Руски геополитички мислилац и истраживач Олег Валецки доноси једну опширну анализу салафизма, од његов настнка до данас, у коме се преплиће религијска историја, политика и геополитика, као и утицај који су на ову струју у сунитском исламу извршиле одређене западне земље..
Пише: Олег Валецки
Превод: Татјана Шормаз
Муслимани су сагласни да су у почетку историје ислама, након смрти Мухамеда, постојала четири праведна халифа, чија је владавина трајала тридесет година. Неки алими додају овом броју и имама Хасана, који је законито преузео халифат након свог оца Алија бин Аби Талибана и одустао од њега након шест мјесеци у корист Муавије под одређеним условима који нису били испуњени. Тако да овај период тачно одговара хадисима који кажу: "Праведна власт након његовог одласка трајаће тридесет година и шест мјесеци."
Салафити имају своје обичаје при обављању намаза који их разликују од свих осталих мазхаба, а посебно од обичаја шиита.
Код сунита постоје четири вјерско-правна правца или мазхаба.
Салафити не прате конкретно један мазхаб. Према њиховом мишљењу, сви сунитски мазхаби су исправни, али имају одређене недостаке и било би неправилно слиједити само један мазхаб. Међутим, по духу им је ближи ханифитски мазхаб, који је уједно и строжији.
Ханафити су присталице конкретног мазхаба имама Абу Ханифе (око 699—767).
Салафити тврде да је забрањено ходочастити на гробове светаца, јер то сматрају обожавањем мртвих, а такође сматрају да је непожељно и осуђено обиљежавати дан рођења посланика Мухамеда.
Шиити и сунити се слажу у увјерењу да ће на крају историје доћи очекивани Махди, који ће предводити све истински вјерне муслимане у борби против Деджала.
Махди – на арапском „вођени Алахом“ – је праведни и последњи халифа који ће, према сунни, током своје владавине „напунити земљу правдом“.
Идеја Махдија је заправо та идеја која покреће савремене салафисте (од израза "ас-салах ас салих" - праведни преци, односно повратак вјери предака), који теже успостављању истинског „чистог“ ислама, чиме заправо приближавају долазак Махдија.
Застава ислама након смрти ал-Мустасима, посљедњег халифе из династије Абасида 1258. године, прешла је у руке Османлија, а султани Порте су настојали да се идентификују као насљедници Мухамеда и вође ислама.
Међутим, будући Махди мора бити Арапин, и то из племена Курејшита, одакле је био и Мухамед.
У међувремену, 1574. године Османско царство под вођством султана Селима II освојило је Арапски полуоток и турски султан је успоставио своју власт над Меком и Медином. То је без сумње био велики ударац на самољубље арапских племена Арабије и због тога Порта у очима арабијских Арапа никада није имала легитимитет вођа ислама. Арабијски арапи никада нису узимали превише озбиљно проблеме Турака и били су спремни да их оставе на милост и немилост судбине при првој опасности.
Порти је било лакше да успостави своју власт у Сирији, Египту и Алжиру него у Арабији. Ако су се турски досељеници у Сјеверној Африци асимиловали са локалним становништвом и потомци турских војника, пре свега јањичара, заузимали прилично утицајно мјесто у друштву, арабијско-арапска средина није прихватала странце-Турке.
Због ксенофобичности арапских племена Арабије, није било изненађујуће што је управо у Арабији настао први савремени примјер „чистог“ ислама – вахабизам.
Вахабизам је постао познат током владавине турског султана Селима Трећег (1761–1808. године после Христа), након што су вахабити заузели Меку и забранили хаџ ходочасницима из Египта и Сирије.
Вахабити су 1773. године заузели Ријад, поставивши га за своју пријестоницу, а 1788. године су напали Кувајт, те дошли до Багдада. У 1803. години заузели су Меку, а у 1804. години и Медину. У 1810. години, вахабити су дошли до Дамаска.
Њиховим успјесима у рату против Турака допринијело је искрцавање Наполеона у Египту 1798. године, као и то што су се у то вријеме Срби 1804. године подигли у устанак против Порте у Београдском пашалуку.
Британци су, заузимањем Муската у Оману 1798. године, успоставили савезништво са Саудима, а 1810. године Сауд је издао наредбу да не нападају британске бродове, након чега су Британци заузели Бахреин.
Вахабити (Вехабије) су име добили по Мухаммеду ибн Абдул-Вахабу из племена Бену Темин, који је рођен 1703. године, а умро 1792. године.[1]
Боравећи у Медини, проучавао је ислам, гдје је почео да практикује текфир против муслимана, тј. поједностављено речено, проглашавао је непријатељима ислама оне муслимане који су се противили његовом учењу (Сејјид Ахмед ибн Зејн, Дехлан-муфтија Меккански. "Вехабизам – шта је то", Издавач Џема'т Сабурее. Минхен, Превод са арапског).
Захтијевао је да се престане са учењем дове Алаху у којој су се спомињали Мухамед или било који други посланик како би се добила милост.
Захтијевао је забрану посјета гробовима (кабури) посланика и других светаца ислама. Све ово је било за њега ширк.
Под видом ширка сматрао је то, ако неко приписује било какво благотворно дјеловање нечему или некоме осим Алаху.
Како је писао Мухаммед Хусеин Шендуб, доктор Педагошког факултета Либанског универзитета, највећи утицај на Абдула-Вахаба имао је Ибн Тејмије.
По његовом мишљењу, иако су вахабити захтијевали отварање врата „иџтихада”, тј. интерпретације и коментарисања Курана, они се ипак нису придржавали акиде Ибн Тејмије у његовим учењима о иџтихаду.
Његове проповиједи су стекле популарност међу племствима источних подручја Деријете на висоравни Неџд (Nejd).[2]
Помогли су му и, придобивши на своју страну Бедуине, започели су рат против «кафира» и «мушрика».
Емир Деријете био је Мухаммед ибн Сауд из племена Бени Ханифе, из којег потиче Мусејлен Кеззаб, лажни месија из времена халифе Абу Бекра.
Подручје Неџд било је дивље мјесто, пуно међусобних сукоба, владала су празновјерја – кубе, турбе и свето дрво, а било је подијељено на неколико племена.
Абдул-Вахаб и Мухаммед ибн Сауд су 1747. године потписали уговор према којем је Вахаб подржао династију Сауд и дао јој право на прикупљање пореза. Након смрти Мухаммеда ибн Сауда 1765. године, његов син Абдул-Азиз ибн Мухаммед ибн Сауд је наслиједио власт.
Године 1788. до тада мирни вахабистички мезхеб, почео је нагло да се активира након што је 1787. године емир Абдул-Азиз прогласио независну државу и насљедност династије за свог сина Сауда. Абдул-Вахаб је сматрао да су муслимани до њега живјели у «ширку» 600 година, те да је његова мисија била да их ослободи.[3]
Такође, Абдул-Вахаб је сматрао да је величање посланика и његово обожавање (ибадет) ширк, те да они не могу добити баракат (благослов).
Абдул-Вахаб је водио жестоку борбу против тадашње улеме у Меки и Медини, која га је сматрала „заблудјелим“ и „нечастивим“, називајући већину муслимана мушрикима, тј. политеистима, јер су, према његовом мишљењу, били у текфиру – тј. напустили су ислам.[4]
У одговору, улеме из Меке и Медине су написале ферман шеријатском суду у Меки, наводећи да су вахабити – куфр (тј. невјерници) (Сејјид Ахмед ибн Зејн, Дехлан-муфтија Меккански. "Вехабизам – шта је то", Издавач Џема'т Сабурее. Минхен, Превод са арапског).
Како се учење Абдул-Вахаба проширило по Арабији и Јемену, те дошло до Сирије (Шам), брзо су почела оружана сукобљавања између племена која су подржавала Абдул-Вахаба из подручја Деријете и војски емира Меке, Шерифа Галифа ибн Мусајда, који је тада владао Хиџазом од 1797. године.[5]
Године 1809. вахабити су заузели Таиф, убивши већину мушкараца.
Заузели су Меку 1810. године, одакле је емир побјегао у Джидду, и силом наметнули своје обичаје.
Након неуспјеле опсаде Джидде, вахабити су се вратили кућама, а у Меку се вратио емир Шериф Галиб. Међутим, 1812. године, поново су заузели Меку, а затим и Медину.
У 1818. години, вахабити су поразили војску египатског Мухамеда Алија Паше. У Меки су уништили надгробне споменике на гробу Мухамеда.
Међутим, нова османска војска из Египта, подмићујући племена, заузела је Меку и Медину. Устанак је био потиснут свуда, осим у области Деријете, гдје је био емир Абдулах ибн Сауд. Затим га је поразио Мухамед Али-паша, а Абдулаха ибн Сауда су одвели у султанов двор у Истанбул, гдје су га погубили 1827. године.
Године 1824. племе Сауда успјело је да обнови своју државу са центром у Ер-Ријаду, али је 1891. године непријатељско племе Рашиди напало Ер-Ријад и поразило њихове снаге, па су Сауди морали побјећи у Кувајт.
Године 1902. Абдул-Азиз из племена Сауд поново је заузео Ер-Ријад, ријешивши се својих непријатеља из племена Рашиди. Рашиди су, тражећи помоћ од Турака, 1904. године заједно са њима напали Ер-Ријад, али је Абдул-Азиз ибн Абдуррахман Ал Сауд поразио и њих, а 1912. године заузео цијели регион Неджд.
Током Првог свјетског рата, Сауди су подигли устанак Арапа против Турака уз подршку Велике Британије.
Позната је улога британског официра Лоренса од Арабије (Томаса Едварда Лоренса) (1888–1935), којег је британска обавјештајна служба из Каира у октобру 1916. године послала у Меку..
Очигледно да је штаб команданта британског Египатског експедиционог корпуса, који је био у Египту и на чијем челу је био генерал Едмунд Аленби, тада дјеловао према инструкцијама добијеним из Лондона, гдје је такође очигледно одлучено да се искористи арапски фактор против Османлијског царства.
У то вријеме британске трупе су претрпјеле тешке губитке (преко 200.000 погинулих, рањених и несталих) од турске војске у биткама за црноморске мореузе у тзв. битци код Галипоља.
Ова операција започета је 19. фебруара 1915. године на личну иницијативу Винстона Черчила, једног од главних подстрекивача Првог свјетског рата, а њен неуспјех, уз накнадну евакуацију 9. јануара 1916. године, као и огромни губици које су претрпјеле енглеске, аустралијске и новозеландске трупе, тешко је погодио престиж Черчила, а самим тим и кругове који су стајали иза њега.
Притом, разлог слања британских трупа у Галипоље био је покушај освајања црноморских мореуза и самог Истанбула. Занимљиво је да, док су у Русији говорили о потреби остваривања овог циља од стране Руса, као насљедника православне Ромеје (тзв. Византије), у Енглеској су се новине ругале "примитивном руском незнању и фанатизму". Међутим, када су "просвјећени Британци" 1916. године одабрали дивље и фанатичне Арапе за савезнике, у поређењу са којима су Турци били високо цивилизована нација, није било никаквих подсмјеха према британској политици.
Одабиром Арапа за савезнике, Британци су очигледно подржали и њихове религијске циљеве, међу којима је било не само преузимање контроле над Меком и Медином, већ и над Јерусалимом. С друге стране, у војном смислу, Јерусалим није имао за Британију исто значење као што је за Русију имао Константинопољ, и чињеница да су британске трупе толико тежиле том граду није могла бити објашњена војним или политичким интересима Велике Британије.
Велика Британија је очигледно тежила потпуном успостављању власти над цијелим свијетом, што би било немогуће без контроле над религијским центрима свјетских религија. Мека и Медина су стога биле толико важне Британцима јер би успостављање контроле над њима од стране њихових старих савезника - вахабита, омогућило Лондону да контролише свјетски Ислам.
Мека је, од средине 19. вијека, била под контролом млађе гране Хашемита, рода Ал Аун.[6] Хашемити су у ширем смислу потомци легендарног меканина Хашима ибн Абд Манафа из племена Курејшита, прадеде Мухамеда, а од краја 10. до почетка 19. вијека, неколико грана Хашемита (Ал Муса, Ал Сулејман, Хавашим, Ал Катада) с повременим прекидима управљали су Меком са титулом "шериф".
Хашемитска лоза Ал Аун, на челу са Хусеином ибн Алијем (1853/54–1931) и његовим четворицом синова: Алијем (1879–1935), Абдал Лахом (1882–1951), Фејсалом (1883–1933) и Зајдом (Зејд; 1898–1970), подржала је Велику Британију у борби против Османлијског царства, подигавши 1916. године устанак Арапа у региону Хиџаза (Хиџадски устанак 1916–1918), током којег је Хусеин ибн Али прогласио себе краљем Хиџаза.[7]
Мајор Лоренс, уз подршку из Меке заједно са британским инструкторима и арапском добровољачком резервном војском шерифа Меке, управо је И организовао Хиджадски устанак. На бази устаника била је створена цијела арапска војска којој је командовао емир Фејсал.
Према сјећањима Лоренса, у почетку Арапи нису били превише вољни да се боре против Турака, који су, користећи Хиджадску жељезницу, успјели да превезу појачања у Медину.[8]
Један дио Арапа се придружио Турцима, док је други дио, због лошег снабдијевања, желио да оконча рат.Само је бруталност команданта турских војски у Медини, Фахри-паше, који је уништио предграђе Медине – Ауали, које су заузели побуњени Арапи, изазвала нови талас мржње према Турцима. Британци, предвођени Лоренсом, искористили су ову ситуацију и покренули широку герилску борбу, чинећи жељезницу једном од главних циљева.[9]
Арапске јединице су наносиле велику штету Турцима. Притом су Арапи, који су били навикнути на локалне услове, претрпели мање губитке у поређењу са Британцима. Британска војска је патила од хладноће и глади, јер је, према ријечима Аленбија, интендантура у Лондону оставила војску без шатора, ћебади и обуће, вјерујући у илузију о топлој клими у планинској области Палестине.Када је генерал Аленби схватио предност герилске борбе у позадини турских линија, пружио је велику подршку снагама и средствима, шаљући официре у штаб Фејсала, гдје је био формиран читав британски штаб. Захваљујући оваквој подршци, Лоренс је успио да ојача своје Арапе на коњима одредима британских војника у оклопним возилима.
