Др Мирослав Перишић, директор Архива Србије
У невидљивој зони глобалне политике једна од највећих битака данас се води за документа. Ко има документа, а тиме и кључеве од историје, тај на основу прошлости пројектује не само сопствену, већ и туђу будућност.
Разговор водила: Невенка СтојчевићОткада је из Института за новију историју Србије на чело Архива Србије 2007. године дошао др Мирослав Перишић, историчар и аутор више књига и истраживања, сређивање и обрада архивске грађе српског порекла ван границе Србије постали су један од неколико његових приоритетних, стратешких пројеката. Радећи на сређивању и обради грађе при Српским православним црквеним општинама (СПЦО) у Трсту, Бечу, Сент Андреји и у Дубровнику, стручњаци Архива Србије дошли су до ексклузивне грађе и одлучили да је прикажу јавности. Недавно је у здању Архива Србије у Београду отворена изузетна изложба под називом „Култура Срба у Дубровнику 1790−2010“, која је из више разлога изазвала велику пажњу јавности. Био је то повод да са господином Перишићем разговарамо о значају чувања архивске грађе за српски народ и државу.
„Архиви су чувари памћења, изворишта сазнања, баштиници култура и идентитета. Архивистика је у свету постала филозофија, а по свом значају архиви спадају у најужи круг најзначајнијих државних институција. Вредност свега што се у њима налази је материјално неисказива. У невидљивој зони глобалне политике једна од највећих битака данас се води за документа. Ко има документа, а тиме и кључеве од историје, тај на основу прошлости пројектује не само сопствену, већ и туђу будућност. Зато је за нас веома важно питање где ће бити смештен будући архив Хашког трибунала, на основу кога ће се писати историја распада Југославије, анализирати улоге свих учесника у њеном распаду, као и узроци крвавог прекомпоновања балканског простора на крају 20. века“, каже на почетку разговора др Перишић.
Шта сте овом изложбом хтели и успели да покажете везано за историју Срба у Дубровнику?
- Архив Србије је најпре 2009. године са италијанским установама културе и СПЦО из Трста приредио изложбу „Људи Светог Спиридона. Срби у Трсту 1751−1914. године“, коју је на тврђави Сан Ђусто у Трсту видело више од 50.000 посетилаца. Изложба „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010“ је нови највидљивији резултат свеобухватно осмишљеног пројекта Архива Србије на заштити, сређивању и обради архивске грађе српског порекла ван граница Србије. Ова изложба је резултат двоипогодишњег стручног рада на сређивању архивске грађе СПЦО у Дубровнику, где смо на тавану парохијског дома који се налази у палати Бонда у старом језгру града пронашли веома значајна документа о историји Срба у Дубровнику. Она сведоче колико је била моћна култура Срба у Дубровнику.
О каквим се конкретно документима ради?
- Међу значајном архивском грађом нашли смо документа о градњи српских православних цркава – на Посату, на Бонинову и у старом граду почетком и током 19. века, затим о оснивању и раду двеју српских школа за децу православне верисповести, о два српска православна гробља, о српским породицама, значајним личностима, завештањима, институцијама, друштвима, и много чему другом што омогућава да продубимо сазнања и доприноси потпунијем разумевању историје Срба у Дубровнику. Била је то добра основа и подстицај за идеју о изложби која је добила нову димензију када нам је отац Горан Спаић, парох цркве у Дубровнику, показао богату колекцију икона, литургијских предмета, сребрнина, заветних дарова, портрета...
Посебност ове изложбе су и оригинални рукописи дубровачких писаца за које се није ни знало да постоје. Где сте њих нашли?
- Посебна вредност ове изложбе је у томе што се сви њени експонати виде први пут. Није то изложба већ обрађених и пописаних експоната из неког од депоа музеја, већ оних који су недавно истражени, заштићени, сређени и обрађени, а онда приказани јавнсти, уз обиман каталог рађен са амбицијом да надмаши досадашње стандарде. Несумњиво је да је током сређивања и обраде архивске грађе у Дубровнику најузбудљивије било када смо у „брду“ несређене а, пожртвованошћу појединаца, сачуване архивске грађе, пронашли оригинале рукописа књижевних дела Ива Војновића, Светозара Ћоровића, Андра Мурата и Андре Гавриловића. У питању су дела „Смрт мајке Југовића“, „Зулумћар“, „Селим паша“, „Дубровник и Вук Караџић“. То има немерљив значај за српску културу у целини.
Шта после тог великог искуства може да се закључи о животу Срба у Дубровнику?
