Борислав Милошевић, брат Слободана Милошевића и некадашњи амбасадор СР Југославије, у интервјуу за Геополитику
Слободана не треба идеализовати, али је од самог почетка био сатанизован, затрпаван гомилама оптужби, лажи, пакости, клевете, од чега његово име треба очистити. Слободан није „изгубио“ Косово. А за собом је оставио документе – издвојићу два – створене управо његовом заслугом,
на којима и данас почива српска политика одбране виталних српских интереса: то су Резолуција 1244 Савета безбедности ОУН из 1999, која гарантује територијални интегритет Србије, и Дејтонско-париски споразум, којим се гарантују права Срба у Републици Српској. Нећу да будем патетичан, брат сам, али сам уверен да су суштински мотиви који су покретали Слободана били интереси земље, Србије и српског народа.
У Русији је недавно изашла књига о Слободану Милошевићу, „Непобеђени“, чији је аутор и приређивач Борислав Милошевић, брат покојног председника Србије Слободана Милошевића. Борислав Милошевић је својевремено био амбасадор СР Југославије у Русији. Борислав је такође био амбасадор наше земље у Алжиру. Службовао је још и у Француској, а у Москви, пре него што је постао амбасадор, био је директор представништва великих српских спољнотрговинских предузећа. Борислав Милошевић и данас живи у Москви. Објављивање књиге посвећене Слободану Милошевићу било је један од повода за разговор са њим.
Поштовани господине Милошевићу, недавно је на руском језику изашла књига „Непобеђени“, посвећана успомени на Слободана Милошевића, Вашег рођеног брата, чији сте Ви уредник и приређивач. Можете ли нам нешто више рећи о књизи „Непобеђени“, шта она садржи, као и мотивима издавача да је изда на руском тржишту?
- Морам да приметим: ја јесам, како Руси кажу, аутор-приређивач, извршио сам избор материјала за књигу, написао уводни текст... Али, књига има уредника − Јекатерину Глушик, књижевницу, публицисткињу, која је, као што уредници обично раде, понешто скраћивала, стилизовала, кориговала, за шта заслужује похвалу и сноси одговорност… Половином прошле године једaн тиражни московски левичарски часопис затражио је од мене чланак поводом 70-годишњице рођења Слободана Милошевића. У Русији многи, нарочито патриотски кругови, виде Слободана као живи историјски пример борбе за независност и супротстављања империјалистичкој политици светске хегемоније. У току рада над чланком повећавале су се амбиције, руководство часописа је постало спремно да без икаквих услова финансира брошуру, а затим и невелик зборник. Тако су у својеврсан зборник „Непобеђен“ ушла два интервјуа Слободана руским гласилима – московској „Правди“ из 1993. и листу „Завтра“ из априла 1999, који је приредио познати писац Александар Проханов. Посебну вредност књиге чине текстови из пера десетак истакнутих руских јавних личности: лидера политичких партија (Зјуганов и Бабурин), војника (генерал Ивашов), писаца (Проханов), државника (Примаков), научника (Нарочницка, Гускова, Мезјајев), покојног филозофа Александра Зиновјева. Аутори се осврћу на разне стране личности Слободана Милошевића – грађанина, политичара, руководиоца. Затим следи избор стихова руских како професионалних, тако и непрофесионалних песника. У Русији су један од силних одјека рушења Југославије и обрачуна са њеним лидером били и истински високоуметнички примери стихова, поема, песама, који изражавају гнев и протест због безакоња и цинизма „цивилизованог Запада“, и стид и осуду због равнодушности одговорних руских функционера према трагичној судбини нашег народа. Таква су и била и јесу осећања већине руског народа. Стиховима – снажним емоционалним акордом − ова књига се и завржшава.
Књига је илустрована. Поред фотографија Слободана с његовом породицом и сарадницима, а такође с појединим иностраним саговорницима, у њој су сјајни цртежи познатог кариратуристе Генадија Животова, који се односе на хашко „суђење“. Они упечатљиво изражавају чврстину и несавитљивост Слободана, и злобу његових непријатеља. Књига је изишла у више од 7.000 примерака, што је велики тираж. Неколико рецезената назвало је књигу спомеником Слободану Милошевићу у Русији.
