Мануел Оксенрајтер, оснивач и главни уредник немачког магазина „Cuerst“, говори за Геополитику
Ситуација у Немачкој је таква да мејнстрим политика, све партије у Бундестагу и наша влада учествују у реализацији болесне политике чије су последице несагледиве, будући да изабрани политичари постављају питање да ли уопште имамо националне интересе и при том констатују да их можда више немамо, да више и нисмо Немци већ Европљани, и да морамо да следимо интересе Брисела.
Разговор водила: Биљана Ђоровић
Мануел Оксенрајтер, оснивач и главни уредник немачког магазина „Cuerst“, својим увидима у суштину и смисао догађаја и процеса у свету, уноси зрачак светлости и истине у медијску помрчину коју стварају мејнстрим медији у Немачкој. Мануел Оксенрајтер био је један од учесника округлог стола о Сребреници, посвећеног књизи професора Едварда Хермана и сарадника, аутора књиге „Масакар у Сребреници: докази, контекст, политика“, одржаног у Руском дому у Београду априла ове године. Његов извештај са овог скупа, објављен у магазину „Cuerst“, изазвао је бројне реакције читалаца, чији одјеци у Немачкој још увек трају.
У време у ком су новинари трансформисани у ПР менаџере и пропагандисте све гнуснијих потеза Светске владе, Ви сте сократовски посвећени трагању за истином што је, рекла бих, Ваша мисија и уређивачки концепт магазина „Cuerst“.
- Утврђивање истине је централни задатак нашег магазина чија је методологија подређена том циљу: одлазак на лице места и самостално истраживање, уместо да чекамо да мејнстрим медији дају своје коментаре и „извештаје са лица места“. Сам назив магазина „Cuerst“ („Први“) за нас има двоструко значење: медијско, у смислу да желимо да будемо први који ће истинито, објективно сагледати догађај и пружити истиниту информацију, док је друго значење подједнако важно за нас и подразумева да сагледавамо смисао одређених дешавања из угла наших, немачких, интереса. За странце ово може деловати необично и чудно, будући да страни новинари у разговорима са нашима говоре да догађаје тумаче са становишта утицаја на интересе њихових земаља, док је у Немачкој нормализовано да наша политика буде стављена у службу западних, европских и трансатлантских интереса. Немци ће вам у том контексту рећи: „Па, знате, морамо да пазимо на интересе САД или Британије, на израелске интересе, на пример“. Због тога наш наслов сугерише да ми процењујемо догађаје из угла немачких интереса, инсистирајући на објективном извештавању и коментарима.
У ком смислу се немачки интереси разликују од интереса Европске уније и због чега постоји проблем да се они сагледају, особито уколико је извештавање засновано на чињеницама а не симулакрумима Новог светског поретка, који догађаје обликује по мери својих планова форматизујући перцепцију, ставове и уверења популације у свеопштој помами за производњом реалности по мери паклених планова моћи?
- По мом мишљењу, није само немачки интерес у супротности са интересом Европске уније, већ је то случај са сваком појединачном земљом, чланицом ЕУ као и са сваком земљом која жели да постане чланица ЕУ. Очигледно је да у опису интереса Европске уније није заштита интереса људи, већ планиране агенде моћи. ЕУ и Брисел теже да се спољна политика води у Бриселу, да се суверенитет за вођење спољне политике измести из појединачних земаља и преда Бриселу, што није у интересу народа који су део ове заједнице. Актуелна ситуација у вези са Сиријом је у том смислу веома индикативна и јасно је да европски парламент и комесари подржавају вашингтонску политику. Није, међутим, у интересу народа Европе да подржавају насилне промене режима у земљама као што је Сирија, која је успешно сарађивала са европским земљама. Оно што се сада дешава није у интересу ниједног јединог народа Европе, што значи да је спољна политика ЕУ супротстављена интересима народа. Проблем је тај што су медији прерасли у корпорацијске конгломерате, увезане економски и политички са центрима моћи, и ви данас не можете у немачким мејнстрим медијима да пронађете ни трачак сумње који би проблематизовао званичну политику. Попут мантре се понавља да су интереси Немачке подударни са интересима ЕУ, а понекад можете и да прочитате како у реалности више и не можемо да оперишемо са категоријама каква је „национални интерес“, што, разуме се, није тачно јер би се тиме потрле националне културе, националне вредности, везе и континуитети, као и интереси који не би смели да тек тако буду избрисани гумицом и жртвовани у процесу еуро-инжењеринга који промовишу и спроводе бирократе Европске уније.
