов­но осва­ја­ње фи­зич­ког про­сто­ра као ме­та­фо­ра за на­ме­ра­ва­но го­спо­да­ре­ње кул­тур­ним про­сто­ром. Узор пру­жа го­ди­шња „Па­ра­да по­но­са“ ули­ца­ма Ри­ма, ко­ја ре­дов­но укљу­чу­је „вен­ча­ња“ па­ро­ва истог по­ла, ак­ти­ви­сте ска­рад­но об­у­че­не у па­ро­ди­је одо­ра ка­то­лич­ких све­ште­ни­ка или ча­сних се­ста­ра и скан­ди­ра­ње па­ро­ла про­тив па­пе Бе­не­дик­та ко­ји се – ко­јег ли скан­да­ла! – и да­ље др­жи ста­ва да је со­до­ми­ја грех.

Ду­го­роч­ни циљ пак је­сте ре­во­лу­ци­о­на­ран: да се зе­мља Ср­би­ја, ко­ја је ду­хов­но, мо­рал­но, еко­ном­ски и де­мо­граф­ски иона­ко осла­бље­на до крај­но­сти, ра­ди­кал­но пре­ва­спи­та у скла­ду са иде­о­ло­шком ма­три­цом за­пад­ног пост­мо­дер­ни­зма. Стра­те­шки циљ је да се Ср­би­ја учи­ни „са­вре­ме­ни­јом“, „про­гре­сив­ни­јом“ и „европ­ски­јом“ по ме­ри и уку­су иде­о­ло­шких бо­јов­ни­ка ко­ји су тај по­сао на За­па­ду до­брим де­лом већ оба­ви­ли.

Кон­крет­них при­ме­ра же­ље­ног ис­хо­да има на де­се­ти­не, по­пут про­шло­го­ди­шње од­лу­ке ен­гле­ског су­да да ан­гли­кан­ског епи­ско­па Хе­ре­фор­да др Ан­то­ни­ја При­ди­са ка­зни са 47.000 фун­ти (53.000 евра) због то­га што је од­био да „геј“ ак­ти­ви­сту Џо­на Ри­ни­ја за­по­сли као епар­хиј­ског ре­фе­рен­та за рад са омла­ди­ном. Осим нов­ча­не ка­зне, суд је на­ре­дио да епи­скоп по­ха­ђа курс то­ле­ран­ци­је, „што ће му по­мо­ћи да раз­ви­је осе­тљи­вост пре­ма по­тре­ба­ма ма­њин­ских гру­па у дру­штву“. На­сме­ја­ни г. Ри­ни је пре­су­ду про­пра­тио ко­мен­та­ром да се­ми­нар из то­ле­ран­ци­је обич­но тра­је по­ла да­на, „али ће епи­ско­пу мо­жда тре­ба­ти ин­тен­зив­ни­ји трет­ман, јер кључ­ни при­о­ри­тет ни­је са­мо нов­ча­на на­док­на­да већ пре све­га из­ме­на вред­но­сних ста­во­ва“. У том ду­ху, НВО за „геј пра­ва“ на чи­јем је че­лу г. Ри­ни по­ну­ди­ла је епи­ско­пу При­ди­су да му „по­мог­не у са­вла­ђи­ва­њу гра­ди­ва за успе­шно по­ха­ђа­ње кур­са“.

Та­кви кур­се­ви су у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји већ го­ди­на­ма оба­ве­зни за про­свет­не рад­ни­ке, ко­ји ску­по пла­ћа­ју евен­ту­ал­но ис­по­ља­ва­ње не­сла­га­ња са ста­во­ви­ма пре­да­ва­ча. Та­ко је 54-го­ди­шњи про­фе­сор исто­ри­је Ква­бе­на Пит – ина­че по­ре­клом из Афри­ке – из­гу­био по­сао и пла­ту од 5.000 евра ме­сеч­но у јед­ној шко­ли у се­вер­ном Лон­до­ну за­то што је ушао у по­ле­ми­ку са во­ди­тељ­ком кур­са (ина­че ак­ти­вист­ки­њом за „пра­ва“ ле­збиј­ки) ко­ја је из­не­ла „чи­ње­нич­ни став“ да је хо­мо­сек­су­ал­ност при­род­на, а да они ко­ји то не при­хва­та­ју има­ју про­блем ко­ји мо­ра да бу­де ре­шен.