У дубоким походима ових заједничких снага, заузете су и уништене бројне жељезничке станице. Истовремено, мањи арапски одреди су уништавали жељезничке пруге, тако да је временом позадина Турака била парализована. Турци нису успјели да организују заштиту жељезнице, а Лоренсови људи, предвођени њиме, потпуно несметано су постављали експлозивне направе под шине и мостове, носећи их на арапским камилама.[10] Фејсалови устаници, која је примала британску војну помоћ из Египта, гдје се налазио штаб командујућег Египатским експедицијским корпусом, генерала Едмунда Аленбија, као и британски војни савјетници, парализовали су кретање по Хиджаској жељезничкој прузи и у јулу 1917. године заузели Акабу.
Након пораза Турске и добијања британског мандата за управљање Трансјорданијом и Ираком 1920-1921. године, син Хусеина ибн Алија - Фејсал, уз британску помоћ, постао је краљ Ирака, а други син Хусеина, Абдулах ибн Хусеин, постао је емир Трансјорданије, која је 1946. године постала Краљевина Јордан. Године 1924., у Хиджази, Хусеина је на краљевском трону замијенио његов трећи син Али, међутим, тада је у игру ушао род Сауда, који су имали дужу историју сарадње с Британијом.
Тако су 1925-1926. године војске Сауда из Ер Ријада, кренуле против краља Алија. Абдул-Азиз је 1925. године заузео Меку, а 10. јануара 1926. године Абдул-Азиз Ал Сауд био је проглашен краљем Хиџаза. Самим тиме, Хиџаз је тада пао под потпуни утицај рода Сауда, који су ширили вахабизам међу Арапима.
- године Британија је признала краљевину Хиџаз, након чега је Абдул-Азиз за неколико година заузео читаво Арапско полуострво. 23. септембра 1932. године, Неџд и Хиџаз су уједињени у једну државу, названу Саудијска Арабија. Сам Абдул-Азиз постао је краљ Саудијске Арабије.
Овај датум се у суштини сматра почетком оживљавања исламског салафизма, чији је поход на невјернике само накратко одложио Други свјетски рат, али су га убрзали Арапско-израелски ратови.
Историја исламског салафизма у 20. вијеку, у суштини, понавља покрет Абдул Вахаба крајем 18. и почетком 19. вијека. Нема кључних разлика између првог и другог покрета, осим у врстама наоружања и одсутности улоге медија у другом случају. При дубљем разматрању, овдје нема кључних разлика ни у односу на слична кретања из ранијих времена, и у суштини, ни у односу на сам настанак ислама у вријеме Мухамеда.
У овом случају, савремени салафисти су сасвим у праву - они заиста представљају истинске муслимане, јер су управо они, као што су поступали и први муслимани, поступали као пророк Мухамед и четири његова халифа. Али, безусловно, настанак салафизма догодио се захваљујући политици Лондона.
Руски геополитичар А.Е. Едрикхин (Вандам) писао је о политици Велике Британије: “Проста праведност захтијева признање да свјетски освајачи и наши животни супарници, англосаксонци, посједују једну неоспорну особину – никада и ни у чему наш хваљени инстинкт не игра улогу племените Антигоне. Пажљиво проматрајући живот човјечанства у цијелости, и оцјењујући сваку ситуацију према томе како она утиче на њихове властите интересе, они неуморним радом ума развијају способност да на огромној удаљености у времену и простору виде и готово дотакну оно што људима с лијеним умом и слабом маштом дјелује као празна фантазија.
У умијећу борбе за живот, тј. политици, ова способност им даје све предности генијалног шахисте над просјечним играчем. Испресијецана океанима, континентима и острвима, земаљска површина представља за њих својеврсну шаховску таблу, а помно проучени народи, у основним својствима и духовним квалитетима својих владара, представљају живе фигуре и пјешаке, којима они манипулишу с таквим рачунањем да њихов противник, који у сваком пјешаку пред собом види самосталног непријатеља, на крају буде збуњен и не зна којим га је он фаталним потезом и у ком тренутку довео до губитка партије?”
Настанак савременог салафизма
Опадање исламских држава у 20. вијеку створило је лажну сигурност у Европи да је вријеме џихада против невјерника прошло. Међутим, већ у другој половини 20. вијека акције исламских фундаменталиста, тачније салафиста, оповргле су овај закључак. Настанак „Ал-Каиде“ и терористички напади 11. септембра 2001. године у Њујорку означили су нови период у историји, када је свијет суочен са понављањем догађаја који су се десили хиљаду година уназад. Истовремено, претходници „Ал-Каиде“ постојали су много раније, и њени коријени били су постављени још почетком 20. вијека.
Важно мјесто у формирању покрета исламског фундаментализма имала је организација „Муслиманска браћа“, основана у Египту, који је тада био под британском окупацијом, 1928. године под вођством Хасана ал-Бане (1906-1949). У овом случају је значајно то што се стварање ове организације, која је постала претходница практично свих “салафистичких” покрета у свијету, догодило у држави која је заправо била под британским протекторатом.
Организација „Муслиманска браћа“ била је истовремено и политичка и вјерска. На састанцима њених ћелија – „породице“, које су бројале од пет до десет чланова, рјешавале су не само политичке проблеме везане за проучавање Курана, него су обављале и вјерске обреде, укључујући специфичне исповијести вођама „породица“, којима су обични чланови породица морали изражавати потпуну покорност. Створене од „породица“, „фаланге“ су се спајале у „секције“, које су располагале борбеним одредима.[11]
Према процјени самог Хасана ал-Бане из 1945. године, број чланова “Муслиманске браће” достигао је пола милиона људи, а 1947. године број чланова организације порастао је на два милиона.[12]
С појавом оружаног конфликта у Палестини, „Муслиманска браћа“ активно су се укључила у њега и почела окупљати јединице добровољаца који су учествовали у Првом арапско-израелском рату 1947-1948. године.
Званични циљ ове организације био је уједињење свих Арапа, а потом и свих муслимана, како би се на крају успоставио исламски поредак у цијелом свијету.
При томе, исламски поредак прво је требало успоставити тамо гдје је он већ постојао прије тога. Хасан ал-Бана износио је сљедеће ставове: „Свака земља у којој се изговара да нема Бога осим Алаха, дио је наше домовине. Она је света и за њу је потребно водити свети рат“.[13]
Такође, Хасан ал-Бана сматрао је да свака земља у којој је шеријат некада био закон, припада Алаху, и да треба бити враћена „уми“, муслиманској заједници, као колективна својина – „феј“. По његовом мишљењу, свака деисламизација била је супротна вољи Алаха, и муслимани су обавезни да путем џихада обнове суверенитет над тим земљама. Под тим земљама подразумијевао је Шпанију, Португал, Грчку, Југославију, Бугарску.
Кључни теоретичар организације „Муслиманска браћа“ постао је Сајид Кутб (Sayyid Qutb) (1906-1966).
Као аутор дјела „Fi zilal al-Kuran “ (У сјени Курана) и „Ma'alim at-tarik“ (Знакови на путу), у 20. вијеку Сајид Кутб је постао, на жалост, главни идеолог исламског фундаментализма.[14]
Српски историчар и професор на Сорбони, Мирољуб Јевтић, у својој књизи „Савремени џихад као рат“, детаљно је анализирао дјело Сајида Кутба „Фи зилал ал-Куран“ у његовој скраћеној верзији.
При томе, како пише сам Мирољуб Јевтић, Кутб се ослањао на радове других исламских теолога и тако је у својим радовима често користио дјела Сајида Абу-л-Ала Мевлуди.
Сајид Кутб узрок пораз муслимана и коријен зла у исламу није видио у исламским земљама и народима, већ у лажним муслиманима, и у самом свијету муслимана – „дар-ел-Ислам“, ако у њему постоје други закони осим оних који се темеље на Курану.
На основу тих закључака, Кутб је постојеће режиме у његовом времену у арапским земљама, укључујући и Египат, окарактерисао као немуслиманске и дошао до закључка да такве државе представљају пријетњу исламском поретку на земљи и да су стога непријатељи Алаха.[15]
Након таквог закључка, били су логични позиви Кутба на оружану борбу против режима „непријатеља Алаха“. У овом случају било је важно то што је Кутб, у суштини, био први исламски теолог у 20. вијеку који је отворено одобрио „џихад“ против власти у исламској земљи. Тиме је ишао против мишљења тадашње улеме, која је, водећи се шеријатом, била против оних који су се противили власти у таквим земљама и тиме „чинили неред“ и према закону Курана требали бити кажњени, што је подразумијевало одсјецање руке, ноге, као и јавно распеће.[16]
Сајид Кутб у свом тумачењу Курана ослањао се на традиционални исламски став према којем је сваки наредни ајет важнији од претходног. Сура V и Сура IX из Курана, према овом тумачењу Кутба, одређују суштину џихада као „рат против свих немуслимана, при чему хришћани и Јевреји могу сачувати свој живот само под условом да плаћају джизу“, док су пагани морали прихватити ислам.
Међутим, касније је Кутб отворено оптуживао Јевреје и хришћане за скривено идолопоклонство, чиме је избрисао границу између пагана „Ахл ал-Шхирк“ и хришћана и Јевреја „Ахл ал-Китаб“.[17]
Понашање свих других народа и држава које се сматрају „неисламским“ за Кутба није имало значаја, јер је, према његовом мишљењу, читав свет био дужан да се покори поретку заснованом на исламу.
Хришћани и Јевреји, тиме што су прихватили исламска правила понашања у друштву, имали су право да опстану у свијету. Међутим, комунисти су за Сајида Кутба били апсолутни непријатељи, које је често оптуживао за идолопоклонство и захтијевао бескомпромисну борбу против њих.
Због растућег утицаја „Муслиманске браће“, власти Египта су у децембру 1948. године забраниле ову организацију, а у фебруару 1949. године, по наређењу одозго, убијен је Хасан ал-Бана. Организација се распала на три дијела, и на крају је побиједила умјерена линија шејха Худеибија.
У египатској војсци овај покрет је ипак задржао своју популарност, те је под притиском војске 1951. године декрет о забрани „Муслиманске браће“ био укинут. Али након војног удара 1954. године дошло је до потпуног раскола између организације „Муслиманска браћа“ и војске на челу са Насером.
Поново је започео талас државног терора против „Муслиманске браће“, током којег је само у периоду 1965-1966. године 38 чланова организације било убијено, а 18 хиљада подвргнуто мучењу у затворима.[18]
Године 1966, по наређењу предсједника Насера, погубљен је и сам Сајид Кутб, након покушаја атентата на Насера од стране чланова организације „Муслиманска браћа“.
Након доласка Садата на власт, односи организације са властима су се побољшали, те је организација добила право да издаје свој часопис „Al Dawa“. Међутим, због лојалности властима, организација је морала да се одрекне директне осуде Кампс-Девидског споразума. Овај догађај довео је до настанка нових, радикалнијих исламистичких фундаменталистичких организација које су почеле да јачају у Египту.
Исламистички фундаменталисти, водећи се идејама Сајида Кутба, основали су у Египту велики број организација које су већ отворено објавиле оружану борбу као метод постизања својих циљева у египатском друштву. Једна од најзначајнијих била је организација „Текфир вал Хиџра“.
Ова организација захтијевала је од својих чланова да се иселе из свих мјеста гдје су могли да дођу у контакт са државним званичницима, као и са онима који нису дијелили њихове погледе. Нови лидер, Шукрија Мустафа, који је замијенио лидера Абдуха Исмаила, како би спријечио распад организације, увео је анатему - „текфир“, као и смртну казну за издајнике - „муртиде“.
Убрзо је Шукрија Мустафа дошао у сукоб са сличном групом фундаменталиста - „Војна академија“ због преласка неких својих чланова у њихове редове. [19] Због оружаног сукоба између чланова ове двије организације, дио чланова организације „Текфир“ била је ухапшена.
Шукрија Мустафа, како би се осветио држави, организовао је убиство бившег министра вакуфа (за питања имовине исламских организација) Махмуда Дахабија. Након тога, већина чланова „Текфира“ била је ухапшена. На суђењу у новембру 1977. године, петоро њих, укључујући и Шукрију Мустафу, осуђени су на смрт.[20]
Његови противници из редова „Војне академије“, основане међу ученицима Војне академије египатске војске (због тога је ова организација у египатским медијима добила истоимени назив), нису имали тако радикална становишта и нису сматрали све муслимане који нису жељели да живе према њиховим правилима „муртидима“. Међутим, чланови „Војне академије“ предвођени Палестинцем Салехом Сиријом сматрали су египатске власти, на челу са Садатом, „муртидима“. Вођство „Војне академије“ покушало је да покрене устанак у априлу 1978. године, али је он брзо сузбијен од стране војске, а организатори су били ухапшени и погубљени.
Међутим, 1980. године дошло је до формирања моћније организације египатских салафита, спајањем двије друге организације, од којих је једна настала почетком 70-их година под именом „Џамијет“ у Каиру и његовој околини, а друга је настала на југу Египта – у Асјуту и Мини. Нова организација је добила име „Ал-Џихад“, а на чело је стао Мохамед Абдуллах Салим Фараџ из Каира, док је његов замјеник био Карам Зухди, рођен на југу Египта.[21]
Главну масу чланова организације чинили су људи са села, студенти различитих египатских универзитета, чије су породице имале низак ниво прихода и утицаја. Сами руководиоци „Ал-Џихада“, како пише Мирољуб Јевтић, нису имали теолошко образовање, због чега су за мјесто муфтије предложили слијепог професора са факултета у Асјуту – Омара Абдел Рахмана.
