На Војном гробљу Раифердорф, у близини Линца, 10.јуна 2023.године, освештана је новоподигнута Српска спомен капела, посвећена Светим Српским Новомученицима.
Пише: Архитекта Драган Г. Бобић
Свечано освештање Капеле су чинодејствовали Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Господин Андреј, Митрополит дабробосански Господин Хризостом, Митрополит црногорско-приморски Господин Јоаникије, уз саслужење других епископа и свештенства Епархије. Поред чланова Одбора за градњу и бројних Срба који живе у Аустрији, овој свечаности су присуствовали, председник Републике Српске Милорад Додик и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Никола Селаковић и други високи званичници Републике Српске и Републике Србије, као и многи уважени гости из Аустрије и других земаља.
Околина села Раифердорф и Маутхаузен, на левој обали Дунава, свега неколико километара од Линца, могла би бити један од оних идиличних аустријских пеизажа – питоми, заталасани брежуљци око знамените реке, која овде још увек не показује своју пуну моћ, близина града више знаног по колачима него по развијеној индустрији, све би било готово савршено, да није језиве историјске истине. Међу овим пољима, пре само неколико деценија била су смештена два велика концентрациона логора. Први је Војни логор из Првог светског рата, где је од 1914-1918. године било интернирано око 40 000 људи, углавном српских војних заробљеника (заједно са Италијанима, Русима и неколицином припадника других националности1), али и многобројан српски народ из Славоније и Западног Срема. Према подацима које износи др Гордана Илић-Марковић, са Одсека за славистику Универзитета у Бечу, овде су сахрањени посмртни остаци 8256 до данас именованих српских жртава. Други концентрациони логор је злогласни, нацистички, истребитељски логор „Маутхаузен“ из Другог светског рата, у коме је такође страдало десетине хиљада људи. Ако не заборавимо да је крај Дунава, само узводно, такође врло близу Линца, у месту Ашах био и трећи логор, опет из Првог светског рата, где је животе оставило око 5400 српских бораца, видимо као да је преко читаве области разастрта непрекидна, тешка и тамна мрена страдања нашег народа током оба велика рата у двадесетом веку и човеку се та ужасна слика намеће при сваком погледу на овај живописан предео.
Прилика да у Аустрији посетим Војно гробље у Маутхаузену, једно од највећих стратишта српских војних заробљеника и интернираног народа у Првом светском рату, указала ми се у јесен 2015. године, током службеног боравка у Бечу. Био сам позван да се, као архитекта-саветник Епархије аустријско швајцарске Српске Православне Цркве, придружим раду Одбора за градњу Српске спомен капеле на овом светом месту. Господин Младен Филиповић, шеф регионалног представништва Републике Српске у Аустрији, у својству потпредседника - координатора Одбора, љубазно ме је повезао аутомобилом из Беча, а у Линцу нам се придружио и господин Жељко Малешевић, секретар Одбора за градњу. Овај Одбор је формиран са идејом да се на месту бившег Војног логора из Првог светског рата сагради спомен обележје српским страдалницима, који већ читав век, изузев неколико скромних камених белега нису имали достојног споменика. Идеја није била нова, потекла је од једног старог преживелог логораша, српског официра, али су године пролазиле, а да се у том правцу није могла предузети готово никаква активност. Помислило би се, то је слика нашег немара, али, није тако. Интересантно је да, у суседном истребитељском логору „Маутхаузен“, који је био активан још од августа 1938. па све до маја 1945. године, а који смо истом приликом посетили, своје спомен обележје имају све државе чији су народи страдали у њему, па и народи који немају своју државу, попут Рома, на пример. Обележје имају и народи који су тек крајем прошлог века добили самосталну државу, као што су Словенци и Хрвати, имају га све верске конфесије, чак и неке мањинске социјалне заједнице, само су Срби своју спомен плочу могли да поставе тек недавно, 2017. године, пуних седамдесет и две године по ослобођењу логора. До скора су наши српски сународници, жртве нацистичког терора били поменути само на заједничкој спомен-плочи тзв. „народа и народности“ државе која већ више од тридесет година не постоји. Подсећамо да је и у том логору било заточено око 8000 Срба, готово петнаестина укупног броја жртава. Шта то може да нам говори? Прави разлози оваквог „третмана“, ових „кашњења“ у исказивању дужне почасти сопственим жртвама су посебне природе, они се тек у последње време јасније препознају и то би могла бити тема за себе. Јер, ма колико можемо бити захвални аустријским властима након 1945. године на дугогодишњем уредном одржавању гробља, човек се не може отети утиску тог континуитета страдања, нарочито српског живља, који смо поменули на почетку овог текста, те да су прави разлози изостанка достојног обележја нашим жртвама, заправо ехо оних истих разлога због којих су ови невини људи и страдали, без обзира на правац одакле тај ехо стиже у данашње време из мрачних ходника историје. Ако тако гледамо на ствари, онда наша борба против заборава поприма сасвим другу димензију.
