Обраћање Слободана Ерића, главног и одговорног уредника магазина Геополитика, на Свечаној академији „Вертикала победе“
Ваша Светости, Ваше преосвештенство, господине генерале, часни оци, даме и господо, браћо и сестре, драги пријатељи,
Желим да Вас све поздравим и да Вам се захвалим што сте дошли да заједно обележимо ову велику годишњицу, да саборно одамо похвалу утемељивачу српске средњевековне државе и родоначелнику славне династије Немањић, Стефану Немањи, потоњем Светом Симеону Мироточивом, и да се надахнемо његовим грандиозним делом, и као државника и као духовника. Желимо да се захвалимо од срца још једном нашим домаћинима Народном музеју, директорки Бојани Борић-Брешковић и њеним сарадницима што су угостили ову Свечану академију и помогли њену реализацију. Такође бих се захвалио и свим учесницима у програму.
Желели смо да ова наша академија протекне не само као једно историјско, културно и молитвено сећање на Стефана Немању – Светог Симеона Мироточивог ‒ него и као једна инспирација за данашњу генерацију.
Када је једна земља у кризи, она решења може тражити и на успешним примерима других народа и држава. Ипак, најбоље је када се решење тражи у властитом искуству.
Србија је имала сјајне и величанствене периоде у својој историји: Први српски устанак и национално ослобођење, златни период националне демократије од доласка краља Петра до почетка Првог светског рата, величанствену генерацију која је 1912. године ослободила Стару Србију, победе извојеване на Церу, Колубари, Кајмакчалану, које су задивиле свет… Али несумњиво да је историјски српски најуспешнији период био период немањићке Србије, који је означио пуноћу и склад духовног и државног развоја.
Из начина на који је Стефан Немања проширивао границе Србије, водио политику према Византији, постигао споразум са моћном армијом Крсташа која је ишла са Запада према Светој земљи, из пажљиво изабраног политичког тренутка када је Свети Сава од Никејског царства затражио и добио аутокефалност за Српску цркву, ми видимо да су Стефан Немања и Свети Сава савршено добро разумели веома осетљиви геополитички положај Србије између Истока и Запада, и у складу са тим доносили исправне одлуке, чувајући у првом реду духовни идентитет српског народа. Ходочасничка путовања Светог Саве била су не само духовне већ и праве дипломатске мисије, које су учвршћивале црквену и државну самосталност Србије. Али иза тих великих успеха Србије стајао је огроман углед Светог Саве код тадашњих савременика, који је изграђен на јакој вери и аскетско-моралном подвигу највећег српског светитеља и просветитеља. Као што каже др Жарко Видовић, Свети Сава је већ у то време сматран за једног од најмудријих људи у Европи.
Стефан Немања је ујединио српске области у државну целину, а Свети Сава је суштински ујединио православну веру и српски народ. Плод те величанствене синтезе између хришћанске православне вере и српског народа је светосавље, односно српско православље.
Као студент Факултета политичких наука, учен сам да је почетак правне државе у Европи била Магна карта, односно Велика повеља слобода, коју је енглески краљ Јован без Земље био принуђен да изда побуњеним баронима. Ова скромна, и по садржају и по обиму, повеља на парчету коже била је део редовног наставног програма, док је студентима и ученицима, и уопште широј јавности, било недоступно капитално дело Светог Саве, Законоправило, својеврсни устав за уређење свеукупног црквенограђанског и државног живота у Србији.
Ова два дела се не могу поредити пре свега квалитативно, а ја бих додао и квантитативно: Магна карта има неколико страница, а Иловички препис Законоправила Светог Саве је књига која је тешка шест килограма.
Немањићка Србија је не само у односу на овај документ и тадашњу Европу, са Законоправилом Светог Саве, била зачетник идеје о правној, већ и зачетник идеје о социјалној држави, која је у Европи имала свој прави развој тек у 19. а примену у 20. веку.
У Законоправилу, како истиче др Миодраг Петровић, преводилац овог капиталног дела, о „човеку се води брига од његовог зачећа до смрти, па и после смрти, када је реч о томе шта се чини за душу покојника“. Посебно се бринуло о удовицама, чак се бринуло и о сиромашним девојкама – држава је имала обавезу да им обезбеди мираз за удају – бринуло се о заробљенима, изгнаним и заточеним. „У тесној сарадњи са носиоцима грађанских власти, Црква се старала о оснивању ’часних домова’, старачких, сиротињских, за болеснике, за незбринуту децу, за људе са стране“.
Закон о рудницима који је донела средњовековна Србија био је не само израз, за оно време, напредног привредног развоја, већ значајан документ за правну историју привредног законодавства Европе.
Приче које је сачувало народно предање, да се на српском двору јело златним кашикама и виљушкама, а које наши непријатељи воле да изложе подсмеху, нису без историјског основа, јер је средњевековна Србија била један од највећих произвођача и извозника племенитих метала.
У много чему ово је био златни период српске историје.
Ми то време не можемо вратити, али га можемо реафирмисати и покушати применити принципе који су владали у немањићкој Србији.
Наши владари су служили и Богу и народу, за разлику од владара и председника у модерним демократским друштвима који одговарају само народу, односно бирачком телу.
Пошто су они служили Богу, Бог се старао о њиховој држави и народу.