Чланови ове организације, прије свега њеог јужног одјељења, на челу са Карамом Зухдијем, од 1979. године организовали су погроме „коптских“, египатских хришћана монофизитског вјеровања. Ове сукоби су убрзо прерасли у оружане борбе прво у Асјуту, а потом у јуну 1981. године – у предграђу Каира – Хамри.
Предсједник Садат је издао наредбу да војска сузбије немире, након чега је велики број чланова „Ал-Џихада“ био ухапшен.
На крају је руководство „Ал-Џихада“, вјероватно по нечијем савјету, закључило да ће убиство Садата у условима наоружаних сукоба са Коптима довести до исламске револуције у Египту, и у новембру 1981. године Садат је убијен од стране чланова ове организације.
.Након тога одмах је почео устанак у Асјуту и занимљиво је да су тог дана сви муслимански полицајци узели слободне дане, а побуњеницима су се супротставиле само њихове коптске колеге.
У Каиру, међутим, устанак није успио, и био је потиснут како у Каиру, тако и у Асјуту, након чега су почела масовна хапшења чланова „Ал-џихада“. Дио учесника устанка побјегао је у Пакистан, а потом и у Авганистан, гдје су учествовали у борбама авганистанских муџахедина против совјетских трупа, док је дио побјегао у Европу преко тадашње СФРЈ.[22]
Фараџ је такође био добар теоретичар и написао је програмски рад „Ал-Фарида ал-Гаиба“, или „Заборављене обавезе“, у којем је развијао идеје Сајида Кутба.
Како пише Мирољуб Јевтић, према Фараджу, ако на челу државе стоји „невјерни“ вођа, па чак ако је он и муслиман и гради џамије, и жене у тој држави се одијевају према исламским законима, онда су прави муслимани дужни да објаве рат том владару.
Право на оружану борбу и убиство поглавара државе, Фарадж је поткрепљивао позивајући се на радове средњовјековних исламских теолога Ибн-Тејмије и Кадиј ал-Ејада. На крају, за Фараџа је само исламски политички систем био истинит, док су сви други били тирани против којих је прави муслиман требало да се бори. При томе, Мирољуб Јевтић истиче да Фараџ није уопште правио разлику између Европе која је прошла кроз буржоазијске револуције и средњовјековне Европе, и даље је сматрао њено становништво представницима „крсташа“ - неоколонијалиста. Ова тврдња би, вјероватно, изазвала одобравање других комунистичких теоретичара, да Фараџ и комунизам није сматрао обликом истог тог „крсташког“ неоколонијализма.[23]
Ма како да су апсурдни закључци Фараджа о „крсташима“ под којима је подразумијевао тадашње државе Западне Европе и Сјеверне Америке, треба се сјетити да је његов програм био намијењен за унутрашњу употребу у малообразованом друштву, чија је већина чланова била окована најјачом патријархалном структуром и једноставно није била способна за било какво логичко и самостално размишљање.
Такво незадовољство, стварним неправедним методама различитих транснационалних корпорација, свјетских банака и међународних политичких снага, исламисти су преносили на све хришћане који су живјели у њиховим земљама. Сходно томе, у случају емиграције муслимана у земље с хришћанском већином, те земље су постајале, за муслимане изложене таквој пропаганди, објекти мржње и освете.
Термин „џихад“, према дефиницији Мирољуба Јевтића, изворно је имао значење неког чина, док се рат на арапском језику називао „харб“. Међутим, како би се разликовали ратови вођени ради „славе Божијег имена“ од ранијих похода Арапа из њихове преисламске револуције, током времена је историјски утврђено поимање „џихада“ као рата у славу Алаха.
При томе, Јевтић у полемици са тадашњим југословенским критичарима, који су тврдили апсурдност појма „светог рата“ у исламу, у којем појам „светости“ није ни постојао, напомиње да, прво, појам „свети рат“ представља посљедицу превођења на европске језике, а друго, формално одсуство светости у исламу не значи њено фактичко одсуство. Однос према Курану, према џамијама, према Меки, доказује да и за муслимане „de-facto“ постоји појам светости и џихад, кад не би био за њих свет – не би био ни обавезан за њих.[24]
Наравно, Јевтић не своди појам џихада само на један рат, већ га формулише као „систем свих акција и поступака на индивидуалним и колективним нивоима које муслимани предузимају с циљем јачања исламске религије и ширења заједнице вјерника“. Сама исламска „улема“ сматра рат легалним средством ширења вјере, а свака сукобљавања муслимана с немуслиманима се традиционално тумаче као „џихад“.
Мирољуб Јевтић је сматрао исламски фундаментализам, а тачније салафизам, вишеслојном појавом, која укључује акције арапских монарха, попут мароканског краља Хасана II, који је „бранио“ ислам заснован на шеријату од иновација – „бида“. Међутим, важније од тога било је мишљење исламских теолога - “алима”, који под фундаментализмом (иако то није исламски термин) подразумијевају реформе у исламу које се враћају ка истинском исламу. Јевтић фундаменталистичким исламом назива онај облик ислама који је распрострањен међу сунитским муслиманима, а који се разликује од шиитског због свог антиклерикализма. Према Јевтићу, сваки муслиман у покрету има право да допринесе реформи ислама, тј. „иџтихад“ – самостално мишљење о одређеној исламској проблематици.
Притом су унутрашње реформе у арапским државама, спровођене у име социјалистичких идеја излазећи из оквира шеријатског права, рађале у конзервативним дијеловима исламског друштва мишљења да њихова влада није исламска. Континуирани порази у ратовима с Израелом додатно су појачали ово мишљење, те је било логично да је покрет исламских реформиста-фундаменталиста (тачније салафиста) почео стицати све већи утицај у исламском друштву. Државни врхови нису могли остати равнодушни према таквим ставовима у друштву, покушали су да их искористе, што је довело до доношења низа докумената на међународном нивоу: „Универзална исламска декларација о правима човјека“, „Исламска конституција“, у којима је, макар декларативно, било признато неколико норми шеријата.
Све ово било је у духу Курана, према којем је џихад у исламском свијету дио „дове“ – мисије која ће на пут ислама одвести друштво које, према мишљењу присталица салафизма, представља џахилијет.
У исламским земљама, салафити, који себе често називају присталицама „чистог“ ислама, негирају парламентарну демократију и желе је замијенити институцијом аш-шуре – савјетом посебно ауторитативних особа при влади, „природно одабраних“ из народа својим способностима.
Међутим, у Европи је тешко примијенити рецептуре Блиског и Средњег истока за покретање масовног терора, јер муслимани овдје чине мањину, а власти функционишу неупоредиво боље него у исламским земљама. Због тога се планови фундаменталиста овдје реализују кроз акте масовног терора, провоцирајући немуслиманску средину на друштвено насиље против муслимана, чиме се многи од тих муслимана подстичу на подршку исламским фундаменталистичким организацијама. Такав план не може а да не предвиђа постојање политичких партнера на „непријатељској страни“, а таквим партнерима увијек треба новац.
Ту треба узети у обзир да се у 70-им годинама прошлог вијека десио необичан нафтни бум и захваљујући почетку експлоатације огромних резерви нафте у арапским земљама појавиле су се додатне милијарде долара које су улазиле у благајну Саудијске Арабије и служиле за финансирање исламских „салафистичких“ организација.
Додатни фактор који је допринео расту подршке ширењу салафизма, често означаваног именом вахабизам, био је рат у Авганистану, тачније, улазак совјетских трупа у Авганистан.
Политичка група Хенри Кисинджера, којој је припадао и Збигњев Бжежински, успјела је тада да увјери војно-политичке кругове САД да треба подржати исламски фактор у рату у Авганистану, како би се осветили СССР за подршку комунистима у Индокини.
За америчко друштво логика је била очигледна – ако је СССР деценијама подржавао различите терористичке и герилске покрете широм свијета, на примјер у Јужној Африци или Централној Америци, америчкој страни је било сасвим природно да подржи „експлоатисане“ против „експлоататора“, у складу са марксистичко-лењинистичком дијалектиком.
Наравно, у самим Сједињеним Државама касније су се чули гласови о неправилности ове одлуке, али у том тренутку, према мемоарима Збигњева Бжежинског, у безбједносним агенцијама САД постојала је велика жеља да се освете за пораз у Вијетнаму. Да би нанијели СССР максималне губитке, Американци су се одлучили да подрже исламске герилце, тим пре што су сами Американци традиционално склони краткорочним рјешењима.
.Исламске државе на челу са Саудијском Арабијом већином су одмах признале авганистанску опозицију као легитимног представника. Већ током 11. конференције на састанку министара, организације „Исламска конференција“ у Исламабаду 1980. године учествовало је осам представника тадашње авганистанске опозиције.[25]
Рат у Авганистану омогућио је формирање свјетског салафистичког покрета, јер су Саудијци, уласком совјетских трупа у Авганистан, склопили пакт са Американцима и Британцима о борби против совјетских трупа.
Међутим, догађаји у Меки у новембру 1979. године показали су да је исламски фундаментализам већ тада почео излазити изван контроле државних органа у Саудијској Арабији.
Тада, у новембру 1979. године, више од три хиљаде вехабија на челу са Џухајманом ал-Утајбијем заузело је џамију Ал-Месджид Ал-Харам и 22 дана се бранило против снага сигурности Саудијске Арабије и специјалних јединица Француске, при чему је погинуло неколико хиљада људи с обје стране.
И поред оваквог догађаја, саудијска обавјештајна служба је у то исто вријеме за исте ове вехабије у Пешаверу у Пакистану основала, још прије уласка совјетских трупа у Авганистан, „Биро за службу муџахедина (Мактаб хидамат ал-муџахедин)“ и „Герилски дом (Бајт ал-ансар)“. Његов вођа прво је био Палестинац Абдала Азам, а потом је то постао Саудијац Осама бин Ладен.
Као резултат тога, покрет исламских добровољаца, који су кроз овај биро одлазили у Авганистан, био је под утицајем вехабијске идеологије која постоји од XVIII вијека, од времена њеног оснивача Ибн-Абд ал-Вахаба и која је била службено призната од стране Саудијске династије.
Само модерно кретање исламског фундаментализма заснива се у великој мјери на дјелима египатског теолога Сајида ал Кутба, погубљеног од стране Насера, и аутора књига „Знакови на путу“ и „У сјени Курана“, при чему је његов млађи брат Саид-Мухаммед Кутб такођер био исламски теолог и аутор књиге „Оснивачи четири мезхеба“, а његов ученик био је Ајман ал-Завахири.[26]
Још 80-тих година, српски исламолог и професор на Сорбони, Мирољуб Јевтић, у својој књизи „Савремени џихад“ писао је о томе да се идеје исламског фундаментализма шире у исламском свијету док су СССР и САД заузети међусобном борбом.[27]
Сам Осама бин Ладен вјешто је користио америчку подршку и тако је током рата у Босни (1992-1995) долазио у Сарајево, како би организовао помоћ у оружју и људима на бошњачкој страни. Ипак, Осама је чисто саудијски феномен, и није могуће рећи да су га „створили“ Американци. Наравно, у САД, Француској и Великој Британији постоје снаге које подржавају покрет исламског фундаментализма у свијету, и први конгрес Ал-Каиде одржан је у Лондону. Међутим, савремени свијет је мултиполаран и геополитика у свом традиционалном схватању изгубила је своју улогу.
При томе, треба разумјети да је Ал-Каида вјерска организација, којом првенствено управљају вјерски ауторитети, издавањем фетви, а потом војним и економским путем, те су изнад Бин Ладена стајали вјерски ауторитети који су имали то право.
На тај начин Ал-Каида је постигла своје спајање у свијету, осигуравајући себи новачну подршку војном силом. Захваљујући овом фактору, чак је и Саудијска Арабија, богата земља и због тога независна, у којој се краљ Фахд ослања на довољно јаку војску, суочена с опасношћу од грађанског рата.
Хиљаде Саудијаца, који су прошли ратну обуку кроз исламске фундаменталистичке организације, спремни су поново кренути путем рата. Они су унапријед припремили базе за такав рат, а осим тога, у Саудијској Арабији је створена политичка структура Ал-Каиде, која подржава наоружани неутралитет с краљевском влашћу. Неки бедуински родови и племена, нарочито на југу земље, који дијеле ове погледе, представљају војну подршку овој структури. Они посједују не само пјешадијско оружје, већ и протутенковске и зенитне вођене системе, те оклопну технику. Једна особа у овом случају, био то и сам Осама бин Ладен, овдје ништа не одлучује.
У тексту Абдулле Азиза Ал-Џарбухуа, који је навео Роланд Жакар у својој књизи „Тајни архиви Ал-Каиде“, пише: „Ако Осама буде убијен, родити ће се милион других Осама, како би носили знање џихада“.[28]
Стварање Ал-Каиде и Талибански покрет у Авганистану
До сада се почетак рата у Авганистану повезује са америчком војном помоћи, али заправо војну структуру и кадрове муџахедина нису стварали Американци, већ Пакистанци, Саудијци и Египћани, који су већ тада имали своје циљеве, различите од америчких.
Због тога је настанак авганистанске генерације вођа, укључујући Осаму бин Ладена, заправо био резултат директне интервенције Пакистана, Саудијске Арабије и Египта у авганистанске послове.
