Разговор водио: Игор Маринковић
Јеромонах Симеон, игуман манастира Рукумија, о духовној обнови и потреби да се пробудимо, покајемо, очистимо и причестимо
Где су Срби данас, да ли и даље имамо Небеско царство, јер земаљско, по свему судећи, немамо или је јако климаво? Да ли је могуће да Срби поново победе и задобију и земаљско и небеско царство?
- Земаљско је за малена царство а небеско вечно, вавјека. То треба увек имати у виду. Господ Исус Христос је рекао да иштемо најпре Царство Небеско па ће нам се све остало додати. Ако то имамо у виду данас, постоји могућност обнове земаљскога. Акo би искали небеско, онда би, по речима Господњим, добили и земаљско царство. А како то да се оствари, то треба знати. Дакле, владика Николај, који се много потрудио на спасењу народа српског, и на његовом окретању ка Богу, рекао је прво да се пробудимо, да се покајемо, да се очистимо па да се причестимо. Да се обожимо, сложимо и умножимо. Ето, то су наше могућности и у овом 21. веку, ако то човек зажели. Ако човек лута без животног циља, не зна зашто живи, зашто се родио и постоји, не зна ни циљ, ни пут до циља. Али ако се жеља јави у човеку, његовом бићу и души, да сазна за циљ живота, онда може доћи до пробуђења. Практично треба да се вратимо Богу. Значи, сви они који се нису пробудили из свог греховног сна, требало би да се пробуде, да иду поменутим редом и да би се причестили светим тајнама, били Божији и били са нашим прецима заједно у вечности. Свети Сава нас је учио православљу, значи истинитој вери, нарочито у беседи у манастиру Жича на Спасовдан. Увек су у мом бићу у сећању те речи Светог Саве „да вера буде чиста а молитва честа“. Да се чува светиња православна, јер ако веру променимо или ако је она начета неким нашим умовањима, то је за нас пропаст. Оно што нам је предато то треба да чувамо без икаквих додавања. Често кажем, ако је предавање, иди на предавање. Али ако је предавање са додавањем, немој да идеш на њега. Данас имате предавања са додавањима, а то није добро јер нам тако није предато. Предата нам је истина православља и треба њој да тежимо и да живимо према њој да бисмо постигли оно што је Свети цар Лазар остварио у Боју на Косову. Велике су то његове речи да је „земаљско за малена царство а небеско увек и довека“. Свети Кнез Лазар није поништио потпуно земаљско царство, већ му је дао одређену меру, стварну меру. Ако се човек закопа у земаљско, онда губи земаљско и небеско царство. Овде треба да радимо и да се трудимо, и да ти Бог дâ да имаш и да можеш другим да пружиш. И тако се човек истински богати. Једно је бити имућан, а друго је бити богат.
Прошло је неколико деценија од пада комунизма. Колико је то стварно променило наш народ? Да ли су Срби после деведесетих година више верујући?
- Памтим од своје треће године, памтим сандук мог прадеда на столу, имао сам око три године 1957. Памтим како је било када смо пошли у школу, како смо ишли да рецитујемо на празник Светог Саву, тад се то бранило, били смо прозивани, исмевани, негде су чак забрањивали деци да иду у цркву. У Старом Костолцу, долазили су учитељи па се хватали за руке да деца не могу да прођу али су постојали и родитељи који су били тврди и водили децу на рецитовање Светог Саве. То су тешко схватљиве ствари. Ти њихови активисти, који су то спречавали, то су људи жаљење. Како су они и њихове породице прошли у животу, то само они знају. Не може да се забрањује нешто што је наше, што су наш искони – православље, светосавље. Свети Сава је наш духовни родитељ, то је несхватљива личност. Наш покојни игуман Сава је рекао, његова дела ће се тек знати на Страшном суду, шта је он све урадио за српски народ и за православље, колико се он потрудио. Када је Свети Сава ишао на ходочасничка путовања на Блиски исток, Арапи, људи друге вере, говорили су – овакав хришћанин нам никад није долазио у посету. То је изузетна личност, од Бога изабран, света душа. Он је са седамнаест година одбегао, повукао се на Свету Гору, да почне своју припрему за ону мисију коју му је Бог наменио. Он је све то постигао и остварио. Самосталност Српске цркве, ко би то могао у оно време! Свети Сава је то могао јер је био такве побожности да су људи, који су имали шта да му дају и пруже њему и нашем народу, то давали. Све што је Свети Сава урадио по питању вере и живота, цар Лазар је то на Косову доказао својом крвљу. Не само он, него и сви витезови са њим. Кад ме неко пита шта да читам, ја кажем читај Нови завет и читај Царев завет, и Псалтир и то ти је пуна капа, ако то читаш – биће много добро.