У Ван­ку­ве­ру пак гру­па ро­ди­те­ља је по­ку­ша­ла да се из­бо­ри за пра­во да сво­ју де­цу по­ву­ку са по­ха­ђа­ња ча­со­ва у ко­ји­ма се секс са осо­ба­ма истог по­ла тре­ти­ра као нор­мал­на или чак хва­ле вред­на по­ја­ва. Ју­на 2008. Упра­ва за обра­зо­ва­ње их је оба­ве­сти­ла да то ни­је мо­гу­ће, јер је вла­да ка­над­ске про­вин­ци­је Бри­тан­ска Ко­лум­би­ја за­кон­ски оба­ве­зна да у на­став­не пла­но­ве и про­гра­ме укљу­чи афир­ма­тив­ни трет­ман пи­та­ња ко­ја се ти­чу геј, ле­збиј­ских, би­сек­су­ал­них и тран­ссек­су­ал­них пи­та­ња. У Ен­гле­ској пак слич­но је пи­та­ње уве­ли­ко ре­ше­но та­ко што ро­ди­те­љи­ма де­це ко­ја нео­прав­да­но из­о­ста­ну са ча­со­ва ле­збиј­ске и геј исто­ри­је пре­те кри­вич­не при­ја­ве.

До­ду­ше, има све ви­ше „ро­ди­те­ља“ ко­ји не­ће има­ти ни­шта про­тив та­квог обра­зов­ног про­гра­ма. У Аустра­ли­ји је до ју­ла про­шле го­ди­не 125 хо­мо­сек­су­ал­них па­ро­ва упла­ти­ло по 80.000 до­ла­ра у окви­ру ше­ме по­зна­те као бе­би-шо­пинг ко­ју во­ди Кли­ни­ка за оплод­њу из Ка­ли­фор­ни­је. Се­ме­ном јед­ног од парт­не­ра ве­штач­ки се опло­ди же­на ко­ја за нов­ча­ну на­кна­ду ро­ди де­те, ко­је по­том геј пар усва­ја и по свом на­хо­ђе­њу од­га­ја. Про­цес до­пу­шта и из­бор по­ла де­те­та...

У Хо­лан­ди­ји НВО ”Про­Геј” и ове го­ди­не при­пре­ма про­сла­ву „ру­жи­ча­стог Бо­жи­ћа“. Њен ди­рек­тор Франк ван Да­лен про­шлог де­цем­бра је при­ву­као па­жњу ори­ги­нал­ном иде­јом да се сце­на Ису­со­вог ро­ђе­ња обо­га­ти фи­гу­ра­ма два „Јо­си­фа“ и две „Ма­ри­је“. На­рав­но, евен­ту­ал­ни про­те­сти вер­ни­ка су у тој зе­мљи већ одав­но ућут­ка­ни за­ко­ни­ма про­тив „дис­кри­ми­на­ци­о­ни­зма“ и „го­во­ра мр­жње“...

Из све­га на­ве­де­ног, ра­зу­мљи­ви­ја је гнев­на фру­стри­ра­ност свих оних ко­ји же­ле да и Ср­би­ја кре­не овим пу­тем. Они, ето, још ни­су у ста­њу да до­бра­но огло­бе ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја, ко­ји се др­знуо да ци­ти­ра Со­до­му и Го­мо­ру из Све­тог пи­сма – и да га при­де на­те­ра­ју да по­ха­ђа ча­со­ве „то­ле­рант­но­сти“ ко­је би во­ди­ли ак­ти­ви­сти Хел­син­шког од­бо­ра, а ужи­во пре­но­сио Б92. Они су све­сни да им је Цр­ква по­след­њи озби­љан про­тив­ник на по­слу глај­хшал­то­ва­ња Ср­би­је по узо­ри­ма за­пад­не пост­мо­дер­не.