Агенда новог светског поретка се незаустављиво спроводи и сада смо у прилици да видимо да се владе успостављају са циљем њеног спровођења, а не са циљем унапређења сопствених земаља и народа. Интереси народа, па и судбина људске популације, нестају као конститутивно и битно обележје политике.
- Апсолутно се слажем са том оценом. Ситуација у Немачкој је таква да мејнстрим политика, све партије у Бундестагу и наша влада учествују у реализацији болесне политике чије су последице несагледиве, будући да изабрани политичари постављају питање да ли уопште имамо националне интересе, и при том констатују да их можда више немамо, да више и нисмо Немци већ Европљани и да морамо да следимо интересе Брисела. Наравно, иза тога стоји неолиберална агенда уништења националних држава. Актуелне дебате које се у ЕУ воде око кризе евра су под великим утицајем банкарских интереса и одвијају се у Бриселу, и одлуке се доносе од стране комесара ЕУ који нису бирани вољом народа, већ логиком банкарских и других интереса елите. Политичка моћ се све више концентрише у Бриселу и налази се у рукама оних који немају мандат од стране народа. Одузима се моћ националним државама у којима расподела снага зависи мање-више од демократских процедура, и централизује се у Бриселу, који не поседује никакав демократски кредибилитет.
Налазимо се у парадоксалној ситуацији у којој се показује да они који су спроводили денацификацију у Западној Немачкој сада увлаче Немце у процесе који припадају пројекту по циљевима сличним онима због којих је денацификација била уведена, премда je другачијe рационализoвана.
- Ово је веома интересантно питање и одговор захтева поглед уназад на 1949. годину када је основан НАТО. На питање једног новинара због чега је основан НАТО, лорд Исмеј (Lord Ismay), британски лорд и политичар, један од оснивача НАТО-а, одговорио је: „Постоје три разлога за оснивање НАТО-а: 1. да задржи Американце у Европи; 2. да држи Русе ван Европе; 3. да држи Немце доле.
И, наравно, након колапса источног блока пропуштена је прилика да се НАТО распусти јер су, по мом мишљењу, сва три разлога о којима је говорио лорд Исмеј и даље агенда политке Запада. То је видљиво када посматрате на који начин се немачки политичари понашају када су у посети Вашингтону, особито они који се декларишу као лево оријентисани. Јошка Фишер, и те како познат у Србији, није никакав национално оријентисан политичар, како се обично о њему мисли, већ управо супротно: он припада радикалном левичарском крилу унутар које делује група коју називају „антинемачком“ која отворено говори да делује против своје земље, што истиче као своју дужност и обавезу зато што је Немачка радила тако много ужасних ствари током Другог светског рата а и раније, као и због своје милитаристичке традиције. И, шта се на крају дешава: Немци бомбардују Београд 1999, али не под вођством националиста већ антинационалиста, који овде наступају под паролома уништења такозваног „српског национализма“. Ове снаге у актуленим дебатама везаним за кризу евра наступају са позиција неопходности одустајања од националног суверенитета Немачке и његове предаје Бриселу. Премда заступници ове оријентације не говоре отворено о томе, већ апострофирају финансијски сектор, јасно је да би се предаја суверенитета наставила на подручју спољне политике и полагано пренела и на сва остала подручја традиционално везана за суверену националну државу. Занимљиво је да је јавни мејнстрим дискурс потпуно непроблематично прихватио ту идеју: мејнстрим партије и политичари, медији не виде ништа лоше у губљењу права која проистичу из националног сувернитета и његове предаје Бриселу, што је суштински неопходно проблематизовати јер се овде не ради о национализму већ о демократији. У националној сувереној држави грађани гласају за представнике у својој влади и парламенту, али не и за комесаре у Бриселу који су изабрани од политичке елите, чиме се демократска права грађана у суштини поништавају.