Књига доноси сведочење и сећање на Слободана Милошевића познатих руских интелектуалаца, политичара и јавних радника. Побројали сте их. Како би се укратко могли резимирати утисци о Милошевићу ових доказаних пријатеља Србије?
- Достојно место Слободана Милошевића у историји нашег народа и светској историји виде сви. Храброст, људски интегритет, слободољубивост, патриотизам – његове су главне одлике. Наталија Нарочницка то изражава и емоционално, констатујући да је Слободан Милошевић био крв и месо свога народа, с његовим противречним трагањима, тежњама, илузијама, узлетима и падовима, и преживео је с њим најдраматичнија искушења. Био је истински лидер свог народа. Слобода се не добија, него се осваја. Српски народ се нашао у центру конфронтације светских сила за хегемонију у 20. веку, и, супротстављајући се налетима НАТО-а, Србија је бранила не само себе, него право свих држава да остану независне. Својим држањем и борбом у Хагу Слободан је бацио изазов „светском мангуплуку“, како је то назвао Александар Зиновјев, и постао светски симбол борбе против њега.
Како Ви оцењујете историјску улогу Слободана Милошевића, и као независан аналитичар, али и као брат покојног Милошевића? Да ли мислите да је Слободан Милошевић доносио исправне и адекватне историјске одлуке у односу на тадашње политичке околности у земљи и свету? Да ли мислите да је можда пропустио да нешто више учини, да ли је он сам мислио да је у неким ситуацијама било и бољих решења?
- Не постоји непогрешиви државник. Чинио је и грешке, вероватно је себи понешто и пребацивао. Нисам ја задужен за то да грешке тражим и идентификујем их. Историја ће то учинити ауторитативно. Она је непогрешива. Слободан је припадао оним државницима и политичарима који су стварали историју, покретали и усмеравали догађаје у једну или другу страну, био је самосталан, њиме нису управљале велике силе као многим руководиоцима не само новостворених држава на просторима бивше СФРЈ, него и руководиоцима водећих светских држава. После његовог рушења, руководство ДОС, и друга руководства Србије затим, покушавала су да на њега свале све грехе и промашаје у земљи, чак и десет година после. И данас, иако у нешто мањој мери. А одговорност за то би требало да сносе сасвим други људи. Слободана не треба идеализовати, али је од самог почетка био сатанизован, затрпаван гомилама оптужби, лажи, пакости, клевете, од чега његово име треба очистити. Слободан није „изгубио“ Косово. А за собом је оставио документе – издвојићу два – створене управо његовом заслугом, на којима и данас почива српска политика одбране виталних српских интереса: то су Резолуција 1244 Савета безбедности ОУН из 1999, која гарантује територијални интегритет Србоје, и Дејтонско-париски споразум, којим се гарантују права Срба у Републици Српској. Сва делатност Слободана била је непрекидна борба. Он је њу водио с различитим успехом, храбро и пожртвовано, али и тактично; на међународном плану био је истрајан и вешт преговарач. Он је учинио оно што је могао, и учинио је много, али снаге нису биле једнаке.
У српској јавности су постојала различита тумачења и оцене Милошевића као политичара. Западни медији су га оптуживали да је „националиста“, а опет многи у Србији да је „комуниста“, коме је „национализам“ и патриотизам средство за очување власти. Какав је био однос Слободана Милошевића према српском народу, према патриотизму, српству, Српској православној цркви? Који су га суштински мотиви покретали и као државника и као човека?
- Све те квалификације, називи, етикете, имају своје конкретне мотиве и циљеве, и у функцији су борбе против Слободана Милошевића. О њему је створен мит диктатора. Тај мит су исфабриковали Американци и његови српски противници. А он је заиста волео свој народ. Тежио је очувању СФРЈ у којој би живели сви Срби, али и сви Хрвати, сви муслимани и други; то је и говорио, није тежио стварању „велике Србије“, што му се приписује. Српску православну цркву је поштовао, подржавао је, схватао њен историјски значај за народ, за његово јединство. Односи Слободана с патријархом Павлом били су добри. То се јасно види из поступака самог патријарха, рецимо, из врло снажног писма Његове светости покојног патријарха папи Каролу Војтили. Могу ли бити јасније подржани интереси сопственог народа, него у том писму? И може ли један црквени поглавар говорити отвореније и више критички једном римском папи?
