пише: проф. др Јован Б. Душанић
После скоро две деценије недавно је у Београду поново боравио Анте Марковић. Овај догађај нашао се у центру пажње наших «независних» медија који су истицали да се ради о «једном од најпопуларнијих политичара свих времена са простора бивше СФРЈ», те да је «ту ласкаву титулу стекао брзим и великим повећањем животног стандарда». Не подсећа ли нас то на сличне успехе наших реформатора после 2000. године и да ли се поново ради о „причи са тужним крајем“?
Пре свега, треба рећи да су се реформе Анте Марковића, као и реформе у Србији после 2000. године, заснивале на истим принципима. У основи реформи од пре две деценије био је »Вашингтонски договор« који се управо у то време појављивао и који ће, нешто касније, представљати основу програма реформи великог броја привреда у транзицији, па и Србије. У свим земљама где је примењиван после почетних „фасцинантних успеха“ дошло је до слома привреда тих земаља и напуштања реформи заснованих на »Вашингтонском договору«. Ради се наиме о неолибералном програму радикалних економских реформи (које су разрадили ММФ, Светскa банкa и администрацијa САД) чији су основни елементи: стабилизација, либерализација и приватизација.
У широј јавности и данас преовладава уверење да је програм Анте Марковића био одличан економски програм који би нам брзо обезбедио «европски стандард» да није дошло до ратних сукоба у земљи. То за обичне грађане може да изгледа логично јер су плате само у првој години спровођења програма номинално учетворoстручене (за толико су порасле када се изразе и у немачким маркама - ДМ) али и реално удвостручене (у првој години спровођења програма курс динара према ДМ био је непромењен, а цене су удвостручене). Прецењен курс динара краткорочно је погодовао грађанима (увозне робе је било у изобиљу, а плате су се из месеца у месец номинално и реално повећавале), док је у исто време привредна активност све више малаксавала (за само годину и по дана спровођења програма Анте Марковића, дошло је до пада индустријске производње од 25% и раста незапослености за 18%) што је неминовно водило економском краху. Убрзо је у земљи дошло до хаотичног стања и тадашњи реформатори су то одлично искористили за тврдњу да су њихове „генијалне“ реформе онемогућене у тренутку када само што нам нису дугорочно обезбедиле толико обећавани „европски стандард“.
Међутим, проблем није толико у перцепцији обичних грађана, него у чињеници да и у нашој стручној јавности преовлађује сличан став, па смо после 2000. године поновили исту грешку. Будући да нисмо извукли праве поуке из реформи Анте Марковића, те смо остали у уверењу да су тадашње реформе које су нас приближавале „европском стандарду“ биле прекинуте „вишом силом“ – распадом СФРЈ, па смо почетком ове деценије поновили исту грешку и реформе темељили на истим принципима.
И реформатори после 2000. године (пружајући привид успешности реформи) омогућили су запосленимa „брзо и велико повећање животног стандарда» који не може дуго да траје. Досадашњи раст животног стандарда заснивао се, пре свега, на приливу средстава од приватизације (најатрактивнији део имовине прешао је у руке странаца) и новог задуживања у иностранству (спољни дуг, који је крајем 2000. године износио мање од 11 милијарди долара – и поред отписа 4,7 милијарди долара – значајно је повећан и данас износи преко 30 милијарди долара).
Уколико и садашњи „реформатори" успеју да нас увере да за наш економски колапс нису превасходно криве њихове погрешне реформе, те да их је светска економска криза онемогућила да нам обезбедимо толико обећавани „бољи живот“, онда је за очекивати да у будућности по трећи пут „станемо на исте граб(у)ље“. И онда ће, бар на овом примеру, бити у праву циници који за историју – учитељицу живота, кажу како нас она учи да од ње нисмо ништа научили.
Геополитика број 31 (23.6.2009.)
