Проф. др Божа Драшковић, сарадник Економског института у Београду
Ако се настави овај тренд, рашће сиромаштво, ресурсима ће владати коалиција домаћег и страног крупног капитала. А будући политичари биће извршиоци њихових интереса.
Разговор водила: Hевенка Стојчевић
„Српска привреда, дефакто, пролази период од две деценије пропадања. Тај континуитет слабљења економских и социјалних перформанси можемо поделити у два временска периода – од 90-их година прошлога века до 2000. године, и од петооктобарских промена до данас, али ниједан ни други период у било ком економском и развојном аспекту, нажалост, не можемо оценити позитивно. У првом периоду због распада СФРЈ, санкција, ратова у окружењу и делом и у самој Србији, ослабљена српска привреда није могла да одржи ни економске токове који су владали до 1990. године, али до економског и социјалног опоравкаСрбије, нажалост, није дошло ни после укидања санкција и успостављања демократских правила и институција, због чега је привреда Србије данас на коленима“, рекао је на почетку разговора за Геополитику проф. др Божо Драшковић, сарадник Института економских наука у Београду.
С обзиром на то што српска привреда има ресурсе за развој, да ли је заустављање развоја последица лоше организације, односно недовољне стручности од почетка 21. века?
- Развој привреде је комплексно питање јер њен развој зависи од више фактора. Наш је проблем у чињеници да је део научних, и посебно политичких структура, привреду од 2000. године наовамо „везао“ за илузију да ће први слободни избори и вишепартијски систем сами по себи ослободити простор за несметан економски раст и развој. Притом су рачунали да ће развој наше привреде бити подстакнут приливом иностраног инвестиционог капитала. Показало се, међутим, да је то била само илузија у којој су неспорно успостављене демократске процедуре послужиле искључиво за прерасподелу друштвеног богатства, а не за економски и социјални развој државе Србије.
Најбољи доказ пропале привреде је незапосленост. Имамо ли ми, уопште, поуздане податке о стопи незапослености?
- Тачно је да је стопа незапослености први показатељ којим се мери стање економије једне земље. А резултат досад спроведене транзиције са приватизацијом, дерегулацијом и либерализацијом, између осталог, јесте и реална стопа незапослености у Србији већа од 30 одсто, иако званична статистика излази са подацима о 22 до 24 процента незапослености. Притом су мењане и методологије за прорачун стопе незапослености, које су у појединим њиховим аспектима биле тако подешене да показују нижу стопу од реалне. На пример,не може се сматрати да је запослени лице које месецима или годинама не прима зараду, иако је формално евидентирано као запослено. Такође, по мом суду, не може се сматрати запосленим ни лице које не остварује зараду довољну да обезбеди минималне услове егзистенције за њега и породицу. Реалан податак о стварном броју незапослених може се добити на основу просте евиденције лица која су у датом месецу примила зараде које су изнад прописаног минимума од неких 20.000 динара. Самозапослена су она лица која на месечном нивоу такође могу да обезбеде континуирани ниво прихода најмање у износу минималне просечне зараде у Србији.
Који још показатељи указују на непобитно лоше стање привреде?
- Други показатељ је стање односа између увоза и извоза роба и услуга. Србија свих ових година бележи континуирани дефицит у робној размени са иностранством који се кретао у последњих десет година у просеку више од 5 милијарди евра, да би у 2012. години износио 5,9 милијарди евра. То показује да је њена економија доведена у стање неспособности да производи размењива добра која представљају чврст ослонац њене економије. Следећи показатељ лошег стања српске економије јесте раст њене задужености као логична последица ниског нивоа производње и извоза. Спољни дуг и укупна задуженост Србије стављени у однос према БДП (бруто друштвени производ), указују на озбиљне проблеме. Бруто домаћи производ је у 2012. години износио око 29,9 милијарди евра, а спољни дуг износи приближно 16 милијарди евра.Није толико битан однос дуга и БДП, колико је важно да ли постоје реални економски производни ресурси који у будућности могу да сервисирају растућу унутрашњу и спољну задуженост. Србија је, изузимајући ресурсе у сектору аграра и агроиндустријског комплекса, упропастила низ индустријских грана као што су производња коже и обуће, текстилна, машинска и хемијска индустрија, а ако једна земља нема индустрију која може да дефинише реално опипљив производ за којим би постојала тражња на домаћем и спољном тржишту, онда она дугорочно нема ни најмање ружичасту перспективу.
