Разговор водио: Слободан Ерић
Небојша Катић, економски консултант, аутор књиге Сурови нови свет, у интервјуу за Геополитику
Небојша Катић рођен је у Ваљеву 1955. Дипломирао је и магистрирао на Економском факултету у Београду. Био је финансијски директор радне организација Енергопројект–Енергодата и финансијски директор холдинга Енергопројект. Од 1992. живи и ради у Лондону као самостални пословни консултант. Редовни је колумниста листа Политика. У издању издавачке куће Catena mundi објављене су му две књиге: Из другог угла и Сурови нови свет.
Поштовани господине Катићу, молимо Вас да нам, укратко, дате оцену тренутног економског стања у Србији. Представници власти говоре да ће раст бруто домаћег производа у 2018. години бити 4%. Да ли овај економски показатељ, под условом да се потврди, даје основа за оптимистичке поруке које челници власти упућују јавности када говоре о развоју и будућности српске економије?
- Последњих десет година, са просечном стопом раста БДП-а испод једног процента, Србија је у стању ефективне рецесије. У том смислу, и период од 2009. до данас можемо сматрати још једном изгубљеном деценијом. По нивоу БДП-а по глави становника, Србија је данас само испред Албаније, Босне и Херцеговине, и занемариво је испред Македоније. Ако би се догодило чудо којим би српски БДП у континуитету растао само за један проценат брже него што буде растао бугарски или хрватски БДП, на пример, било би потребно нешто мање од четрдесет година да стигнемо Бугарску и нешто мање од предесет година да стигнемо Хрватску. Ови подаци можда најбоље илуструју степен заостајања Србије и потребу за радикалном променом економске политике.
Стопа раста БДП-а од четири одсто, којом се власт хвали, стопа је која Србију држи чврсто прикованом за дно Европе. Само би стопе раста од пет и више процената дале наду да би се позиција Србије могла битније променити. То је, бар за сада, у домену економских фантазија.
Свака страна инвестиција у Србији представља се као својеврсна економска победа. Да ли економски развој земље може бити обезбеђен ослонцем на стране инвестиције? Словеначки економски стратег, професор Јоже Мецингер, имао је резерве према страним инвестицијама, а и Ви сте о томе писали у једном јасном и аргументованом чланку под насловом Стране инвестиције, домаће илузије и БДП.
- Много пре скорашњег текста који сте поменули, у Политици сам 2006. објавио колумну Ко се није задужио, спасио се. У тексту сам покушао да упозорим на погубност ослањања на страни капитал као на основну полугу развоја. Као основа за тај текст послужила ми је изузетно запажена студија под насловом Страни капитал и економски раст која се појавила крајем лета те године. Реч је о студији коју су радили економисти ММФ-а предвођени Рагуарам Раџаном, у то време првим аналитичарем ММФ-а. Та емпиријска студија указала је на све ризике ослањања на страни капитал и показала да се брже развијају државе које мање користе инострани капитал од оних за које је то кључни фактор раста.
Наравно, на Раџанову студију нико није обраћао пажњу јер је била супротна доктрини која је превладала у Србији. Од тада па до данас, у Србији се ништа није променило. Србија наставља да игнорише глобалне економске процесе и искуства, да игнорише референтне анализе, и најважније, да игнорише властито искуство. Модел развоја, ако се о осмишљеном моделу уопште може говорити, и даље се базира на страним инвестицијама које се подстичу неселективним субвенцијама, као и на продаји свега постојећег странцима. То није пут развоја, то је пут потпуне колонизације.
Наша држава се, по Вама, непотребно задужује у страној валути како би финансирала инвестиције и буџетску потрошњу, а локалне елите прогутале су доктринарну удицу по којој се инвестиције и јавна потрошња морају финансирати само из „реалних извора“ – штедње или пореских прихода. И посебно је важно то што сте навели :да је мит о „реалним“ изворима потпуно демаскиран када су западне економије од 2008. ушле у циклус штампања новца какав никад раније није виђен. Зашто наша централна банка не користи монетарно-кредитне инструменте и кроз одговорно штампање новца не подстиче инвестиције и развој?
