Протојереј Олег Матвејев из сибирског града Кјахта, првозваног Тројицкосавск, који је основао Сава Владиславић, говори за Геополитику.
Пише: Невенка Стојчевић
Сваке године, 10. маја, Српска православна црква молитвено се сећа и обележава дан спаљивања моштију Светог Саве Српског на Врачару 1594. године. Овога маја у Београду обележавање 420. годишњице од тог тужног догађаја протекло је у знаку присуства протојереја Олега Матвејева, старешине Храма Успења Пресвете Богородице из сибирског града Кјахта, првозваног Тројицкосавска. Отац Олег је том приликом Храму Светог Саве поклонио копију чудотворне иконе Богородице Посреднице грешних, коју је у име Српске православне цркве примио Његова светост патријарх српски Иринеј. О везама Србије са Тројицкосавском са оцем Олегом смо разговарали после свечаности.
„За мене је сусрет са Београдом и Србијом чудесан доживљај. Иако ваш језик не разумем баш најбоље, духовно се с вама јако добро разумем. У многонационалној Русији се са некима не разумем, упркос истом језику“, рекао је отац Олег, и испричао нам како је сазнао за Светог Саву Српског.
Све је, како је рекао, почело са српским грофом Савом Владиславићем Рагузинским (1668–1738), Херцеговцем из Јасеника код Гацка за кога мало ко од нас зна, а који је крајем 17. и почетком 18. века био један од најзначајнијих Срба тога времена.
„Почетком 18. века, на празник Свете Тројице, Сава Владиславић је на четири километра од границе Русије са Кином основао град Тројицкосавск, у њему саградио цркву Свете Тројице и у њој параклис посвећен Светом Сави Српском. Због близине границе град је био слободна трговинска зона (Кјахта). У Турској такође постоји византијски град под именом Кјахта, који је, могуће, био узор Сави Владиславићу. Ја о томе, док сам живео световним животом, ништа нисам знао, а када сам као правник напустио службу полицијског иследника и 1995. рукоположен за свештеника те добио службу у Кјахти, у наредне три године много сам научио о Сави Владиславићу и Светом Сави Српском. Потом је уследила дужа пауза, да бих 2008. поново почео да се бавим овом темом у ширем, историјском контексту“, прича отац Олег.
Тако је сазнао да је гроф Сава Владиславић Рагузински, као један од виђенијих Срба 17. и почетка 18. века, био у служби руског цара Петра Првог Великог, и као дипломатски представник Русије заступао њене интересе у Цариграду.
„Као изузетно талентован, учен и способан човек, Сава Владиславић је помагао борбу руских дипломата да остваре своје националне интересе, а истовремено је желео да помогне својој Србији, која је тада, почетком 18. века, још увек под турском окупацијом, била у изузетно неповољном положају. Наиме, Сава Владиславић је разумео да једино Русија може да помогне Србији у ослобођењу од Турака, и тако је стигао до службе рускоме цару. Интересантно је да је, када је долазио из Цариграда у Санкт Петербург, Сава на пијаци робова купио три црнца и једнога је поклонио краљу Петру Првом. Највећи руски песнички геније Александар Сергејевич Пушкин је најпознатији потомак тога црнца Ханибала кроз две генерације. Захваљујући многим својим способностима, Сава Владиславић је брзо напредовао у служби код цара. Кроз дипломатску и војну службу он је, практично, основао руску обавештајну службу и обављао важне дипломатске, војне и политичке послове по Европи за Петра Великог“, казује отац Олег.
А када је цар Петар Први умро 1725. године, Катарина Велика је по његовој жељи дала задатак Владиславићу да реши стари дипломатски и гранични проблем који је Русија имала са Кином.
„То је била веома велика мисија, за годину дана она је стигла до Пекинга, и Владиславић је тамо имао више од педесет састанака са дипломатским представницима Кине. Склопио је два уговора, Кјахтински и Бурински. Њима су решени гранични и трговински односи између Русије и Кине. И пре Саве Владиславића било је покушаја да се такви уговори направе, али су били безуспешни. Својом храброшћу и ставом Сава је задобио поштовање кинеског цара као дипломатска громада. Године 1727. Сава Владиславић је на граници основао град Тројицкосавск који је после Октобарске револуције (1934), када су по целој Русији уклањали све што је везано за цркву и царско наслеђе, преименован у Кјахтa“, наводи отац Олег.
A онда, прошле године, на 285. годишњицу оснивања Тројицкосавска и 90. годишњицу оснивања Републике Бурјатија, у Кјахту је на позив градоначелника, господина Jeвгенија Степанова, отпутовао господин Бранко Вукомановић, пословни човек из Београда и директни потомак српске племићке лозе Владисавића, потомак Вукомана Владисавића, синовца Саве Владисавића Рагузинског. Он је тада на поклон Кјахти ‒ Тројицкосавску ‒ донео резбарену икону Светог Саве Српског са честицом моштију нашег највећег Свеца и крстом лозе Владисавића-Вукомановића са друге стране иконе. Том приликом отац Олег је међу разрушеним зидинама храма служио молебан за обнову ове светиње, некада најлепше цркве у азијском делу Русије, у нади да ће на 300. годишњицу Тројицкосавска (данас Кјахте), најкасније 2027. године, граду бити враћено првобитно Богом дано име, обновљени храм засијати у свом некадашњем сјају, а резбарена икона Светог Саве Српског, поклон породице Вукомановић, бити пренета у обновљени храм.