Засигурно је, дакле, једно, а то је да Срби своје жртве из Првог и Другог светског рата нису заборавили. Наиме, идеја да се изгради спомен обележје на Војном гробљу из Првог светског рата чувала се у нашој Цркви и обновљена је на иницијативу господина Михајла Ковача, тадашњег амбасадора Србије и Црне Горе у Аустрији и господина Зорана Јеремића, генералног конзула Републике Србије у Салцбургу. Потом, чим су се склопиле повољне околности за њену реализацију, покренуте су активности заједничким снагама Српске Православне Цркве и наше две државе, Републике Српске и Републике Србије. Одбором за градњу руководи Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски господин Андреј, а уз поменута два члана, ту је и Пречасни господин Протојереј ставрофор Драган Мићић, као надлежни парохијски свештеник из Линца и господин Радосав Митровић, председник Црквеног одбора у Бечу. Господин инж. Борислав Тегелтија, из Гмундена и моја маленкост, као архитекта, ангажовани смо у Одбору за стручно саветовање, али примивши благослов Његовог Преосвештенства Владике Андреја, са наше стране је предузет и комплетан стручни сервис, што је подразумевало све пројектне активности, од ауторства идејног решења до пројеката за извођење, те најзад, и надзор над грађевинским радовима. Важно је напоменути да су многи прихватили каритативан вид учешћа у овом светом послу, уосталом, Спомен капела је изграђена од добровољних прилога који су потекли са многих страна, из нашег народа и Цркве превасходно, али и од државних институција. Осећамо захвалност према сваком приложнику који је помогао градњу. Пројекат конструкције израдио је дипл.инг.грађ. Александар Трајковић, а административну логистику у Аустрији пружио је дипл.инг. Александар Клашња. Време изградње Српске православне спомен-капеле је 2015 - 2018.
Када размишља о тим људима, који су скапавали од хладноће, болести и глади у тим логорима за интернирање, далеко од своје родне груде, човек не може да се не запита, зашто је све то било тако? Због чега је све то зло, у тој мери сконцентрисано и сваљено на плећа нашег народа, да је готово нестао из многих крајева и области у којима је вековима живео. Познато је да су, у мањој или већој мери све освајачке војске у историји интернирале народ са простора који заузму. Објашњава се то ратном тактиком, како би се спречило снабдевање фронта и ослабио морал супротне стране, али ово објашњење, некако, у нашем случају није довољно, чак је и помало наивно. Аустроугарска војска, а потом и немачки Вермахт, спроводили су незамисливе злочине над голоруким, недужним цивилима и, они који нису интернирани у Аустрију и Немачку, или у Словачку, Италију и Мађарску, где се такође налазе бројна гробља наших мученика, страдали су у својим селима и градовима, такорећи на кућном прагу, и заиста је само релативно мали број срећника успевао да се спасе бегом, тек пар сати или чак неколико минута пред непосредну егзекуцију. О овоме постоје бројна сведочења и документи. За нацистички логор из Другог светског рата у Маутхаузену је познато да је био основан искључиво ради истребљења заточеника, пре свега тешким радом, али и другим зверским средствима. То су све дела континуитета једне политике, која је вођена у сасвим одређеној намери да затре и ту нису од малог значаја њени званично прокламовани циљеви, јер то нису ни крили, али оно што је њен геноцидни ефекат у пракси, далеко је већег значаја. Овде не изузимамо злочине које су чинили наши доскорашњи сународници, током ратова, у својим, такође геноцидним намерама. То страдалништво и жртва нашег народа током протеклих ратова, не само у двадесетом веку или раније, већ и у овом, двадесет и првом веку, толико су укорењени у саму срж нашег српског бића, заједно са нашом светосавском вером, косовским духом и заветом, нашим језиком и писмом, да су постали основа наше духовне катарзе и нашега спасења. Не говоримо овде о заокупљености патњом, о каквој бисмо могли да чујемо у неким дневно политичким тумачењима или, чак неким западним верским ставовима. Сви наши преци, који страдаше мученичком смрћу, помирени са патњом још у овом свету, широм отварају небеска врата пред нама, њиховим потомцима. Нама је труд за пролазак кроз та врата веома умањен њиховим страдањем, за вечна времена. То ће рећи, баш као што ни злочини њихових крвника никада не могу застарети, ни пред Богом, а ни по световном праву, тако ни слава у коју смо сви ми њиховом жртвом, заједно са њима самима призвани, не може застарети, него је вечна. Истовремено, то је и позив потомцима злочинаца, да кроз сопствену катарзу, која је у покајању, та иста небеска врата отворе за себе, ако могу и док још могу.