Главну улогу у регрутовању и обуци муџахедина одиграли су представници пакистанских и саудијских обавјештајних служби, а дјелимично и египатских. Американцима је тада било потребно нанијети максималне губитке СССР, како би се осветили за Вијетнам, а пошто су сами Американци традиционално склони краткорочним рјешењима, одлучили су се за подршку исламским гериллцима, иако се у Сједињеним Државама тада водила снажна дебата, у којој је побиједило мишљење Збигнева Бжежинског.
Као резултат тога, Американци су у облику "партнера" добили радикале у виду саудијских исламских фундаменталиста или "салафита" (од израза "ас-салах ас салих" - праведни преци).
У Авганистану је, према координацији обавјештајних служби САД, Велике Британије и Саудијске Арабије, уз подршку бившег савезника СССР – Египта, основан "Биро за помоћ муџахединима" под водством Палестинца Абдуле Азама (1941-1989), којег је након његове смрти замијенио Осама бин Ладен.[29]
Абдула Азам (Abdullah Azzam) рођен је 1941. године у палестинском граду Џенин. Као дијете био је свједок агресије сионистичких трупа. Очигледно да га је то подстакло на салафизам, чије је основе упознао у Дамаску, гдје је студирао од 1959. до 1966. године и дипломирао на факултету шеријатског права на Дамаском универзитету. Тамо је такође ступио у редове организације "Браћа муслимани".
Након што је 1973. године завршио студије на Каирском универзитету Ал-Азхар, постао је предавач шеријатског права на јорданском Универзитету у Аману, где је стао на чело локалне ћелије организације "Браћа муслимани". Касније је отишао у Џиду, гдје је постао предавач на Универзитету краља Абдул-Азиза, на којем је тада студирао и Осама бин Ладен.
Абдула Азам послан је од стране саудијске "Лиге исламског свијета" (Рабита ал-‘Алем ал-Ислами) у рат у Авганистан под покровитељством саудијског "Црвеног полумјесеца".[30]
У Пакистану је 1984. године основао у граду Пешавару "Биро за помоћ муџахединима" (Мактаб Хидамат ал-Муџахидин).
Овај биро је од Саудијске Арабије примио милионе долара помоћи, а такође је имао и попуст од 75% на авионске карте за добровољце који су одлазили да ратују у Авганистан.[31]
Како пише у чланку „Ал-Каидовски улема“ на сајту Института Блиског истока А. А. Игантенка, радови „имама-шахида“ Абдуле Азама, прије свега његова књига „Под сјеном суре Ат-Тавба“ – арапски „Fi Zilal sura at-Tawba“, за муџахедине су дјелимично почели замјењивати Куран.
Како пише Александар Игантенко о дјелима Азама: „…Главно његово дјело је брошура од неколико десетина страница „Одбрана муслиманских земаља као главна вјерска дужност сваког муслимана“ (арапски Ad-Difa‘ an aradi al-muslimin ahamm furud al-‘ayan). Брошура је објављена многобројно, и у штампаном и у електронском формату. Такође – и у енглеском преводу (видјети, нпр.: Abdullah Azzam. Defense of the Muslim Lands. The First Obligation after Iman // [http//azzam.com])…
…Основна идеја, која је разумљива сваком муџахиду без образовања, јесте да је дужност сваког муслимана (у шеријатским терминима fard ‘ain) да води џихад за ослобађање „земаља муслимана“ (арапски aradi al-muslimin).
Занимљив је списак који Азам наводи. „Земље муслимана“ према Азаму су: Бухара (тако Азам назива Централну Азију – А. И.), Палестина, Аден (тако Азам назива Јемен – А. И.), Андалузија (тако Азам назива Шпанију – А. И.), Еритреја, Бугарска, Судан, Либан, Сомалија, Бурма, Кавказија (тако Азам назива Сјеверни Кавказ и Закавказје – А. И.), Уганда, Чад, Занзибар, Индонезија, Нигерија – све те земље које је према Азаму сматрао муслиманским, али су престале бити такве. (Попис се такођер наводи у другом Азамовом дјелу – види: : Abdulla Azzam. Basha’ir an-nasr – Predznaci pobjede. Bejrut: Dar Ibn-Hazm, 1992. стр. 26.)
У овом списку постоји један тренутак који није одмах очигледан: ако се може на неки начин објаснити присуство Палестине, Бугарске и Либана у овом списку, изненађује присуство земаља попут Јемена, Индонезије и других. Овдје се крије „бомба“, која ће експлодирати у арапском свијету, доводећи га у стални исламско-исламски (а што је важно, не мисли се на уобичајени вијековни сунитско-шијитски, већ сунитско-сунитски) грађански рат, који сада траје у Јемену, Саудијској Арабији, Сирији, Ираку, Либији и другдје према списку – свуда гдје постоје ал-Каидовци који наступају под разним именима. Апотеоза овог рата на међусобно уништење су борбе које се тренутно (2014. године) воде у Сирији између двије „Ал-Каиде“ — „Џабхат ан-Нусра“ и „Исламска држава Ирака и Еш-Шама“.
„Бомба“ овде је коришћење салафијских категорија „вероодступништва“ (арапски риддах/riddah) и „лицемјерства“ (арапски мунафака/munafaka) у односу на муслимане, у том тренутку – авганистанске, који су ратовали против арапског експедицијског корпуса под заставом Демократске Републике Авганистан.
Оптужба муслимана за „ вероодступништво“ и „лицемјерство“ чини његову „крв“ (живот) „дозвољеном“ према шеријату, тј. допушта и препоручује његово убиство, а дужност сваког муслимана постаје да води џихад против „вероодступника“ и „лицемјера“.
Проћи ће мало времена, и у групу „ вероодступника“ и „лицемјера“ према тумачењу ал-Каидовских улема, ући ће и династија Саудита и званично вахабитско вјерско вођство Краљевине Саудијске Арабије (види ниже). У томе лежи тајна тог оштрог обрачуна Саудијске Арабије против „Муслиманске браће“, и код куће, и свуда по свијету – у Египту, Либији и другдје.“[32]
Иако је сам Азам (агроном по образовању) био ученик Сајида Кутба, његов вјерски ауторитет није био толико велик за његовог живота, а доминација његовог учења била је осигурана прије свега тиме што су његови сљедбеници били успјешни на бојишту.[33]
Након тешких губитака претрпљених од совјетских трупа 1987. године, арапски борци су свој главни центар смјестили у Пешавар.
Током рата у Авганистану, према извјештају који је припремио овај уред за Осаму бин Ладена, од 2300 арапских добровољаца који су погинули у Авганистану, 433 су били грађани Саудијске Арабије, 526 грађани Египта, 184 грађани Ирака, 284 грађани Либије, 180 грађани Сирије, 540 грађани Алжира, 111 грађани Судана и 100 грађани Судана.[34]
Након службене одлуке 7. априла 1988. године о потпуном повлачењу совјетских трупа из Авганистана, муџахедини су се осјећали побједницима, док је сам излазак совјетских трупа резултирао великим губицима за СССР због пребрзог повлачења, које је завршено 15. фебруара 1989. године, а до тог повлачења 1989. године, према књизи В. Рунова „Авганистански рат“ „...снаге наоружане опозиције бројале су више од 150.000 људи и под њиховом контролом било је више од 80% територије земље“.[35]
Крајем 80-их, центар арапских бораца постао је камп „Ал-Ма'асада (Гњев Лавова)“, основан код Хоста. Осама бин Ладен био је вођа ове јединице.
Након напада совјетских трупа 1987. године, Осама бин Ладен са својом групом бораца (Хасан Абдел Раб ал-Сарај, учесник напада на амерички тренинг центар у Ер-Ријаду, Абу Зухаир Мадани, који је погинуо у Босни 1992. године, Ибн ал-Катаб, који је постао један од командира бораца у Чеченији, шеик Тамим Аднани, чији је син погинуо у новембру 1989. године заједно са Абдулом Азамом), у августу 1988. године – ова група, окупљена у кући бин Ладена у Пешавару, донијела је одлуку о стварању војне базе под именом на арапском „Ал-Каида ал Аскари“ и поставила правила организације.
Осама бин Ладен је очекивао да ће његову организацију Саудијска Арабија позвати за ослобођење Кувајта, који је 1990. године заузео Ирак, али су у Ријаду одбили његове услуге.
Велика бројност исламских добровољаца током рата у Авганистану, која је достигла 25.000 људи, омогућила је не само да се идеолошки припреме иначе разнолики одреди авганистанских бораца, већ и да се створи снажан интернационални политички покрет, подређен исламским идејама.[36]
Овај покрет, иако створен на вјерској основи, ипак није био искључиво вјерски, већ је био типични партизански покрет, у који су примани сви они који су били спремни да се боре са оружјем у рукама, уз то да је сваки онај ко је приступао овом покрету, изјавио потпуно слагање са општим програмом дјеловања, у којем је приоритетно вјерско усмјерење. Ипак, будући да се у партизанској борби идеолошка питања повлаче у други план, допуштала се регрутација за борбу против „невјерника“ свих оних који су били противници „невјерника“, без обзира на то колико су били „праведни“.
Нема ту ничег новог, и таква пракса није ништа изузетно, већ је типична за разна „револуционарна“ кретања. Управо је ова пракса салафиста омогућила њихов утицај на герилске покрете у исламском свијету, који су слиједили старе традиционалне правце, тј. руководили су се родовским интересима и националистичком идеологијом. Овакав прагматизам омогућио је салафистима да развију масиван герилски покрет у Авганистану, који је у 90-тим годинама прерастао у „глобалну исламску револуцију“.
Захваљујући овом прагматизму, вехабије су успоставиле блиске односе са паштунским племенима на југу Авганистана, а почетком 90-их година у Авганистану је постојала мрежа логора муџахедина, подређених Осами бин Ладену и његовом замјенику Ајману ал-Завахирију, у којима су обуку прошли многи муџахедини који су се касније нашли у Босни и Херцеговини, Сомалији и Алжиру.
Логичан слијед догађаја је да је Ал-Каида, или „Међународни исламски фронт“, основана 1990. године од стране ветерана рата у Авганистану, спајањем организација „Ал-Џама’а ал-Исламија“, „Мухаџири“, „Ал-Џихад“, као и јорданске „Армије пророка Мухамеда“, пакистанске организације (која је такођер дјеловала у Авганистану и Кашмиру) „Харкат-ул-Ансар“ и других организација.[37]
Само свргавање власти НДПА у Авганистану догодило се захваљујући неочекивано насталом „националном“ концензусу између узбечких, таџичких и паштунских народа. Авганистански Узбеци су чинили мањи проценат становништва Авганистана (до 12%) и били су мање подложни исламском фундаментализму због дешавања у периоду два рата. Такођер је командант 53. пјешадијске дивизије авганистанске војске, генерал Абдул Рашид Достум, наступио у јануару 1992. године против авганистанске владе и постао лидер треће по бројности народности Авганистана - Узбека.
Међутим, касније је дошао у сукоб са Рабанијем и да у Авганистан нису ушле америчке трупе, снаге „Сјеверног савеза“, вјероватно би доживјео пораз од Талибана, који би пренијели рат у сусједни Таџикистан.
Током рата 2001. године у Авганистану, таџичке снаге Рабанија, као и Узбеци генерала Достума уз подршку из Узбекистана, били су главни савезници Американаца.
Међу савезницима САД такођер су били и „равничарски“ таџици из Херата и паштунска племена из Нангархара, Лагма и Кунара, окупљени под командовањем Хаџи Кадира, као и хазарејци и нуристанци.
Под притиском снага генерала Достума, као и снага Таџика Ахмад-шаха Масуда чије су јединице заузеле Мазар-и-Шариф, као и јединице Паштуна Гулбедина Хекматијара које су нападале са југа, Наџибула је у априлу 1992. године поднио оставку, преносећи овлаштења Сибгатулији Муџадидију. Овај је, након два мјесеца пренио власт Рабанију, а Таџици су чинили водећу снагу у покрету Џамијат-е-Ислами. Сам Рабани је постао други Таџик на челу државе у савременој историји Авганистана.
Долазак на власт Таџика изазвао је незадовољство Гулбедина Хекматијара, који је наступио против Рабанија и Достума.
Подршку Хекматијару пружали су Саудијска Арабија и Пакистан, док су Рабанија подржавали Иран, Индија и Русија.
Саудијска Арабија играла је важну улогу у исламизацији Пакистана. Након повлачења совјетских трупа из Авганистана, наставила је пружати финансијску помоћ у изградњи медреса и ширењу ислама, па је тако странка "Џамијат Улема-е-Ислам" уз саудијску подршку организовала мрежу медреса у којима су образована дјеца избјеглица из Авганистана.[38]
У таквим медресама, под утицајем деобандиста, прво у пограничним подручјима Пакистана са Авганистаном, а такођер у областима Газнија и Кандахара, настао је нови покрет који је добио назив "Талибан".[39]
Његову основу су сачињавали ученици (Талибани) таквих медреса у Пакистану и Авганистану, који су 1994. године основали ново политичко кретање у јужном Авганистану за борбу против корумпираног врха муџахедина који су заузели власт у Авганистану.
Мула Мухамед Омер, током рата у Авганистану, ратовао је у саставу јединица покрета Харакат-и Инкилаб-и Ислам. Он је управо организовао напад Талибана (Талибан - ученик на арапском) на Кандахар у априлу 1996. године.[40]
У маузолеју Ахмад Шаха, оснивача династије Дурани, који се налазио у Кандахару, иза светилишта Хирка Шариф, налазио се плашт пророка Мухамеда, донесен од стране Ахмад Шаха из Бухаре.
Овај плашт су носили авганистански краљеви у изузетним приликама, као што је то учинио краљ Дост Мухамед-Кхан када је 1834. године објавио рат Сикској краљевини. Према авганистанској легенди, онај ко скине плашт са груди постат ће "амир ал-муминин" - вођа свих правовјерних.
