Нацрт новог Закона о јавном информисању и медијима у Србији предвиђа потпуно повлачење државе из власништва над медијима
Предлог новог закона може имати озбиљне последице по националне и државне интересе. У пракси то значи да српска државе по закону не може бити власник ниједног медија, док, рецимо, нека друга држава, купујући и оснивајући, преко посредничких фирми, приватно гласило, може контролисати неки лист или телевизију у Србији. Геополитика овим поводом разговара са најеминентнијим стручњацима у области медија и информационих система, професорима Робертом Мекчеснијем и Едвардом Херманом. Нови министар културе, који je у многим сегментима доказао спремност да води промишљену националну политику у култури, требало би да са својим сарадницима преиспита и повуче нацрт овог закона.
Разговор водила: Биљана Ђоровић
Нацрт новог Закона о јавном информисању и медијима у Србији, који ће се ускоро наћи на дневном реду за усвајање у скупштини Србије, предвиђа потпуно повлачење државе из власништва над медијима, што представља решење које земље ЕУ какве су Британија, Немачка или Француска, никада и нипошто не примењују нити ће применити на медијске системе у својим земљама. Користећи официјелни, увелико дискредитовани новоговор Новог светског поретка, којим је извршен освајачки поход на сваку вијугу мозга популације коју треба држати у стању несвесном сила које моделују умове, шеф делегације Европске уније у Србији Венсан Дежер је на четвртој Јавној расправи, одржаној у организацији ОЕБС-а, уз подршку Амбасаде Велике Британије у Србији, рекао да ЕУ подржава реформу медијске сфере у Србији због обезбеђивања медијског плурализма и транспарентности финансирања средстава јавног информисања. Дежер је том приликом подвукао да је повлачење државе из медија веома важно и да се не сме дозволити прикривено државно финансирање медија: „То је питање равноправности. Не можемо дозволити да приватни медији буду у неравноправном положају са медијима који су у државном власништву“.
Дакле, „питање равноправности“ у име кога се не сме дозволити да приватни медији буду у „неравноправном положају са медијима који су у државном власништву“ решава се, по Дежеровом логичком суду, тако што се у име те „равноправности“ медији у државном власништву не само укидају, већ и стављају ван закона за чије је спровођење задужено Министарство за културу (трансформисано у Министарство за ухођење државе која би могла да тајно финансира медије), или, Дежеровим речима: „Веома је важно да Министарство културе пажљиво прати период транзиције, пошто се не сме дозволити прикривено државно финансирање медија“.
У име „равноправности“ не сме се дозволити ни да држава Србија има права која имају остале државе у ЕУ. Британски амбасадор у Србији, Мајкл Девенпорт, на овом округлом столу одржаном у оквиру „хуманистичког ангажмана“ своје домовине у којој не тако давно „сунце никада није залазило“, након што је истакао да су „медијске слободе важне за демократизацију Србије“, парадокс „равноправности“ овако је разрешио: „У Европи постоје различита решења регулисања медијске сфере, а Србија би требало да добије медијске законе који су блиски европским стандардима“.
Више него очигледно: стандардима империјалне матрице заснованим на релацији Нарцис−Наказа у чијем знаку се одвија и игра са „датумом“ као парадигматичном формом педагошке процедуре дисциплиновања у духу постмодерне концлогорологије, у којој „тоталитаризам достиже перфекцију тек у случају када садистички мења жртву, и тек онда када жртва у радњама преваспитавања не постане весео саучесник“.
О перспективама даљег урушавања система информисања у Србији, након што се држави одузме право да учествује у финансирању медија, разговарамо са најеминентнијим стручњацима у области медија и информационих система, професорима Робертом Мекчеснијем и Едвардом Херманом.
