Геополитика објављује непознату биографију заборављеног србског доброчинитеља, швајцарског доктора Виктора Куна
Таман када се спремао на пут у Србију, не чекајући позив свог друга из детињства Александра, до њега је стигао допис србског престолонаследника: „Иди у Ниш, Смедерево, Београд, Шабац, тамо је много тифусара и оболелих од колере. Помози нам, јер нас умире на стотине дневно, нестаће нас…“. Захваљујући новој методи лечења, такозваној „болус алба“, до тада опаке болести колере, коју је др Кун први пут применио у Нишу, смртност је за кратко време смањена са 65% на само 2%. За такав успех србска влада је младог швајцарског лекара наградила највишим одликовањима.
Пише: Милан Старчевић
Потписник ових редова се недавно обрео у друштву заљубљеника у историју, особито србску, из периода ослободилачких ратова 1912−1918, где је имао прилике да чује низ занимљивих дискусија о великим биткама, војсковођама, војницима и, напослетку, неизбежном страдању нашег народа од окупатора. Убрзо смо се дотакли и иностраних извештача са ратишта, лекара, хуманиста, научника и културних радника, који су својим пером и објективношћу у знатној мери помогли да истина о праведној србској борби допре до ушију светског мњења. Поред нама свима познатог доктора Арчибалда Рајса, спомињани су још Анри Барби, Катарина Штурценегер и Џон Рид, а на моју опаску да нипошто србски нараштај не би смео заборавити жртву доктора Виктора Куна (Victor Kuhne), који је два балканска рата провео у Србији као лекар, а у Првом светском рату прошао сва страшна ратишта са србском војском, све време лечећи рањенике и пишући у швајцарским и француским листовима о злоделима Аустроугара и Бугара над србским народом, присутни су били изненађени чињеницом да до сада ништа о њему нису знали. Не осуђујући никога, те њихове речи су ми још једном дале до знања да не ценимо довољно своје пријатеље из света, те да у нашем народу влада колективна амнезија када је реч о историјским чињеницама. Сврха овог чланка је да у нашем народу пробуди сећање на доктора Виктора Куна и његову несебичну жртву коју је поднео за ослобођење Србије од завојевача.
Фамилија Кун потиче из Немачке. У Швајцарску се доселила половином 19. века. У градић Вевеј, на самој обали Леманског језера, први се доселио Рудолф Кун. Бавио се трговином. Касније прелазе у Женеву. Из те породице потиче Емануел Кун, Викторов отац, који завршава права и француску књижевност у Женеви. По окончању студија, добија посао у редакцију листа Трибун де Женев, где постаје главни и одговорни уредник. Из његове заоставштине долазимо до сазнања да је у Женеви 1888. године живело осамнаест Срба; свакако, овде у виду треба имати краљевску кућу Карађорђевића, која је у времену 1858−1903. године боравила у Женеви, и у том раздобљу између породица Кун и Карађорђевић створени су пријатељски односи. Емануел Кун је са Петром Карађорђевићем често разговарао о Србији, за коју се овај Швајцарац истински залагао, посебно бранећи Србе од напада Аустроугарске и Немачке. Успешно је то чинио, јер је био познат новинар и правник, нарочито као члан разних асоцијација и као председник књижевника Швајцарске.
Наследник куће Кун, Виктор, рођен је у самом предграђу Женеве 13. марта 1887. године. Игром случаја, на колеџу у истој школској клупи са Александром Карађорђевићем и братом му Ђорђем, седео је и малишан плаве косе и као небо плавим очима, вижљасти дечак по имену Виктор Кун. Два мала принца, Александар и Ђорђе, ни у игри се нису одвајали од несташног Виктора. Сандра, тако су сва деца у Женеви звала Александра, такође је био живе природе. Заједничке су им биле игре – пливање у оближњем језеру, пентрање по литицама планине у суседној Француској, мачевање.