О односу наших владара према Богу не сведоче само велелепни манастири и задужбине које су они подизали у славу Божију, него ‒ као што смо видели на примеру Стефана Немање ‒ они су напуштали владарски положај, одрицали се моћи и привилегија и повлачили у манастире у добровољну духовну изолацију. Династија Немањић је најмонахољубивија династија – ниједна краљевска лоза и династија у свету није дала толико монаха. Наши немањићки владари су пред собом прворазредно имали небеске циљеве, а Бог им је као својим добрим сарадницима испуњавао и земаљске циљеве, јер су се они држали речи из Јеванђеља: „Иштите најпре царство Небеско, а све остало ће вам се придодати“. Овај духовно једноставан принцип, који и свима нама налаже Свето писмо, показао се као продуктиван у немањићкој Србији. Примена ових духовних принципа у вођењу државне политике можда нама данас звучи као нешто нереално и анахроно, јер је наша вера често млака и начелна, а наше опредељење за славну традицију само декларативно.
Наравно да било добро да Србија, уколико је то могуће, има поуздане географске овоземаљске савезнике и пријатеље и на Истоку и на Западу, Северу и Југу, али је најбитније да се као Стефан Немања и Свети Саве определимо пре свега за савезништво у вертикали – за савезништво са Богом ‒ јер ће нам Бог, ако му се искрено обратимо и покајемо, помоћи да изађемо из великих државних и националних проблема. Бог ће нам, световно речено, помоћи да компензујемо све наше људске слабости и ограничења јер се, као што каже наша вера, „Божија сила у немоћи нашој пројављује“.
Стефан Немања, односно Симеон Мироточиви, велико је надахнуће за ово сложено и противречно време у коме живимо, у коме треба разумети глобалне процесе и бити спреман да се на њих правовремено и адекватно одговори.
Глобализам не прети само политичком и економском суверенитету, већ угрожава основе хришћанске вере, па и наше православне вере.
Глобална моћ се умногоме дислоцирала из држава у неформалне центре, попут Билдерберг групе и Трилатералне комисије, у велике финансијске и корпорацијске центре, који не подлежу никаквој парламентарној и законској контроли. Ти глобални неформални центри моћи не само да желе да успоставе политичку и економску доминацију и контролу, него имају амбицију да промене систем вредности који је базиран на хришћанским темељима. Наша Српска православна црква је достојно обележила годишњицу Миланског едикта, када је хришћанство добило статус слободне и равноправне религије. Управо ове и последњих година догађа се један историјски реверзибилан процес, у коме се управљачка елита у многим европским државама и наднационалним структурама све више одриче хришћанства и јавни простор уступа вредностима које одговарају добу позног Рима.
Са великом поузданошћу можемо закључити да ће западне земље све мање бити пријатељски настројене према хришћанству, а посебно према православљу. Притисци да се промени хришћански и национални идентитет неће долазити само споља, већ и изнутра, где је већ одавно отворен фронт и против наше Српске православне цркве.
Од цркве се упорно тражи да буде одвојена од државе, да не улази у јавни простор државе и друштва, али ми видимо да тај простор није вредносно неутралан, већ да су у њега агресивно ушле разне невладине организације, псеудокултурне групације, које друштву покушавају да наметну своју идеологију и своју веру.
Србија, зарад свог егзистенцијалног опстанка, мора пре свега преко националне културе кренути у ослобађање тог окупираног простора.
Хришћанству се данас прети не само духовно, већ и физички. Упркос декларативним причама о „борби против тероризма“, ми на делу видимо да је глобална управљачка елита са Америком на челу склопила савез са сунитским исламом. Сунитски ислам располаже демографском снагом, силом, разним радикалним наоружаним исламистичким групама, које могу да за рачун Америке дестабилизују неку земљу или изазову промену режима, што тзв. арапско пролеће убедљиво сведочи. Главна мета и једних и других је иста – хришћани. У Сирији их исламисти физички убијају, док и на Западу глобалисти убијају духовно.
Због тога Русија постаје поново заштитник хришћана, али не само као некад, православних хришћана у Турској царевини, већ свих хришћана света.
У суштини, ово је духовни рат који се води против Бога, Христа, Истине. Ми смо као хришћани дужни да станемо у одбрану Божијег поретка и Божијег плана о свету и нама, који нови антропотворци кроз еугенику, ГМО, промоцију хомосексуалних права, разне агенде за контролу човека и ресурса, покушавају да кривотворе и покваре.
Стожер српског духовног и народног живота, српске политике и геополитике треба да буде Свети Сава и светосавље, као духовна, национална и државна идеологија јер, као што рече Свети владика Николај Велимировић, „Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води“.
Треба се надати да ће наша Света црква, наша родољубива војска, наша државна, политичка, а пре свега национална елита, уз молитве и помоћ наших Светих Немањића, сачувати српски брод.
О нашем народу се лоше говорило протекле две деценије. Ми сами веома лоше говоримо о себи. Циљ је да се што више унизимо, да на крају почнемо да оптужујемо сами себе. Али ово је добра прилика да кажемо да ми нисмо било ко. Ми смо племенитог рода, ми смо потомци Немањића ‒ наших племића духа и наших светитеља.
Стога будимо храбри, духовни и племенити као наши преци, у овој плими мрака која надире са овим 21. веком, будимо витезови светлости, будимо и ми, браћо и сестре, део ове ВЕРТИКАЛЕ ПОБЕДЕ.