Роберт Мекчесни (Robert McChesney), професор теорије, историје и економије медија на универзитету Илиноис, један је од најбољих познавалаца медија, њихове стурктуре, функционисања и улоге коју медији имају у демократским и капиталистичким друштвима. Аутор је бројних студија, међу којима су: „Телекомуникације, масовни медији и демократија: битка за контролу емитовања у САД, 1928–1935“ („Telecommunications, Mass Media, and Democracy: The Battle for the Control of U.S. Broadcasting, 1928–1935“, 1993); „Глобални медији: Нови мисионари корпоративног капитализма“ („The Global Media: The New Missionaries of Corporate Capitalism“, 1997); „Богати медији, сиромашна демократија: политика комуникација у смутним временима“ („Rich Media, Poor Democracy: Communication Politics in Dubious Times“, 1999); „Проблем медија: комуникациона политика у 21. веку“ („The Problem of the Media: U.S. Communication Politics in the 21st Century“, 2004), и бројних других. Пре месец дана појавила се најновија студија Роберта Мекчеснија: „Дигитална дисконекција: како капитализам окреће кнтернет против демократије“ („Digital Disconnect: How Capitalism is Turning the Internet Against Democracy“, 2013).
Предлог нацрта законао јавном информисању и медијима у Србији предвиђа потпуно повлачење државе из власништва над медијима. Да ли је то добро решење?
- Историја модерних земаља, особито током протеклих педесет година, показала је да, када говоримо о приватизацији медија, то по правилу значи њихову предају малом броју „приватних руку“ које потом користе своју монополистичку моћ како би комерцијализацијом стицали профит урушавајући сваки квалитет са једне, док са друге стране они користе своју економску моћ, настављајући да добијају привилегије од стране владе тако што својим медијима фаворизују на изборима оне политичаре који им одговарају, и којима потом својим медијски деловањем помажу да остану на власти. Потпуна или значајна приватизација медијског система у највећој могућој мери угрожава демократију. Далеко је боље решење да се, уместо што се државни сектор предаје приватним и корпоративним интересима, омогући успостављање система од заједнице финансираних непрофитних и некомерцијалних медија који ће бити независни и имати аутономију, те ће тако представљати трећу снагу, независну од владе и комерцијалних интереса; они би промовисали, заступали и бранили интерес јавности.
Шта говори искуство у свету у погледу разлике између комерцијалних и од стране државе субвенционираних јавних медија?
- Искуство варира од земље до земље, али оно што је константа у погледу искуства са комерцијалним медијима у контексту новинарства и њуз медија јесте да медији, уколико су у приватним рукама, аутоматски рефлектују интересе власника. Ту тешко можемо говорити о професионалним стандардима у новинарству и постоје веома велика ограничења која новинари имају у медијима у приватном власништву. Информативни медији, њуз медији, комерцијализацијом постају они који ће моделовати јавност по мери интереса власника. Комерцијализација и профитно устројен систем никада не доводе до компетитивног тржишног система, да употребим овај економски термин, већ се ради о монополистичком или олигополистичком тржишту са веома малом групом играча на сцени на којој је веома тешко успоставити компетитиване медије који би опстали у конкуренцији са њима, захваљујући огромном новцу којим располажу. Комерцијално тржиште је страховито погубно за новинарство. „Економист“, конзервативан, прокапиталистички магазин намењен свету бизниса и то власницима организација, менаџерима и управљачима а нипошто радницима, сваке године објављује оно што називају „индекс демократије“, и свака земља добија своје место на лествици. Критеријуми које овај магазин (основан у Британији као протачеровска, прорегановска неолиберална организација) користи, у великој мери су категорије из домена традиционалне политичке науке: који проценат популације гласа на изборима, колико се поштују цивилна права и слободе; колики је степен корумпираности влада, и сваке године се на првим местима листе налазе земље које највише субвенционирају и инвестирају у јавне медије по глави становника: то су Исланд, Немачка, Норвешка, Финска, Шведска. Са друге стране, оне земље које смањују та улагања и субвенције, попут САД, убрзано падају на овој лествици. Мислим да је то веома добар показатељ. Постоје и бројна друга истраживања која спроводе конзервативне и мејстрим организације и сва она показују да су субвенције које се дају јавним медијима од највећег, пресудног значаја за стање демократије у земљи. Демократска друштва која претендују на то да имају владе састављене од људи који ће бринути о стању у држави и друштву и уређивати га по мери потреба људи, морају да имају кредибилан и поуздан медијски систем, особито информативни. Оне државе и друштва која комерцијализују свој медијски систем нипошто неће имати систем који би задовољио те критеријуме. Уколико вам је стало до демократије, морате успоставити поуздане, независне медије и новинарство, неопходне баш као и опште образовање популације. То су предуслови без којих демократије нема.