Време је чинило своје, па будући командант србске армије, Александар Карађорђевић, по жељи свог оца Петра I Карађорђевића, одлази на даље школовање у Петроград, а његов другар Виктор уписао се на Женевски универзитет, на ком је одслушао два семестра медицине, а преостале семестре је одслушао у Берлину, да би диплому опште праксе стекао у родној Женеви. Прво службовање у својој струци, као лекар специјалиста, започео је у родном граду свог оца, у Вевеју. То није дуго трајало, јер 1913. године на Балкану поново избија рат, у којем Срби од Бугара бране своја огњишта, своје голе животе. Сазнаје то и тек свршени лекар заразних болести и хирург, Виктор Кун. Таман када се спремао на пут у Србију, не чекајући позив свог друга из детињства Александра, до њега је стигао допис србског престолонаследника: „Иди у Ниш, Смедерево, Београд, Шабац, тамо је много тифусара и оболелих од колере. Помози нам, јер нас умире на стотине дневно, нестаће нас…“
Млади лекар Кун у Београду замењује руског лекара Сергеја, који одлази на другу дужност, а у импровизованим болницама Куну оставља стотине тешко оболелих, уз поруку: „Колега Викторе, болесника је много, а лекова на кашичицу! Чини како си вешт, али умирање се мора зауставити.“ Схвативши ситуацију и озбиљност посла који га очекује, Кун предузима ригорозне мере, у потпуности мења дотадашње методе лечења колере. Које су то биле методе, Кун ће објаснити по повратку у Женеву, у својој брошури под насловом Шта чинити у случају избијања колере у Швајцарској, где су записане методе и лекови који су коришћени у србским болницама током рата. Захваљујући новој методи лечења, такозваној „болус алба“, до тада опаке болести колере, коју је др Кун први пут применио у Нишу, смртност је за кратко време смањена са 65% на само 2%. За такав успех србска влада је младог швајцарског лекара наградила највишим одликовањима, а Врховна команда, на чијем је самом врху био потоњи краљ Александар, нудила му је блиставу каријеру у Србији.
По завршетку балканских ратова, скромни Швајцарац се захвалио на свему, журећи у родну Женеву, вољеној девојци, афирмисаној и факултетски образованој уметници на клавиру, Берти Расин, коју одмах по доласку води пред матичара. При венчању, у сватовима је било и десетине угледних Срба, на челу са србским конзулом у Женеви. Њихова свадба је уприличена 19. новембра 1913. Да би остао уз родитеље, младу супругу и родни град, прихвата се радног места, веома уносног за почетак, и постаје лични лекар руског принца Орлова. Повратком Виктора нико није био срећнији од мајке Берте Шуц. Како и не би, када је пролила море суза за сином који је добровољно службовао на далеком Балкану, лечећи тамо „некакве“ Србе, о којима Швајцарци до тада нису превише знали.
Тек што се Виктор мало више посветио медицинској науци и брижно проводио крају књигу о свом начину лечења колере, примењеном први пут у току балканских ратова, до њега допиру непријатне вести из драге му Србије: да њој поново прети опасност – са севера је нападају две велике светске силе, Аустроугарска и Немачка. Школски друг Александар Карађорђевић, сада већ прослављени србски војсковођа, није ни стигао да упути позив др Куну, а овај се већ спремао на пут у Србију, размишљајући све време како да помогне србском народу, према коме су његове симпатије расле из дана у дан. Мобилисавши своју војску 1. августа 1914, Швајцарска није могла пустити своје лекаре да иду у иностранство. Ова алпска држава је најпре мислила о томе како ће помоћи својим суседима, посредним и непосредним, па је далека и још слабо позната Србија, медијски сатанизована од стране германофила, добила мање пажње него ли, на пример, Белгија и Француска.