Да ли присуствујемо последњим данима Европске уније услед кризā које је потресају, и какав је став Немаца по питању ове заједнице?
- Немци се осећају веома добро у Европској унији, по мојим увидима нису против те зајденице; међутим, Немце није нико питао за мишљење када је евро заменио немачку марку управо због тога што су политичари знали да је у то време 70-80% Немаца било против евра. То игнорисање и непоштовање воље народа сигурно није допринело имиџу Европске уније, а и данас већина Немаца сматра да је увођење евра било велика грешка и веома је критична према Европској унији, што не значи да Немци себе не сматрају Европљанима. Бити Европљанин не подразумева да морате да подржавате Европску унију, а у основи мислим да је контрадикторно. Размотримо ситуацију у Грчкој: људи демонстрирају и видимо да су почели да спаљују немачке заставе и почињу да криве Немце који сада играју одлучујућу улогу у финансијској трансформацији Европске уније. Европска унија не обезбеђује социјални мир и поредак већ супротно томе: она урушава социјални и економски поредак, доноси насиље и доводи људе у стање сиромаштва, што је сасвим супротно од онога што су обећавали мејнстрим политичари и медији. Ја сам веома сумњичав према могућности краја Европске уније зато што Брисел и његове ортократе које брину о брендирању, паковању и продаји пројекта располажу механизмима који им обезбеђују релизацију даљих планова, али ме радује што се на челу Србије нашао човек који не налази да је ЕУ оно што нема алтернативу и Срби би требало да буду стално свесни опасности која им се приближава у облику ове „безалтернативне“ опције.
Када погледамо шта се сада догађа на Косову и каква је позиција Срба, можемо само да констатујемо да је то велика срамота за Европску унију и можемо се само надати да Срби могу да виде разлику између политичке елите и политичких структура, које се понашају на веома насилан, чак криминални начин, и народа, који те акције не подржава. Убеђен сам да би било какво непристрасно испитивање јавног мњења у вези са учешћем у војним операцијама НАТО-а показало да се већина Немаца томе снажно противи, али постоји изразита усаглашеност и политичке позиције и опозиције по овим питањима. Постоји дакле, велика разлика између народа и политичара.
Били сте један од учесника округлог стола посвећеног књизи професора Едварда Хермана и сарадника, аутора књиге „Масакар у Сребреници: докази, контекст, политика“, одржаног у Руском дому априла ове године, о чему сте објавили опесежан извештај у свом магазину „Cuerst“. Каква је била рецепција овог Вашег текста који је бацио снажно светло на пропагандну природу институционализоване лажи о наводном геноциду у Сребреници?
- Веома је интересантно било пратити рецепцију овог текста, будући да се ради о питању које подстиче поларизацију. Најпре треба знати да је већина читалаца чула за ову страну приче по први пут у свом животу. Петнаест година мејнстрим медији им пуне главу о стравичној ствари која се десила у Сребреници: о геноциду над цивилима и „највећем злочину почињеном у Европи након Другог светског рата“, тако да је било много људи који су једноставно били шокирани. Било је читалаца који су протествовали на веома снажан начин и са некима од њих одржавам сталну преписку, што сматрам делом посла који морамо да радимо. Не мислим да је наш задатак да људима говоримо ствари које би желели или које очекују да чују, већ је наш задатак да говоримо оно што мислимо да је истина. Друга група читалаца је веома снажно реаговала својом подршком тексту и био сам изненађен колико је много људи написало: „Хвала вам много што се коначно о случају Сребренице говори на објективан начин у коме се износи и друга страна“. Оно што ја сматрам веома битним за Немце је да разумеју да кампања у вези са Сребреницом и константна кампања против српског народа нису нешто јединствено, већ представљају пропагандни образац за вођење неоимперијалне политике. Акције које се воде против Сирије и оне које су вођене против Либије одвијају се по истом сценарију. Један од најновијих примера је тзв. масакр у Хули за који је Запад, одмах после трагедије у којој је страдло око сто цивила, међу којима и жене и деца, беспоговорно оптужио сиријске власти и сиријску армију. Питање које ја постављам јесте: како је могуће да Запад безупитно зна шта се догодило пре било какве истраге, пре било каквог испитивања очевидаца овог догађаја! Наше владе, наши политичари, наши медији знају да је сиријска војска одговорна за ова дешавања и да су они позвани да тим поводом предузму одговарајуће акције.