Александар Гајевић, члан министарства за културу и информисање, рекао је на једном од округлих столова организованих поводом нацрта Законао јавном информисању и медијима да ће повлачење државе из власништва над медијима допринети компетитивности медија у Србији. Реч је о мејнстрим реторици коју је пракса либерализације у потпуности оповргла.
- Да ли господин Гајевић заиста верује у оно што је рекао? Претпоставимо да је тако. Већина људи који су водили кампање приватизације и либерализације у САД и широм света током протеклих тридесет година, веровали су да ће либеризација водити снижавању цена, повећању компетитивности и квалитета бизниса и да ће се то односити и на рад телефонских служби, медија и новинарства, и верујем да су они то мишљење искрено заступали. Дакле, не ради се нужно о фолирантима и преварантима, али развој догађаја није ишао у прилог овим претпоставкама и тврдњама. У време када човек из министарства за информисање у Србији изриче ову тврдњу, више су него евидентни докази да комерцијализација медија води урушавању демократије, снижавању квалитета програма и веома лошем информативном систему. За неколико година након што се закон измени, у Србији ће се број медија смањивати и ти медији неће полагати рачуне грађанима, они неће моћи да их позову на одговорност због лошег информисања. Ти медији имају само једну сврху: да служе и опслужују интересе власника.
Извештај УНЕСКО-а за Србију говори о томе да од тридесет највећих медија у Србији осамнаест нема транспарентно власништво. Неки од њих су у власништву странаца (међу њима су и ТВ компаније Прва телевизија и Б92, медији који најуспешније форматизују перцепцију, поред „Блица“, штампаног медија чије је власништво познато: компанија Рингијер). У контексту медија, у Србији морамо говорити о континуираном процесу манипулације, спину, планском заглупљивању, па и непрекидном терору суманутим идејама којим су људи у форми информација засипани (о јавности се одавно не може говорити), доводећи их константно у стање шока. Са друге стране, бескрајни риалити шоу-програми емитују све окултније садржаје: перверзија, опсценост, убиства, и водећи су медијски феномени. Како у том светлу сагледавате даљи ток медијске приватизације у Србији?
- Оно што је веома добро познато у вези са приватизацијом медија широм света у коме се овај процес одвија деценијама, укључујући САД, јесте да се обећања никада не испуњавају. Обећање компетитивности је будаласто и смешно и нема никаквог смисла. Уколико сте приватни власник медија, ваша је брига да заштите свој профит и да смањите ризик како би максимизирали свој профит. Ви не желите да се ваше пословање реализује у ризичном окружењу. И што је мања компетиција, ваши ризици су мањи, обезбеђујете већи профит и тежите томе да делујете на што мање компетитивном тржишту. Тако се реализује природни процес од компетитивнијег ка све мање компетитивном тржишту, што прогресивно води потпуном нестанку компетитивног тржишта зато што велике компаније постају све веће и у стању су да држе све друге изван игре или на ободу. То се са новинарством догодило у свим случајевима разобручене либерализације и то је оно што ће се догодити и у Србији. За десетак година од тренутка када будете своје законе прилагодили овим захтевима, ви нећете видети десетине поузданих медијских компанија у Србији већ ћете видети веома мали број најмоћнијих. То је емпиријски утврђено. Запад ће радије видети неколико фамилија и компанија које ће реализовати медијску агенду у Србији, које ће бити приватне и можда имати стране власнике које ни најмање неће занимати земља у којој делују осим како би прогурали своје фаворите међу политичарима. То је оно што ће се догодити. Уколико вам је стало да имате поуздан медијски систем који ће водити рачуна о интересима земље, који ће омогућити да и сиромашни слојеви утичу на политику а не само богати и веома богати, онда приватизација медија није никакво решење.