Због тога, градња Српске спомен капеле на Војном гробљу у Маутхаузену представља велику част за сваког учесника у овом подухвату, а посебно за архитекту позваног да својим стручним деловањем практично осмисли објекат и омогући да се он изгради. Капела је, пре свега некропола српских страдалника, али она је и значајан културни, меморијални и верски знамен нашег народа на територији другог народа и то, територији народа који је доживео пораз у рату који је сам одпочео, управо од стране истих жртава којима се овај спомен подиже. Српски народ својим страдалницима, како и на многим другим местима, тако и на овом светом месту подиже храм, веома мали, али у целости литургијски уобличен.
Приложили смо, наиме, оно што се у овом историјском тренутку може сматрати највреднијим у нашем народу, а то је посебан однос према светим темељима људског постојања, према жртви за потомство, нади и вери у вечни живот, према истини, правди и слави којом је она овенчана. Све то смо изразили архитектуром, на прави и непосредан начин, тако да прикаже српски национални идентитет, кроз његове најузвишеније и трајне духовне вредности, те да, оним што је ванвременско у њима, премости и оправда многе претходне године очекивања и надања, чиме ће прошлост, садашњост и будућност бити повезане у једну непрекидну реалност.
У таквом амбијенту, наравно, нема места било каквим прозаичним мотивима, нити истицању у односу на друге. На самом гробљу се већ више деценија налази аустријска капела2, а у првом плану је и леп меморијални споменик свим жртвама, који је подигла држава Италија, још 1922. За Српску спомен капелу су постојала нека ранија, такође интересантна архитектонска решења, али су наглашавала више меморијални, а мање сакрални карактер објекта. Сматрали смо да је овде веома важан сакрални карактер капеле и нашу архитектуру формира један сложен и узвишен теолошки концепт. Он указује на одређени поглед на истину, који је, без икакве дилеме морао бити исказан аутентичном, традиционалном архитектуром. Супротно савременим тенденцијама, њен кредо је тежња ка општем, универзалном, а опет у свему посебном поимању света и космоса, јер је то суштина православног храма, без обзира на његову величину.
С тога је наш избор заснован на разумевању да се у трагању за истином, упркос настојањима да не буде тако, можемо задесити тек као заступници једног од многих ставова, а да при томе не будемо ближи жељеном циљу од било кога ко заступа сопствени, али индивидуалистички аспект. Заиста, аналогно Хајзенберговом принципу неодређености, што више тежи објективности, човеку је све теже да заузме неки одређен и валидан став. То је природа сваког стваралачког деловања, јер оно захтева конкретизацију, а у архитектури и материјализацију. Зато смо овом послу приступили конзервативно, у позитивном смислу, да би баш угледањем на историјске, традиционалне вредности српске сакралне архитектуре могли да дамо прави одговор на захтеве који су се пред нас постављали. У свом садржају, они укључују и један важан моменат архитектонске стварности, а то је њен потенцијал комуникације са присутним, живим људима, током времена. Другим речима, ова капела треба да буде српски православни храм и меморијални објекат, онолико земаљских година колико испод ње буду трајале кости мученика у чији помен се она гради, а за њихова имена, па и наша, јер смо њихови потомци, примерена је једино вечност. Током будућих векова, она треба да говори једнако разумљиво и непрекидно о том посебном аспекту православне вере у Спасење, која је српски народ одржала у најтежим историјским тренуцима. Из тих разлога, наша капела поседује све оне битне параметре који се могу препознати у сваком православном храму, са посебностима исказаним тек кроз секундарне елементе обликовања.