Да ли је Слободан веровао? Не знам, то је интимно. Наш отац је мени, одговарајући на моје прилично дрско скојевско питање о Богу, говорио „Ignoramus et ignorabimus“ („Не знамо, нити ћемо сазнати“, што се приписује Канту), а био је теолог. Нећу да будем патетичан, брат сам, али сам уверен да су суштински мотиви који су покретали Слободана били интереси земље, Србије и српског народа.
Колико је згнуснути след догађаја почетком деведесетих година утицао на Ваше породичне односе? Колико сте Ви и Слободан, због обавеза, стизали да говорите и о породичним темама? Шта је био предмет и тема разговора када сте се сретали у периоду када је Слободан Милошевић био председник Србије, односно СР Југославије?
- Разговарали смо углавном о послу. Мање о породичним темама. Ја сам све то време углавном радио у иностранству: у Алжиру, Француској, Русији.
Одакле сте Ви и Ваш брат понели тај недвосмислени патриотизам? У јавности се мало зна о Вашем оцу Светозару, који је пре Другог светског рата као теолог предавао „науку о вери“, а после Другог светског рата руски језик. Колико је отац у Вас усађивао тај морално-патријархални и патриотски систем вредности?
- Наш отац је био моралан човек. Био је конзервативан, скроман, није волео модерно. У књижевности тог времена ценио је Милана Богдановића, није волео Васка Попу. Сам је писао стихове. Пропали су, нажалост. Веровао је људима, никог није вређао или му нанео штету, а и сам је уживао поверење. Цитирао је, понекад, да би заштитио нечији углед и интегритет, логичку аксиому – лопов у сваком другом човеку види само лопова.
Ви сте у Русији веома уважаван и респектован као некадашњи амбасадор, аналитичар од знања и угледа, и руске телевизијске станице често Вас позивају да будете гост у њиховим веома гледаним политичким и информативним емисијама. Пошто дуго живите у Русији, како оцењујете руско-српске односе и перспективе унапређења наше међусобне сарадње?
- Мислим да српско-руски односи имају историјску перспективу развоја. Све више је веза, оне се шире, расте узајамно прожимање на економском, културном, просто, на људском плану. Економски односи имају перспективу развоја. Србија мора покренути управо развој да би изишла из садашње тешке ситуације. Ту Русија може одиграти велику улогу. Разуме се, инвестиције се не поклањају, треба наћи узајамно привлачне и обострано корисне пројекте. То је реално. Има снага које се томе супротстављају, нарочито код нас. Декларација председника Томислва Николића – оријентација и на Русију и на Европску унију − одговара интересима нашег народа. Али, то није лако. ЕУ је у кризи. А и пут у ЕУ води кроз НАТО. Наш народ то неће. Неће ни Русија.
У Србији се против чланова породице Слободана Милошевића, супруге Мирјане и сина Марка, воде кривично-судски поступци. Како оцењујте те поступке, као и медијску кампању која се води против породице Милошевић? Да ли супруга Мирјана и син Марко имају намеру да се врате у Србију, и да ли очекујете да ће нови председник Србије Томислав Николић искористити право амнестије како би се, како многи мисле, политички прогон и освета над породицом Слободана Милошевића окончали?
- Рекосте да многи мисле да је то политички прогон и освета над Слободановом породицом. И ја тако мислим. Медијске кампање у вези с тим често избијају у време важних догађаја у српско-руским односима, тако да кампање имају и антируску компоненту, против српско-руске сарадње, у смислу – ми их тражимо као преступнике, а Руси им дају уточиште. Што се тиче амнестије – зашто да не. Председник Николић тиме не би нарушио интересе земље. Напротив, то би било праведно. Можда се то не би свидело утицајном спољном фактору. Тај фактор хоће перманентну сатанизацију Слободана Милошевића.
Како оцењујете геостратешки распоред великих сила и односе снага у свету? Који су то доминатни правци и тенденције у глобалној политици, и како наша земља треба да се одреди према тим глобалним политичким и економским трендовима?