Слути ли то да Србију чека неки грчки, кипарски, или било који сценарио пада у економско ропство?
- Збивања са Грчком, Кипром, Шпанијом и другим земљама свакако најбоље илуструју ту међузависност економије са њеном производњом и задуженошћу. Дакле, то су три главна показатеља који указују на стање једне економије, а самим тим и на социјалне проблеме који притискају ту земљу. Једном речју, илузија да ће приватизација сама по себи решити проблеме развоја показала је своју суштину, и да је било битно извршити прерасподелу друштва богатства, а да се притом не обезбеди и економски раст и развој. Постоји још и илузија да ће стране директне инвестиције решити развојне и економске проблеме Србије, што се показало нетачним јер је инвестирано само у подручја заузимања тржишта, експлоатације домаћих природних добара и ресурса са притиском на цену радне снаге. Дакле, нико нас из света неће развити ако се сами не развијамо. И последња илузија везана је за дерегулацију и смањење заштитних мера економске политике који су обезбедили доминацију увоза над сопственом производњом и извозом.
НЕ ДАЈЕ ЕУ НОВАЦ ЗА ЏАБА: „Ваља имати у виду да нико унутар ЕУ новац не нуди за џаба, као ни претприступни и приступни фондови. На индиректан начин, ви све то вратите. Моје становиште ни најмање није такво да Србија треба да се затвара према Европи и свету, нити приливу страног капитала, већ да буде отворена према свима њима у свом интересу. Или бар мало и у свом интересу. Подаци о економском и социјалном стању овога народа показују да нисмо имали ни развојну стратегију ни политику која би обезбеђивала економске интересе Србије.“
Шта је још могуће предузети да се негативни економски трендови, евентуално, зауставе, и активирају мере за покретање позитивних процеса?
- У том циљу најпре се мора порадити на промени модела економског система Србије, јер се постојећи модел креће између два лоша решења. Једно је простор који је подстакао похлепу крупног приватног капитала и који, нажалост, не обезбеђује развој. На другој страни се налази похлепа представника државних институција, политичког естаблишмента који је користио и користи државне институције за сопствено богаћење посредством контроле јавних, односно државних предузећа и фондова. Лако је рећи, али је тешко конституисати нови систем у коме би дошло до ограничења екстремне похлепе крупног капитала и крупних политичких структура. Дакле, није решење у новом економском либерализму, али ни у екстремном државном интервенционизму, већ је неопходно конституисање једног система који би отклањао недостатке државне интервенције, као и недостатке које испољава на приватној својини итржишту заснован приватни интерес.
Да ли је такав модел могућ, пошто је управо он, како произилази из чињеница, супротан интересима актуелне политике?
- Зато мора да се промени политички систем, да се промене људи у власти и да се успостави контрола екстремних интереса крупног приватног сектора. Неопходна је промена идеологије, јер Србија већ дуже време има успешну маркетиншку идеологију и неуспешан друштвено-економски систем који је привреду бацио „на колена“. Када је реч о јавним и предузећима под контролом државе, имамо изразито неуспешно управљање њима због тога што политичке странке, када дођу на власт, постављају своје углавном некомпетентне управе, чији циљ није одржавање развоја предузећа, него обезбеђивање позиције за лично богаћење и финансије својих странака. Изузимајући ретке случајеве осветљавања криминала у појединим таквим предузећима, ми нисмо развили систем одговорности управа за управљање у државном и јавном сектору. Пример „Галенике“ и многих других комуналних и јавних предузећа то данас најбоље показују. Крупни приватни сектор није био фокусиран на развој компанија у земљи, већ пре свега на трансфере новца у порески заштићене делове света што им је, нажалост, систем и омогућио.