А шта се то де­си­ло са За­па­дом? Од­го­вор је не­мо­гу­ће пру­жи­ти ако не са­гле­да­мо ра­ди­кал­ни ка­рак­тер са­ме за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је. Раз­вој те ци­ви­ли­за­ци­је, за­по­чет на ру­ше­ви­на­ма За­пад­ног рим­ског цар­ства, узи­ма ма­ха по­сле ве­ли­ке ши­зме (1054) као ре­во­лу­ци­о­нар­ног чи­на за­сно­ва­ног на до­да­ва­њу fi­li­o­que у ни­кеј­ски Сим­вол ве­ре. Ка­же­мо ре­во­лу­ци­о­нар­ног, јер је fi­li­o­que пред­ста­вљао су­штин­ски бит­ну но­во­та­ри­ју ко­ја је би­ла у су­прот­но­сти и са ва­се­љен­ским са­бо­ри­ма и са Све­тим пи­смом („А ка­да до­ђе Утје­ши­тељ, ко­га ћу вам ја по­сла­ти од Оца, Дух Исти­не, ко­ји од Оца ис­хо­ди, Он ће свје­до­чи­ти за ме­не“ – Јо­ван 15:26).

Тврд­ња ста­ра хи­ља­ду го­ди­на да је Цр­ква оно шта епи­скоп рим­ски ка­же да она је­сте, пред­ста­вља­ла је ре­во­лу­ци­о­нар­но по­ри­ца­ње пра­во­слав­ног ста­ва да је Цр­ква трај­на ин­сти­ту­ци­ја бо­жан­ског по­ре­кла не­под­ло­жна про­ме­ни људ­ском во­љом. Је­ре­си ко­је су по­сле ши­зме за­ха­ра­ле За­па­дом, по­пут па­та­рен­ства и про­те­стан­ти­зма, не­ми­нов­но су усле­ди­ле из пап­ског ста­ва да јед­но тро­шно те­ло мо­же да вр­хов­ним ауто­ри­те­том за­сту­па во­љу Бож­ју на ово­ме све­ту. То­ма Аквин­ски је по­ку­шао да ума­њи ште­ту сје­ди­ња­ва­њем ве­ре и ра­зу­ма, али и он – тра­га­ју­ћи за ре­ше­њем про­бле­ма – ин­ди­рект­но при­зна­је да про­блем по­сто­ји и да је он у то­ме што су ве­ра и ра­зум За­пад­ња­ка уоп­ште по­ста­ли раз­дво­је­ни. То ни­је био слу­чај све док су и они би­ли пра­во­слав­ни.

Има иро­ни­је у чи­ње­ни­ци да се Све­та сто­ли­ца на да­на­шњем За­па­ду по­и­ма као твр­ђа­ва кон­зер­ва­ти­ви­зма, али то ни­је пр­ви пут да по­кре­та­чи ре­во­лу­ци­је по­ста­ну „ре­ак­ци­ја“ у очи­ма ка­сни­јих, да­ле­ко ра­ди­кал­ни­јих по­бор­ни­ка про­ме­на. Ка­ко ка­же аме­рич­ки пра­во­сла­вац и мој при­ја­тељ Грег Деј­вис (ина­че по­знат чи­та­о­ци­ма Ге­о­по­ли­ти­ке), по пло­до­ви­ма их по­зна­је­мо:

„Плод одва­ја­ња Ри­ма од пра­во­сла­вља је ви­ђен у је­ре­си­ма и вер­ским ра­то­ви­ма 16. и 17. ве­ка, ко­ји су од­не­ли ми­ли­о­не жи­во­та и раз­ди­ра­ли Евро­пу де­це­ни­ја­ма. Ка­сни­је су но­си­о­ци суб­вер­зи­је пре­ве­ли ре­во­лу­ци­о­нар­ну ло­ги­ку у из­ра­зи­то ан­ти­хри­шћан­ски кон­текст, по­пут фран­цу­ске и бољ­ше­вич­ке ре­во­лу­ци­је, са мон­стру­о­зним ре­зул­та­ти­ма. Прем­да рас­пад за­пад­ног хри­шћан­ства тра­је већ ско­ро хи­ља­ду го­ди­на, ухва­ти­ло је стра­шног ма­ха у на­ше вре­ме. Други ватикански концил (1962-1965) нанео је ка­то­лич­ким тра­ди­ци­о­на­ли­сти­ма  стра­шан уда­рац, док про­те­стан­ти круп­ним ко­ра­ци­ма гра­бе у Со­до­му... или се пре­пу­шта­ју ча­ри­ма Ма­мо­на“.