- Запад економска ограничења не намеће грубо, већ то ради вештим промовисањем економских митова који су постали идеолошки темељ модерне економске политике. Како би митови били питкији, они се проглашавају за истине око којих, тобоже, постоји стручни консензус. На тај начин се идентична економска политика намеће свим државама, без обзира на затечени ниво развоја и без обзира на стање у коме се различите државе и њихове економије налазе. Тако смо добили „Вашингтонски консензус“ који је данас широко познат и који је у великој мери демаскиран. Мање је познат тзв. „Нови макроекономски консензус“ који је, по мом мишљењу, још опаснији, а на чијим принципима данас почива глобална кредитно-монетарна политика.
У складу са тим „консензусом“, циљ централне банке се своди на обезбеђивање ценовне стабилности и прилагођавање каматне политике том циљу. У складу са тим, централне банке и финансијске власти не смеју се мешати у кредитну политику пословних банака, а поготово се не сме директно финансирати дефицит државног буџета. Централне банке зато морају бити независне, јер то је гаранција да ће инфлација бити под контролом. Инфлација тако постаје баук који се користи како би се спречила проактивна развојна политика. Отуда је боље да државе стагнирају и таворе уз ниску инфлацију, него да се убрзано развијају уз нешто већу инфлацију, каква, по правилу, прати убрзани развој.
Додатни мит који онемогућава брз развој малих држава почива на лажној премиси по којој се инвестиције могу финансирати само из штедње, дакле само из реалних извора. У том контексту, висина домаће штедње одређује и лимитира висину инвестиција. Како неразвијене државе имају низак ниво штедње, неопходно је да се оне задужују и увозе страни капитал како би прошириле своју инвестициону базу. (Узгред, занимљиво је и да ММФ никада не упозорава на опасност од ино-задуживања, осим када се као кредитор појављује Кина.)
Једном када се ове тезе прихвате и преточе у политику, неразвијене државе су пред избором – одрећи се убрзаног економског развоја, или се увезати у дужничку замку. Домаћа штедња је важна, али није кључна детерминанта развоја. Капацитети који у економији постоје, идеје и предузимљивост грађана, привреде и државе једини су прави лимити развоја. Раст се зато може подстицати домаћим новцем, усмереном примарном емисијом, као и кредитном контролом и усмеравањем банкарских кредита у секторе који доприносе развоју. Отуда се не треба плашити ни кредитне експанзије, ни примарне емисије, све док у земљи постоје слободни и неупослени капацитети и док се новац усмерава у инвестиције, а не у потрошњу.
Занимљиво је да сте Ви подвргли критици и монетарно-кредитну политику Централне банке Руске Федерације, односно, концептуално, економску политику Русије, која је изложена санкцијама. А повод за Ваш текст било је улагање руских олигарха у енглеске фудбалске клубове.
- Од 2013. до данас, просечна годишња стопа раста руског БДП-а мања је од једног процента. Тако лош резултат не може се објаснити западним санкцијама, јер је успоравање раста почело и пре увођења санкција марта 2014. Уз то, санкције које Русија трпи нису ни изблиза тако оштре да би могле оправдати такав пад руског БДП-а. Русија је држава која има велико унутрашње тржиште и има фантастичне ресурсе. Русија има континуирани и велики суфицит текућег биланса, а јавни дуг је три пута нижи од немачког (када се мери односом према БДП-у). Ако са таквим перформансама држава није у стању да покрене своју економију, то значи да она нема никакву развојну политику, или да је та политика потпуно погрешна. Неспорни успеси у аграру, које је Русија постигла захваљујући санкцијама, нису довољни да компензирају недостатак индустријске политике, и то је јасно видљиво. Стопа инвестиција у Русији је релативно ниска и страховито заостаје не само за Кином, већ и за Индијом, на пример. Отуда је бесмислено да руски олигарси улажу у стране фудбалске клубове и луксузне некретнине, уместо у руску индустрију. Још је бесмисленије да руска држава то толерише, поготово када се зна како је стечен капитал олигарха.