Како да људи који тек крећу у Цркву или нису довољно прочитали, знају шта је православље са додатком а шта је оно што је исправно, истинито православље?
- Оно што је са додатком, то у души не носи мир, доноси немир и кување у желуцу. А кад читаш оно што је свето предање, то у души доноси мир. То је нека наука која није по Богу, него као да је по Богу а у ствари долази са друге стране. Све секте и јереси су руковођење Сатаном, то не може бити другачије. То је разлика у духу. Ми треба да имамо обзира према другим хришћанима, да имамо гостопримство према њима, али не можемо бити њихове вере. Имате причу из Приморја оца Јоила, где он каже да се у једној католичкој кући често чула бука, као да неко ваља пањеве, све тутњи, тутњи, тутњи. Они су позвали католичког свештеника да нешто уради како би се то смирило. И он је дошао тамо и очитава воду и кропио је, прскао том водом, простор. Међутим оно још више тутњи на тавану, по кући. После су звали фратра, њиховог калуђера, он је исто очитао воду, кропио, прскао, међутим још више тутњи. Једна баба, стара, забринута, каже – децо зовите свештеника од старе вере. И они позову нашег свештеника; он очита молитву, освешта воду и покропи, и све се смири. Ето видите како то иде. Значи то је питање благодати, питање вере, односно Благодати Духа светога. Ако ми радимо онако како је то прописано, ако Свете тајне вршимо и ове требе, читања, онда се вода више никад не квари, било да је велико освећење воде или мало освећење. Наравно, ако се прочита како треба и ако је свештеник спреман. То је доказ наше Свете вере. Покојни отац Петар Денковачки, када га питају тамо за некога свештеника шта да мислимо о њему, говорио је: ако му се држи вода, онда је у реду, ако освешта воду и она се више не квари, онда је у реду, има благодат. Ако чита православни свештеник, онда долази до водоосвећења воде и она се више не квари – даје јој се благодат Светог духа. А преко ових других то не иде јер је немају.
Значи постоји врло једноставан начин да људи то виде?
- То је најједноставнији, најпростији, начин како да се то схвати.
Живимо у тешким временима, дешавају се и глобални ломови, а паралелно са тим и ми у Србији смо увек у неким проблемима, притиснути са свих страна. У чему наћи наду? Да ли верници који овде долазе имају наду, или долазе код Вас да им Ви дате наду?
- Наша Света православна вера је наша нада. Вера и живот по нашој вери, то нам је нада. То је припрема за свако добро деловање. Ја кажем онима који ступају у брак: вера значи морал. Вера и православни морал, то вам је то, ако хоћете да имате стабилан брак. Ако сте се забављали неколико година или неколико месеци, онда треба да буде покајање, исповест, причешће па да онда буде венчање, а после да се трудимо да живимо побожним животом. Имате причу о малом мраву који је пошао на пут у хаџилук у Јерусалим. Кренуо је на тај дугачак пут и други инсекти, птице и животиње су му се ругали, говорећи му да тамо никад неће стићи, да га до Јерусалима очекују снегови, ветрови и многе друге препреке. А мрав је оћутао па им одговорио: знам ја то али је моја жеља да умрем на путу за Јерусалим. Е тако и ми треба да имамо ту жељу. Да се Богу вратимо и да Богу послужимо вршећи његове заповести. То је потврда љубави на делу. Наша дела и наше деловање говоре о нама. Може човек да има причу, а да нема дела. Није то то. Ако имамо православно учење и ако се трудимо да то испоштујемо на делу, онда је то то. Бог од нас то иште. Свети Никодим Српски у предговору књиге Јерусалимског типика пише да ће нам свемогући Бог за наше немоћи дати духовну моћ ако ми најпре покажемо труд. Значи свемогући Бог зна наше немоћи, а где није потребан труд. Хоћеш да идеш у Москву аутом, мораш да извршиш један озбиљан сервис аутомобила, то је велика километража. Ако је човек лењ за сервис, онда ће можда само стићи до Вршца, Румуније, а не до жељеног циља. Тако је и у свему другом: и на њиви, ливади, винограду, свуда је тако. Покојни игуман Сава прича овако, за неког човека из Клеоника, тад се орало са коњима. Намести плуг, све то угоди како треба, онда оде на њиву, на почетак стави плуг, коње, прекрсти се и пушта прву бразду. А земља се тресе под њим. Исто кад коси ливаду, наоштри косу, прекрсти се, пушта први откос, ливада се тресе под њим. То значи да су људи имали веру да ће то што почну и завршити. А шта данас рећи? Има и данас људи који су