Ипак, посредством својих пријатеља у дипломатији, Кун добија пасош да иде у Србију, септембра 1914. Пре доласка у Србију он формира екипу медицинских стручњака, чету малу али одабрану, састављену од девет лекара и једне добровољне болничарке, његове супруге Берте Расин Кун, коју је Виктор на брзину обучио пословима медицинске сестре. У исто време када и он, у Србију 27. септембра стиже и професор Арчибалд Рајс, као и други лекари: Жанере Мникин из Лозане, писац дела о тифусу у Србији, доктор Ернст из Цириха, Катарина Штурценегер, чувена хуманисткиња, болничарка и новинарка, чије је деловање било познато из руског-јапанског рата, као и два балканска рата, где је несебично помагала и неговала србске рањенике; она је и аутор шест књига у којима је прославила србску армију и њен народ.
Са својом екипом др Кун је прокрстарио Србијом и прошао са србском војском сва стратишта. Задатак лечења преузео је у Нишу, да би са лечењем рањеника, тифусара и колераша, кренуо из Ваљева, где се сјатила читава армија болесних. Са својим другарима по професији борио се храбро за сваки живот, а у тој борби за спас рањених и болесних изгубио је два вредна члана своје мисије: лекарку Еву Митницску и доктора Јозефа Штемпелберга, које је покосила епидемија тифуса; њихова су тела сахрањена на нишком гробљу. Услед недостатака медицинских потрепштина, оперисали су без анестезије, ране превијали импровизованим завојима, од једноставног материјала; такође, водили су тешку битку са тифусом, који је однео бројне животе. Међу рањеницима је било и много непријатељских војника, које су Срби подједнако лечили и којима се нису светили. За учињене напоре србска влада је Куну поново понудила блиставу каријеру у Србији; међутим, због здравственог стања његове жене, које је било веома угрожено, он се крајем 1915. враћа у Женеву, где збрињава своју супругу, да би се одмах поново посветио свом старом задатку – стаје у одбрану Срба тако што се латио пера којим пише и полемише, не остављајући ни један атак на Србе неузвраћеним, оповргавајући сваку лаж.
У службу правде уложио је свој ентузијазам: непрестано одржава разне конференције, пише о неправдама према Србији, прикупља и шаље помоћ унесрећенима. У својих пет књига − Ceux dont on ignore le martyre, Les Bulgares peints par eux memes, La Macédoine: prétentions bulgares, Bulgaria self-revealed, L'unité yougoslave: manifeste de la Jeunesse serbe, croate et slovène réunie − документовано удара по лажима и аргументовано напада Бугаре због њихових злочина и неправде према Србима, изражавајући свој отпор према скрнављењу људских права од стране истих, расветљава бањалучки процес и потешкоће србског народа. Кун, између осталог, пише: „Од самог почетка окупације једног дела србских територија, Бугари су пожурили да их одмах прогласе за своје, иако се по међународним прописима окупација подразумева привременом, док траје рат. Проглашавајући србске територије својим, освајајући село по село, град по град, паљењем и убијањем, себе су проглашавали ’ослободиоцима’. Бугари су заузели став да денационализацијом окупирани народ прогласе својим, тако што су им уништавали њихове симболе, све што симболише србство. Прво што су чинили, забрањивали су наставницима и професорима да у школама и на факултетима предају на србском језику. Становништво су принуђавали да говоре бугарски, док су књиге на србском спаљивали на лицу места. Депортација становништва је вршена масовно.“
Доктор Кун је у својим чланцима (било их је преко двеста) на француском, немачком и енглеском језику, као директни сведок догађаја, демантовао лажи о положају заробљених аустроугарских војника и доказао да осиромашени србски народ своје душмане третира пријатељски. Ту кампању је сјајно водио у швајцарским листовима и часописима, па и француским, у којима су Аустроугари правим поплавама лажних информација до тада доминирали. У једном од својих чланака, Кун је у женевском листу Трибун де Женев, 22. јануара 1916, одговорио на оптужбе објављене у бечким новинама Коресподент политик (18. новембар 1915), које говоре о наводним репресалијама над аустроугарским заробљеницима и цивилима од стране Срба: „Осећам потребу да дам своје мишљење у моменту када осуде долазе баш од оних који су највећи кривци свих ових несрећних догађаја. Понашање србског становништва према Аустроугарима је више но коректно и поштено, не може се ни једном речју, ни једним гестом, ни једним податком приговарати Србима. Напротив, нема Србина који не оплакује неког од својих погинулих или заробљених у овом и другим ратовима. Оваква понашања Срба, са моје тачке гледишта, чини их часним и славним, као нацију. Њихово херојство, достојанство, слава и хуманизам су непролазни! У Чачку, Пироту, Нишу и другим градовима увек сам сретао заробљенике како слободно шетају градом, улазе у продавнице да купују. Хоћу рећи да су непријатељски војници у заробљеништву слободно шетали улицама, улазили у поште, ресторане, кафане... Официри су уживали исти третман. Чак су их, по навици, србски војници поздрављали на војнички начин“.