- О средњовековном Дубровнику наша историографија има богата знања, али о Србима у Дубровнику модерног доба, које почиње са француском буржоаском револуцијом, не постоји велики број историографских радова. Ова изложба у извесној мери продубљује наша сазнања, а о њеном значају и пројекту у целини можда најбоље сведочи оцена директора Лексикографског завода у Загребу, Влаха Богишића, да она представља „спектакуларан обрт у начину мишљења и разумевању културе Срба у Дубровнику“. Интелектуална јавност у Београду за сада нема ни позитиван ни негативан коментар. Иначе, изложба спаја четири века српске културе у Дубровнику, и већ та чињеница говори о снази српске заједнице. Почетна хронолошка одредница не значи да културе Срба у Дубровнику није било пре 1790. године, већ је те године формирана СПЦО за коју је од тада нераскидиво везана историја Срба у Дубровнику. У њеном окриљу окупљао се организовао и израстао моћан грађански слој Срба у Дубровнику који је оставио дубок траг и снажан печат у историји тог града.
Ко су били дубровачки Срби, животом и културом чврсто утемељени у овом граду?
- У првој генерацији били су то појединци и породице који су се, склањајући се од турске власти, насељавали у Дубровнику како би сачували животе, веру и идентитет, а затим су вредним радом стицали економску снагу, и већ у следећој и наредним генерацијама улагали у опште добро, са уверењем да образовање има смисла. Тако су подигнуте цркве, основане школе у којима се учила ћирилица, основана су добротворна, просветна и културна друштва. Из докумената се види и да је постојао снажан осећај припадности српској заједници, видљив кроз преписке сачуване у архивској грађи на чијем сређивању радимо. Живи се у Дубровнику, а мисли се на сународнике у другим државама и градовима, тежи се духовном повезивању, развија се национална свест у веку у којем је национална идеја европска идеја и модерна идеја.
Јесте ли утврдили у којим „оквирима“ су живели Срби изван граница матице?
- Уколико Архив Србије добије подршку државе, ми ћемо за српску историографију и културу обавити посао који дуже од сто година никада на овај начин није покренут. Историја Срба је у дугој историјској вертикали текла у балканско-медитеранско-средњеевропском културном кругу, од Трста до Солуна и Свете Горе, између Беча и Цариграда, и од Млетака и Дубровника до Сент Андреје. У историјском смислу, то су духовна средишта Срба ван Србије или политички центри из којих се креирала судбина овога простора. Када Архив Србије заврши пројекат сређивања и обраде, а тиме и укупне заштите архивске грађе при тим СПЦО, генерације истраживача ће бити у прилици да историју Срба сагледавају потпуније. Али моја стручна амбиција је да као директор државног архива организујем истраживања у Истанбулу, Дубровнику и у Млетачком архиву у Венецији. О периоду српске историје под турском влашћу веома мало знамо, и зато је неопходно да истражујемо у Отоманском архиву јер тај значајан посао никада до сад није темељно обављен. Уверен сам да ћемо најзад бити подржани од министра културе господина Братислава Петковића, као и у пројекту сређивања архивске грађе у нашим црквама у Шибенику, Задру и Ријеци и свуда где постоје сачувани писани трагови о постојању Срба и њиховој историјској судбини. На том пројекту морамо брзо да радимо јер „папир“ најбрже пропада, и последњи је час да спасемо трагове српског постојања на поменутим територијама.
Због чега се то до сада није радило?
- Историја је веома сложена и никада не постоји само један разлог. Научне историографије нема без архива као претпоставке историјске науке, а без историјске науке нема рационалне историјске свести као саставног дела друштвене свести. На једној страни имате трајање које је континуирано и мери се вековима, а на другој систематизовано и организовано памћење које траје тек нешто више од сто година, од оснивања Архива Србије 1898. године, и које је кратко, испресецано и избраздано. Такође, српски народ је током два века прошао кроз бројне ратове, било је много пљачке архивске грађе, нарочито у Првом и Другом светском рату, затим идеолошких судара, династијских смена, више окупација, грађански рат у оквиру Другог светског рата, небриге државе, случајних људи на челу кључних институција. С друге стране, имали сте период од педесет година у коме су српске теме биле непожељне. То је читава епоха.
Да ли се нешто променило откад је Архив Србије 2006. Постао централи државни архив, уместо пређашњег Архива Југославије?
