Јосиф Корниљевич Орурк (Џозеф О'Рурк), руски племић ирског порекла, предводио је руски одред који је у току Првог српског устанка деблокирао Делиград и са српским устаницима ослободио Варварин.
Од времена Петра 1-ог, странци нису престајали масовно да долазе у Русију ступајући у војну и државну службу. Разлози њиховог појављивања на руском тлу били су различити. Једни су тражили нову домовину избегавајући прогон због верских и политичких убеђења, други су се просто надали да ће изградити каријеру у земљи, у којој је сопствена национална елита тек почела да се формира. Многи од тих људи у почетку нису планирали да се трајно настане у Русији, па ипак су навикли на нови дом, (порусили се) постали су као Руси и постали су родоначелници бројних племићких и богатих породица.
Преци руског генерала Јосифа Корниљевича Орурка (Џозефа О'Рурка) стигли су у Руску империју из Ирске у време царице Елизабете Петровне. Они су били потомци древне династије владара Конахта (једног од региона Ирске) и сматрани су највишом аристократијом у својој домовини. У 17–19 веку Ирци су често напуштали своју земљу, освојену од Енглеза, да не би служили британској круни, која је угњетавала њихов народ. Најчешће су, наравно, они одседали у западној Европи, али су понекад продирали и у далеке земље.
Јосиф је био син Корнелија, једног од два брата, који су стигли у Русију. Од раног детињства дечак се интересовао за војну службу, после завршетка учења он је учествовао у ратовима са Швеђанима и у италијанским походима Суворова, а затим се прославио у време руско-француских ратова, где је добио орден Светог Ђорђа, 4-те класе (степена).
Кад је почео следећи руско-турски рат 1806-1812, онда је Јосиф Орурк послат у пријатељску Србију да подржи народни устанак, који је тамо избио. Овде је младић имао прилику да самостално покаже своје таленте и да учествује у поражавању Турака.
Србија је, као и многе земље Балканског полуострва, чамила под јармом муслиманског Османског царства. Турци су мрзели хришћане и подвргавали их свакојаком понижавању, покушавајући да их преобрате у ислам. Национално угњетавање је било испреплетено са верским угњетавањем, свака буна против поробљивача завршавала се суровим терором. Русија се по својој моћи трудила да подржи ослободилачку борбу Срба и залагала се за давање потпуне независности Србима.
У Србији је устанак против Турака избио још пре почетка руско-турског рата. Убрзо после званичне објаве рата у помоћ Србима је послат козачки одред генерала Ивана Исајева, који је Турцима нанео неколико пораза. Године 1810. заменио га је нови командант италијанског порекла Јегор Цукато, под чијим је вођством и служио Џозеф О'рурк.
Убрзо по доласку у Србију Орурк је послат у помоћ вођи српског устанка Карађорђу, који је био опседнут у тврђави Делиград од великог турског одреда. Јосиф Корниљевич је на јуриш заузео утврђење Бању, које је лежало на путу његовог одреда, оставио је тамо гарнизон и кренуо даље. Пошто је разбио опсаду Делиграда и ујединио се са Србима, генерал је кренуо на тврђаву Варварин, где је стајао велики турски одред везира Хуршида Ахмета-паше.
Турака је било много више него здружених снага Руса и Срба (десет хиљада против три хиљаде), али то Орурка није зауставило. 18. септембра 1810. год. почела је битка код Варварина, која се завршила потпуном победом Славјана (тј. Руса и Срба).
Схвативши да ће му бити простије да порази непријатеља у одбрамбеном положају, Орурк је поставио своје снаге у редуте окренуте према тврђави. Хуршид Ахмет-паша, надајући се да ће бројчано разбити Русе и Србе, напао је свом војском на мали одред Орука. Јосиф Корниљевич је сачекао док се Турци не уморе од силних напада, а онда је сам прешао у офанзиву. Не могавши да издрже навалу славјанских мачева (бајонета), Турци су оставили бојно поље и пожурили да напусте Варварин. После неколико дана они су се вратили са новим снагама и поново су потпуно разбијени од руско-српског одреда.
Српски савезници Русије су достојанствено оценили победу код Варварина. Генерал је торжествено назван „спаситељем Србије“ и удостојио се места у српском националном пантеону (међу националне хероје). После проглашења независности, од српских власти на месту битке подигнут је споменик, који постоји и данас. Споменик генералу О'Рурку и руским војницима подигнут је у селу Варварин у Србији. Што се тиче даље судбине Јосифа Корниљевича, он је остварио још много подвига у време ратова са Французима и умро је на свом имању у Минској губернији, поштован од свих суседа за своје ратне подвиге.
Нил Колцов
Извор: „Руски Дозор“