Чекајући исход рата, др Кун је истовремено усавршио своје медицинско знање, и за учињена дела добио је бројна признања. Једно је од Женевског универзитета: специјалну награду за новоконструисани апарат за прецизно откуцавање срчаних импулса. Упоредо са лечењем болесних од туберкулозе, приватно је лечио и менталне поремећаје и нервозу. Мање је познато да је био веома обдарен смислом за уметност. Написао је и штампао бројна позоришна дела за извођење на сцени.
С јесени 1916. године Кун уз помоћ Црвеног крста Америке оснива у лечилишту Викторија лес Мелесес, у планинском месту Лејзину, у кантону Во, санаторијум за Србе, цивиле и војнике, оболеле од туберкулозе, рањаване и тешко болесне. У улози директора санаторијума Кун је за почетак довео педесетак најтежих болесника, о којима се очински бринуо. Био је повремено строг, захтевајући дисциплину у лечењу, али су га пацијенти волели, називајући га „папа“ (оче), мада је био њихових година. У санаторијуму су радили и србски лекари, Јовић и Марковић, а ту је било и десетак наших сународника, који су радили као помоћно особље. У санаторијуму је излечено више стотина Срба. Нажалост, неки се никада више нису вратили својој родној груди, упокојили су се у Лејзину; међу њима је било звучних имена: капетан Јеротије Ћурић, потпоручник Димитрије П. Вујић, књижевник Владислав Гаћиновић, начелник Министарства народне привреде Душан Спасић, поручник Милан Вукмановић.
У међувремену Велики рат је био завршен, а санаторијум је и даље радио, стекавши временом велики углед код свих слободољубивих народа, особито код Срба. Догађај који се у лечилишту догодио крајем јануара 1919. године остаће забележен црним словима у историји санаторијума. У суботу, из Монтреа, где се налазио на лечењу, дошао је у Лејзин у посету свом брату, који је такође на лечењу, са жељом да остане дан-два, млади Србин, старости двадесет година, Милосав Милановић. Он је био ментално болестан, са наглашеном манијом агресије, која га је нападала повремено, када је могао бити и веома опасан по средину. У недељу, 26. јануара, за време ручка, Милосав брутално напушта сто за којим је седео, и у неколико скокова се затим нашао у својој спаваћој соби, која му је додељена за који дан, док је у посети брату. Доктор Кун је одмах улетео за болесником, у жељи да му помогне и сазна разлог тако наглог реаговања, не слутећи зло које ће га снаћи. Упитао је свог клијента љубазно шта му се догодило и зашто није завршио ручак. Милосав му одговара, на први поглед смирено, да га је ухватила криза и да му није до ручка, те истовремено доктору пружа своју слику, уз примедбу: „Ево, погледајте какав сам био“. Док је Кун посматрао слику, Милосав је извадио нож, који је увек носио са собом, из страха, како је касније изјавио, да ће га неко напасти и убити, и зарио га доктору у грудни кош. Било је то око 14 часова. Особље које је било на услузи успело је да савлада убицу, разоружа га и да пружи прву помоћ повређеном др Куну. Један од њих, лекар Јовић, такође је био рањен истим ножем у бутину. Милосав је теже повредио и свог рођеног брата Бранимира Милановића, наневши му повреду јетре, а лакше је рањена иједна жена, радница особља. Свим повређеним лекарску помоћ је указао др Марковић.