- На Архив Србије се деценијама ни материјално ни кадровски није гледало као на националну институцију. Када сам 2007. преузео дужност, велелепну зграду која је подигнута 1928. године по пројекту Николаја Краснова затекао сам у катастрофалном стању, и на њој избледелу и поцепану државну заставу, зарђао натпис са називом институције и потпуно руинирану читаоницу, поломљене комаде прелепог амештаја и у сваком погледу физички запуштену зграду у коју улази научна елита, домаћа и страна. А где постоји физичка запуштеност, ту је присутна још већа духовна запуштеност. Када смо све то довели у ред и посветили се депоу и стању архивске грађе, сачекала нас је шокантна слика. Пронашли смо огромну количину архивске грађе у неотпакованим пакетима увијеним канапом и запечаћене воштаним печатом Kriegs archiv-a у Бечу (Ратни архив) у којима се налазило обиље значајних оригиналних докумената из времена од Првог српског устанка до 1918. године.
Откад су та документа стајала запакована и одакле су стигла?
- Била су то документа која су однета у Беч за време Првог и Другог светског рата а током седамдесетих и осамдесетих година 20. века враћена, посредством комисије за реституцију. Међу њима је био и запечаћени пакет са седамсто ролни микрофилмова на којима се налази близу пола милиона страница докумената о Србији у Првом светском рату. Истраживачи нису ни знали да та документа уопште постоје, па самим тим нису могли ни да имају увид у њихов садржај. Ако сада упоредите сва наша знања о Србији у Првом светском рату на једној страни, не само научна већ и уметничка виђења, укључујући и роман и филм, са близу пола милиона страница докумената за које доскора нисмо ни знали, морамо да се запитамо шта и колико ми знамо о Србији у Првом светском рату. Све ово говорим да бих указао на наш целокупан однос према културном наслеђу и деценијско непостојање стратегије и приоритета у културној политици.
Шта нас је у откривању историјских истина спречавало од Другог светског рата до данас?
- Документ није историја, али без докумената нема историје јер историчари могу да раде и пишу само на основу докумената. Ако немате приступ документима, нема ни историје. Пример за то је архивска грађа служби безбедности која је дуго била недоступна историчарима, али Архив Србије већ неколико година прима њихову архивску грађу и тренутно се у Архиву чува више од 80.000 персоналних досијеа и више од 300.000 страница архивске грађе БИА која не спада у досијеа и која је доступна истраживачима у научне сврхе. Моја струка је готово пола века трагала за бројем страдалника на Голом отоку и по основу ИБ-а. Сада смо захваљујући тој грађи у прилици да гледамо списак тих људи, са више од 16.000 имена, за који још увек не знамо да ли је прецизан и коначан.
Упркос томе, Србима се спочитава наводна оптерећеност прошлошћу!?
- Та замена теза посебно је дошла до изражаја деведесетих година, као део антисрпске хистерије, а колико то није тачно можемо да закључимо и на основу ове изложбе. Јер, ако је то тачно, зашто онда изложбу о српској култури у Дубровнику радимо тек 2012. године? Да не причам о томе да немамо број свих наших жртава у ратовима у 20. веку. А то су послови које историчари не могу да раде без подршке државе.
Због чега државу Србију не интересује број њених жртава?
- Мислим да у Србији дуже време по питању историје и односа државе према архивима царује незнање или манипулација, а последица тога је одсуство стратешког приступа тим областима. Као да никога не занима визија, ни где наше институције треба да буду у поређењу са престижним институцијама у свету, шта је задатак сваке нове власти у односу према институцијама, без обзира на политичке профиле странака или идеолошке оријентације. Одговорна је и струка која политичку елиту треба да храни знањима уколико елита има развијену културу слуха. Државу чине институције, а искуство нам говори да је за стабилност институција потребна једна деценија континуитета. Међутим, ми смо дочекали 21. век са недопустиво запуштеним стањем појединих националних институција, са непребројаним жртвама ратова у 20. веку и тиме неисказаним цивилизацијским односом према жртвованом делу народа и са одсуством стратегије о бројним питањима.
Зашто у Београду нема споменика усташким жртвама у Јасенвцу? Ондашњи камени цвет ничим не сведочи да је у Хрватској почињен највећи геноцид у 20. Веку.
- То је посебна прича, али историја Срба није саздана само од жртава. Одличан пример како се однос према држави гради преко односа према прошлости је Велика Британија. У Лондону на сваком кораку постоји споменик војсковођи, песнику, књижевнику, архиви су им беспрекорно сређени, музеји стално отворени за јавност. Ми тек морамо да учимо да се односом према прошлости гради однос према држави.
