Иоле разумном човеку јасно је да никакав комунизам никад неће наступити, а ако и наступи, сигурно се његова изградња неће тражити на Стаљиновим путевима.
Oдлучујући аргумент стаљинизма јесте приказивање Јосифа Џугашвилија као националног лидера Русије, као настављача руске државности. Наводно, „он носи и жезал Ивана Четвртог/и чврсту Петрову палицу“. Узгред речено, сам Стаљин је одлучно одбијао поређење с Петром: "Петар Велики је учинио много за уздизање класе спахија и за развој трговачке класе која је била у повоју. Петар је учинио врло много за стварање и јачање националне државе спахија и трговаца… Задатак којем ја посвећујем свој живот састоји се у уздизању друге класе, тачније – радничке класе. Овај задатак није јачање неке „националне“ државе, већ јачање социјалистичке, а то значи – интернационалне државе. (Стаљин Ј. В. Дела. Т. 13. 1951, стр. 104-105.)
Заостала, сиромашна, дивља Русија коју због заосталости бије како ко стигне – тако Русија изгледа у Стаљиновим говорима.
Апологетика и прослављање Јосифа Стаљина се већ одавно не одвијају у складу с логиком по којој је „отац народа“ сам себе прослављао – као вођу пролетаријата на путу ка светлој будућности човечанства, комунизму. Иоле разумном човеку јасно је да никакав комунизам никад неће наступити, а ако и наступи, сигурно се његова изградња неће тражити на Стаљиновим путевима. Љубав широких маса према Стаљину је пре свега љубав према Страшилу. Велики број људи који као навијени понављају да је „потребна нова тридесет седма година“, наравно, не размишља о томе да ће пре свега доћи по њих (заиста, ако се сетимо страшне стварности „операције против кулака“ која је спровођена по оперативној наредби бр. 00447, дошли би управо по њих). Наравно, не сећају се ни тога да је пре 1937. године било две деценије црвеног терора, кад су убијали академике, професоре, свештенике и официре и да нас је управо ова негативна селекција осудила на данашњу елиту…
Они умишљају да ће се казнена рука пре свега обрушити на данашње руководство – корумпирано, неталентовано, плашљиво и користољубиво.
„Обичну радничку срећу/
Руски људи желе:
Да руководство рашчерече,
Па нека све пршти.
Сами смо спремни да спавамо у затворским креветима,
Али да поред нас чиније гребу
Министар, посланик, генерали
И краљеви гаса.
Да поново сапуњамо конопце,
Да се много осећа измет
Да се у раскошним дворцима на Рубљовки (Рубљовка је елитни део Москве, прим. прев.)
Спава као тридесет седме“
Овако је писао Всеволод Јемелин.
Да не говоримо о томе да се пред нама налази класичан образац ропске психологије – радост није у томе да човек буде слободан, већ у томе да твој сурови надзорник буде исти такав роб и да могу да га убију као и тебе – пред нама је још и оптичка грешка. Данашњи затворски кревети су препуни бивших министара, посланика, генерала и губернатора (ово је у принципу постала опасна функција). Међутим, све овакве казне масовна свест не чита као „правилну тридесет седму годину“, ови затвореници се доживљавају као жртве обрачуна кланова унутар елите. Међутим, они представници бољшевичке елите који су били убијени 1937. године исто тако су били жртве ратова кланова, доушничких пријава и личног непријатељства. Разуме се, само на тежњи да се сви стрељају култ Стаљина не може дуго да траје. И одлучујући аргумент стаљинизма јесте приказивање Јосифа Џугашвилија као националног лидера Русије, као настављача руске државности. Наводно, „он носи и жезал Ивана Четвртог/и чврсту Петрову палицу“. Узгред речено, сам Стаљин је одлучно одбијао поређење с Петром:
"Петар Велики је учинио много за уздизање класе спахија и за развој трговачке класе која је била у повоју. Петар је учинио врло много за стварање и јачање националне државе спахија и трговаца… Задатак којем ја посвећујем свој живот састоји се у уздизању друге класе, тачније – радничке класе. Овај задатак није јачање неке „националне“ државе, већ јачање социјалистичке, а то значи – интернационалне државе." (Стаљин Ј. В. Дела. Т. 13. 1951, стр. 104-105.)