Мула Омер је, обукавши тај плашт у априлу 1996. године, прогласио себе вођом правовјерних и натјерао своје присталице да му дају "бајат", уз објаву џихада против владе Бурханудина Рабанија.
Касније су "бајат" Мули Омеру дали вођа Ал-Каиде у Авганистану, Усман Абу ал-Јазид, и сам Осама бин Ладен, како би у очима Авганистанаца, покрет Талибана предводили сами Авганистанци.
Низ лидера салафиста, посебно Аyман ал-Завахири, признао је Мулу Омера за вођу свих правовјерних, док други лидери то нису учинили.[41]
То што Мула Омер није био потомак пророка и што је долазио из сиромашне паштунске породице у великој мери га је дискредитовало у очима арапске улеме, која није признала његове претпоставке.
Покрет Талибана се ослањао на племена паштуна и био је вођен ветеранима рата из 1979-89. Талибани су, водећи се искуством својих команданата, 1995. године заузели Херат, 1996. године Кабул, а 1998. године Кундуз и Талукуан.
Талибани, који су започели напад у јесен 1994. године, до фебруара 1995. године заузели су девет од тринаест провинција Авганистана, а у септембру 1995. године заузели су Херат, задавши директан ударац интересима Ирана.
У овом случају њихов главни противник био је Хекматијар, који је имао подршку Ирана, а њима је успјело да заузму његову базу у Чарасиабу, јужно од Кабула.
Након заузимања Кабула 1996. године, последњи ослонац Хекматијара био је Мазар-и-Шариф, који су, упркос помоћи Ирана Хекматијару, Талибани ипак заузели.
Талибани су се углавном ослањали на паштуне, обећавајући им власт над Кабулом, у којем је на власти био њихови омржени таџик, Рабани. Талибани су водили политику потчињавања кроз преговоре, подмићивање, а понекад и физичко уклањање војних командира. У 2001. години готово су потпуно заузели Авганистан, осим Панџерске долине.
У Пакистану су многи високи официри војске и обавјештајних служби (начелник Генералштаба од 1988. до 1991. генерал Мирза Аслам Бег, директор ИСИ од 1987. до 1989. генерал Хамид Гул, генерали ИСИ Саид Сафар и Иршад), као и многи вјерски лидери (Сами ул-Хак) директно подржавали Талибане.[42]
Пакистанске ваздушне снаге су снабдијевале Талибане из ваздуха, а јединице Пограничног корпуса, који је био под Министарством унутрашњих послова Пакистана, углавном састављене од паштуна, не само да су обучавале и снабдијевале Талибане, него су и учествовале у борбама на њиховој страни.
Војска Пакистана, која је углавном била састављена од Пенџабаца, није била ангажована у таквим акцијама, али је ИСИ, која је била дио Министарства одбране Пакистана, користила оружане групе исламских покрета, међу којима и Харака-ул-Ансар.[43]
Деобандизам је религија Талибана, слична вахабизму. Његов идеолог био је Сауд Абу Абу Моудуди, аутор књиге "Џихад у исламу". Најпознатији његов сљедбеник био је Зија Ул Хак у Пакистану. За њега су главни непријатељи били шиити, међу којима првенствено Хазареји, које су Талибани на хиљаде побили у Авганистану.
Међу паштунима су постојале и друге везе, засноване на факторима заједничког етноса, паштунског кодекса "паштунвали" (култ предака Каиса Абдуррашиђа-Патана) и ислама. У кодексу "паштунвали" главне појмове чинили су нанг (част) и његова заштита бāдāл (одмазда - закон крвне освете).
Ови фактори су паштуне јужног Авганистана уско повезивали са паштунима у сјеверозападној пограничној провинцији Пакистана. То што су и Мула Омер и предсједник Карзаи потекли из Урузгана није могло бити случајно, тим више што су у Урузгану главну масу чинила племена нурзаи и папалзаи, која су била тијесно повезана. Међутим, 2000. године, Мула Омер је забранио у Авганистану узгој мака, што је нанијело ударац интересима бројних вођа паштунских племена на југу Авганистана.
На територији Сјеверозападне пограничне провинције налази се "Зона племена" - FATA (Federal Administration Tribal Areas), која се састоји од седам области: Баџаур, Курам, Мохманд, Оракзај, Хајбер, Сјеверни Вазиристан и Јужни Вазиристан.
Ове територије управљају администрацијом провинције (PATA - Provincially Administered Tribal Areas) и администрацијом централне владе (FATA - Federal Administered Tribal Areas).
У FATA, власт централне владе представља "политички агент", а у PATA - гувернер Сјеверозападне пограничне провинције, који има утицај на племенске старјешине новцем и могућношћу да представљају њихове интересе у Пешавару и Исламабаду.
Територија племена представљала је важан политички фактор у рату у Авганистану и заправо је била дио бојишта, али изван директне контроле америчких и НАТО снага. Сам улазак пакистанских снага у "Зону племена", извршен под притиском САД, уништио је систем односа који је грађен годинама и довео је до избијања оружаног насиља.
Што се тиче самих Талибана, њихова главна база били су паштуни с југа Авганистана, који су говорили посебним "кандахарским" дијалектом, који се разликовао од других дијалеката паштуна у остатку Авганистана, али је био довољно сличан "кветском" дијалекту којим говоре паштуни у Зони племена у Пакистану, која се граничи с Авганистаном.
Зона племена била је традиционално главна подршка авганистанске опозиције у годинама када су у Авганистану биле стациониране совјетске трупе и управо су ту била главна мјеста избегличких кампова, у којима су постојале вјерске школе које су поставиле темеље покрету Талибана.
Није изненађујуће да су Талибани на почетку дјеловали уз подршку пограничних трупа Пакистана, а њихов први велики успјех било је заузимање града Дорахи под Кандахаром 1995. године, када је Мула Омер имао само двије хиљаде бораца.
Осама бин Ладен и Ајман ал-Завахири добро су разумјели суштину герилског рата, за разлику од својих противника. Ставили су фокус на обуку кадрова кроз сталну борбену "обуку" у ратовима који су имали исламски карактер. Основали су своје логоре у Авганистану, гдје су не само војно обучавали своје борце, него су их повезивали политичко-религијски. Такође, на новим фронтовима су проводили сличну обуку и повезивање са локалним кадровима, често претварајући обичне "кафире" у праве муџахедине.
У вези с кадровима, руководство Ал-Каиде било је за неколико степеница изнад руководства обавјештајних служби својих противника.
У Авганистану, у логорима Ал-Каиде, обуку су прошли многи команданти данашњих муџахедина, укључујући и касније погинулог замјеника Осаме бин Ладена за Ирак, Заркавија, који је био рођен у Аману, потекао из палестинске средине, те вођу сомалијског покрета "Ал-Шабаб" - Адана Хашија Ајра.
Сам Осама бин Ладен био је прилично разуман човјек и није никаква тајна да је његов успон дошао из сасвим обичног разлога. Његова породица била је прилично богата и утицајна у Саудијској Арабији, те је имала контакте са обавјештајним службама Саудијске Арабије, које су још прије уласка совјетских трупа у Авганистан обучавале муџахедине.
С почетком рата у Авганистану, Саудијци су склопили пакт са Американцима и Британцима о борби против совјетских трупа, наравно, у самим САД све чешће се данас чују гласови о грешци те одлуке. Међутим, треба напоменути да су СССР и СФРЈ у 50-60-им годинама такође активно помагали алжирским побуњеницима против француских трупа, иако је Француска била савезник како Русије и СССР-а, тако и Србије и Југославије у оба свјетска рата.
Акције алжирских побуњеника нису се разликовале од акција душмана у Авганистану, а стотинама хиљада француских колониста (колонизација Алжира почела је од друге половине 19. вијека) тада је било потребно да побјегну из Алжира, иако су аутохтони становници Алжира заправо били Бербери, а не Арапи, те са њима блиско повезани Туарези.
„Исламски Фронт спасења“ у Алжиру појавио се као логички наставак „народно-ослободилачке“ борбе у Алжиру, исто као што је Ал Каида настала из сличног покрета „отпора“ у Авганистану.
Након што је дошао на власт 1986. године, Наџибула је био свргнут са власти у јуну 1992. године, а вођа „Исламске државе Авганистан“ постао је Рабани, који је формално остао на власти чак и након што су Талибани заузели Кабул у септембру 1996. године, све до окупације Авганистана од стране америчких трупа. Иако је Рабани био Паштун, имао је велики утицај на таџичку заједницу у Авганистану, а још током рата у Авганистану (1979-1989. године) Таџици, други по броју народ у земљи, већином су подржали не свог властитог Таџика, Бабрака Кармаља, него Рабанија, који је углавном добијао помоћ не од земаља исламског Истока, већ са Запада.[44] Иран је 90-их година активно подржавао снаге „Уједињеног исламског фронта спасења Авганистана“, познатог као „Сјеверна алијанса“.
Након масакра који су Талибани починили над шиитским Хазаријцима у граду Мазар-и-Шарифу у августу 1998. године, у којем су убијени бројни ирански дипломати и један новинар иранске новинске агенције ИРНА, Иран је запријетио уласком својих трупа у Авганистан.[45]
У октобру 1998. године на авганистанско-иранској граници почела су оружана сукобљавања између Талибана и јединица КСИИР. Иако је, захваљујући интервенцији УН-а, оружани сукоб заустављен, напетост је и даље била присутна. Логично је да су са почетком америчке инвазије на Авганистан у септембру 2001. године, специјалне јединице КСИИР и њихови војни савјетници учествовали у борбама против Талибана, што је касније потврдио генерал Мохсеен Резајн, који је до 1997. године био командант КСИИР.
У Авганистану, како пише А. Љакховски у чланку „Игра у Авганистану“, водио се бескрајан процес стварања различитих унутрашње-политичких савеза, у чијој су борби учествовали и страни фактори, те би у таквом сценарију Таџици и Узбеци у већини могли да се прикључе Талибанима ради „похода на сјевер“. Кључни фактор овде остаје Пакистан.
Покрет Талибан је паштунски покрет који проводи паштунизацију Авганистана, промовишући свуда кадрове одабране према племенским критеријумима. У том случају идеологија Талибана је интерпретација не вахабизма, већ деобандизма, јер је покрет Талибана настао у логорима авганистанских избјеглица у медресама које су биле под контролом странке Џамиат Улема-и-Ислам.
Након таласа паштунских избјеглица из Авганистана у Пакистан након уласка совјетских трупа, Џамиат Улема-и-Ислам је у избјегличким камповима створила стотине медреса, у којима су и Авганистанци и сиромашни Пакистанци могли бесплатно да се хране и добију вјерску и војну обуку уз новац Саудијске Арабије.[46] Ове медресе су постале легло деобандизма и други језик у тим медресама за авганистанске Талибане (ученике) након њиховог матерњег пушту није био дари (матерњи за Таџике), већ урду.
Паштунска омладина из тих логора имала је пакистанске личне карте и право да гласа на изборима, што су и чинили, дајући гласове за Џамиат Улема-и-Ислам.
Пакистанаци који су се школовали у тим логорима и медресама, и који су се борили на страни Талибана, такођер су припадници Џамиат Улема-и-Ислам и називају себе пакистанским Талибанима. Талибани, за разлику од муџахедина, који су били углавном повезани са странком Џамаат-и-Ислами и пакистанском обавјештајном службом ИСИ, били су повезани с различитим слојевима пакистанског естаблишмента у политичким, економским и социјалним сферама.[47]
Муџахедини, бивши фаворити пакистанских власти, добијали су америчку и саудијску подршку преко странке Џамаат-и-Ислами и обавјештајне службе ИСИ, ослањајући се на паштунска племена Гхилзаи. Јужна племена Дурани у области Кандахара била су игнорисана како од стране пакистанске, тако и америчке обавјештајне службе – сматрана су слабим и неперспективним.
Пакистанци су све до 1994. године главну подршку давали Г. Хекматјару и Б. Рабанију. Међутим, Беназир Буто, након што је дошла на власт 1993. године, почела је користити Џамиат Улема-и-Ислам у својим политичким циљевима, привлачећи лидере ове странке као савезнике у борби против Џамаат-и-Ислами и свог политичког противника – Муслиманске лиге.
Након што је добила политичко признање, када је Беназир Буто понудила Џамиат Улема-и-Ислам да уђе у састав коалиционих влада и њени чланови су добили мјеста у Парламенту, странци је успјело да успостави блиске контакте са војском, обавјештајном службом и Министарством унутрашњих послова, као и да добије право да има пуну контролу над војним обукама у логорима авганистанских избјеглица.
Са друге стране, лидер Џамиат Улема-и-Ислам Фазл-ур-Рахман помогао је Талибанима да успоставе чврсте везе са саудијском краљевском породицом и локалним шеицима, који су у одлучујућем тренутку пружили финансијску помоћ покрету Талибана.
Утицај Џамиат Улема-и-Ислам постао је толико снажан у Пакистану да је, након што је Буто смењена, њен наследник Навас Шариф, под притиском лидера ове странке, морао да призна легитимитет новог Талибанског режима у Кабулу[48].
Џамиат Улема-и-Ислам је, у резултатима, ојачао своје позиције у региону, добивши у своје руке бивше тренинг логоре муџахедина у пограничној зони Авганистана, које користи за обуку својих бораца из сестринске организације – Харакат-ул-Муџахиддин Фазл-ур-Рахмана Халила.
Од 1994. до 1999. године у тим логорима обучено је око 100.000 Пакистанаца, поставши озбиљна војна снага у Пакистану, нарочито у провинцијама Белуџистан и Средњи Запад (СЖП).
Према подацима пакистанских обавјештајних служби, 1999. године број медреса у земљи премашио је 10.000 (док је 1975. године било само 868), а у њима је школовано око милион Пакистанаца и слушалаца из 36 страних земаља, укључујући Чечене, Дагестанце, Таџике, Бошњаке и Авганистанце; било какви покушаји да се узме контрола над радом медреса од стране државе наишли су на жесток отпор, све до организованих побуна.