Британски амбасадор у Србији, Мајкл Девенпорт, током дискусије о промени закона о информисању нагласио је да је постојање слободне штампе базична претпоставка за постојање демократског друштва и додао да и у Британији политичка јавност у овом тренутку разматра нове моделе регулације штампе, тражећи одговоре на изазове са којима се суочавају грађани и медији у области јавног информисања. Какву бисте реформу Ви предложили?
- Медији који би требало да представљају окосницу демократског друштва морају да буду независни и од Владе и од најбогатијих породица које се баве бизнисом и неопходно је да постоји компетитивност, што значи велики број гласила која се баве кредибилним новинарством. Неопходна је компетитивност која не подразумева комерцијализацију. Морате имати велики број субвенционираних и од стране друштва финансираних медија који се надмећу и независно функционишу без цензуре. То су претпоставке истински слободне штампе. Да би се то постигло, неопходно је имати систем који обезбеђује субвенције од стране друштва и који дозвољава приватним власницима да монополишу и користе комерцијализацију као изговор за монополизацију. Дакле, неопходно је имати велики број медија у јавном сектору који су финансирани од стране државе. Историјски примери показују да је то једини начин на који се може ићи ка истинском демократском процесу. Уколико тога нема, нема ни информисања, већ само манипулације, пропаганде, спиновања и лажи. Ја живим у капиталистичком царству, у самом срцу тржишног капитализма, у САД, и веома ми је јасно да тржишни механизми затварају хоризонте могућности медија да објективно извештавају и свакодневно се суочавам са ситуацијом у којој се људи прогресивно претварају у игноранте: сазнања о политици су веома мала у САД и све више се умањују. Излазност људи на изборима је веома мала у поређењу са осталим земљама Запада; на изборе у великим градовима као што је Чикаго излази око 15% бирача и то је последица тога што у земљи нема правог новинарства већ је доминантно оно које је руковођени комерцијализацијом и то је веома опасна ствар са којом се земља суочава. Лоше новинарство производи веома погубне последице по популацију и ствара се зачарани круг из кога се не може изаћи.
Медији претварају човека не само у пасивног посматрача, воајера туђих живота, већ прогресивно воде слабљењу битка, нестанку осећаја за реалност стварајући од једног тако моћног бића, какво је човек, биће које више није у стању да се одговорно постави пред сопственом судбином.
- И у САД и у Европи суочавамо се са лошим новинарством које инсистира на стратегијама славних особа (селебрити), сексуалним скандалима, насиљу, саобраћајним и авионским несрећама и сличним стварима које доприносе профиту, али немају никакве везе са предусловима који су неопходни како би човек на основу правих увида одговорно утицао на политику. Најзанимљивије је да се овим стратегијама највише служе комерцијални медији који се баве продукцијом вести: информативним програмима. Комерцијални медији, руковођени профитом као базичним циљем, делују на новинаре и њихов однос према публици, трајно уназађујући новинарски позив, његове циљеве и сврху. Неопходно је имати новинарство на правом колосеку, мотивисано сасвим другачијим циљевима у служби јавности. САД представљају земљу у којој је новинарство готово у потпуности подређено комерцијалним интересима, пошто је систем јавних медија веома слаб. Новинарство је на нивоу апсолутног бешчашћа. Моја жена, која је Норвежанка, била је ужаснута када је видела какво је наше новинарство. Веома мали број Американаца који гледају информативне медије могу да именују шефове држава у свету, они не разумеју како наша влада функционише и тешко да ишта знају о војним акцијама које предузима наша војска, осим о онима за које наша влада жели да знају и то на начин на који жели да знају, и то је процес у коме се ствара маса заглупљеног народа.
Геополитика бр. 63, мај 2013.