Међутим, ово директно одбацивање поређења самог Стаљина који није сматрао да служи Русији и руској нацији не смета неостаљинистима да нам причају о томе да је он наставио ток руске историје, да је превладао револуционарне потресе бољшевизма, а што је главно – да је извео „заосталу“ Русију на пут индустријског развоја. Заправо, на потреби за окрутним и крвавим Стаљиновим методама ради превладавања „вишевековне заосталости“ Русије гради се главни део данашњих стаљинистичких аргумената. Пред нама је доктрина за коју сам предложио да се назове доктрином „Белог Конга“. Руска империја која је после револуције и грађанског рата замењена Стаљиновим СССР-ом била је бескрајно заостала земља. Управо бескрајно – Бели Конго. Нису постојали путеви природног историјског развоја, еволуције, ова заосталост није могла бити превладана било каквим принудним и ванредним мерама. Није постојао никакав начин за усаглашавање приватних интереса Руса и интереса превладавања ове „бескрајне заосталости“. Индустријски скок није могао бити од користи појединцу тако да он добровољно пристане на одређено самоограничавање ради успеха. Он се могао само приморати на њега уз примену бескрајног насиља. Белом Конгу су потребни колонизација и колонијалне методе по угледу на белгијског краља Леополда који се прославио својим људождерским методама. Баштина историјске Русије – култура, традиција, православље и национални карактер представљали су факторе заосталости. Сва претходна достигнућа Русије била су остварена упркос „проклетом уређењу“ и нису могла да превладају ову заосталост. Пошто су земља и становништво били веома заостали нема ничег нелогичног у томе да се за „скок“ искористе изузетно архаичне социјалне технологије: да се капитал замени принудним радом, да се примене феудално право, масовна погубљења, принудно пресељавање великих група људи, заплашивање, масовни култ и масовни страх, чаробњачка сујеверја (на пример, лисенковштина (политичка кампања против групе генетичара, прим. прев.) је типични шаманизам). Развој заостале Русије у оквирима јединственог светског система с развијеним земљама је био немогућ, пошто су оне хтеле само да нас колонизују. СССР је морао да се развија у условима самоблокаде (што претпоставља преплаћивање за робу из увоза и технологије које обавештајна служба није успела да украде). Исто је претпостављало повећање војних трошкова и атмосферу табора под опсадом. Ако се прихвати ових пет „догми“, стаљинизам ће изгледати као апсолутно логичан и историјски оправдан систем. Ако имаш бескрајно заосталу земљу с непросвећеним становништвом које не схвата велики циљ, и с културом која производи заосталост, а унаоколо су ти сви непријатељи, не преостаје ништа осим принудног рада, концентрационих логора, масовних убистава и експропријације. Тако ни староисточњачке-средњовековне методе нису архаика, већ само евиденција чињенице да „објекти утицаја“ друге начине не схватају. А свако обично техничко достигнуће попут радиозвучника постаје објекат верског поклоњења. Човек који је „преузео земљу с ралом, а оставио ју је с атомском бомбом“ заиста би заслуживао највеће поштовање. Да ли се сам Стаљин придржавао ове доктрине „Белог Конга“ и да ли ју је користио као оправдање за свој репресивни режим? Безусловно јесте. Прочитајмо пажљиво, на пример, његов говор пред питомцима војне академије Црвене армије 5. маја 1935. године: „Земља с полуписменим становништвом, с ниском техником, с појединим оазама индустрије, која је тонула у мору врло ситних сеоских домаћинстава – такву земљу смо наследили из прошлости. Задатак се састојао у томе да ову земљу с колосека средњег века и мрака пребацимо на колосек савремене индустрије и механизоване пољопривреде…“У неисправљеном стенограму овог говора наилазимо на још упечатљивије изразе: „ми смо земљу из стања глади, огромну земљу с малим жариштима индустрије, полудивљу, ситносељачку, полусредњовековну земљу, ми смо ову земљу извели и усмерили новим колосеком; идући на жртве – то је тачно“. Заостала, сиромашна и дивља Русија, коју због заосталости бије ко како стигне – тако Русија изгледа у Стаљиновим говорима. „Због заосталости су нас тукли Швеђани и Пољаци. Због заосталости су нас тукли Турци и тукли су нас Татари. Тукли су нас Немци и тукли су нас Јапанци,“ – размишљао је вођа. Истина, нешто је ту било чудно. Царска Русија је заостала, земљу све време туку, али на крају од царева остаје највећа држава на свету (чак и ако узмемо у обзир територију коју су бољшевици проћердали 1917-1920. године). „Руски цареви су учинили много