У Србији постоји још око четрдесет цркава брвнара, већином насталих половином 18.века.
Иако су дрвене богомоље грађене још у доба Светог Саве, и у доброј мери допринеле христијанизацији Срба, нису сачуване. Постојеће су настале у тешко време ропства, и у великој мери су биле заслужне за очување православне вере.
Пише: Раде Репија
Могу ли цркве да лете? Судећи по предању које се сачувало код Срба − могу! Наравно, реч је о такозваном прелетању цркава, и оно се везује за цркве брвнаре. Поробљеним хришћанима Турци, мање-више, нису дозвољавали изградњу богомоље, мада се под одређеним условима градња ипак остваривала, коришћењем дрвене грађе. Истини за вољу, за други материјал се и није имало средстава. Други услов за градњу богомоље био је да она не буде код главних путева − на видику, те да се направе за једну ноћ. Управо је то и био разлог да се у највећој могућој мери делови цркве састављају ван места градње, како би се склопили у најкраћем могућем року. Када би неки Турчин упитао одакле овде сада црква − Срби би одговорили да је она долетела или прелетела. Оваквих легенди има доста у Србији, и нису везане само за цркве брвнаре. Ипак, тешко је поверовати да су Турци „падали“ на те приче, већ је значајан фактор за градњу дрвених цркава било нешто друго – подмићивање Турака, који су потом лакше одобравали подизање богомоља.
Одвајкада, на простору данашње Србије, дрво је представљало најважнији градитељски материјал – било га је у изобиљу, лако се обрађивало, добро је штитило од хладних зима. О томе сведоче многи објекти који своју лепоту и постојање дугују дрвету. Део те богате традиције су и цркве брвнаре.
Треба поменути да су још стари Словени, наши преци, који су се у 7. веку доселили у ове крајеве, неговали култ дрвета. Храст је имао посебно место у њиховој митологији, која је касније христијанизована, и тако се кроз неке обичаје сачувала код Срба до данас: рецимо, уношење бадњака за Бадње вече. Али о томе у неком другом чланку.
Према речима Божидара Крстановића, етнолога из Републичког завода за заштиту споменика, тренутно у Србији има сачуваних око четрдесет цркава брвнара. Поред цркава брвнара стављених под заштиту државе, постоје и оне новијег датума, неправедно занемарене и одсутне са листе споменика под заштитом друштва.
Цркве брвнаре подигнуте од храстовине подсећале су на време када су свештеници, док није било богомоља, под бујним крошњама храста обављали службу. Њихово постојање није било само питање вере и традиције, него и опстанка народа који је пет векова робовао под Турцима.
Грађене су у свим крајевима данашње Србије, највише у северозападним деловима, али и у шумама између Саве и Дунава, у сремском делу Војводине.
Цркве брвнаре грађене су по угледу на брвнаре у којима се живело, врло обичне и једноставне, да не скрећу пажњу Турцима. Биле су скривеније да муслиманском становништву не би сметао звук звона, која су пак често крали и потом их постављали на сахат-куле. Са захлађењем односа између Срба и Турака, заустављала се и градња богомоља.
И у периоду кратке аустроугарске владавине над делом Србије, у првој половини 18. века, народ је цркве подизао од материјала који му је био при руци. Дрво се и тада, у време велике оскудице, показало као најисплативије, па цркве брвнаре постају део традиције народног неимарства.
Према историјским записима, у другој половини 19. века градња цркава брвнара у Србији потпуно престаје.
На местима где није грађена црква подизан је крст или крсни запис, који постоји као освећено дрво или као камени крст са натписима код којег је вршена служба. Постоје и записи на гробљима, али је и то временом забрањено. Цркава брвнара је било и у источном делу Србије, где и сада постоје три под заштитом државе. Код њих је карактеристично да су по обиму веће него цркве у западној Србији. „Дуго времена су се код градње цркава поред локалног материјала користили и локални мајстори, али у првој половини 18. века углавном су градитељи били Осечани из Босне који су се показали као добри дунђери“, каже г. Крстајић, саговорник Геополитике. Цркве које су градили ови мајстори имале су тремове, и једна од најлепших је у Костојевићима код Бајине Баште, покривена клисом. Све остале су покриване шиндром.