Вођа савременог салафизма
Савремени салафизам је по свом карактеру политички и вјерски феномен, који се мора разматрати у оба контекста. Недостатак анализе било којег од ова два аспекта може довести до озбиљне грешке у оцјени овог покрета. Наиме, ислам није само религија, нити само политика, како пише руски истраживач ислама А. А. Игнатенко: "Ислам регулише дословно све аспекте људског живота."[49]
У европском свијету, живот човјека, осим вјере, регулисан је друштвеним нормама и државним законима. У исламу, међутим, цијели живот човјека има своје обавезно и детаљно тумачење. Све норме ислама темеље се на Курану и хадисима, изрекама пророка Мухамеда.
У исламу, за разлику од православља, не постоје свештеници који би могли одговорити на неко питање, преносећи људима истину коју су добили од Светог Духа, па из тог разлога важну улогу играју они који могу тумачити одређена питања ислама.
Због ограниченог броја од 114 стихова Курана и 500 хадиса (изрека), који садрже информације о уређену живота исламског друштва, умме, у исламу велики значај имају ученици који тумаче Куран и Суну кроз „иџтихад“ - процес доношења правних норми и правила. Развој исламског правног поретка – шеријата – представља основу, док изнад шеријата постоји широк слој исламског правног научног рада, назван „фикх“.
Фикх, односно исламско право, је динамичан и увијек се развија кроз нова тумачења. Систем нормативне производње у исламу чини ову религију врло динамичном, стално еволуира и прилагођава се друштвеним промјенама.
За разлику од Светог предања у хришћанској цркви, која је плод духовног вођства цркве, фикх је производ људског ума, због чега се у исламу сматра сасвим нормалним да тумачи одбацују закључке својих претходника, остављајући могућност селективног коришћења одређених закључака и враћања основама ислама, као што су били у време Мухамеда и његових праведних халифа, као што су Абу Бакр, Омер, Осман и Али.
Тако А.А. Игнатенко наводи хадис Мухамеда о томе да ће након његове смрти исламска заједница бити подијељена на 73 секте, при чему ће све завршити у пакленој ватри, осим једне, која ће се састојати од „оних који се држе (тачно) онога што сам ја (тј. пророк Мухамед) и моји другови данас“.[50]
Дакле, развој исламског фундаментализма, у правом смислу, није политичка манипулација исламом, већ његов природни развој, јер ислам је и политика.
Како пише Игнатенко А.А. у књизи «Ислам и политика»: „… Разлике између муслимана и исламиста сасвим су свјесне (укључујући саме исламисте) и налазе своје изражавање у употреби различитих ријечи – «муслимун» (муслимани) за означавање оних који разумију и практикују, «исламијун» (исламисти) за одређивање оних који сматрају ислам теоријом и праксом првенствено политичког дјеловања“.
У исламском свијету, термин "исламски фундаментализам" не постоји; уместо њега користи се појам "салафизам", који потиче од израза "ас-салаф ас-салих" (праведни преци) или једноставно "ас-салаф" (пређашњи преци). Овај процес није нов, базира се на хадису који каже: "На почетку сваког вијека, Бог шаље оног ко обнавља (муслиманску) вјеру ове заједнице."
У бившем СССР за "салафитски" ислам утврђен је термин «вехабизам» због великог утицаја организација из Саудијске Арабије, које су слиједиле идеје Ибн-Абд-ал-Вахаба, који је живио у осамнаестом вијеку. Међутим, у стварности, вехабизам је само један, иако најутицајнији правац у салафизму. Вехабизам, као и слични покрети других салафита, није конзервативан у европском смислу. Он не тежи очувању прошлих поредака, већ се стално реформише у складу са „истинским чистим исламом“.
Током исламске историје састављани су спискови обновитеља, то није ништа ново у таласу савременог фундаментализма. Сличан реформизам – ислах – је стална појава у исламу, која се циклично понавља, а претходник таквог фундаментализма може се сматрати покрет алмохадова у XII-XIII вијеку у сјеверозападној Африци и у Андалузији. [51]
Исламска историја је кружна, са повратком коријенима на крају сваког циклуса. При томе, повратак изворима савременим салафитима понекад се разумије дословно, то јест, постоји тенденција ка одбацивању достигнућа савремене цивилизације.
С друге стране, вођење џихада без средстава савремене цивилизације није могуће, па је кориштење достигнућа цивилизације – видљиво испољавање тешкоћа проблема са којим се суочавају салафити. За њих је то знак да улазе у већ познат циклус исламском „фикху” – праћење истинске вјере, постепени одмак од ње, криза заједнице. И у том процесу своју утицајну улогу играју уставне карактеристике ислама. То значи да унутар присталица „чистог ислама“ – салафизма – постоје различита струјања са могућношћу наредног раскола у зависности од њихових схватања.
При томе, било која теорија салафита може бити доведена у питање као нескладна са Кураном, јер свака теорија – то је људско мишљење, које у исламу не може имати право апсолутног закона. У питање могу бити доведени како савремени теоретичари, тако и исламски аутори средњег вијека, чак иако су они били „најчистији“ тадашњи муслимани. Сходно томе, у исламу је практично немогуће постићи потпуни склад око било којег кључног питања, уколико неко буде несагласан.
У књизи „Ислам и политика“, Игнатенко А.А. пише сљедеће: „… салафизам је по замисли повратак Курану и правој Сунни, то јест Божанским изворима закона, а у стварности он представља повратак људским изворима (као што је Ибн-Тајмија и цијело насљедство салафизма).
И показује се да оправданост коју салафити тврде да је обавезна за муслимана да води џихад против владара-апостата (било да је то Хосни Мубарак у Египту, Ислам Каримов у Узбекистану, Махомед Али Махомедов у Дагестану и други), не оправдава се повратком ка вјечном, апсолутном истинском (Божанском) извору, већ људском извору, и због тога, врло вјероватно, грешком.
Наиме, строго говорећи, још треба доказати да Ибн-Тајмија није правио грешке приликом састављања својих „фетви о Татарима“, или признати беспријекорност овог ученика и непогрешивост свих његових судова, што је у исламу немогуће. Беспријекорност ислама карактерише само једна особа – «Божији посланик, пророк Мухамед».
У исламу не постоји вјеровање и јереси у уобичајеном смислу као у хришћанству. У њему, наравно, постоје несугласице у мишљењима. Као што је већ поменуто, пророк Мухамед је говорио о подјели ислама на седамдесет три секте, и само на Судњем дану ће бити јасно која од тих секти је „права“. Из тога логички слиједи да правовјерног ислама као таквог нема.
А.А. Игнатенко наводи стихове из књиге Мухамеда Ибн Абд ал-Карима ас-Шахристанија (1075-1153) „Књига о религијама и сектама“, у којима је описана основна суштина ислама: „И ако откријемо да се неки од имама (исламске заједнице) издвојио са неким (израженим) мишљењем (макала) у вези са тим основним питањима (кав‘ид), ми сматрамо његово мишљење правцем (мазхаб), а заједницу (джамаа) (његове следбенике) сектом (фирка), како број изречених мишљења не ишао до бесконачности“.
Ни једно правило, стога, не може остати истина, а и сами хадиси, по потреби, могу се мијењати или проглашавати невјеродостојнима.
Сунна није свето предање у хришћанском смислу, јер хадиси могу бити измишљени – мавду‘ат, слабе вјеродостојности – да‘ифа, вјеродостојни – сахих.
И сам Куран такође није Свето писмо, јер у њему постоје „укидајуће“ (мансуха) и „укидане“ (насикха) ајете. За њихово разумијевање треба познавати историју „објављивања“ Мухамеду, јер у Курану они нису увијек представљени узастопно.
Разумије се да неке секте, прије свега шитске, често износе идеје које у остатку исламског свијета не би биле прихваћене. Међутим, у исламу не постоји позната процедура за „избацивање“ јеретика, као што је то случај у хришћанству. Са руководством такве секте једноставно се прекида комуникација, њени чланови су често прогоњени, али и даље их сматрају муслиманима. Ислам није црква, то је друштвени покрет. Покушаји да се издвоји прави ислам на основу прошлих примјера су бескорисни.
Дакле, у религијским споровима у исламу, истина се, у принципу, не може разјаснити, и стога, присталице „чистог“ ислама међу исламским духовницима прије или касније морају доћи до закључка да своју исправност треба доказивати оружаном силом, макар то била не њихова рука, већ рука свјетовних сљедбеника „чистог“ ислама.
Ту нема другог пута за доказивање своје исправности, поготово што је примјену оружане силе у рјешавању религијских питања практиковао још Мухамед и његови ученици.
Успон у оружаној борби против невјерника и „спољњих“ непријатеља је доказ исправности правца „чистог“ ислама, поготово што се то односи на такав материјалистички свијет као што је исламски, гдје је насиље норма понашања у друштвеном животу.
Радикализација муслиманске заједнице у таквим случајевима не дешава се према схеми „погоршање социјално-економских проблема – тражење идеолошког израза – исламски радикализам у облику салафизма“, већ према другој – „пропаганда салафистичких идеја – исламски радикализам“.
У Курану постоји јасно изречена реченица: „Они од вјерника који остају код куће, не трпе тешкоће, нису једнаки (по награди од Алаха) онима који се боре у име Алаха (ал-муџахидун фи сабиил Алах), жртвујући своје имање и живот, који су за цијели степен изнад оних који остају код куће. Иако је Алах обећао највеће добро свим вјерницима, Он је разликовао трудбенике (ал-муџахидун) од оних који остају код куће великим наградама – степенима (награде) од Њега, опростом и милосрђем, Алах је Онај који прашта, милосрдни (Куран 4:95-96)“.
Истовремено, хадис који се често цитира од стране противника салафиста о „Великом џихаду“ – унутрашњој моралној борби човјека са искушењем и његовом премоћном важности над малим џихадом – ратом против непријатеља ислама – често се оспорава од стране религијских ауторитета.
Према Игнатенку А.А., главна чињеница је да је овај хадис наведен у књизи „Историја Багдада“ аутора Ал-Хатиба Ал-Багдадија, позивајући се такођер на често оспораваног аутора Јахју Ибн-ал-Алyа.
Игнатенко наводи неколико хадиса који су, према мишљењу исламских ауторитета, вјеродостојнији, јер потичу од људи који су лично познавали пророка Мухамеда, као, на примјер, „Бити један сат у борбеном поретку на путу Бога је боље него бити (на молитви) шездесет година“, „Звук мача његових (погинулих за вјеру) био је довољно тешко искушење за њега.“
У оквиру свјетског покрета за повратак вјери предака – „салафизма“ (ас-салах ас-салих – праведни преци) – као посебна грана постојала је вехабизам.
Вехабити, иако су настали као вјерски покрет у XVIII вијеку, до пуне власти у Саудијској Арабији дошли су релативно недавно – 1924. године, заузевши Меку од рода Хашимита, искористивши пораз Турске и подршку британских трупа.
Вехабизам је, захваљујући подршци владајуће династије Саудијске Арабије, заузео доминантну позицију у салафитском покрету, тим прије што је у свакој амбасади Саудијске Арабије постојао „исламски“ одјел, који је, према дефиницији А.А. Игантенка, играо улогу одјела бивше КПСС за међународну сарадњу.[52]
Игантенко А.А. је при томе напоменуо да савремени „вехабизам“ представља, у ствари, „неовехабизам“, јер се темељи не само на списима Ибн-Абд-ал-Вахаба и других аутора из прошлости, него и на порукама савремених аутора попут Абдалле Азама, Осаме бин Ладена, Омара Абд-ар-Рахмана.
Вехабитска идеологија проширила се међу исламистима захваљујући томе што су новац и упутства за дјеловање долазили од обавјештајних служби Саудијске Арабије.
Вехабити су увели појам „мунафака“. Према шеријатско-правној категорији „мунафака“ – то је лицемјерство, под које спадају они који: „... изјављују да муслимани, извршавају све исламске обреде, понашају се као муслимани, али у ствари скривају у души одређено непријатељство према исламу.“ Тиме је било лакше оправдати уништавање оних који се, за разлику од отворених „невјерника“ – кафира (куфр – невјера) – придржавају исламских норми, али су у исто вријеме на супротној страни од вехабита.
Вехабити су у својој пропаганди користили Куран селективно, строго у складу са својим тренутним потребама. За вехабите такве вриједности као што су исламска филозофија (фалсафа), теологија (калам), правна наука (фиких), суфизам (тасаввуф) немају значаја и они их одбацују, осим оних ставова који су подржани аргументима „неовехабизма“.
Тим селективним „иџтихадом“ (теолошка активност на рјешавању питања која се односе на свакодневни живот муслимана, као и вјерских и правних норми), исламски фундаменталисти могу оправдати било шта. Неовехабити заправо представљају облик секте у друштвеном покрету, и сви, како немуслимани, тако и муслимани који се не слажу са њима, теоретски могу бити проглашени непријатељима и према њима може бити примијењена смртна казна.
Према редовима из дјела Мухаммеда ибн Џамила Зина „Исламски акида – вјеровања, увјерења, ставови – према Светом писму и Довољној Суни“ (Москва, 1998. година), муслиман треба: „... непријатељски да се односи према многобошцима и невјерницима. Колико има муслимана, чистих и слободних од сувишности, али који не гаје мржњу према идолопоклоницима! У таквом случају особа не може бити муслиман... Сваки прави муслиман мора обавезно да показује мржњу према идолопоклоницима и да гаји мржњу (стр. 31-32). ... пријатељство према невјерницима и помагање њима није дозвољено (стр. 101)“.[53]
У неовехабизму долази до трансформације идеологије, када се неке тезе изворне саудијске вехабијске идеологије не спомињу. На примјер, из рускојезичне вехабитске литературе искључени су изрази „џихад против душе“ и „џихад против шејтана“, док изрази „џихад против невјерника“ и „џихад против лицемјера“ остају.[54]
Вехабизам се данас користи као идеолошко оправдање „тоталног“ рата, и за њега нема другог кориштења. Терористички чин самоубице у вехабизму дефинира се као облик уништења циља, при чему погине и сам извршилац операције.