Имамо ли ми, уопште, шансу да у ситуацији презадужености и зависности од иностраног капитала покренемо опоравак привреде?
- Укупан спољни дуг креће се око 16 милијарди евра, а када се то упореди са БДП од око 29,9милијарди евра, онда то чини нешто више од 53 одсто учешћа дуга у БДП. На први поглед то и није проблем, али је проблем што немамо економску структуру која у будућности може да обезбеди повратак тог дуга. Основно је питање зашто је неко спреман да и даље позајмљује новац некој држави а да не дође у ризик наплате својих кредита. Одговор на то питање се може тражити у чињеници да у Србији још увек постоје поједини сектори који имају своју вредност, а то су електропривреда, природни ресурси шумā и водā, пољопривредно земљиште, одређена рудна богатства, и ти ресурси дефактопредстављају гаранцију повериоцима да ће наплатити своја потраживања односно кредите које су дали Србији.
Али, државни врх се понаша као да му је та чињеница непозната и даље Србију гура у економско ропство!
- Нажалост, политичари најважнијим стварима приступају краткорочно, са основном идејом да што дуже остану на власти. И њихова активност није окренута ка стратешким циљевима Србије, већ ка краткорочним позицијама опстанка на власти. То најбоље показује то што приликом промена политичких странака на власти најчешће долази до промена у стратешким развојним оријентацијама, дакле до дисконтинуитета. Према томе, нужан услов би био за Србију да политичке странке које су сада на власти, и оне које ће то бити у будућности, уз подршку науке, дефинишу реалне стратешке циљеве и претпоставке за њихову реализацију за бар наредних двадесет до двадесет пет година. И те стратегије не би смеле да се мењају значајније у наредним деценијама. Наше постојеће стратегије су најчешће креиране од стране интересних група из ЕУ и других земаља света; тако, на пример, ми имамо стратегију коришћења извора ветра за производњу електричне енергије где ћемо у наредним деценија субвенционисати скупу производњу, додатно опорезујући потрошаче.
Да ли то значи да званична политика, без које нема ни економије, заправо ради у корист властите штете, а за интересе страних улагача у Србију?
-Мерама економске политике за привлачење страних инвестиција уз пореске олакшице у Србији се примењује и модел финансирања нових радних места од стране државе као подршка великим иностраним инвеститорима. То покаткад може да буде прихватљив приступ, уз претпоставку да инвеститор доноси нове технологије и дугорочан развој. Уколико, пак, капиталиста из иностранства организује производњу у Србији само за период док постоје подстицаји, а након тога затвара капацитете, онда је то за Србију чист губитак. Најбољи пример за то је долазак и одлазак америчког „Ју Ес Стила“ у смедеревску железару. Подвлачим, нисам оптимиста да ће нас развити само стране инвестиције. Нормално, постоје поједине гране индустрије и примене нових технологија где је потребно привлачење страног капитала, али то мора да буде дефинисано стратегијом за бар неколико наредних деценија.
АРАПИН КУПИО ПОЗИЦИЈУ: „Интерес арапског инвеститора је да са мало новца и са бољом организацијом произведе више хране коју ће, кад купи и луку у Панчеву, извести у своју земљу, а можда и друге. За разлику од наше државе, он се понаша економски крајње рационално и размишља дугорочно. Скренуо бих пажњу да се у доминантно идеолошком оквиру глобализације потпуно превиђа да профити припадају мултинационалним компанијама државā које имају велике стокове новчаног капитала, а социјални и друштвени трошкови иду на терет националних држава које распродају своје природне вредности и производне капацитете. Дакле, Арапин је са мало новца купио позицију.“
Чини ли се Вама економски добрим потезом продаја земље Арапима или било ком доносиоцу капитала из иностранства?
