Мати Нина (Вера Јовановић, 1934 – 2021)
Светли гробови
Копоринско гробље смештено испод манастирске цркве која је посвећена архиђакону Стефану место је вечног починка мати Нине и оца Саве, духовника овог манастира од 1984. до 2015. године.
„Дал бејасте браћо моја драга,
дал бејасте Ви на гробљу када,
та на гробљу на голему,
та увек смо ми на њему.
„Светли гробови” Ј. Ј. Змај
Овако је о гробљима-градовима усопших писао Змај.
Копоринско гробље смештено испод манастирске цркве која је посвећена архиђакону Стефану место је вечног починка мати Нине и оца Саве, духовника овог манастира од 1984. до 2015. године. Била је његов црквењак, тј. сарадник-помоћник, модерним речником речено пи-ар манастира за контакте са јавношћу. Улазила је у олтар, имала сам ту част и задовољство да их познајем од 2008. године. Отац Сава и монахиње Нина, Евстолија, Сара, Параскева били су моја духовна породица, „оаза мира”, спокоја. Копорин је моја друга кућа, библиотека, која ме је увек са радошћу дочекивала и давала смисао и боју мом животу. Мој први текст у „Геополитици” (објављен је 28. јуна 2008.), настао је захваљући причи мати Нине. То чаробно ткање речи само сам ставила на папир... „Узми благослов од игуманије Агније“, сећам се да ми је рекла мати Нина. Послушала сам је, узела сам благослов од игуманије и чудо се догодило. Чудо јер код себе нисам имала средства за рад: диктафон, оловку, папир, фото-апарат. Ништа, осим жеље да причу мати Нине о Копорину и деспоту Стефану Лазаревићу стави на папир. После благослова, појавио се фотограф директно из Њујорка, који је радио за часопис Национална географија и управо тог дана је са својом сестром допутовао да се поклони моштима. Текст о манастиру Копорину глагољив, поетски надахнут добио је и свој наставак у следећем броју и повећао је тираж часописа Геополитика. Од тада сам постала новинар-колпортер манастира Копорин. Доносила сам им новине из Београда сваке суботе. Оцу Сави један примерак Политике а они су то братски делили и ишчитавали до следеће суботе. Мати Евстолија је волела да прати друштвене теме, озбиљну и духовну музику, новости из света издаваштва, а мати Нина је читала редовно Културни додатак Политике. И без Политике они су све већ знали: о ценама на пијаци, о културним дешавањима, како живе обични мали људи.
Мати Нина је дочекивала школске екскурзије, али и остале посетиоце манастира: академике, научнике, дипломате, лекаре, сликаре, уметнике, крунисане главе, али и пензионере. Све их је дочекивала, са осмехом и радошћу. Палила свеће за успешно положене испите студетима. Никада није поновила исту причу о светињи и Деспоту, у којој је боравила тридесетак година. Како учетиљица у световоном животу увек је водила рачуна о језику о којим говори и своја казивања обогатила би новим податком, информацијом, стихом. Слушали су је пажљиво, без даха, отворених очију и професор Владета Јеретић, др Живановић, Александар Карађорђевић, Вилијам Монтгомери... После њене приче о Копорину један мали дечак Стефан дирнут причом рекао је искрено, чисте детиње душе: „Мати, како си ти лепа“.
Мати Нина пленила је својом појавом, држањем, благим гласом... Говорила је као да казује стихове у даху, надахнуто, увек са бројаницама у рукама и благим осмехом на лицу – и питањем: Одакле сте ви децо? Средњег раста, имала је отмено држање и као лабуд јездила капелом и црквом и попут срне изгубљеном рају Јустина Поповића гледала својим топлим очима и сведочила својом причом васкрслога Христа. Мати је организовала читање молитаве за женидбе и удаје, за рођење код кивота Светог деспота Стефана. Мноштво тих људи доводила је до оца Саве преносећи своју тиху радост и веруј да ће све бити добро. Памтила је сву копоринску децу Софија, Сава, Стефан, Василије, Петар, Павле, Никола... која су долазила на свет благословом моштију Светог деспота Стефана и молитава оца Саве.
Академик Јеротић, говорила ми је мати, предлагао јој је да напишем књигу о копоронској деци како сведочанство о величини светиње.
Деспот Стефан је био красан витез, богобојажљив, храбар образован, послушан својим родитељима, говорила је мати Нина. „Децо треба да читате књиге то су реке које напајају свемир и дају животу, боју, смисао, радост... Волела је своје унуке који су студирали математику у Лондону и успешно привели крају. „Оче Саво, чекају Вас на молитви”, говорила би Нина. „Родитељи су дошли из Републике Српске”, а отац Сава би одговарао, благим гласом: Сад ћу Нино, сад ћу... Само да одахнем мало и попијем ову моју мученицу (кафу са мало шумадијскогх чаја).
Сваке суботе, дуги низ година, у 10 сати, ове две племените рајске душе, духовник и његов црквењак, чекали су ме испод крошње мирисне липе, која такође чува манастир, са ратлуком и чашом воде. И после поздрава, благослова и послужења – кренула су послушања: рад у башти и у цркви. Већ по потреби...
За први август 2015. везано је најтананије сећање на мати Нину, које греје моју душу и данас. Тада сам помагала у спремању цркве за славу. То је, иначе, једини дан у години када се отварају мошти за целивање вернима. Било је праскозорје, а у цркви су се чула само пуцкетања кандила и осећај мирис тамјана... и фреске као да су оживеле а деспот устао из свог саркофага да благосиља малу, вредну монахињу. Чуо се бат звона, у цркву улази отац Сава и као зрак сунца благослов шири око њена, почиње литургија и – нови дан.
Осмог августа 2015. упокојио се отац Сава, а првог октобра 2021. мати Нина. Сахрањени су заједно једно поред другог у рајском врту Пресвете Богородице. Отац Сава и даље прави своје књиге, а мати Нина говори о Стефану Високом и копоринској деци.
Вечнаја памјат мати Нини!
Весна Павловић