У својој књизи „Ислам и политика“, Игнатенко А.А. спомиње радове исламиста Хаммад бин Уклах асх-Шуајбија из Саудијске Арабије. Овај алим је оправдао праведност терористичких напада које проводе самоубице – исламисти, без обзира на то хоће ли у тим нападима страдати жене и дјеца или не, као и хоће ли међу погинулима бити муслимана. Његови закључци темеље се на цитатима из Курана, због чега нема смисла сумњати у то да ће у случају директне војне окупације било које територије од стране исламистичких фундаменталиста, све врсте герилског рата против њих изазвати масовни терор против цивилног становништва.[55]
Савремени салафизам, а првенствено вехабизам, разликује се од прошлог исламског система по томе што су циљеви њиховог џихада често муслимани који се не придржавају салафитских норми понашања „правовјерног муслимана“.
Како пише А.А. Игнатенко: „... Салафитске групе тумаче џихад, прво, као наоружану борбу; друго, постављају обавезу сваком муслиману (физички и ментално способној за то) да води џихад; треће, објекат џихада се одређује као кафири. Али будући да кафири – невјерници – постају сви који се не слажу са салафистима, овај џихад се води, прије свега, против муслимана, посебно против оних који се не слажу са салафитском интерпретацијом џихада“.
Дакле, салафизам је, у суштини, идеологија која је, прије свега, усмјерена на наоружану борбу широм свијета, како против муслимана, тако и против немуслимана.
Шејх Омер Абд-ар-Рахман, осуђен 26. фебруара 1993. године на доживотну казну затвора у САД-у због учешћа у подметању експлозије у Свјетском трговинском центру у Неw Yорку, отворено је изјавио о прихватљивости терора за „остварење циљева правог ислама“.
Тиме је салафизам функционалнији од бившег комунизма у вођењу герилског рата, чије је основе још разрађивао Клаузевиц, а преузео их Лењин и Мао, јер у салафизму нема никаквог маневарисања у вези прве почетне фазе овог рата – терористичких акција које се, прије свега, проводе у властитој средини.
Игнатенко А. А. у свом раду „Ислам и политика“ пише сљедеће: „Салафистичке групе се разликују по томе што у њиховом учењу, коју они сматрају једином исправном интерпретацијом ислама, постоје два неизбјежна системска принципа, која су органски својствена салафизму – такфир и џихад.”
Такфир је оптужба за невјерство (на арапском „куфр“) свих оних који се не слажу са салафитима. При томе је важно нагласити да главни циљ такфира нису немуслимани, јер су они, према мишљењу вахабитских салафита, већ кафи – невјерници.
Циљ такфира су муслимани. Другим ријечима, салафити проглашавају све муслимане кафирима (посебно наглашавам ово још једном) који не слиједе ту специфичну интерпретацију ислама коју салафити проглашавају једином исправном. У том случају, муслимани које салафити оптужују за невјерство – кафи, према оцјени самих салафита, стичу статус апостата (на арапском „муртадд“), тј. људи који су били муслимани, а потом су се одвратили од ислама. За апостате, према шеријатским нормама, предвиђа се посебна мјера – смртна казна или убиство, што постаје похвалан чин за сваког муслимана (иако, крв апостате је према шеријатским терминима „дозвољена“ након што се утврди стварно стање ствари и након три пута поновљене понуде да се покају и врате у ислам, али салафити као да на то заборављају). Салафити шире такфир на представнике власти у исламским државама, на органе реда и на снаге сигурности које ту државу бране и подржавају, на оне муслимане који одбијањем помоћи салафитима себе стављају у исти ред са владарима – „апостатима“. Што се тиче немуслимана, на примјер, Јевреја и хришћана, салафити – вехабити, интерпретирајући Куран и Суну на одређени начин, њих квалификују као невјернике (кафире), са свим посљедицама које из тога произлазе...“
Тако је, у савременом свијету исламски фундаментализам прешао на нови, до сада невиђени ниво. Данас то више нису различите школе у исламу које проповиједају повратак „правом исламу“, већ глобални покрет у којем заједнички дјелују различите вјерске школе и политичке групе.
Ово више није вјерски покрет политичког карактера било којег народа или државе, већ глобални покрет који тежи свјетској доминацији.
Како пише Александар Александрович Игнатенко, доктор филозофских наука, предсједник Института религије и политике: „… „Број два“ у „Ал-Каиди“ за живота Бин Ладена и тренутни њен лидер Ајман аз-Завахири проширио је дефиницију „исламских земаља“, укључивши не само територије на које се у прошлости ширила државна власт муслимана, већ уопште „оне територије на којима је барем један дан примјењиван шеријат Алаха“. То су дакле земље у којима су неко вријеме живјели муслимани: само присуство вјерника већ значи примјену шеријата – почевши од абдестирања прије намаза, па све до вођења џихада у различитим облицима.“
Идеолог и духовни лидер „Браће муслимана“ Јусуф ал-Карадави пише да ће ислам поново доћи у Европу као побједник и освајач, након што је двапут био протјеран с тог простора – први пут с југа, из Андалузије, и други пут с истока, преко Атине.
Ал-Карадави се позива на пророка Мухамеда, који је предвидио освајање Рима: „Једном су питали пророка који град ће бити први освојен – Константинопољ или Рим. Пророк је одговорио: ‘Град Хераклије’ (арапски – Харкал)“. Град Хераклије – Константинопољ, био је освојен 1453. године од стране османског султана Мухамеда Освајача. „Рим, међутим, још увијек стоји, и надамо се“, тврди ал-Карадави, „да ће и он ускоро бити освојен од стране муслимана.“
За покрет таквих размјера, који се држи сличних метода, политички циљ може бити само један – освајање потпуне политичке власти у свијету, што би могло оправдати поднијете жртве и утрошена средства. Због тога је исламски фундаментализам само алат за освајање свјетске доминације за оне који су и омогућили његову појаву у савременом свијету, а референце на Куран су само средство за вјерско управљање масама, у својој већини с безнадежно примитивном моралношћу и интелектом. Исламски фундаментализам проповиједа не потпуно, већ селективно обнављање норми Курана. Куран и Сунна, ако то желе, могу постати оправдање за било коју политичку теорију у исламском свијету.
Исламски фундаментализам у рукама политичко-религијске елите исте те Саудијске Арабије је средство за „тестирање“ снага својих противника, како на Западу, тако и на Истоку. Наравно, у исламском свијету нису сви на високим позицијама у исламском свијету подржали овај покрет, али чињенице говоре да постоји снажна политичко-религијска финансијска структура која доприноси успону и развоју исламског фундаментализма.
Како пише Игнатенко А.А. у књизи „Ислам и политика“, покрет исламског фундаментализма није изазван социјалним контрадикцијама у друштву, већ приливом „нафтних долара“ у економију Ирана и Саудијске Арабије, што је изазвало ширење идеја исламског фундаментализма.
У исламу, духовништво није веома затворена група, као у хришћанству. Као што у исламу нема цркве, тако нема ни правог духовништва. Исламско духовништво – имами – су изабрани људи. Стицање духовних титула од стране таквих војних командира, као што су Зелимхан Јандарбијев, Мовлади Удугов, Руслан Гелаев, Шамил Басаев, „амир“ Хатаб и шејх Омар Абд-ал-Рахман, било је у исламу више правило него изузетак, а најкарактеристичнији примјер је покрет „Талибан“, који је предводио мула Омар до своје смрти.
Игнатенко А.А. у књизи „Ислам и политика“ (дио „Од Филипина до Косова“) пише да је главна друштвена група која је заинтересована за ширење идеја исламског фундаментализма – салафизма, само исламско духовништво, које је изгубило свој ранији утицај у друштву због „секуларизације“ муслиманских народа.[56]
Тада је постало јасно да је главни центар салафизма била Саудијска Арабија, у којој су 90-их година дјеловали стотине имама, хатиба и мујезина, који су подржавали најрадикалније идеје у исламу. Управо су они одређивали облике џихада, издајући фетве, на шта особе које не припадају исламском духовништву немају право.
Тек након терористичког напада 11. септембра 2001. године и уласка америчких трупа у Авганистан, влада Саудијске Арабије почела је подузимати неке кораке у борби против салафизма. Тако су крајем маја 2003. године у Саудијској Арабији ухапшени улеме Али ал-Худеир, Ахмад ал-Кхалиди, Насир ал-Фахд под оптужбом за подстицање тероризма.[57] Прије тога су своје проповиједи и чланке ове и друге улеме, попут Али ал-Худеира, Ибн Укле ал-Схуаибија, Мухаммеда б. Салих ал-Усаимина, Хамда ар-Раиса, Абд ал-Азиза ал-Џарба, Самира ал-Маликија, Сулејмана б. Насира ал-Алвана, Абд-ал-Керима ал-Хамида, Абд-ал-Вахаба ат-Тарифа, Салмана ал-Ода отворено објављивали у Саудијској Арабији, користећи интернет сервере у Саудијској Арабији, на примјер, у научно-техничком насељу у Ријаду.[58]
У 20. вијеку су идеје исламског фундаментализма развијане у неколико праваца: прво, одговарајућа обука исламског духовништва; друго, масовна исламска пропаганда у друштву; треће, стварање вјерско-политичких организација спремних за политичку и оружану борбу; четврто, стварање зона у одређеним регионима свијета под контролом организација исламских фундаменталиста.[59]
У последњу категорију спада и стварање затворених исламских друштвено-политичких удружења, претежно у земљама Западне Европе, САД, па и у Руској Федерацији. Сличне организације представљају, у суштини, институције паралелне власти. Такође је створен јединствени координациони центар за ширење исламског фундаментализма – Лига исламског свијета у Саудијској Арабији и организација „Исламска конференција“.
Лига исламског свијета – „Рабита ал-алам ал-ислами“ – формално је хуманитарна организација, али заправо је финансијска организација, уско повезана са трговином наркотицима и финансирањем терористичких група.[60]
Лига „Рабита“ се бавила не само нафтом, већ и другим областима финансијских операција. Наиме, лига је улагала новац у различите финансијске фондове САД, Канаде, ЕУ, затим и Источне Европе и, прије свега, Руске Федерације. Постоји низ доказа да је „Рабита“ користила финансијска средства од прихода разних наркомафија које су дјеловале на Блиском и Средњем истоку и на Балкану, и због тога нема ничега необичног у расту исламског фундаментализма у свијету.
Уз политичку подршку Саудијске Арабије, ова лига је обухватила својом дјелатношћу десетине земаља на свим континентима свијета, осигуравајући ширење идеја исламског фундаментализма.
Посебну улогу има „Хизб ат-Тахрир ал-Ислами“, основан 1953. године, чија је застава постала застава „Ал-Каиде“. Пошто је „Хизб ат-Тахрир ал-Ислами“ службено признао само мирне методе ширења ислама, он је проводио активност легално у САД, Европи, па и у Руској Федерацији.
Међутим, у Сирији су 2012–2013. године утицај имале војно-политичке формације које су биле оружано крило „Партије исламског ослобођења“ („Хизб ат-Тахрир ал-Ислами“) – „Присталице Халифата“ (или „Партизани Халифата“, арапски: Ансар ал-Хилафа) – (Исламске антирежимске војне формације у Сирији. (Игантенко А.А. Сажетак са сајта http://www.iimes.ru/).
„Присталице Халифата“ као оружано крило „Партије исламског ослобођења“ самим постојањем одбацују пропаганду „Партије исламског ослобођења“ да се они боре за успостављање (обнову) Халифата само мирним путем – пропагандом и едукацијом. Оружане формације „Партије исламског ослобођења“ („Хизб ат-Тахрир ал-Ислами“) водиле су борбене акције и у Појасу Газе и у Египту (на Синају). У Сирији, у „Тахрировим“ „Присталицама Халифата“ (или „Партизанима Халифата“) борили су се борци из Русије, послани тамо од стране руских филијала „Партије исламског ослобођења“ из Татарстана и Дагестана.
Кориштење саудијских хуманитарних фондова за финансирање исламистичких фундаменталистичких организација било је добро познато. Тако је саудијски фонд „Ал-Харемеин” и босански финансијски фонд „Вазир” на захтјев владе САД и Саудијске Арабије уврштен од стране УН на листу организација-спонзора „Ал-Каиде”. При томе је савјетник принца Абдалле-Адил- ал-Џубера прешутио да су још прије ове иницијативе, током прољећа-љета 2003. године, филијале овог фонда биле затворене од стране локалних власти у Хрватској, Албанији, Етиопији, Авганистану, Малезији.[61]
Све ово је, како је вријеме показало, било само формална реформа, јер основна структура „Лиге исламског свијета”, према књизи „Ислам и политика” Игнатенка А.А., у Саудијској Арабији представља: „… неку врсту другог Министарства вањских послова, а у одређеном смислу чак и првог – као неки аналог међународног одјела ЦК КПСС у Совјетском Савезу, чија је главна функција била политичко-идеолошка, а не политичко-прагматична”.