тога лошег. Они су пљачкали и поробљавали народ. Водили су ратове и освајали територију у интересу спахија. Али учинили су једну добру ствар: објединили су огромну државу – до Камчатке. Ми смо наследили ову државу,“ – благоглагољиво је генерални секретар говорио за једном трпезом. Дакле, или су сви тукли руске цареве или су они све поробљавали? Да ли је слика коју је Стаљин описивао у циљу самооправдања одговарала истинској историјској стварности? И управо овде се крије оно што разобличава стаљинизам. Русија пре Револуције није била бескрајно заостало друштво. То је било једно од најнапреднијих друштава тадашњег света: огромном брзином је расла напредна индустрија (није случајно што су сви градови у Совјетском Савезу чији је назив почињао са „Електро-“ основани пре бољшевичког преврата – на пример „Електростаљ“ – у част металуршког завода „Николај II“ који је саграђен 1916. године, где су примењене напредне технологије за топљење метала. То је била велесила за коју се испоставило да је једина у стању да оствари пројекат изградње глобалне железнице – Транссиба (два друга слична пројекта – британска трансафричка магистрала и Багдадска железница нису успешно завршени). То је била земља-лидер у производњи авиона, она је створила поларну авијацију. Кад је у току Првог светског рата Немачка пресекла све океанске телеграфске каблове између савезника Русија је у најкраћем року саградила линију дуготаласних радио-апарата за везу с другим земљама – крајња тачка ове линије био је Новомаријинск (данашњи Анадир) на Чукотки. У току борби у Источној Пруској руску војску је, између осталог, упропастило то што су Немци ухватили радиограме које су штабови размењивали јасним текстом. Они који воле да се подсмевају „убогости“ царизма не примећују следеће: да би такав крах био могућ војска треба да буде у потпуности снабдевена радио-везом. На крају, Русија је била земља чијом културом се одушевљавао цео свет – сетимо се успеха „Руских сезона“ у Паризу. Куд год да погледамо, свуда у царској Русији проналазимо деманте основне стаљинистичке доктрине „Белог Конга“ и долазимо до закључка: Русија је била напредна земља у тадашњем свету и ни у једној области није заостајала толико радикално да би то захтевало ванредну крваву самоколонизацију. Појединац је у Русији могао врло лепо да живи и постојао је довољан скуп ненасилних стимуланса да се он учини агенсом развоја, између осталог, постојали су поуздани социјални лифтови. Култура и традиција су биле фактори моћи, слоге и чврстине и нису ни на који начин критично успоравале развој. Земља се налазила на високом нивоу социјалне хуманости (понекад превисоком, што ју је разоружало пред револуционарима). Архаизација друштвених технологија у њој је била апсолутно вештачка. Русија је имала своје место у светском систему, што јој је омогућавало да се развија у сарадњи и надметању с другим земљама, да мења и комбинује партнере онако како је њој то ишло у прилог и оптимизујући однос трошкова и добити.
Можемо колико год хоћемо да се препиремо о томе колико је савршен био индустријско-технички развој Русије у овим или оним областима, али је очигледно да је разлика између наше земље и САД, Немачке, Француске и Енглеске била приметна само у оквиру исте „категорије“ водећих светских велесила. У земљи су се одвијали индустријализација, научно-техничка, културна и образовна реформа које су захтевале поједине интервенције и убрзање (које је постојећи систем у потпуности обезбеђивао), а не крваву месарску секиру. Бољшевизам је пре свега много уназадио Русију. У уџбенику „Историја СССР“ за девети разред из којег је учио сваки совјетски ђак приказани су сасвим јасни дијаграми пада аграрне и индустријске производње од 1913. до 1920. године: пољопривредна производња – до 65% од нивоа из 1913. године, индустрија – до 14%, производња челика је са 4,2 милијарде тона пала на 0,19 милиона. Једина лаж се састојала у томе што је заправо раст трајао између 1913. и 1917. године, и да су бољшевици своја „достигнућа“ поредили с 1916. годином резултат би по њих изгледао још жалосније. Фактички, бољшевичка револуција је извршила тоталну деиндустријализацију Русије. Високоразвијена светска велесила је враћена на средњовековне показатеље. Удео Русије у светској индустријској производњи је био на нивоу из 1750. године – 5%. Стаљинова репресивна индустријализација ју је вратила на ниво који је „проклети царизам“ без икаквог напора достигао до 1900. године – 9%. Развој Русије је могао мирно да се настави без револуције. Разуме се, није било могуће