Као што смо већ рекли, величину и обим наших цркава диктирали су услови у којима су грађене. Зато су наше брвнаре скромније од већих и украшенијих румунских или руских. У нижим пределима као грађа употребљаван је већ поменути храст, а у златиборском делу дуготрајнији црни бор.
Највише сачуваних богомоља остало је у Шумадији, Поморављу (Смедеревска Паланка, Велика Плана). У источној Србији највећа и најлепша црква је у катастрофалном стању, као и у Даросави (види оквир). На овим објектима уместо пропале шиндре стављен је лим, па опет враћена шиндра. „Могуће је опоравити ове цркве, али на томе треба радити. Основни проблем је што ми немамо културну политику, и све зависи од тога ко је на власти“, каже етнолог г. Крстановић.
Сходно томе, почетком деведесетих доста је цркава брвнара обновљено јер је, ипак, постојало одређено кокетирање са СПЦ. У време комунизма, како каже наш саговорник, комунистичка партија је давала средства за заштиту манастира, третирајући цркве као споменике културе. Народно градитељство је, нажалост, на рубу заштите у Србији, и најугроженија споменичка врста − нестаје свакодневно и заувек. „Поред градње нових цркава, треба део средстава одвојити и за дрвене цркве, попут оне у Даросави“, истиче Крстановић.
Примера ради, црква у Вранићу је велика, али није стављена под заштиту. Додатни проблем је промена квалитета дрвета, које није као некад; тешко је добити шиндру без чворова. Поред проблема са квалитетом материјала, постоје и проблеми са самим радницима. Мало је људи који сада умеју да изведу радове на брвнарама. „Ми немамо регистар мајстора који знају посао. Румуни и Руси се боље односе према овом наслеђу, као и Бугари“, истиче Крстановић, и тврди да постоји начин да се ово наслеђе заштити до следеће генерације − да се формира фонд из кога би се дао део средстава власнику за обнову. Имамо пример типичне шумадијске брвнаре која је сада у употреби: направљена је 1954. године и представља спомен-кућу кнеза Милоша у Горњем Црнићу. За опстанак културног наслеђа потребна је, понекад, и нова намена. То важи и за цркве брвнаре.
Занимљиво је рећи да је вероватно најстарија таква брвнара – брвнара Светог Јеремије, недалеко од Пећи, на Косову и Метохији. Претпоставља се да је подигнута почетком 17. века. За најмању, не само у Србији већ и у овом делу Европе, етнолози тврде да је црква брвнара у селу Кућани, близу Нове Вароши. Ова дрвена богомоља у основи има површину од 24 метра квадратна, а кажу да је грађена пре скоро три века. Истовремено, највећа, која је још у функцији јер се у њој обавља служба, јесте црква брвнара у Селевцу, недалеко од Београда.
Замало кандидат
У оквиру пројекта „Место које волим“ који је „Банка Интеза“ покренула прошле године, један од кандидата била је и црква у Даросави код Аранђеловца. Нажалост, гласовима грађана црква је завршила на четвртом месту. Црква је настала у времену када, под вођством кнеза Милоша, долази до ослобођења од Турака, стварања српске државе и велике обнове православних богомоља.
Црква се први пут помиње у попису из 1833. године, а верује се да је саграђена 1832. Цркву краси богатство орнаментисаних детаља − ограда трема, масивна врата са розетама, мали прозорски отвори са унутрашњим капцима, реза која затвара врата, иконостас из 1832, као и осмоугаона розета на таваници. Сви елементи су изрезани у дрвету и обрађени стилизованим геометријским орнаментима, обојеним у црвено, зелено и бело. Црква је 1951. године стављена под заштиту државе као споменик културе. Редовна служба у цркви обављана је до 2002, а сада се служба врши само на одређене празнике.
Геополитика бр. 48, јануар 2012.
