Опроштај Боривоја Рашуа од свог брата Милована Рашуа. Опроштајне речи су изговорене на сахрани Милована Рашуа на гробљу Лешће 17. августа 2026.
Часни Оче, ожалошћена породицо, чији сам и сам део, драги кумови, драги пријатељи – тужни скупе, данас се опраштамо од нашег Милована, чија смрт нас је дубоко потресла.
Тај потрес најснажније осећају његов син Спасеније и његова супруга Душанка.
У овом тешком часу и са овог непријатног места обећавам им да ће у мени увек имати ослонац, а синовцу Спасенију да ће у мени имати, као што је то и до сада било, снажну животну подршку, свестан да му тиме не одмењујем оца.
По преосталом делу, говорио је мудри Андрић, можемо најтачније одредити, колико смо изгубили.
Од четверо деце, одласком сестре Јадранке и твојим одласком, драги брате, преполовљени смо, али ти одлазиш тамо где нас је више, где те чекају наша Јадранка и отац и мајка, који су одавно тамо, толико дуго да си ти постао малолетно сироче, што је у великој мери утицало на твој живот.
Драга сестро Весо, теби и мени, остаје да тугујемо за од срца одвојеним, да се сећамо и патимо за њима, верујући да је Чехов био у праву да патња усавршава човека, своди га на божанску меру, ослобађа га гордости.
Драги брате , у једној прилици, у друштву, од којих су неки и овде присутни, рекао си - да није лако бити млађи брат, на што сам додао да то има и својих предности, које младост теже уочава. У овом часу, веруј ми, много је теже бити старији брат, који испраћа млађега на вечни починак, присећајући се при том оне народне да је најбоље кад се на тај пут иде по реду.
Драги мој Мишо, више си уочавао добру мисао него што си је могао изразити, а то није мало. Твоја способност да успоставиш најбоље контакте са људима и да склопиш пријатељста, били су заиста редак дар. У то су ме много пута уверили твоји пријатељи, а многи од њих били су нам заједнички.
Као ретко ко, знао си се смешном насмејати. Једнако тако умео си да и друге насмејеш. А онај ко је духовит има у себи највише што се може имати, има дух. Тиме се приближава Богу и живом животу. Овде не могу да не приметим да у мери у којој си ми био радост, сада си ми туга. Бог има своју меру и осећај за равнотежу.
Драги брате, молим те да ми опростиш, што ти у твојим задњим часовима, нисам говорио пуну истину о твом здравственом стању.
Да поступим тако, повео сам се за саветом Јована Дучића, да мале лажи спашавају велике истине, чиме сам задржавајући за себе оне најтрагичније истине, окусио снагу неумитности смрти.
Нисам те лагао, јер би то било неморално, нисам ти ни рекао целу истину из љубави према теби, ако је то грех прихватам га на себе.
Сећајући се твог животног пута, на уму ми је српска народна поезија и песма Смрт мајке Југовића. Када је мајка Југовића пронашла Дамјанову руку, окрећући, преврћући њоме, па је руци тихо говорила „руко моја, зелена јабуко, где си расла, где си увенула, расла си на криоцу моме, увенула на Косову равном“.
Без намере да поредим, ти си растао у Крајини кршној, а увенуо у мајци Србији. То је зато што припадамо српском народу, који ретко завршава тамо где је почео. Свестан да се о брату никада не може довољно рећи, ма колико говорио, овде ћу стати.
Мој Мишо, били смо браћа на овом и на оном свету, одувек и заувек.
Драги брате, нек ти је лака земља, покој души и вечна помен!