Пре присуствовања скупу посвећеном Сребреници, знао сам да истина о том догађају није оно што нам је „откривено“ у Хагу, нити оно што су нам представиле наше владе, и било је за мене веома драгоцено да сазнам до каквих су доказа и сазнања дошли експерти који се баве темом масакра у Сребреници. Мислим да би ови експерти требало да имају свог гласноговорника у Европи који би континуирано презентовао доказе и резултате рада народу, који би онда могао да се увери да је званична верзија догађаја у Сребреници из јула 1995. у највећој мери конструисана. Мислим да је конференција која је одржана у Руском дому била изузетно добро организована и да је њен значај далекосежан, и сматрам да би требало да постане модел по коме би биле организоване сталне конференције које би биле посвећене сличним инцидентима, како би у сваком поједином случају могла да се покаже методологија освајања света.
Инвентивност и креaтивност нису занемарени када је у питању делатност НВО сектора као најважније нити у мрежи Новог светског поретка. Сребреница је постала симбол српског зла и неупитни разлог за интервенције снага „добра“ у циљу спречавања да се овај „највећи злочин после Другог светског рата“ нигде у свету не понови.
- „Благодети“ тзв. „цивилног друштва“ осећају се у читавој Европи и ви нећете нигде чути ниједну једину сувислу критику онога што се дешава под окриљем „цивилног друштва“. Неопходна је међутим критичка анализа онога што се догодило са „цивилним друштвом“, након што је преотето од суштинске демократије, као система у коме се народ пита о политичарима, влади и политици, и предат НВО сектору, који осваја све већу власт и који је свеприсутан. Међутим, ове организације нису суштински невладине зато што их по правилу финансира нека влада или фондација која почива на моћним интересима, као и због тога што делују на имплементацији неоимперијалне агенде. То се показало и у вези са Сребреницом, када је невладина организација „Центар за политичку лепоту“, са намером да на „уметнички“ начин форматизује перцепцију људи, поставила велики „Споменик срама“ испред Брандербушке капије у Берлину, на месту где се окупља највећи број домаћих и страних туриста, које свако ко дође у Берлин посети и где направи фотографије. „Споменик срама“ је направљен у облику два слова: УН (скраћеница за Уједињене нације) испуњена са 16000 ципела или 8000 пари ципела, што симболизује исто толики број сребреничких цивилних жртава. Споменик срама „обраћа“ се УН поруком: требало је да бомбардујете Србе много раније и требало је да реагујете много насилније, како бисте заштитили босанску муслиманску популацију. Људи из ове невладине организације су током трајања поставке разговарали са пролазницима и „експертски“ им пружали информације и објашњења потенцирајући да зле УН нису реаговале док су „зли Срби“ нападали невине цивиле. На тај начин ова НВО је емоционално деловала на људе са амбицијом да постану много отворенији за „хуманитарна бомбардовања“. Утицај на јавно мњење путем емоција је тако допунио медијску пропаганду и фотографије са лица места утицаће и на пријатеље и познанике људи који су их снимили, чак и на оне који немају поверења у политику владе. Непосредно пре поставке „Споменик срама“ иста НВО је поставила изложбу испред Рајхстага, немачког парламента: макете две бомбе које су, по мишљењу креатора изложбе, морале да у свом правом издању буду употребљене против српске милиције и армије како би их спречиле да изведу масакар у Сребреници. Осим ових изложби, НВО праве филмове, држе говоре и користе разне креативне поступке како би утицале на свест и подсвест људи. Рад НВО сектора показује се у највећем броју случајева као активност усмерена на оправдање и нормализацију политике агресије коју спроводе владе европских земаља. У Немачкој