Велики допринос руској стагнацији даје руска централна банка која следи исти антиразвојни скрипт који сам већ поменуо. Да би сачувала ниску инфлацију и вредност рубље, банка већ годинама држи каматне стопе на нивоу који дестимулише инвестиције. Дисконтна стопа централне банке данас је изнад седам процената, иако је инфлација испод три процента. Таква каматна политика изазвала би рецесију и у економијама много моћнијим од руске, поготово данас, када се реалне каматне стопе на Западу крећу око нуле. Нејасно је и због чега је рубља под сталним притиском, када постоји континуирани суфицит трговинског и текућег биланса, дакле, када су девизни приливи много већи од девизних одлива. Пад рубље у том контексту може бити изазван само спекулативним одливима капитала из Русије. Уместо да те спекулативне одливе заустави ефикасним мерама капиталне контроле, централна банка то покушава каматном политиком, убијајући тако инвестиције. Тома Пикети процењује да би руске девизне резерве морале бити десет пута веће него што јесу, и да је огроман новац завршио на рачунима у пореским рајевима. Зашто руске власти то допуштају, меко речено, велика је мистерија.
Да ли је данас на делу не само криза српске економије, него и криза српских интелектуалаца – поред осталог и економиста, професора, економских стручњака, аналитичара и консултаната? Треба ли за стање у коме се налази држава и нација поставити питање одговорности, не само политичара и властодржаца него и српских интелектуалаца свих струка и усмерења?
- Иако постоје моћни спољни фактори чији се утицај не може занемарити, за економско и укупно друштвено стање примарно је одговорна домаћа елита. Чини се да су вишедеценијски процеси негативне селекције као и страховита емиграција довели до великог пада квалитета на домаћој интелектуалној сцени. Наравно, овако паушална оцена је неправедна према сјајним људима којих у Србији и даље има, али, нажалост, они не одређују стандарде у интелектуалном животу.
Провинцијализација и затварање дебатног простора, доминација кланова који ће мањак квалитета надокнадити клановском организацијом и лојалношћу, логичне су последице поменутих процеса.
Нема боље илустрације стања на интелектуалној сцени од онога што се последњих месеци дешавало око Српске академије наука и уметности. Ко је пратио полемике везане за избор нових чланова САНУ, морао је остати дубоко депримиран том тужном парадом домаћих сујета и нездравом атмосфером у институцији која би морала бити узор културног, па, ако хоћете, и отменог понашања.
Како бисте нам могли описати суштину тренутно доминантних трендова и просеца у светској економији, посебно економску политику председника САД Трампа, односно трговински рат САД и Кине? Јан Флечер, економиста са југа Америке, у интервјуу Геополитици 2011, рекао је да је једино решење за огромне разлике и дисбалансе у економији земаља и светској трговини – разумни и рационални протекционизам.
- Државе у развоју морају примењивати протекционистичке мере ако желе да убрзају индустријски развој. То некада није било спорно, али је постало „спорно“ раних деведесетих, када је неолиберализам тријумфовао. ГАТТ споразум који је уређивао правила светске трговине и који је претходио стварању Светске трговинске организације, допуштао је да неразвијене државе прибегавају разумном протекционизму, уважавајући чињеницу да развијени и неразвијени нису равноправни у тржишној утакмици.
Да је свеобухватна либерализација трговине погубна за неразвијене државе не виде само они који имају користи да то не виде. Кина је веома вешто, дискретно и селективно примењивала протекционистичке мере, избегавајући да дође под удар трговинских санкција. Тако је било до јуче, до промене администрације у САД.