Зашто се власти Србије у томе не угледају на свет који нама из сећања хоће да избрише оно што сами чувају као светињу?
- Баш због тога је апсурдна оптужба да су Срби оптерећени својом прошлошћу. Посебно када нам то долази из средина које имају беспрекорно сређене архиве, фантастичне музеје и са чијих интелектуалних простора су у протеклих двадесетак година настале хиљаде књига о историји Балкана и о ратовима деведесетих, а које нису научна историографија већ политичка публицистика.
И све то упркос чињеници да је Србија била и јесте у Европи!?
- Србија се још 1804. изјаснила за Европу и повратак у цивилизацијски круг коме је припадала а из којег је била насилно отргнута. Учествовао сам прошле године на једном округлом столу на државном универзитету La Sapienza у Риму, где су италијански студенти питали зашто Србија упорно хоће у Европу кадa јој она узима Косово! Наравно да је једини одговор на то да су и Европа и Косово српски идентитет. Али, питање ЕУ је нешто друго и нисам сигуран да њени страствени идеолошки заговорници знају прецизан одговор на питање где се тачно Европа географски завршава на Истоку, односно која је најисточнија тачка Европе. Другим речима, државе настају и нестају а простори су вечити. И царства настају, шире се, трају и уморе се. Ниједна политичка заједница која поништава туђе идентитете није добродошла, али горе од тога је када сами народи поништавају свој идентитет или не раде довољно на његовом очувању, између осталог, бранећи се од поистовећивања идентитета са примитивизмом.
Имате ли Ви осећај да се стањем архива у Србији потврђује самозатирање националног идентитета?
- Када је осниван Архив Србије 1898. године за његовог првог човека постављен је један од водећих историчара тога доба, доктор историјских наука Михаило Гавриловић. Управника Архива Србије је по тадашњем закону постављао краљ а њему је у послу помагао одбор у коме се налазио по један представник Велике школе и Српског ученог друштва и по један виши чиновник из сваког министарства. А данас немамо закон о архивима и архивској грађи, упркос чињеници да смо предлог закона урадили пре три године. Архив Србије је матични архив за тридесет шест архива у Србији, а поједини од њих личе на депонију старе хартије. Откада су регионални и градски архиви 2003. године изузети из Министарства културе и пребачени под надлежност локалних самоуправа све је препуштено вољи и знању председника општина.
Архив има и заједнички пројекат са Русијом под називом „Москва−Србија, Београд–Русија, 16-20. век“. У чему је његов значај?
- То су зборници докумената из руских и нашег архива о српско-руским везама и односима од 16. до 20. века. Када је тадашњи руски председник Дмитриј Медведев долазио у Београд, поклонили смо му књигу у којој је објављен најстарији сачувани писани документ о руско-српским везама из 1509. године. Пројекат је вишегодишњи и планирано је пет томова, од којих је трећи у припреми. Његов значај, између осталог, јесте у чињеници да демантује све који заговарају тезу да Руси никада нису били пријатељи Србима, и којима одмах може да се постави контрапитање – а кад су то Руси били непријатељи Србима. Већ чињеница да о српско-руским везама постоји највећи број докумената довољно говори, а у овим зборницима они сведоче о пријатељским односима наших земаља у континуитету. Али, ми историју чешће учимо из политичких изјава него из научно утемељених књига.
Поседује ли Архив документа оприсуству страних обавештајних служби, о улози Енглеза у организовању пуча 27. марта 1941, или можда о утицају масонерије на српску политику?
- Колеге који се баве тим темама кажу да нема неког великог корпуса грађе на ту тему, али се у појединим документима посредно сазнаје о њиховом присусутву и деловању. Србија је, с обзиром на свој геостратешки положај, одувек била занимљива службама и Истока и Запада. Не треба то доживљавати као неку опасност ако држава има одбрамбене механизме у случају злоупотребе одређених сазнања. О 27. марту 1941. и учешћу Енглеза у војном пучу постоји и објављена је Збирка докумената Бранка Петрановића и Николе Жутића, још крајем осамдесетих година 20. века. Ми који се бавимо историјом знамо да случајности у историји не постоје. Масони су најмање истраживана тема, и то није без разлога, јер о њима има мало докумената. Тек ћемо видети да ли у документима која смо добили од БИА, а која су доступна јавности, има такве грађе.
Да ли је остварена сарадња Архива са СПЦ по основу Протокола потписаног 2007. године, и шта она подразумева?