радни, вредни, упорни у овим неповољним условима, привређивања и остварења неког прихода. Људи се боре и тако треба да буде. Често кажем да је среће да ако неко има њиву, као овај астал овде, нека на њој све буде једнолично од приноса и за њих укућане и за пијац, да не буде разлике. Ту је Божији благослов. Ако ти за себе радиш неку здраву храну, а ово друго малтретираш (хербицидима, минералним ђубривима – п. р.) да пре сазри, ту нема Божијег благослова. Ту се грешиш, и не знаш шта си и какве последице изазвао, можда ћеш некоме скратити живот. Шта знаш ко ће наоћи на та твој производ који је унеколико затрован. Треба бити поштен, треба бити радан. Уздати се у Живога Бога, па колико Бог дâ. Господ је рекао: ако имате јело и одело, будите задовољни. Неки, каже, хтео је да узме милион евра од неког пројекта. Шта ће му и зашто толике паре, шта да ради са њима, да иде да се купа по светским морима, јури жене? Све је то познато и пролазно. Ко је то пробао зна ту пролазност и зна да ту нема среће. То није пут среће, него несреће, то је широки пут у пропаст. Каже владика Николај: замислите једну велику планину, а на врху планине је град. И од подножја до врха постоји једна стаза, стрмена и опасна, али води право у град. Имате пут широк који не води до града и мота вас око планине. Е то је широки пут овога света. А наш је пут православни: он је узан, потежак, ношење крста у ствари, али постижемо циљ, стижемо до града.
Да ли ти људи, који долазе у манастир код Вас, траже помоћ за себе и неке своје и проблеме својих најмилијих, и да ли неко од њих тражи помоћ за општу заједницу, друштво у целини?
- Они више долазе за себе и своје ближње који не могу да дођу. Средом се читају молитве за здравље оних који су болесни. Могу да дођу болесни или њихови сродници који остављају имена да им се помену на молитви. И тако оздрављају. Може и тако, директним читањем молитава светим лекарима, Светим врачима Козми и Дамјану и другим светитељима. А после их помињем на литургијама тако да се то дело заврши често пута оздрављењем. Ако човек има веру и покајање онда нема проблема. Ако је он сâм неактиван, онда треба да се потрудимо да га активирамо, пробудимо, да схвати ситуацију и зато је потребно одређено време. И онда се то понавља неколико пута, све док он не схвати своју ситуацију, значи треба да у себи види своју залуталост по питању вере. Прво да се пробуди, па да се каје, онда се посао завршава. Свака је болест Божија посета. Да се човек пробуди да би му Бог дао здравље и вечни живот. Здравље се даје човеку да може да се припрема за вечни живот. Да буде здрав, да врши закон Божији, да се труди у посту, у молитви у милости. Ако хоћемо да узрастамо у врлинама, у вери, нади и љубави, према Богу и ближњима, морамо да постимо, да се Богу молимо, и да имамо милост према ближњима. Постом до пола пута, молитвом до рајских врата стижемо, а милостињом куцањем отварамо рајска врата. Ако човек у том свом подвигу схвати да и преко прага не може без Бога, то се зове смирење, потпуно уздање у Бога. Његош каже: „нада нема право, до у Бога и у своје руке„. Веруј и ради; ако се човек након тога смири, онда га смирење уводи у рај. А љубав према Богу и ближњем човека одводи пред Божији престо и то је крај нашег пута и остварење животног циља – улазак у вечни живот, задобијање Духа Светога. То је циљ живота. То је рекао Свети Серафим Саровски, а то су пре рекли и други наши свети оци. Циљ живота је задобити благодат Светог духа, коју ми добијамо на крштењу. На крштењу добијамо опроштај грехова кроз свету тајну крштења, трикратним погружавањем у воду, у име Оца и Сина и Светог духа. То је опроштај грехова а после светим миропомазањем добијамо благодат Духа светога. Владика Николај каже, шта је најважније човеку да тражи од Бога – опроштај грехова и благодат Духа светога. Баш то што се добија кроз Свету тајну крштења и миропомазања. Ми се не васпитавамо у православљу како треба, оскудно се васпитавамо у православљу и зато ако човек греши, мора да има покајање, да се каје и да иште благодат Светог духа. А то се догађа после Свете тајне исповести и покајања. Човеку се, ако се искрено каје, даје благодат. И осећаш радост у души. Свети Јован Златоусти је рекао: покајање је радовање. И та духовна тема је лепо објашњења у прекрасној књизи Светог Јована Златоустог, коју је приредио покојни отац Периша Вранић, а коју сам читао 82-83 године.