- Страни капитал нигде не долази да би некога развио. Историја капитализма показује да циљ колонизације није био развој колонизованих земаља, већ експлоатација њихових ресурса. Данас су се ствари промениле, не постоји директни колонијализам, али постоји вишак новчаног капитала који улази у земље да би владао и узимао одређене природне ресурсе. Куповина неколико пољопривредних предузећа од стране Арапа са десетак хиљада хектара земље је куповина пољопривредне земље као ресурса на дуг рок. Потпуно је нејасно зашто у Србији у последњој деценији није било могуће да се ревитализују пољопривредна предузећа која поседују земљиште као природни ресурс и као битан капитал. Та предузећа су била неефикасна због лошег државног управљања, због погрешне политике цена, због спекулација са подстицајним средствима за пољопривреду, због похлепе политичара и крупних капиталиста, и уместо да то утврдимо и отклонимо, ми спас тражимо у распродаји природног ресурса – земље. То је катастрофално лоша економска и развојна политика.
Може ли се економија Србије изузети из власти и контроле неколико повереника ММФ-а и Светске банке, и поверити стручњацима који би радили у корист Србије?
- Нажалост, поједини политичари дефакто експериментишу са економијом ове земље. Они никога не питају, већ седну и једноставно се договоре. О стратешким потезима у овој земљи одлучују појединци или групе појединаца који као разноразни министри у разноразним временима доносе такве одлуке из којих ми не видимо дугорочне развојне интересе Србије, па према томе нисам сигуран да је неко извео економску рачуницу у вези са уласком Фијата на дуги рок у Крагујевац, уласком арапског капитала на дуги рок, продајом цементара иностраним компанијама на дуги рок, да ни не говорим о другим накарадним и за нас штетним одлукама. ММФ и Светска банка уз „спасилачку“ улогу имају улогу да стварају сигуран простор за слободно кретање приватног финансијског капитала, чији примарни и искључиви циљ јесте профит, а не нечији развој, запосленост и економски просперитет.
Јесмо ли, можда, баш са таквом организацијом државе и економије „пожељан“ кандидат за чланство у ЕУ?
- Морам најпре да кажем да је једна од илузија и да ће се економски проблеми Србије решити уласком у ЕУ, а ту илузију продају политичари и делом научници. Они уопште не виде да је ЕУ конституисана на принципу центра и периферије у којој су све мере економске и развојне политике подешене интересима центра, односно најразвијенијих земаља ЕУ, насупрот интересима периферних земаља чланица. Ако посматрате царинску политику ЕУ, видећете да су подигнуте баријере за увоз аутомобила, прехрамбених производ,а и то чини корист земљама који су њихови велики произвођачи. Истовремено, од таквих баријера корист немају земље које нису произвођачи ових производа. Такође, ако се визни режим посматра као мера и економске политике, онда се систем јединственог визног режима у Европи исказује као баријера за прилив туриста из земаља изван ЕУ, у туристичке дестинације земаља које имају природне погодности за развој туризма као што су Грчка, Кипар и друге.
После свега што сте рекли, какве су развојне шансе Србије у ближој будућности?
- Ако се настави овај тренд, рашће сиромаштво, ресурсима ће владати коалиција домаћег и страног крупног капитала. А будући политичари биће извршиоци њихових интереса. Био бих срећан да се овакве прогнозе не обистине. Треба имати у виду да је Србија мала земља, да о неким стварима које се догађају на глобалном нивоу не може значајније да одлучује, али бар може да има једну доследну стратегију и праксу одржавања сопствених развојних економских и социјалних интереса. То мора да буде нит сваке политике, независно од различитих странака и промена власти. Уосталом, чини се да наше политичке странке ни немају неке различите идеологије ‒ сви имају заједнички именитељ да идеолошке разлике не постоје када је у питању реализација интереса о прављењу коалиција за конституисање власт.
Геополитика бр. 63, мај 2013.