У седам сати увече, доктор Кун, који је тешко рањен изнад самог срца, тешко дишући, изговара да му је нешто боље, да болесном Милосаву не чине ништа лоше, јер он није свестан свога чина, и као такав није ни крив: „Немојте“, поручује Кун, „да предузимате репресивне мере, и што мање брујања у штампи, никаквих некролога, посмртних говора…“
Борба за живот др Куна трајала је око пет сати. Окупљеним око његовог кревета је рекао: „Свестан сам у којој сам ситуацији, осећам да смрт долази, мртав сам до грла.“ Без видљивих емоција, неколико тренутака пре издисаја, изјавио је: „Остало ми је још само пет минута, оставите ме да умрем у угодном положају“. Када је издахнуо, особље којим је руководио вриснуло је у плач; превелика је била туга за њиховим вољеним „папијем“ Виктором. Прво што су учинили, изјавили су болно саучешће и симпатије његовој удовици и родбини у Женеви.
Виктор Кун преминуо је у цвету младости, у 32. години живота. Његова изненадна кончина није никога оставила равнодушним; сви швајцарски и француски листови пренели су на својим насловним страницама тужну вест, а између осталог је и редакција србског листа на француском језику Ла Серби, који је излазио у Женеви, обавестила србску јавност о смрти великог србског пријатеља. У чланку „Умро је доктор Кун“, исписани су следећи редови: „Са болом у души пишемо овај чланак, за који нисмо могли да замислимо да ћемо морати да га пишемо. Србски народ је изгубио најбољег пријатеља. Најосведоченијег од свих пријатеља којег нам је Швајцарца даривала. Доктор Кун није више међу нама! Његова смрт завила је у тугу и бол целу нашу нацију, од Адријатика па до Вардара, од Љубљане до Куманова. Овде и свуда, име доктора Куна симболизује братску помоћ, коју швајцарски народ не престаје да пружа од почетка крвавог рата па све до данас. Душе племените, савести мирољубиве, тај пријатељ који је ушао у душу Срба, својим здрављем је платио доброчинство према Србима. Он је био наш најватренији бранилац у страном свету, где многи нису знали за наша страдања. Др Кун је поседовао све квалитете доброг Швајцарца: верност, храброст, оданост, једноставност… Све те особине нашао је и код србских сељака, које је необично волео. Био је опчињен нашом земљом, којој је верно служио. Морамо нагласити, да су све те добре особине његовог и нашег народа допринеле да јако заволи Србе. Успомена на његово име никада неће избледети из наших сећања!“
Посебно је био дирљив текст о доктору Куну у женевском листу Ла патри Свис, са седиштем у Лејзину: „Поред великог и племенитог срца, био је интелигентан у сваком домену. Животна пасија му је била правда, људска слобода, одбрана човека од насиља. Др Кун је имао светлу каријеру, живот му је био испуњен напорима, увек тежећи доброчинству и правди. Сејао је плодове човечности на пољима патње. Засадио је на тим пољима најплодније дрво. Понет племенитим идејама, жртвовао је и свој живот. У његовом лику се реализује парола Русоа, чија је девиза била: Vittam impedere vero. Дао је и живот за истину. Ако је веровати изреци једног мислиоца, који каже: ’Љубав према немоћнима и према правди чине велики људи, племенити, способни да се жртвују, не обазирући се на цену, на жртвовање времена, снаге у служби доброчинства, у служби својој отаџбини’. Кун је велики. Он заслужује да се клањамо пред његовим гробом и да се молимо за њега. Дајмо и свој допринос тим порукама, мислећи на њега.“
У међувремену су почеле припреме за сахрану доктора Куна. Југословенска влада, коју су представљали дипломати, преузела је сахрану о свом трошку. Куну је испуњена жеља да буде сахрањен у родном месту. У Женеву је донео стару србску заставу, под којом су се Срби кроз историју борили за слободу. Љубав према Србији није умањила ни његов доказани патриотизам Швајцарца, који је био дубок. У Србији, у најтежим данима, око себе је увек имао увијену швајцарску државну заставу. „Ако ми се деси смрт, молим да ме сахраните са швајцарском заставом“, говорио је својим сарадницима.