Ова Лига је управљала дјеловањем добротворних фондова, којих је до почетка 2004. године, према Игнатенку А.А., било 240. Представници Лиге налазили су се у амбасадама Саудијске Арабије, гдје су радили у такозваним „исламским” одјелима амбасада. У суштини, ово је била не само пропагандистичка, већ и политичка организација, која, у складу са праксом исламског позива „da’wah” (позив), проводи како пропагандне активности, тако и финансира, а често и управља радом џамија, политичких странака, па чак и групама бораца на територијама других земаља. При томе, медресе у овом систему служе не само за обуку службеника, већ и за регрутацију бораца. Тако затварање неколико фондова не рјешава ништа, јер ће та Лига касније моћи основати нове фондове или једноставно покренути оснивање нових организација од стране локалних снага, обезбјеђујући им финансирање путем сличних организација које су основане у трећим земљама.
У овом случају, исламске државе показују већу солидарност међу собом него што то чине земље ЕУ или државе ЗНД.
Карактеристичан примјер је финансијска помоћ Исламске банке развоја и других исламских банака, које су основане капиталом арапских држава, која је пружена Пакистану након што су америчке економске санкције уведене против њега у љето 1998. године због развоја и извоза нуклеарних технологија. У таквим исламским земљама као што су Саудијска Арабија, УАЕ, Судан и Катар, оснивају се међународне организације које пружају подршку паравојним и, још чешће, терористичким групама широм свијета.
Ове организације пружају финансијску подршку групама исламских фундаменталиста у Еуропи, Сјеверној и Латинској Америци, а посебно на територији бившег СССР-а.
Карактеристичан примјер је дјеловање исламских фундаменталиста на интернету, који је играо кључну улогу у стварању исламског фундаменталистичког покрета.
Ако се раније информација преносила путем курира, што је стварало опасност од надзора, с појавом интернета то је постало готово немогуће. Огроман ток информација уз правилну организацију њеног пријема на терену омогућава вођење не само пропагандног рада, него и оперативне обавјештајне активности. Ниједна обавјештајна служба свијета није у могућности обрадити такве количине информација, чак ни под претпоставком да би се сва вриједна информација могла пресрести.
Треба напоменути да су у својој активности арапски, а потом и турски исламисти примијенили успјешну тактику, користећи интернет-кафее, центре за обуку у раду с рачунарима, разне хуманитарне фондове и средства масовне комуникације, повезујући их у јединствену мрежу, коју су користили у оперативне и обавјештајне сврхе.
Међутим, интернет стално захтијева посједовање сервера који се већ налазе у различитим земљама свијета, укључујући исламске, а контрола над њима је отежана.
У међувремену, већина исламских сервера смјештена је у Великој Британији, тачније у Лондону, гдје према различитим подацима живи више од милион муслимана. Ту се налазе и главне канцеларије многих исламистичких организација. Такође, Ал-Каида је управо у Лондону 15. аугуста 1990. године одржала свој први састанак.[62]
Све ово запањујуће подсјећа на историју револуционарног покрета у Русији, када је управо у Лондону формирана велика колонија Јевреја из Руске Империје, а вође комунистичког покрета несметано су водиле рушилачку борбу против Русије.
У односу на исламисте, ствар није ограничена само на Русију, у овом случају рад је усмјерен на велики дио свијета. Познат је и случај коришћења организације либијских исламиста „Ал-Џамаа ал-исламија ал-мухатија“ од стране британске службе МИ-6 за организовање атентата на Муамера Гадафија. При томе, бивши службеник МИ-5, Давид Шеилер (David Sheiler), који је планирао да објави ову информацију на интернету, брзо је завршио у затвору под оптужбом за откривање државне тајне.[63]
У Великој Британији 90-их година биле су активне такве организације као што су Исламска странка ослобођења (вође – Вахид Умран из Пакистана и Хасан-ал-Хасан из Палестине), „Мухаџири“ (вођа – Омер Бакри Мухаммед из Сирије), „Присталице шеријата“ (вођа – Египћанин Абу Хамза или Мустафа Камил), „Браћа муслимани“ (вођа – Сиријац Абу-Басир ат Тартуси), „Борбени исламски покрет“ (вођа – Абу-Абдалах-ас-Садик из Либије) и низ других.[64]
Функционисале су сасвим отворено и у координацији с амбасадором Саудијске Арабије у Великој Британији и бившим шефом обавјештајне службе Саудијске Арабије, Турки-ал-Фаисалом.[65]
При томе су отворено вршили и регрутовање добровољаца за учешће у операцијама у Ираку и Авганистану, гдје су се налазиле британске трупе. Треба узети у обзир да је сам Турки-ал-Фаисал одржавао блиске везе с британском обавјештајном службом, укључујући заједнички бизнис у Ираку путем одређених дијелова компанија.
Ипак, Британци су заправо штитили салафистичке организације на својој територији, док су, као савезници САД у НАТО, морали да се придруже америчкој „Борби против тероризма“ (Wар он Террор). Саме америчке обавјештајне службе имале су овлаштења за борбу против таквих организација на територијама других земаља.
Тако у извјештају мајора, шефа катедре за уставно и међународно право, пуковника правде Лепнина С.И. „О сузбијању тероризма: садржај и мјере које примјењују оружане снаге у имплементацији контратерористичке стратегије“, који је излаган на шестој међународној научно-практичној конференцији у Москви 7. фебруара 2007. године, пише сљедеће: „У периоду од 2001. до 2005. године, САД су спровеле низ операција за хапшење особа осумњичених за учешће у терористичким нападима против грађана САД. Општи закон о тероризму из 1986. године (допуњен 2001. године) проглашава терористичке нападе на грађане САД у иностранству федералним злочином и овлашћује екстериторијалне методе у циљу неутрализације терориста и спречавања планираних напада на транспорт, што може бити оправдано као превентивна мјера у оквиру самообране, у смислу чл. 51 Повеље УН-а, ако то захтијевају национални интереси.“
Пошто америчке обавјештајне службе нису могле проводити овакве операције на територији Велике Британије, није било тешко претпоставити да су у Лондону свјесно толерисали исламисте, сматрајући их погодним механизмом за борбу против конкурената у свијету.
Извори:
- Майкл Вайс, Хасан Хасан. «Исламское государство-армия террора». «Альпина Нон Фикшн». Москва.2016 г. (Мицхаел Wеисс, Хассан Хассан.ИСИС Инсиде тхе Армy оф террор. Реган Артс.Неw Yорк)
- Лаwренце Н.Е. Севен Пилларс оф wисдом; А/ Триумпх – Анцхор, 1991
- Т. К. Кораев.Хашимиты.Большая Советская Энциклопедия
- Царре О., Мицхауд Г. “Лес фрèрес мусулманс 1928-82, Егyпте, Сyрие”. Парис, 1983.
- Бизри-Баwад Д. «Интродуцтион а л'етуде дес моувементес исламистес соуннитес». Париз. 1984.
- Мирољуб Јевтиħ. «Савремени џихад као рат». «Никола Пашиħ». Београд. 2001.
- „Афганистан qуелле гуерре поур qуелле аиде “. Парис „Ле Темпс модернес“. 1981
- Наванди Х. «Ле гранд, менсонге доссиер ноир де л'интегрисме исламиqуе». Парис. 1984
- Ролан Жакар. «Цекретные архивы Аль-Каиды». Перевод с французского. «Столица-принт». Москва. 2007 год
- Международные террористические организации (из доклада Государственного департамента США от 1 мая 2001 г.). «Зарубежное военное обозрение» № 10 за 2001 год.
- Лепнин Ю.С. «Противодействие терроризму при реализации избирательных прав гражданами демократических государств». Сборник материалов ВИ международной научно-практической конференции «Терроризм и безопасность на транспорте».
- Л.И. Медведко, С.Л. Медведко. «Восток – дело близкое, Иерусалим – святое». “Грифон”. Москва. 2009 год.
- “Еxтраитс ду дисцоурс тестамент ду пресидент мартyр пронанце уне хеуре авант сон ассассинант ле” 14.09.1982 – «Лес етудиант с либанаисе цхретиенс ен Франце».
- Игнатенко А.А. «Ислам и политика» Инститит религии и политики. Москва 2006 год. Сайт института: www.и-р-п.ру
- Игнатенко А. А..Провозглашение «Исламского государства Великой Сирии и Ирака». 2013 год.Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Игнатенко А.А.Исламский эмират.2013 год. Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Игнатенко А. А..Исламские антирежимные военные формирования в Сирии. Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Игнатенко А.А.Заметки о политическом исламе. Религиозно-политический быт сирийского города Эр-Ракка под властью «Исламского государства Ирака и Эш-Шама» (ИГИШ), 2014 г. Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Игнатенко А. А..Аль-каидовское «головорезание» (араб. нахр): практика, теория и прагматика.2014. Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Игнатенко А.А.Религиозно-политический быт сирийского города Эр-Ракка под властью «Исламского государства Ирака и Эш-Шама» (ИГИШ), 2014 г. Игнатенко А.А.Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Игнатенко А. А.Документированные заметки к истории «Аль-Каиды». Аль-каидовские улемы. 2014 г. Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Игнатенко А. А.Сотрудничество и конкуренция «Аль-Каид» в Сирии. 2013 год. Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Игнатенко А. А.Создание «Сирийского исламского фронта» как «цивилизованной» альтернативы «Фронту поддержки», или «Джабха ан-нусра». 2012-2013 годы.2013 г. Сайт хттп://www.иимес.ру/
- Сет Дж. Джонс. «Война США в Афганистане.На кладбище империй». «Эксмо». Москва;2013
- Каримов Р.А. Религиозные организации экстремистского толка в Пакистане // Профи. 2001. № 1-2
[1] Sejjid Ahmed ibn Zejn, Dehlan-muftija Mekkanski. "Vehabizam – šta je to", Izdavač Džema't Saburee. Minhen, Prevod sa arapskog).
[2] Исто
[3] Исто
[4] Исто.
[5] Исто.
[6] Т.К. Кораев, Хашемити, Велика Совјетска Енциклопедија.
[7] Тамо.
[8] Лоренс од Арабије, Седам стубова мудрости, СПб, Азбука, 2001. ; Lawrence N.E. Seven Pillars of Wisdom; A/ Triumph – Anchor, 1991.
[9] Тамо.
[10] Тамо
[11] Мирољуб Јевтић, „Савремени џихад као рат“. „Никола Пашић“, Београд, 2001.
[12] Carre O., Michaud G. „Les frères musulmans 1928-82, Egypte, Syrie“, Pariz, 1983.
[13] Bizri-Bawad D. „Introduction a l'etude des mouvements islamistes sunnites“, Pariz, 1984.
[14] Мирољуб Јевтић, „Савремени џихад као рат“, „Никола Пашић“, Београд, 2001.
[15] Тамо.
[16] Тамо.
[17] Тамо.
[18] Carre O., Michaud G. Pariz „Les frères musulmans 1928-82, Egypte, Syrie“, 1983.
[19] Тамо.
[20] Тамо.
[21] Тамо.
[22] Тамо.
[23] Тамо.
[24] Тамо.
[25] „Авганистан qуелле гуерре поур qуелле аиде“. Париз „Ле Темпс модернес“. 1981.
[26] Игнатенко А.А. „Ислам и политика“. Институт религије и политике. Москва. 2004.
[27] Мирољуб Јевтић. „Савремени џихад као рат“. „Никола Пашић“. Београд. 2001.
[28] Роланд Жакар. „Тајни архиви Ал-Каиде“. Превод с француског. „Столица-принт“. Москва. 2007. година.
[29] Александар Игнатенко. "Ислам и политика". Институт религије и политике. Москва, 2004. година.
[30] Игнатенко А.А. "Ал-каидовске улеме". http://www.iimes.ru/.
[31] Сет Ј. Јонес. "Рат САД у Авганистану. На гробљу империја". "Ексмо". Москва; 2013.
[32] Игнатенко А. А. Документоване биљешке о историји „Ал-Каиде“. Ал-Каидовски улема. 2014. година. Сајт [http://www.iimes.ru/].
[33] Исто.
[34] Сет Џ. Џонс. „Рат САД-а у Авганистану. На гробљу царстава“. „Ексмо“. Москва; 2013.
[35] Валентин Рунов. „Авганистански рат (борбене операције)“. „Јауза-ексмо“. Москва 2008. године.
[36] Роланд Јакар. „Тајне архиве Ал-Каиде“. Превод са француског. „Столица-принт“. Москва, 2007. година.
[37] Александар Игнатенко. „Ислам и политика“. Институт за религију и политику. Москва, 2004. година.
[38] Сет Џ. Џоунс. "Рат САД у Авганистану. На гробљу империја". "Ексмо". Москва; 2013.
[39] Исто.
[40] Исто.
[41] Исто.
[42] Исто
[43] Исто.
[44] А. Сукхолески. „Спецназ ГРУ у Авганистану“, Арктика 4Д, Москва. 2006. година.
[45] Јури Љамин. „Основне иностране операције Ирана“. „Извоз оружја“. бр. 3(118). 2015. година.
[46] Каримов Р.А. „Религиозне организације екстремистичког типа у Пакистану“ // Профи. 2001. бр. 1-2.
[47] Исто.
[48] Исто.
[49] Алексеј Игнатенко, "Ислам и политика", Институт религије и политике, Москва, 2004. године.
[50] Александар Игнатенко. „Ислам и политика“. Институт религије и политике. Москва. 2004. година.
[51] Тамо.
[52] Тамо.
[53] Тамо.
[54] Тамо.
[55] Тамо.
[56] Александар Игнатенко. „Ислам и политика“. Институт религије и политике. Москва. 2004. година.
[57] Тамо.
[58] Тамо.
[59] Тамо.
[60] Мирољуб Јевтић, „Савремени џихад као рат“. „Никола Пашић“. Београд, 2001.
[61] Александар Игнатенко. „Ислам и политика”. Институт религије и политике. Москва. 2004. година.
[62] Александар Игнатенко. „Ислам и политика”. Институт религије и политике. Москва. 2004. година.
[63] Тамо.
[64] Тамо.
[65] Тамо.