Следеће изјаве нису анализа српске политике, већ субјективни опис утисака које сам ја, као Немац ожењен са српског бившом дипломаткињом, стекао након више од четири године боравка у земљи.
Пише: Рудолф Хензел
Увод
Пре отприлике две године, после једнонедељне посете бившој домовини, у познатом окружењу у земљи домаћину Србији, спонтано сам одговорио на знатижељно питање „Како је било?“: „Где ми је добро, ту је моја отаџбина“.
Следеће изјаве нису анализа српске политике, већ субјективни опис утисака које сам ја, као Немац ожењен са српског бившом дипломаткињом, стекао након више од четири године боравка у земљи. Утисци се односе и на престоницу Београд и на мали град на шумадијским планинама. Описаћу само оно што сам доживео у годинама пре и током свог боравка. Помињу се и политички догађаји у које сам директно учествовао. Иначе, није моје да се мешам у политичку ситуацију земље домаћина.
Пошто су описана искуства претежно позитивна, било би пожељно да се објаве, јер се Србија и њени грађани деценијама погрешно посматрају. Постоји и политички притисак моћних држава. Као резултат тога, озбиљне предрасуде се намерно одржавају у животу и потпирују до данас. Народ Србије ово не заслужује. У том смислу, следеће треба схватити као просветљење једног интелектуалног савременика који живи у Србији, које има за циљ да нас научи шта је истина, а шта лаж.
Гостопримство
Гостопримство људи у овој земљи је упадљива карактеристика. Бићете свуда топло примљени и добродошли, чак и ако не говорите српски језик. Када људи схвате да сте Немац, брзо покушавају да изговоре неколико речи немачког.
Дирљив пример за мене је била саморазумљива помоћ коју сам добио од два професора медицине када сам патио од нежељених ефеката нових таблета. Оба професора су учинила све што је било у њиховој људској и медицинској „моћи“ да ми помогну. О трошковима њихове помоћи није се ни разговарало.
Помињем ову позитивну карактеристику „гостољубивости“ јер приказано понашање није дато након свега што су немачке владе и немачки војници учинили земљи током Другог светског рата и 1999. године током НАТО агресије.
Међусобна, међугенерацијска помоћ
Међусобна помоћ грађана Србије међу собом је још једна позитивна карактеристика.
Увек ме зачуди како се не само члановима сопствене породице и блиским рођацима пружи рука помоћи у свакој могућој прилици - да ли је реч финансијској подршци или обичној помоћи - као што је ослобађање од физичког рада. Нико не остаје „напуштен“ (сам). Ако се аутомобил поквари на путу са било каквом штетом, људи који пролазе поред њих ће пружити сву могућу помоћ. Није ми познато овакво понашање из моје отаџбине.
Било је и времена када сам због несигурног хода морао да се ослоним на два штапа за планинарење. Тај временски период нећу заборавити. Где год да сам отишао – да ли у експозитуру банке, пекару или другу продавницу – одмах ми је понуђена столица и приоритет у дугом реду чекања. Чак и на пешачком прелазу, средња и старија генерација су ми увек давале предност. Ово понашање ме је изненадило и обрадовало.
Међу самим грађанима Србије приметио сам да су старији људи обично увек били у пратњи млађег члана породице (син или ћерка). Пратња је тада обично преузимала тешке формалности за старије људе.
Сада прелазим на мрачно поглавље:
Рат који се неће завршити
У марту 1999. НАТО је напао бившу Југославију (Србију и Црну Гору) неочекивано и без правог разлога. Земље НАТО-а не само да су бомбардовале српску престоницу Београд и неке делове земље, већ су користиле презрену и међународно забрањену муницију која се зове осиромашени уранијум. Нису само грађани Србије ти који још увек трпе последице ове канцерогене муниције. Вода, атмосфера и читаве површине земљишта такође су биле контаминиране или затроване са непредвиђеним последицама.
Као резултат тога, 2012. године дипломата Владислав Јовановић, генерал Слободан Петковић и онколог професор Слободан Чикарић објавили су сензационалну књигу „ЗЛОЧИН У РАТУ – ГЕНОЦИД У МИРУ“ на српском и енглеском језику са поднасловом „Последице НАТО бомбардовања Србије 1999. године“ (1).
10 година касније (2022) две жене, др. Зорка Вукмировић и проф.др. Даница Грујичић, објављују књигу „ИСТИНА О ПОСЛЕДИЦАМА НАТО БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ 1999. ГОДИНЕ“. Издавач је „Српско друштво за борбу против рака“, чији је председник проф. Грујичић (2).
„Рат који се неће завршити“ био је назив ауторовог чланка који се први пут појавио 2018. године, а који се појавио у неколико немачких и српских новина и описује употребу уранијумског оружја НАТО-а против Савезне Републике Југославије 1999. године и његове последице (3).
Због употребе високотоксичних и радиоактивних уранијумских пројектила, агресивни карцином код младих и старих достигао је размере епидемије. Рат са уранијумским оружјем (оружјем за масовно уништење) је свесно и хотимично довео до геноцида, најгорег злочина у међународном кривичном праву.
Бомбардовање Србије трајало је 78 дана. Поред преко 1.000 убијених војника, погинуло је 2.500 цивила - укључујући 78 деце. Поред пројектила са осиромашеним уранијумом, коришћене су и друге комбинације експлозива и ракетна горива са одређеним хемијским једињењима. Нико није кажњен!
Дуго времена становништво Србије намерно није било информисано од стране политичара. Међутим, народ има право на истину. Да би могао на задовољавајући начин обликовати свој и живот своје породице, сваки грађанин мора бити у стању да реално процени економске, друштвене и политичке прилике у својој земљи.
Огроман притисак држава НАТО-а
На крају, треба поменути и огроман притисак држава НАТО-а јер Србија одбија да подржи западне санкције или казнене мере против свог старог пријатеља Русије (4) и зато што Србија није спремна да призна Косово, срце земље, као суверено да призна државу под окриљем НАТ0.
Др Рудолф Хензел – кратка биографија
Др Рудолф Хензел је доктор педагогије и дипломирани психолог. Дуги низ деценија био је наставник (ректор) и обучавао је специјалисте педагогије. Отишавши у пензију радио је као психотерапеут у сопственој ординацији. У својим књигама и стручним чланцима он позива на образовање о етичким и моралним вредностима, као и позиву на мир.. За заслуге у Србији добио је 2021. године републичку награду „капетан Миша Анастасијевић”, Универзитета у Београду и Новом Саду.
Превод са немачког: Милан Старчевић
Фусноте:
(1) Vladislav Jovanovic/Slobodan Petkovic/Slobodan
Cicaric (2012). CRIME IN WAR – GENOCIDE IN PEACE.
Bibliotheca Society and Science
(2) Zorka Vukmirovic / Danica Grujicic (2022). THE
TRUTH ABOUT THE CONSEQUENCES OF THE NATO
BOMBING OF SERBIA IN 1999. Serbien Society for the
Fight Against Cancer. Begrade.
(3) Rudolf Hänsel (2028). Uranwaffeneinsatz der NATO
in Serbien 1999: Der Krieg, der nicht zu Ende geht.
Global Research
(4) https://de.rt.com/international/210655-serbiens-
vizepremier-belgrad-verhaengt-keine/