Наравно, као и у сваком другом случају, морала су се поштовати ограничења простора, која су и овде прописана општинским регулативима. Дужина Капеле је 6,23m, њена ширина је 5,0m, а крст на куполи је на висини 7,5m од тла. Сам позлаћени крст је висок 91,5cm. То чини да објекат заузима површину од свега 30m2, а његова унутрашњост 21,7m2. Међутим, није било лако пронаћи довољно обучене и веште извођаче радова, ма колико то изгледало невероватно када је у питању таква градитељска сила, каква је Аустрија. Све је мање градитеља који могу достојно да задовоље потребе традиционалне српске црквене архитектуре, засноване углавном на ручној или занатској вештини, јер су савремени стандарди и индустријализована технологија усмерени сасвим другим правцем. Ипак, сви ангажовани мајстори су дошли из наших крајева и све тешкоће су савладане њиховим залагањем, као и трудом свих чланова Одбора за градњу.
Такође, куриозитет је да смо користили гранит за облагање фасаде из јабланичког каменолома, у комбинацији са светло-розикастим италијанским гранитом „росо-порињо“. Кроз ту осмишљену ефемерност исказана је веза међу жртвама које су заједно страдале и леже заједно на овом месту. Сваки детаљ на Капели је на свој начин симболичан, па и јабланички габро, јер је сличан локалном камену и по саставу и по физичким особинама, а тај локални гранит је често био средство страдања ових мученика, нарочито у суседном нацистичком логору из Другог светског рата, где су заточеници до крајњег исцрпљивања, под суровим условима радили у његовим каменоломима.
Дискретно пратећи симболику светлости у православном храму, сви отвори су јединствено обликовани, а посебно западни портал. Изнад њега је лунета са розетом, начињеном од челика и обликованом као сведени крст са оцилима. Исти мотив је и на самим вратима, изливен у бронзи, док су тешке храстове вратнице оковане бакарним лимом, који је коришћен и за покривање сводова и куполе. Као и бочни трансепти, и западни портал је интерпретација појединих остварења тзв. моравског стила сакралне архитектуре, са каменим кареом, присутним и на неким нашим манастирским храмовима.
При освећењу темеља 1. априла 2016. године, које је чинодејствовао Његово Преосвештенство Епископ Андреј у присуству многобројних званица и верног народа, Српска спомен капела је посвећена Светим српским Новомученицима. Грађевински радови су свечано окончани у новембру 2018. године, када је на куполу постављен позлаћен крст. Све детаље архитектуре и све основне елементе ентеријера смо осмислили тако да доприносе својом вредношћу и употпуњују амбијент. Под је, према оригиналном плану обложен орнаменталном мермерном декорацијом у виду фине плетенице у тзв. „космати“ стилу, симболички осмишљенoм и усклађенoм тако да рефлектује небеску Литургију - „... да буде воља Твоја на земљи као на небу...“ каже се у Молитви Господњој. Централни подни орнамент, испод саме куполе Христа Спаситеља, шеснаестокраки је симбол сабора српских предака, окупљених око свете птице, белог двоглавог орла Немањића, симбола јединства небеског и земаљског Царства. Био је узвишен осећај угледати двоглавог белог орла Немањића на тлу бивше Аустроугарске монархије, само када под њим не би лежао тако скуп залог. Олтарски простор од наоса капеле одваја мермерни иконостас, који је, иако малих димензија, осмишљен тако да у пуној мери задовољи све православне канонске захтеве. Осликавање живописа у ентеријеру капеле је завршено прошле, 2022. године.
Испред Капеле, уз прилазну стазу посађено је осам кипариса који су помен хиљадама страдалих Срба, нашим прецима, очевима и мајкама, који испод њих почивају. Далеко од своје родне земље, они ће вечно бити у нашем сећању и у нашим срцима.
1Натпис на споменику жртвама који је поставила држава Италија, рад вајара Паола Болдрина 1922. године, на Војном гробљу из Првог светског рата уклесан је на италијанском и немачком језику: „Овде почивају у миру: Италијана 1759, Срба 8000, Енглеза 3, Француза 2, Румуна 2, Пољака 7, Руса 7, Чехословака 5, Мађара 30, Аустријанаца 3,непознатих 7“
2Аустријанци су још у време трајања Великог рата, изградили капелу у којој је требало да се врши помен свим страдалима, као и да се чувају спискови заточених. Од завршетка рата, гробље одржава аустријски Црни крст.