Ти­ме је оста­вљен ши­ром отво­рен про­стор ре­во­лу­ци­о­нар­ном то­та­ли­та­ри­зму ли­бе­рал­не де­мо­кра­ти­је. Ње­го­ва при­ро­да ја­сно про­из­и­ла­зи из при­ме­ра геј ти­ра­ни­је са по­чет­ка овог тек­ста. И на За­па­ду и у Ср­би­ји он на ни­ша­ну има ве­ру­ју­ће хри­шћа­не, ко­ји тре­ба да бу­ду спрем­ни на му­че­ни­штво у су­да­ру са др­жа­вом ко­ја сле­ди зло, шти­ти зло и за­го­ва­ра зло. Да би би­ли спрем­ни за су­дар ко­ји сле­ди, вер­ни­ци тре­ба да схва­те да су за­ко­ни све­тов­не др­жа­ве оба­ве­зу­ју­ћи са­мо ако ни­су у су­прот­но­сти са ви­шим за­ко­ни­ма.

Ни­је мо­гу­ће из­бе­ћи ову ди­ле­му тврд­њом да ду­ша при­па­да Цр­кви а те­ло др­жа­ви, јер је та­ква по­де­ла мо­гу­ћа са­мо у ап­стракт­ном сми­слу. У ствар­но­сти ду­ша и те­ло су не­раз­двој­ни у ово­ме све­ту. Сто­га ако по­ви­но­ва­ње прав­ним нор­ма­ма др­жа­ве пре­ти спа­се­њу и из­и­ску­је апо­ста­зи­ју или чи­ње­ње гре­ха пред Бо­гом и љу­ди­ма, пра­во­слав­ни хри­шћа­нин је ду­жан да ис­по­ве­да ве­ру за­рад Бож­је исти­не и спа­се­ња сво­је бе­смрт­не ду­ше. Он мо­ра да се су­прот­ста­ви кр­ше­њу Бож­је во­ље од стра­не др­жа­ве или дру­штва, на­рав­но уну­тар за­кон­ских нор­ми ако то мо­же, али и пу­тем гра­ђан­ске не­по­слу­шно­сти ако то мо­ра.

Ло­јал­ност др­жа­ви и по­ви­но­ва­ње ње­ним за­ко­ни­ма ни­је, не мо­же и не сме да бу­де ап­со­лут­но, јер по­ви­но­ва­ње Бож­јим за­по­ве­сти­ма и им­пе­ра­тив спа­се­ња увек мо­ра­ју би­ти на пр­вом ме­сту. Ка­ко ка­жу епи­ско­пи Ру­ске пра­во­слав­не цр­кве у ју­би­лар­ној по­сла­ни­ци из 2000. го­ди­не, „ако власт при­мо­ра­ва пра­во­слав­не вер­ни­ке на апо­ста­зи­ју од Хри­ста и Ње­го­ве Цр­кве при­хва­та­њем или чи­ње­њем гре­шних де­ла, Цр­ква је ду­жна да от­ка­же по­слу­шност др­жа­ви. Ако сле­ди ка­зна, тре­ба сле­ди­ти при­мер ис­по­вед­ни­ка и му­че­ни­ка“.

Ово је пут спа­се­ња, по узо­ру на Оно­га ко је до­шао на свет да све­до­чи исти­ну, и сва­ки ко­ји је од исти­не слу­ша глас Ње­гов (Јо­ван, 18:37). Тај пут зах­те­ва да се па­ра­да сра­ма у Ср­би­ји ни­ка­да не одр­жи, ни ове, ни иду­ће, ни­ти ма ко­је дру­ге го­ди­не. Ср­би то­ли­ко мо­гу и мо­ра­ју.