„Ја сам прошле године добио позив да као један од многих потомака Саве Владиславића 12. јуна дођем на прославу Дана града и 90 година од оснивања Републике Бурјатија. Да сам потомак великог претка сазнао сам тек у својој 16. години, када ми је то испричао брат мога деде. Наиме, од Владиславића су, због крвне освете, настале две фамилије – Вукомановићи и Дучићи. Руси су то сазнали тако што су контактирали Центар националне славе, руску институцију која се бави обележавањем сећања на важне догађаје и личности, чији су се људи упознали са мном кроз пројекат подизања споменика Сави Владиславићу и рекли моје име градоначелнику. Божјом вољом десило се да сам им однео икону Светог Саве у дуборезу са честицама његових моштију, коју је урадио Иван Свиленковић. Локалне новине су тим поводом објавиле чланак ’Свети Сава се вратио у Кјахту’“.
Вукомановић каже да је овај град релативно мали, са свега 20.000 становника, и у њему се види девастација из времена социјализма и разорних 90-их година.
„Али, у њему се види и невероватан историјски темељ. На пример, имају фантастичан музеј који зову Источни Ермитаж и који се по величини не може мерити са Ермитажом, али по експонатима и историјском сећању може. Чак су нам показали књиге о историји Срба. Такође нас је обрадовало када су нам у Храму Успења пресвете Богородице, где служи отац Олег, показали огромну икону Светог Саве, коју је отац Олег дао да се уради. Значи, Свети Сава нас је тамо дочекао и пожелео нам добродошлицу. Тренутно су у граду две иконе посвећене Светом Сави, и две улице са именом Саве Владиславића Рагузинског“, рекао је Бранко Вукомановић за Геополитику.
Тада је, каже отац Олег, у Кјахту дошла група Срба, с којима је остварио пријатељство, и одлучио је да ове године дође у Србију на бициклу, иако је град удаљен осам хиљада километара од Србије.
„Две године сам путовао бициклом по Израелу, Монголији и Русији, од храма до храма. Сви су подржали моју намеру, и епископ Саватије ми је дао благослов, па сам желео да са иконом коју је израдио Алексеј Сукњов кренем пут Србије. Међутим, мој парохијанин Сергеј Федотов је пожелео да пође са мном, па сам одустао од бицикла. У ова четири дана сам толико видео и уверио се у дубоке везе Русије и Србије у којој је и 40.000 Руса после Октобарске револуције нашло уточиште. Сада могу да посведочим како су дубоке везе Србије и Русије уназад 300 година кроз два Србина ‒ Саву Владиславића и Светог Саву Српског“, поручио је отац Олег.
Редитељ Драган Ћирјанић, који већ неколико година припрема филм о Сави Владиславићу, у оквиру овог великог пројекта такође је, заједно са новинарком Љубинком Милинчић, путовао у Кјахту.
„Ради се о играно-документарном филму, па сам пожелео да видим Русију и упознам град Кјахту како бих осетио величину подвига Саве Владиславића. Бавећи се његовим животописом, био сам фасциниран дубином и садржином руско-српских веза у то време, а без комуникацијских могућности које ми данас имамо. Овај филм је репортажни запис о томе путу и ондашњим људима који могу да ми кажу о Владиславићевом боравку и делу у том граду. У филму сам хтео да подвучем важност тог вишевековног односа руског и српског народа и почео сам са култом Светог Саве у Русији, који је велики, и који је скривен од ширег сазнања. То је јако важно због наших односа, од доба Ивана Грозног, који је родбински повезан са нашом владарском лозом Немањића, тако да су у саме стубове духовне руске државе уграђени светосавски принципи, рецимо из његовог ’Законоправила’, ’Крмчије’, која је званична богослужбена, црквено-правна књига. И то је оличено у Архангелском сабору где се налазе фреске Светог Симеона и Светог Саве, као и Светог кнеза Лазара“, рекао је Ћирјанић, и додао ће РТС ускоро да прикаже овај филм.
Све се дешава по вољи Божјој
„Наш је дуг и обавеза да обновимо заборављене везе, јер ни у Русији ни у Србији не знају шта је Тројицкосавск и зашто се тако зове. Али, по вољи Божјој, одлучено је да се то сазна. Старије парохијанке моле се и Светом Сави и Светом Николају Српском и Светом Василију Острошком само због тога што сам ја њихов велики поштовалац. Веома је интересантно да се ових дана и у Русији прослављају српски свеци, и да сам ја дошао у Србију баш на дан Светога Ђорђа, 6. маја“, подсећа отац Олег Матвејев.
Сурова земља и добри људи
„У задње време Кјахта се убрзано развија. Русија је уложила неколико милијарди рубаља у обилазницу око града, тамо је подигнута и највећа модерна школа у Сибиру, а обновљена су и два храма, тако да град доживљава постепени и незаустављив развој. Тамо је, како кажу, сурова земља и добри људи! Град је један од четрдесет историјских градова у Русији који су заштићени. Прве новине су се у Сибиру појавиле управо у Тројицкосавску, а кад је измишљен филм, већ следеће године је био приказан у овом граду. Иначе, град је био најбогатији у Сибиру, и у 19. веку од двадесет пет милионера у руској империји чак двадесет је живело и радило у Тројицкосавску. Град је био јединствен и по кристалном иконостасу који се налазио у Воскрсењском сабору (Храму васкрсења Господњег), јединственом у свету, од кога је, нажалост, остао само један мали нагорели орнамент“, сведочи Бранко Вукомановић.
Геополитика број 75, јун 2014.
