Пише: Слободан Ерић
Имајући у виду последице НАТО агресије 1999. године али и искуства са украјинског и ратишта у Персијском заливу Србија исправно развија истовремено и одбрамбено дефанзивну компоненту – куповином за Војску Србије кинеског противваздушног система ФК-3 и руског Панцира али и офанзивну - куповином израелског ракетног система ПУЛС домета 300 км, као и кинеских авио балистичких хиперсоничних ракета ваздух-земља домета 400 км, као важан фактор одвраћања од агресије на нашу земљу. Имајући у виду важну и доминантну улогу дронова на савременом бојишту апсолутно је оправдано покретање заједничке производње дронова компанија Elbit Systems и Југоимпорта СДПР-а.
Да би једна земља могла да ужива благодати мира, обезбеди економски развој, социјална права и политичке слободе, мора да буде суверена, односно слободна. Један од најважнијих предуслова да би једна земља могла да остварује сувереност, штити свој народ и обезбеђује границе, јесте да има јаку армију.
За Србију не можемо да кажемо да је суверена земља на целој својој територији јер је један део њене територије - покрајина Косово и Метохија - привремено окупиран. Окупација Косова и Метохије је последица агресије коју су извршиле 19 држава чланица НАТО пакта без сагласности Савета безбедности УН. Из рата 1999. године Србија треба да извуче одређене поуке и чини се да то наша земља и чини. Србија је 1999. године имала добро и респектабилну копнену војску, које је могла и била спремна да се супротстави копненој инвазији заједничке армије више земаља НАТО пакта, а коју су челници Северноатланске алијансе 1999, више пута најављивали. Највећи, кључни проблем је, што Војска СР Југославије, како се тада званично звала, није могла адекватно да се супротстави ваздушним снагама НАТО пакта, јер је имала у великој мери застарелу противваздушну одбрану. Једна земља, попут Србије, која је окружена непријатељима, мора да има јаку и слојевиту противваздушну одбрану - то је лекција коју смо тада болно научили.
Куповином новог наоружања и војне опреме пре свега, од пријатељских земаља, Србија је почела да јача своју противаздушну одбрану. Србија је од Народне Републике Кине купила противаздушни систем ФК-3, један дивизион – четири батерије – уз радарски систем X-200. ФК-3 је самоходни ракетни систем ПВО средњег домета, наоружан ракетама домета 100 км у даљину и до 27 км у висину. Радар за навођење ракета истовремено може пратити 40 циљева.
ФК-3 ће бранити један мањи противаздушни систем - HQ17 AE, који је Србија такође купила од Кине. Војска Србије је према домаћим и међународним порталима набавила две батерије HQ17AE, односно 8 самоходних лансирних возила са укупно око 200 ракета. Поред кинеског оружја, који чини базични део одбране наше земље од напада из ваздуха, наша земља је своју противваздушну одбрану ојачала и куповином једне батерије руског хибридног артиљеријско-ракетног система ПВО Панцир – С1Е. Испоручено је 6 борбених оруђа Панцир, пре него што су на снагу ступиле међународне санкције према Руској Федерацији. Војска Србије је ПВО систем додатно ојачала куповином француских ракета Мистрал 3 + (18 лансирних јединица), који су интегрисани у домаће артиљеријско-ракетне систем Пасарс, који је поред тога наоружан и познатим протиавионским топом Бофорс 40 мм. Србија је од Кине купила још и напредне извиђачко-борбене летилице CH 92 – CH – 95 – дронове. Последња српска војна наруџбина од Кине представљала је велико изненађење, скоро сензацију, за јавност, не само у Србији, него и у региону, па и шире у Европи. Србија је набавила кинеске суперсоничне балистичке ракете ваздух земља CM-400 AKG и вођење авио бомбе LS-6 тежине око 500. Систем је интегрисан на српске авионе МИГ-29 помоћу посебних кинеских носача CATIC. Кинеска тактички ракета CM-400 је у ствари квази балистички пројектил, који у завршној фази лета развија брзину од 4 до 5 маха, што спада у хиперсоничну брзину. Домет ових кинеских ракета ваздух-земља је 250 километара а са модификацијом и до 400 километара са бојевом главом тешком око 200 кг или распркавајућом око 150 кг. Ове ракете наши пилоти могу да лансирају са авиона миг-29 са територије Србије, не улазећи у домет ПВО других земаља.
Ако се за политичко руководство земље, које је поражено на последњим парламентарним изборима, може рећи да је у неким сегментима унутрашње политике водило погрешну и за националне интересе погубну политику – попут политике према Косову - потписивањем Бриселских споразума и предаје надлежности државе Србије сепаратистима у Приштини, отворене границе за мигранте и корупцију, онда се политика и опредељење политичког и војног врха земље у последњој деценији за концепт наоружавања и избор земаља одакле ће се куповати оружје и војна опрема мора позитивно оценити.