Иако политика Трампове администрације делује конфузно, аматерски и пречесто бахато, она је рационална из угла америчких интереса. САД данас убрзано губе своју раније неприкосновену позицију, и мада су и даље највећа војна и политичка сила, економски примат је већ изгубљен. Кина данас има већи укупни БДП од америчког, ако се БДП мери на бази тзв. паритета куповних снага. Овде није реч само о величини БДП-а, већ и о квалитету и структури економије. Кина свој план да постане и највећа глобална технолошка сила до 2025. реализује стрпљиво, систематски планирајући своје потезе и координирајући своју економску и геостратешку политику. САД губе економску битку и сада покушавају да успоре Кину арсеналом протекционистичких мера, а царине су овде само један од сегмената. Чини се да САД више нису у стању да нанесу штету кинеској економији а да им се те мере не врате као бумеранг. Притом, Кина се не либи да узврти добро одмереним контрамерама. У сваком случају, реч је о потенцијално најопаснијем сукобу на глобалној сцени, а економске последице трговинског рата већ се осећају.
Господине Катићу, да ли мислите и верујете да наши људи могу да поврате самопоуздање и да Србија може у догледно време бити, ако не просперитетна, онда бар економски пристојна земља? Да би се достигао тај циљ, шта би требало, по Вама, укратко учинити, на плану економске политике и стратегије?
- Да би Србија постала економски пристојна земља, она прво мора постати пристојна земља у којој постоји цивилизовани дебатни простор. То подразумева прекид вулгарне политике манипулисања јавним мњењем, престанак систематског понижавања интелигенције најквалитетнијег дела популације, подразумева и промену амбијента у коме доминира полусвет. Србију данас напуштају не само они који желе да поправе свој материјални положај већ је напуштају и они који не могу да поднесу ту свакодневну тортуру полусвета, без обзира што нису економски угрожени. Увек се на Западу материјално боље живело него у Србији, али овакав одлив интелектуалаца никада нисмо имали. Превелик број грађана, поготово младих, доживљава Србију као државу без наде. Ако се такав доживљај стварности не промени, емиграциони таласи неће бити заустављени.
Економски трендови могу се променити само одбацивањем оних „консензуса“ које сам раније поменуо. Економска политика државе мора почивати на стратешком планирању развоја, што подразумева да држава мора бити ултраактивни актер, а не само креатор амбијента. У једном раду такву државу назвао сам државом која мисли. Овде се не могу бавити конкретним економским мерама, али верујем да ће читаоци у мојим текстовима пронаћи велики број предлога везаних за економску политику.
У издању издавачке куће Catena mundi појавила се Ваша нова књига, Сурови нови свет. Иако су у овој књизи сабрани текстови не само из економије већ и из историје, социологије, антропологије, политичке филозофије, какве поруке и поуке читалац може понети из сусрета са тим суровим новим светом, односно Вашом књигом?
- Моји текстови су песимистични и честа употреба ироније није помогла да у њих унесем бар минималну дозу ведрине или оптимизма. Још трагичније, стварност коју гледам око себе не даје ми повода да свој давно исказани песимизам ублажим или коригујем. Надам се да ће читаоци у књизи наћи велики број информација које су им можда промакле, као и да ће моје анализе помоћи да се стварност сагледа из мало другачијег угла од онога који медији у Србији, али и шире, намећу. Моја књига је, надам се, више позив да се мисли својом главом и гледа својим очима, него што је покушај да се читаоци индоктринирају.
У текстовима сам се бавио великим бројем тема које су обухватиле историју, геополитику, културу, религију, антропологију, психологију итд. Покушао сам, колико сам умео, да побегнем од фах-идиотизације, јер све је повезано. Само када имамо ширу, мултидисциплинарну слику, можемо боље разумети глобалне процесе и њихову логику. Колико сам могао да видим, књига се некоме допада, некоме не, али се, бар за сада, још нико није пожалио да му је било досадно да чита
Сурови нови свет.
Геополитика број 108, април 1919.
