Игуман Стефан (Вучковић), настојатељ манастира Велика Ремета
Проблем данашњег човека је тај што се данашњи човек уз техничка достигнућа удаљио од Бога, што би исто било као кад би се река удаљила од свог извора − она би сама по себи ишчезнула. Обичaн човек је сличан тој реци, и осетио је жеђ за извором живота. Сада му преостаје да се врати свом извору живота и да се радује што није ишчезнуо као и та река, и да се радује што је створен по подобљу Божијем, што егзистира на планети као биће Божије, сад већ сједињен са извором живота.
Оче Стефане, у манастир Велика Ремета последњих година на богослужења и у посете долази много верника. Свакодневно се срећете и разговарате са нашим људима, различитих занимања и социјалног статуса. На основу тих сусрета, духовног искуства Светих Отаца и наше цркве, као и Ваших осећања, како оцењујуте тренутно духовно и свако друго стање у српском народу?
- Тренутна оцена нашег народа у духовном стању има две позитивне линије: једна је изградња храмова, и друга, писање духовне литературе; а трећа врлина је та да долазе у цркву највише ради молитве и литургијског сабрања, што даје позитивно мишљење да ће такав народ превазићи свакојаке проблеме које данашњег човека прате у целом овом видљивом свету. Сходно учењу Светог Јеванђеља, иштите најпре Духа Светога, а остало ће вам се све додати; то управо српски народ данас ради, полако, тихо и смирено, што и доказује практично у делима градњом храмова, и молитвено, сабрањем у светим храмовима.
Који су преовлађујући духовни и егзистенцијални проблеми који притискају обичног човека данас? Како им помоћи, и шта им Ви најчешће саветујете у разговору?
- Проблем данашњег човека је тај што се данашњи човек уз техничка достигнућа удаљио од Бога, што би исто било као кад би се река удаљила од свог извора − она би сама по себи ишчезнула. Обичaн човек је сличан тој реци, и осетио је жеђ за извором живота. Сада му преостаје да се врати свом извору живота и да се радује што није ишчезнуо као и та река, и да се радује што је створен по подобљу Божијем, што егзистира на планети као биће Божије, сад већ сједињен са извором живота.
Угледни духовни и национални прваци Срба у Војводини некада су се својски трудили и предано радили да помогну матицу Србију. Борили су се, и успели у својој борби, да уједине Србију и Војводину. Данас поједини припадници нашег народа, заједно са другима, чини се, раде супротно − да одвоје Нови Сад од Београда, и да га скрену ка Европи и такозваним регионалним интеграцијама са другим покрајинама у централној Европи. Како Ви гледате на то?
- Данас национални прваци у Србији и Војводини настоје да имају сличан програм у духовном смислу, а то значи: покајати се и за најмањи грех учињен пред Богом и пред људима, и тако створити јединствено осећање да су деца Божија и да им је главни циљ помирење са Богом, са собом и са Божијим људима; а то значи првенствено и приоритетно, како би се на Ваше питање добио потпун одговор, и тако руководство у Србији труди се да сачува јединство државно и црквено, како би могли пред Богом и пред људима дати одговор на овако врло изазовно и озбиљно питање.
Зашто су Срби изгубили храброст? Страх је присутан код наших највиших државних функционера, у доношењу важних политичких и државних одлука (страх од Брисела и Вашингтона), страх од преузимања обавеза и одговорности присутан је у читавом друштву, страх младића и девојака да ступе у брачну заједницу, страх... Шта је узрок тих страхова, како и којим инструментима да победимо страхове?
- На Ваше питање о храбрости дао је одговор владика Његош, речима: „Бјеху мушка прса охладњела и у њима умрла слобода“. Да бисмо загрејали та прса мушка, морамо пронаћи позитивну енергију, а то је Дух Свети, који и мртве оживљује; зато исти песник каже „Славно мрите кад мријети морате“, и онда додаје да васкрсења не бива без смрти. Ваше питање откуда страх младића и девојака да ступе у брачну заједницу: тај страх се заснива на основној претпоставци шта ће бити, а не шта јесте тренутно; код младића и девојака је слично размишљање, што значи да мало верују у оно што јесу, а више у оно што нису (не знају). Њима препоручујемо Слово (љубве), Слово љубави од Св. Деспота Српскога Стефана Лазаревића. Генерално гледано, за победу над страховима препоручујемо старо исконско правило: вера, нада, љубав.
Стање у коме се налази наш народ производ је деловања наших моћних спољних непријатеља,али и наших унутрашњих слабости. Молимо Вас да нам нешто кажете о одговорности, како власти, тако и одговорности народа за стање у коме се налазимо, укључујући и одговорност свакога од нас понаособ.
- Стање у коме се налази наше друштво није тако безизлазно, зато што ово напомињете − непријатељства споља и стање унутрашње. Лепо сте рекли да смо заправо одговорни, а то значи да смо моћно оружје добрим делом одложили, и као народ и као појединци, а то духовно оружје има своје име и зове се пост и молитва! Тим се оружјем побеђује, савлађује и укроћује сва деструктивна сила ђаволска, која смућује свакога појединца. Непријатеље спољње подразумевамо као сурове пријатеље, а унутрашње − то смо већ рекли.
Оче Стефане, шта као појединци и народ да чинимо да бисмо победили сопствене слабости, сва искушења и непријатеље, да бисмо економски опоравили нашу руинирану земљу, и да бисмо у духовном и сваком другом смислу мотивисали ову безвољну Србију?
- Питали сте како појединац и народ у целини треба да делују како би у духовном и економском смислу опоравили нашу земљу. Ево мог мишљења о томе: да свак савесно ради део свог посла, и као духовник препоручујем да млађи поштују старије, како по годинама тако и по власти Богом даној људима у нашој отаџбини; то би допринело хармонији и послушању, што би позитивно резултирало на стање у коме се налазимо. Тако нека буде и молитва присутна уз овај текст: остало време живота свога у миру и покајању да проведемо. Амин.
Геополитика бр. 45, октобар 2011.