- Када сам ступио на дужност директора Архива Србије имао сам сазнања да се на звонику цркве Светог Марка налази огромна количина грађе СПЦ у несређеном стању. Моја амбиција је била да одмах формирамо Архив СПЦ који наша црква мора да има. Веома брзо сам се са митрополитим Амфилохијем Радовићем о свему договорио, потписали смо Протокол о сарадњи којим се Архив Србије обавезао да пружи сву стручну помоћ СПЦ на сређивању архивске грађе. Ми смо учинили све што се могло на звонику, али проблем одговарајуће зграде за Архив СПЦ је још увек нерешен.
Кажу да у Архиву Србије постоји једна велика „рупа“, од Пашића до Ђинђића. О чему је реч?
- У Архиву Србије постоје лични фондови значајних личности. До скора „најмлађи“ је био лични фонд Николе Пашића. После тога имамо једну велику празнину све до 2009. године, када је Ружица Ђинђић предала Архиву Србије писану заоставштину Зорана Ђинђића.
Шта садржи Ђинђићева писана заоставштина?
- То су разне белешке, размишљања, некада тезе за разговоре, некада размишљања за личну употребу. Као историчар могу да кажем да Ђинђићева писана заоставштина оставља другачији утисак о његовој личности и погледима у односу на оно како је он представљан у јавности. Јер, ми се стално вртимо око квалификације „Европејац“, што је он неспорно био, али ова документа показују да је он био Европејац са добрим познавањем Европе, са њеним врлинама, али и манама, и обазривошћу. Док сам током припреме изложбе о Ђинђићевој писаној заоставштини 2009. године ишчитавао његове забелешке, највеће изненађење за мене је било његово добро разумевање историје.
На крају, да се вратимо питању националног идентитета. Ко га све и зашто угрожава, и како можемо да га сачувамо?
- Економске кризе су мање опасне од духовних криза, и ове прве угланом претходе другима. Зато су опаснија времена која помућују мисао од оних која ремете економска тржишта. Економске кризе наилазе, трају и пролазе са мање или више штете по заједницу, зависно од способности елита. Духовне кризе и кризе идентитета остављају много теже последице. Данас постоји велика збрка појмова и значења појмова о питањима европског и националног и о питањима патриотизма и система вредности. Европејство се доказује некритичким прихватањем и идеализовањем свега што долази из ЕУ, а националне вредности се релативизују и урушавају. Ниједна озбиљна држава не би хапсила човека који је пронео њено име у свету као што је то Србија урадила са Драганом Џајићем, нити би било која земља умањивала значај Емира Кустурице као што то чине чини они који ничим нису задужили ову земљу.
Недостаје нам самопоштовање
Уколико поништавамо и умањујемо вредности које су свуда у свету признате, тиме унижавамо себе. Идентитет се чува добром школом, образовањем, знањем, добрим познавањем на каквим темељима као народ и држава стојимо, одговорним односом према прошлости, поштовањем културног наслеђа, националном стратегијом. Чиме од тога ми данас можемо да се похвалимо? Шта од тога данас негујемо?
Ђинђић (не)убеђени Европејац
Из Ђинђићеве заоставштине се види да он није био толико „сљубљен“ са ЕУ колико се о томе стварала представа у јавности. Он је имао дозу опрезности и обазривости, јер је записао да искуства других земаља у транзицији показују како од ЕУ не може много да се очекује. У забелешкама из 2002. он је најавио светску економску кризу и записао да морамо да се спремимо за њу, као и да морамо да се отварамо према тржиштима Русије, Бразила.
Страним медијима смо атрактивнији
Архив Србије је 2009. године у Трсту на отвореном простору око храма Светог Спиридона приредио изложбу уметничких и документарних фотографија „Српски манастири и цркве на Косову и Метохији“. Италијани су нам позајмили рефлекторе, изложбу је видело на стотине хиљада пролазника, неколико италијанских телевизија је правило прилоге. У Београду нисмо могли да пласирамо ни вест да је та изложба одржана.
Словенци нуде земљиште за СПЦ
Од колега из Словеније сазнао сам да се у Згодовинском архиву у Цељу чува Летопис Српске православне парохије у Цељу и да је у том граду између два светска рата постојала СПЦ коју су Немци 1941. сравнили са земљом. У Цељу има доста Срба, па сам у разговору са његовим градоначелником иницирао поновну изградњу цркве, а он је обећао бесплатно земљиште уколико Србија то жели. Заједно смо објавили двојезично издање Летописа СПЦ у Цељу и цео тираж је распродат.
Геополитика бр. 55, септембар 2012.