остварити истинску модернизацију земље уништавањем на стотине хиљада најбољих произвођача на селу, стабилних сељака који су добили назив „кулаци“, стрељањем као „штеточина“ инжењера и остављањем академика светског гласа да труну у тамници. Стаљинов модел индустријализације и модернизације није био никакво превладавање заосталости. Напротив, он је представљао најгоре калемљење азијатских обичаја у европској земљи која се нормално развијала. За Стаљина се може рећи да је дао допринос индустријализацији само у смислу да је смислио њену нову методу – то није била индустријализација за рачун улагања напора на селу, као код Витеа, није било путем тоталног економског пљачкања, као што су предлагали Троцки и Пјатаков. Стаљинова индустријализација се одвијала путем физичког уништавања руског села, утеривањем у колхозе, казненим акцијама, масовним прогонима, глађу и терором. Да, оваква метода индустријализације у свету још нигде није виђена и сви су одлично могли без ње, као што је могла и царска Русија. Међутим, да ли се проналажење канибализма може сматрати доприносом кулинарији? Стаљинов допринос индустријализацији састојао се у томе што је први пут у историји човечанства ропски рад стављен у основу, не античке, не плантажне, већ директно индустријске економије. Стаљин је превазишао египатске фараоне, јер само су у совјетским уџбеницима робови градили пирамиде. У ствари – радничке бригаде сељака који су учествовали у изградњи колосалних објеката добијале су солидну плату и надокнаде по староегипатским аршинима. Стаљин је успео да покаже да би јужноамерички робовласнички индустријалци могли да конкуришу индустријском Северу да су се одрекли свог патерналистичког односа према робовима и да су их уместо на плантаже под присмотром сурових надзорника послали да граде фабрике, путеве, руднике… Јефтин рад који је остварен захваљујући огромној принуди и терору довео је до тога да је СССР заиста постао способан да реализује пројекте који су се у царској Русији сматрали економски несврсисходним, на пример, спајање кузњецког угља и уралске руде – Магнитка (Магнитогорски металуршки комбинат, трећа челичана у свету, прим. прев.). У условима кад је водећи производни фактор био капитал овакви пројекти нису били исплативи. Руски историјски модел индустријализације захтевао је велика капитална улагања, индустријалци су куповали скупу технику, често и напреднију него у суседној Немачкој. Управо овде су се крили разлози „заосталости“ Русије – недовољан капитал, као и то што се ова заосталост превладавала захваљујући технолошким скоковима. Руски инжењери су смишљали и уводили електричне машине за ваљање. А испоставља се да је требало обезбедити више затвореника, па би они све урадили. Иза стаљинистичког култа технике и индустрије крио се архаични робовласнички модел, чији својеврстан симбол су постале „шарашке“ – једине научне установе затворског типа у историји човечанства у којима се технички напредак остваривао захваљујући принудном раду затвореника. Управо у овом наслеђу се састоји отров стаљинизма који нас и дан-данас убија. Не ради се само о томе да су некада под руководством Лењина-Стаљина комунисти убили милионе Руса, рушили цркве, спаљивали рукописе и изопачили историјски развој Русије. Проблем је то што психолошке поставке које нам је Стаљин усадио делују и данас. И данас принудни рад, терор, решавање питања уништавањем људских ресурса, хвалисање да „нема тврђава које бољшевици не би могли да освоје“ (које су завршаване приношењем на жртву хиљада живота за апсолутно непотребне тврђаве), неограничена власт начелника и стражара, слепа вера у терор – све то остаје део наше политичке и друштвене „културе“. Ми се панично плашимо органског развоја народних снага, трудимо се да проблеме не решавамо техником, већ трошењем људских ресурса (заборављајући на то да у нашој демографској ситуацији човек одавно вреди више од гвожђурије). Чак и наша корупција коју стаљинисти сањају да ће искоренити стрељањем – јесте по духу апсолутно „стаљинистичка“ корупција начелника које нико не контролише. И убиствене либералне реформе у Русији су апсолутно стаљинистичке по својим методама (узгред речено, никаква социјална држава у Стаљиново време у СССР-у није постојала, чак и у Лењинграду под блокадом родитељима су узимали новац за евакуисану децу).
Управо унутрашњи Стаљин данас стоји на нашем путу ка очувању народа. И победа над њим није питање оцене прошлости, то је питање нашег кретања у будућност.
Текст преузет са портала: Стање ствари
Извор: Православие.ру, 27. 12. 2020.