Колико је тешко остати на правом путу? Колико људи, који су овде долазили и молили се и добили помоћ од Бога, захваљујући Вашим молитвама, остаје у вери и живи животом каквим би требало да живи? Или добију оно што желе па их више не видите...
- Од оних десет губаваца, један се вратио да благодари Богу, а да ли је тако и данас, треба знати. Али дођу људи после неколико година и кажу: био сам тад и тад, доживео сам то и то. Кад сам читао молитве за женидбу и удају, дођу после са дететом у колицима и причају како су се упознали. Значи има резултата, зависи од човека до човека, овде се чује шта и како треба то да се спроводи, верује и труди. Ако он прихвата тај наш програм, он ће остварити све што жели. Бог му то даје. Бог неће да посрами нас ако истину говоримо народу. Господ излази у сусрет нашим речима да би наш народ добио то што жели. Што је по Богу, то је истинито.
Молитва, пост, исповест, причешће, то је пут. Али како утицати на наше ближње који нису у томе?
- Можемо молитвом, ако смо ми пробуђени ако смо се причестили – Господе Исусе Христе Сине Божији пробуди створења твоја Јанка, Петра... пробуди их да сазнају и упознају Тебе јединог истинитог Бога. Да раде на спасењу својих душа, на припреми за вечни живот. И да им се дâ воље да се труде и да раде. Човек који је радан, он је много ближи Богу од оних ленштина. Ако се човек олењи, он се удаљава од Бога, онда га окупирају зли дуси. И он није свој. Зато се и каже: тежа је лењост него болест. Болест може да се пробуди, а лењост човека успављује. Ако је човек вредан, само га један ђаво искушава да то остави и батали, а ако је лењ, има више њих који га нападају: један ово, други ово, трећи...
Црква је под нападом од свог настанка а Српска православна црква је под нападом последњих година појединих медија, који налазе негативне примере како би се народ одвојио од вере. Овај свештеник је овакав, други вози скуп ауто… Шта одговорити њима?
- Цркву православну не треба гледати кроз грешне свештенике и калуђере, него треба гледати кроз свеце. То је суштина. Кроз свеце Божије гледај Цркву – то је наш домет. Гледајмо кроз Светог Саву, нашег духовног родитеља, кроз Светог преподобног Симеона Мироточивог, његовог оца, кроз Светог владику Николаја, кроз наше мученике: милиони у два светска рата, а још нису избројани мученици и у овом последњем рату. Ми смо страдални народ, Бога ради, Српства ради, нас убијају што смо православни Срби. Да нисмо православни, не би нас нико убијао. Свети Сава је рекао: ако је Србин, то се подразумева да је православан а не да је неко други. Оно што је православно, оно је од Духа Божијег. И бар тежњу ка Богу да има, кроз свеце, кроз наше преподобне оце, кроз наше манастире. „Манастири и криво гудало, то је српски народ очувало“, каже наша народна изрека. То су наша огњишта, чувари вере. Најважније је да се монаштво – калуђерство – у Цркви труди да побожно живи, да се држимо типика по питању постова, по питању богослужења, да се трудимо да тако чинимо. Калуђерство је савест Цркве. Оно је дужно да води рачуна о чистоти вере о уредности живота, да тако идемо напред. Док су епископи били по манастирима, то је било време далеко боља за нас. Они су имали калуђере око себе, а не нека друга лица, као данас. Најбогоугоднија је једна строгост у свештено-монашком животу православном, која се после преносила на народ. Некада се строже живело. Покојни наш игуман Сава причао нам је какав је некад народ био. Иде свештеник из манастира Рукумије где је служио до села Клеоника, а они копају кукуруз. Они клекну док он не прође, из поштовања. То су били велики молитвеници, ти свештеници су држали молитву непрестану. И том молитвом непрестаном се све освештава и ваздух и поља. И народ је то знао, народ је имао осећање поштовања, то је било страхопоштовање.
(Наставиће се)
Извор: HelmCast