- Рушење биполарног система међународних оноса, распад СССР и распуштање организације Варшавског договора, уједињење Немачке, прокламовање „новог међународног поретка“ од стране Америке и покушаји реализације тог пројекта, довели су до дубоких промена у међународним односима. Данас је главна карактеристика тих односа неоимперијалистичка политика САД и њихових савезника. У глобалним светским процесима установљавају се нове везе и нормативи, нове мере утицања. Постоје „седморка“, „осморка“, „Г-20“, „БРИКС“, „Шос“... И та разноликост је позитивна. Али глобалног војно-стратегијског баланса нема. Нуклеарни баланс је довољан само за нуклеарно одвраћање, али то је мало. И саме те државе почињу да губе свој субјективитет и падају под контролу међународне финансијске олигархије. Иако је свет, по самој својој природи, многополаран, и то је нужно и неизбежно, у светским односима доминира политика западних држава, и кроз њих – светских финансијских кругова.
Разуме се, политика светске хегемоније, коју воде САД са савезницима, врло је опасна. Истина, она не може одлучујуће да утиче на Русију и Кину, али угрожава међународну стабилност и ствара све више проблема на разним тачкама земљине кугле. Сутра су не само могућни, него и врло вероватни нови освајачки ратови. И на Блиском истоку, у Сирији, и против Ирана, по којима америчко-натовски удари, пре или касније, изгледају неминовни. Треба видети колико ће „нови“ европски савезници Америке – француски социјалисти – бити лојални и дисциплиновани. Сумњам да се нешто битно може изменити.
Ситуација подсећа на стање уочи Другог светског рата, и према свему томе треба се односити крајње озбиљно и одговорно пред народима света. Мора се пружати отпор, политички али енергичан, без милиметра попуштања. То зло се неће решити само од себе. Као главни „извозник демократизације“ САД користе на Блиском истоку и разне регионалне факторе. Очигледна је растућа активност Турске, видљиве су аспирације обнављања Османске империје. То непосредно дотиче наш простор. Мислим да Србија треба да води што је могуће више независну политику, и сарађује са свим релевантним међународним факторима. Мислим да треба да закључи споразум о стратешкој сарадњи с Русијом.
На крају постављамо једно питање, које постављамо свим саговорницима Геополитике. Како оцењујете политичко, економско и социјално стање у Србији, односно стање нације?
- Србија преживљава тешка времена. Двадесет четири или више процената незапослених! То је врло озбиљно. Велики државни дуг. Производња и наука – у паду. Духовна криза. Идеала нема. Данас у Србији више људи умире него што се рађа. Истина, пре три-четири године држава је донела програм стимулисања рађања, али он се не испуњава, Влада тврди да држава нема пара. Ваљда ће нова влада наћи новац за извршење програма животно важног за народ. Да би Србија сачувала своју национално-културну самобитност, уверен сам да је неопходан духовни преокрет. То се не односи само на политику (иако, у првом реду, на њу), него и на наш лични систем вредности. Не сме се допустити духовно гашење народа, нужан је препород пасионарности. Данас је више пасионарности у Републици Српској него у Србији. Пре свега, нама је нужан програм и политика развоја, независног развоја, уз подршку у помоћ Русије, Кине, Европске уније, коју треба тражити, а не „политика“ бесконачних уступака ради тога да земља по сваку цену уђе у Европску унију.
Руски инвестициони кредити
Како оцењујете реализацију руског инвестиционог кредита Србији?
- Русија је 2010. Србији дала инвестициони кредит од милијарду долара. Део тог кредита, у износу од 200 милиона долара, био је намењен за покривање буџетског дефицита. И он је исплаћен. То је, тада, била руска подршка српској влади. Осталих 800 милиона треба да буде уптребљено за реконструјцију српских железница. Укупно пет важних пројеката, међу којима су нпр. пруга Ваљево−Лозница и реконструкција српског дела пруге Београд−Бар, треба да буду потписани онда када буду завршене припреме. На нашој страни то је, углавном, израда пројектне документације, а на руској страни то је доношење одговарајућих одлука руског министарства финансија. На нашој страни треба убрзати израду пројектне документције, што може да се ради сукцесивно, не мора све одједном. Али треба брже. Руска страна то очекује. Разуме се, израда пројеката кошта, и ти трошкови такође могу да „уђу“ у кредит. Код нас, вероватно, има фактора који би хтели друге инвеститгоре у српским железницама, а не Русе. Међу њима није бивша српска влада, која је радила на остварењу кредита. Надајмо се да ће нова влада то енергичније решавати.
Геополитика бр. 53, јун 2012.