Србија се од распада СФРЈ ослањала на наоружање и опрему које је произведено у Совјетском Савезу а наша земља га је наследила од бивше СФРЈ.
Од Руске Федерације, наследнице Совјетског Савеза, Србија је купила 2019. године 9 нових хеликоптере MI-17V-5 и MI-35 M. Флота руских хеликоптера у Војсци Србије, повећана је куповином 11 борбених хеликоптера MI-35P од Кипра. Србија је ове половне хеликоптере, од којих је некима био потребан ремонт, од Кипра набавила компензацијом за артиљеријско наоружање. Од Руске Федерације Србија је купила и прво наоружање - систем за електронско ратовање Красуха 4. Русија је поклонила Србији 30 модернизованих тенкова Т-72MS. Поред тенкова у склопу те војно-техничке донације, Војсци Србије је испоручено и 30 оклопно-извиђачких транспортера BRDM-2MS. Војно-техничка сарадња Београда са Москвом лимитирана је санкцијама које су због рата у Украјини уведене Руској Федерацији као и чињеницом да највећи део произведеног оружја и војне опреме у Русији одлази на фронт у Украјини.
У оквиру програма наоружавања Србија је за потребе војске и полиције купила 15 нових, савремених лаких Ербасових хеликоптера H-145. Србија је први светски купац Ербасовог система за управљање ватром Hforce, који је уграђен у ове хеликоптере.
Српско ратно ваздухопловство и противаздушна одбрана биће знатно ојачани 2028, када почиње испорука 12 авиона Рафал познатог француског произвођача Дасо. Куповина ових авиона изазвала је доста полемика у Србији. Није споран квалитет авиона Рафал, као једне модерне и убојите ваздушне платформе – спорна је цена која је плаћена за њих. У сенци Рафала остала је, бар за ширу јавност, једна важна куповина за потребе Ваздушног осматрања, јављања, навођења (Војин) Војске Србије од Француске компаније Талес. Србија је набавила укупно 22 нова мобилна радарска система различитих типова укључујући моделе GM-400, укључујући и напредну верзију GM-400 Alpha, затим GM-200-GM-40, и GS-40. GM-400: 3Д је дигитални радар великог домета који покрива преко 450-500 километар у даљину и открива циљеве мале радарске рефлексије, крстареће и балистичке ракете, као и беспилотне летилице. Србија је постала први европски купац верзије радара ГМ 400 Alpha.
За Србију је од посебна важности војно-техничка сарадња са Израелом. Зато што Србија од Израела може да купи најсавременије оружје и војну опрему које не би могла да купи од других земаља, посебно на Западу. Србија би, рецимо, тешко могла да купи од Америке ракетни систем Хајмарс, који се функционално добро показао у Украјини. Али је зато Србија од Израела купила исто једно такво аналогно офанзивно оружје - артиљеријско-ракетни систем ПУЛС, који може да испаљује ракете и пројектиле различитог домета. Србија је крајем 1924. године уговорила набавку 20 модуларних вишецевних лансера ракета ПУЛС распоређених у два артиљеријска дивизиона. ПУЛС може да користи различите контејнере и испаљује пројектиле од 122 мм (домет 40 км) и LAR (домет 45км), вођене ракете Accular (домет 40 км), ракете Еxstra: Пројектил великог домета до 150 километара и балистичке ракете Predator Havk са дометом до 300 километара. Поред тога наша земља је од Израела купила тактичке беспилотне летилице дугог домета Hermes 900. Сарадња са Израелом је проширена 2025. године новим петогодишњим уговором вредним 1,64 милијарде долара за додатне прецизне ракетне системе, системе за електронско ратовање, Al дронове и ISTAR способности као војни и безбедносни концепт који подразумева интегрисане системе и процесе за прикупљање, обраду и дистрибуцију обвавештајних података у реалном времену.
Имајући у виду важну и доминантну улогу дронова на савременом бојишту, што је рат у Украјини и Персијском заливу показао, више је него оправдан одлука Србије да са израелском фирмом Елбит систем, у партнерству са Југоимпортом СДПР-ом отвори заједничку фабрику за производњу дронова.
Србија од Израела може, не само да поручи савремено наоружање, које је махом испитано у реалним борбеним условима, него и много тога да научи из искуства земље која функционише у непријатељском окружење и у константно ванредним условима и околностима.
Наравно, паралелно са куповином савременог наоружања и опреме и обуке за њихову употребе, најважније је посветити се људском фактору. Не сме се више одлагати увођење војног рока, као и обука великог дела становништва за одбрану земље. Савремени начин ратовања тражи специјалне јединице али праве, храбре, пожртвоване и виталне војске нема без народа – без народне војске.
(Аутор је политиколог и уредник у Геополитици)