Упркос скромности покојника, који је поручио да се сахрана обави без церемонија и некролога, колонија Срба у Женеви и из целе Швајцарске желела је да испуни своју обавезу према свом великом пријатељу, и да му последњи пут каже збогом. Многи Срби су се окупили на женевској станици Корнавин, да одају почаст остацима доктора Куна, допративши конвој до самог гробља у Шене-Боуржери. Господин Петровић, конзул Краљевине Југославије у Женеви, и бројни србски студенти, понели су ковчег који је био прекривен швајцарском заставом. Велика маса већ се била окупила, а на погребу је присуствовало и неколико болесника из Лејзина, углавном младих Срба, који су сишли са планине у многољудну Женеву, не престајући да плачу за вољеним доктором.
Над гробом опело је одржао свештеник Франк Томас, да би затим главни и одговорни уредник србског листа Ла Серби, проф. др Лазар Марковић, покојнику упутио последњи поздрав овим речима: „Сломљена срца од великог бола, осећам потребу да се од тебе опростим речима. Збогом, ти који си нас толико волео, који су нашу Србију волео као другу отаџбину. Наша је света дужност да следимо твој пример. Ми, Срби, сматрамо те својим братом, поносни смо на тебе, који си дошао из лепе Швајцарске да нам помогнеш у најтежим данима. Часни скупе, ми смо одлучили да доктору Куну, у нашој отаџбини, у знак сећања подигнемо монументални споменик. Сматрамо да онај ко се здушно залагао за нашу слободу и наше уједињење заслужује да има једно почасно место у нашој и његовој Србији! Нама је посебна част да вечито буде са нама. Сећање на њега никада неће престати, јер он ће симболизовати неисцрпно милосрђе, доказивано без мрље. То је велико поглавље наше историје и нашег демократског народа. Слава доктору Виктору Куну!“
Од смрти доктора Куна прошло је деведесет три године, и не само да није подигнут споменик овом великом човеку, нити иједна улица у Србији носи његово име, да буде још горе, његов лик и дело потпуно су заборављени у србском народу. Милош Црњански, изузетно познавајући душу свог народа, написао је „да се у Србији све брзо заборавља и да смо народ заборава“. Не поштујући своје добронамерне пријатеље, ми у ствари ниподаштавамо своје национално биће, своју историју, своје славне претке који су животе положили за Крст часни и слободу златну. На садашњим и будућим генерацијама је да исправе ову историјску неправду, почевши од ове године, па све до 2018, када се обележава век херојске борбе србског народа за ослобођење домовине. Уколико не можемо ни на који начин да се одужимо доктору Куну, онда се макар можемо молити за покој његове душе.
Геополитика број 49, фебруар 2012.
Литература:
Tribune de Genève, Dr. Kuhne réponses à Vienne Journal, Genève, 22.01.1916.
Tribune de Genève, Un médecin de Genève tué à Leysin, Genève, 27.01.1919.
La Patrie Suisse, Docteur Victor Kuhne, médecin et publiciste (13.03.1887−26.01.1919.), Leysin, 27.01.1919.
La Gazette de Lausanne, Dernier adieu du docteur Kuhne, Lausanne, 01.02.1919.
La Serbie, Docteur Victor Kuhne est mort, Genève, 04.02.1919.
Dr. Victor Kuhne, Ceux dont on ignore le martyre, Genève, 1917.
Dr. Victor Kuhne, Les Bulgares peints par eux memes, Paris, 1917.
Dr. Victor Kuhne, Bulgaria self-revealed, London, 1919.
Светомир Миленковић, Велики српски добротвор, Женева, 2000.