овакав начин деловања има велики утицај зато што Немци не желе више да сносе одговорност за лоше ствари које се дешавају у свету и желе да ураде нешто добро за човечанство, а на овај начин су заправо обманути а да то нису у стању да сагледају. По мом мишљењу, НВО сектор обавља најважнији посао за Владу. У прилици смо да пратимо на који начин НВО сектор реагује у вези са Сиријом и како је раговао у вези са Либијом, а њихова активност је непрекидно усмерена и на Русију, у смислу континуираног критиковања Путина и Русије. Мантра о кршењу људских права, непостајању слободе говора и слободних медија у Русији је у непрекидном погону, чиме припремају терен за реализацију владине политике. Сматрам НВО организације најопаснијим по опстанак демократије, будући да народ не одабира припаднике ових организације. Оне су једноставно ту, мејнстрим медији им посвећују огромну пажњу, подржане су од Владе и мејнстрим политичких партија и веома су моћне и опасне.
Декласификована документа и бројна истраживања историчара откривају међу финансијерима Трећег рајха бројне индустријалце и банкаре из света који су након рата неометано наставили да послују, енормно увећавши своје богаство током Другог светског рата. Да ли су ове чињенице доступне Немцима, и на који начин су анализиране у интелектуалном дискурсу?
- Не, те чињенице у Немачкој једноставно не постоје.
Како то објашњавате?
- У Немачкој, у мејнстрим медијима и политици, не очекује се да много знате о сопственој историји. Све што би могло да поремети званичну и поједностављену слику наше прошлости не добија простор ни у медијима ни у политичком дискурску. И ја вам могу рећи да сам увек импресиониран знањем и умношћу колега из страних земаља, особито колега из Београда. Што се тиче Унивезитета, уколико студирате историју, и професори и студенти знају да су у великој опасности ако почну да трагају за подацима који би могли да баце додатно светло на официјелну историју, и да ће у најмању руку имати велике проблеме и невоље ако то буду чинили. Због тога они то ни не раде, па је посао таквог истраживања могућ само у оквиру алтернативних медија и интернета. Али, нажалост, то се не односи само на немачку прошлост, већ је обавезујуће и за садашњост. Да ли мислите да ће било који мејнстрим медиј известити да је одржан састанак Клуба Билдерберг? Разуме се да неће. То се, једноставно за Немце не дешава.
Заиста?
- Да, тако је. Уколико се таква вест и појави, она се формулише у смислу да је тај и тај теоретичар завере изјавио о наводном одржавању састанка, али нико се не усуђује да извештава и истражује било шта у вези са овим састанцима или сличним окупљањима елите, њиховим организацијама, тајним друштвима и слично. Ја сам чак убеђен да мејнстрим новинари ни не знају за постојање таквих организација. Када је „Cuerst“ известило о одржавању Минхенске конференције о безбедности, годишњој конференцији НАТО-а којој присуствују најутицајнији политички кругови Запада као и финансијска елита, сви су били запањени над чињеницом да је у питању скуп у приватној организацији, коме, међутим, присуствују и званичници владā и државā. Та конференција се одржава пред нашим носом, а мејнстрим медији не истражују и не извештавају о томе. Моје је мишљење да власници медија и издавачких кућа такође присуствују овим конференцијама и да је на тај начин истраживање у старту онемогућено. Ми у нашем магазину немамо такве препреке, тако да слободно извештавамо и истражујемо, што нас, међутим, доводи у позицију да упиру прстом на нас као на „теоретичаре завере“ и чудаке, а можда и психотике, што такође спада у стандардну методологију одвраћања од истинског истраживања, која, на њихову жалост а на срећу читалаца, у случају магазина „Cuerst“ не даје никакве резултате.
Геополитика бр. 53, јун 2012.
